Teško je praviti valjane analize stanja i perspektiva srpske privrede kada se zna koliko je njena slika zatamnjena i nejasna. Izoštrenu sliku onemogućavaju „kriva ogledala“, „crne kutije“, i Augijeve štale“, kojima je premrežena srpska privreda.
Fenomen „crne kutije“

Mnogi ugovori o privatizaciji, direktnim stranim investicijama, koncesijama i slično sadrže odredbe koje nisu dostupne javnosti, zbog poslovne tajne na kojoj insistira druga ugovorna strana. Tako su na pritiske javnosti da se pokaže ugovor o uslovima koji regulišu dolazak italijanskog „Fijata“ u Kragujevac kao „investicije stoleća“ za Srbiju, toj javnosti pružene na uvid stranice ugovora, gde se vidi da dominira zatamnjeni deo teksta tog ugovora, koji skriva njegove ključne odredbe.

Potenciralo se da je „Fijat Kragujevac“ naš najveći izvoznik (nikad ne navodeći koliko je on veliki kao uvoznik), čime bi se dobila predstava o njegovom neto izvozu. Tvrdnje vlade da Fijat kao kooperante ima brojna domaća mala i srednja preduzeća koja postaju nosioci reindustrijalizacije u Srbiji, ne čine se dovoljno uverljivim, kada se zna da se automobili proizvedeni u Kragujevcu nikako ne uspevaju da pojave na ruskom tržištu kao srpski proizvod, jer ne sadrže više od 50% domaćih komponenti u njihovoj ukupnoj vrednosti.

Evo nekoliko tužnih istina o tom preduzeću: u 2019. godini proizvedeno je samo 40.000 vozila, što je pet puta manje od projektovanog kapaciteta; 2.400 zaposlenih je imalo 130 neradnih dana od mogućih 250; zaposleni su gotovo šest meseci primali za 35% umanjene plate; u poslednje tri godine se ne objavljuju podaci o poslovnim rezultatima, a u ukupnom kapitalu učešće Srbije je 33%. To je epilog bajke o „investiciji stoleća“, našem najvećem izvozniku i spasu za Kragujevac, koju je propagirala politička elita.

Moglo bi se navesti mnoštvo sličnih „crnih kutija“ kada se radi o koncesijama za istraživanje mineralnog blaga (litijuma, bakra i drugo), koncesiji za Aerodrom „Nikola Tesla“ i drugim međunarodnim ugovorima kojima se loše štite interesi države Srbije. Dokaz za to su izgubljeni međunarodni sudski sporovi i arbitraže. Aforističar Baljak to vidi na svoj način: „Ne možemo da vam kažemo šta muljamo, jer je to poslovna tajna.“

Fenomen „krivih ogledala“

Odavno je poznata veština vlasti da, pozivajući se na statističke podatke, stvarnost predstavi boljom nego što ona jeste. U tu svrhu se povoljna statistika uporno ponavlja, dok se ona nepovoljna prećutkuje ili iskrivljuje. Precenjeni dinar, koji za posledicu ima permanentni deficit trgovinskog bilansa, stimulisanje uvoza i uništavanje domaće proizvodnje, dobro dođe pri izračunavanju BDP-a. Naime, deljenjem iznosa BDP-a u tekućim cenama sa precenjenom vrednošću dinara, dobija se njegov veći iznos izražen u evrima ili dolarima.

Spoljni dug Srbije se, zatim, iskazuje kao njegovo procentualno učešće u odnosu na tako statistički uvećani BDP, čime se falsifikuje stepen stvarne zaduženosti zemlje. Na stranu što se, po pravilu, u spoljni dug ne računaju dugovi privatnog sektora! A precenjeni dinar opstaje zahvaljujući visokim unilateralnim transferima: iseljeničkim doznakama i direktnim stranim investicijama.

Aktuelna vlast je još uspešnija u pogledu smanjenja stope nezaposlenosti. Zatekla je stopu od 26%, a danas je ona pala ispod 10%! Interesantno je da, pre nego što se objavi zvanični statistički podatak, njega po nekoj čudnoj intuiciji „znaju“ vrhovi vlasti, te je zadatak Zavoda za statistiku da to u svom izveštaju i potvrdi ili što manje od njega odstupi! Izbegava se analiza faktora koji utiču na stopu nezaposlenosti, već se odmah zatim ističe koliko je porasla zaposlenost, čime se sugeriše trivijalno stanovište o komplementarnosti: povećanje zaposlenosti izaziva smanjenje nezaposlenosti!

Šta bi nam, pak, otkrila i ne tako suptilna analiza smanjenja nezaposlenosti (apsolutne i relativne)? Do podataka o nezaposlenoj radnoj snazi se dolazi preko evidencije koju vodi Tržište rada i povremenih anketa o radnoj snazi. Sa evidencije se brišu svi oni koji u propisanim vremenskim intervalima ne verifikuju svoj status. Dakle, oni više nisu „nezaposleni“, iako je veliki broj njih izgubio svaku nadu da do zaposlenja može doći preko Tržišta rada, a rok u kome su mogli koristiti socijalna davanja je istekao.

Ako poslednjih godina oko 50.000 radno sposobnog stanovništva emigrira iz Srbije, onda je smisleno pretpostaviti da se u tom kontigentu nalaze oni koji su bili zaposleni (zbog većih zarada u inostranstvu i bolje društvene klime), kao i oni koji su krenuli „u svet“, izgubivši svaku nadu da se u otadžbini mogu zaposliti.

Fenomen „Augijeve štale“

Davno je bilo kada je Agencija za borbu protiv korupcije ukazala na 24 sporne privatizacije (izveštaj Verice Barać), na čemu su kasnije insistirali i odgovarajući organi Evropske unije, a do danas nema nikakvih saznanja o preduzetim istražnim radnjama ili rezultatima takvih istraga. Nameće se zaključak: vlast ne želi da razobličava samu sebe, institucije ne vrše svoje zadatke (tužilaštvo i sudovi), a vaninstitucionalni pritisci su nedovoljni da bi vlast doveli „k poznaniju prava“!

Da li to u našem društvu i našoj privredi postoje nerešivi problemi, ili nam je potreban srpski Heraklo, kojega naša politička scena nikako da iznedri! U skladu sa čuvenom De Golovom sentencom o razlici između političara i državnika – „Političari misle na sledeće izbore, državnici na sledeće generacije!“ – mora se konstatovati da je Srbija prepuna političara, ali se na horizontu ne nazire nijedan potencijalni državnik!

Tranzicione dubioze

Način na koji je započela srpska zakasnela tranzicija i kako se ona sve do danas odvija, nužno je doveo do socijalne anomije kakvu danas imamo. Potencirali su se najrazličitiji društveni konflikti do neslućenih razmera, sumnje i neizvesnosti se sreću na svakom koraku, konsenzus o ključnim društvenim vrednostima i na njima zasnovanim društvenim ciljevima, jedva da je primetan.

Neka nam kao ilustracija posluži voluntaristički projekat „Beograd na vodi“. Uzaludna su bila kritička ukazivanja arhitektonske nauke i struke da taj projekat ima mnogo mana, koje se moraju otkloniti pre nego što se otpočne sa izvođenjem radova. Vlast se ne obazire na to, već se angažuje oko izrade veličanstvene makete tog novog arhitektonskog čuda. Finansiranje je obezbeđeno na takođe čudan način: tri milijarde dolara će uložiti Ujedinjeni Arapski Emirati, zahvaljujući izuzetnom prijateljstvu koje je uspostavljeno između tadašnjeg predsednika vlade Vučića i šeika Emirata.

Kako teče realizacija projekta? Izmešta se Glavna železnička stanica i demontira železnička infrastruktura, ruše se stare zgrade u priobalju Save, izgrađene su nove moderne saobraćajnice sa drvoredima, završavaju se velike višespratnice i u toku je prodaja stanova…

Javnost je uskraćena za informacije da li pristižu šeikovi dolari u skladu sa građevinskim situacijama, kako je to uobičajeno kod građevinske operative. U svakom slučaju, veliki finansijer se sve manje pominje, a ne znamo ništa o njegovom hotelu na Kopaoniku, koji je trebao da nikne na placu koji je u tu svrhu obezbeđen rušenjem hotela „Jugobanke“! Javnosti je ostavljeno da stvara svoje pretpostavke: tolike pare iz Emirata nikada i neće stići, a i one što stignu, možda su prethodno iznesene iz Srbije i oprane u Emiratima!?

Da je Srbija „velika tajna“ istakla je u svojoj pesmi Desanka Maksimović. Kada se pojavio ovaj stih, ipak smo ga primali na jedan metafizički način, sličan onome kod ruskog pesnika Tjutčeva, po kome „Rusiju umom nećeš razumeti“! Vlast nas, međutim, suočava sa neverovatnom zbiljom, sa svakodnevnom državnom tajnom, koja se manifestuje kao volja jednog čoveka!

Izvor:  Biznis i finansije oktobarski broj 190 , deo analize „Netransparentnost srpske privrede“, autor Marko Sekulović, profesor univerziteta u penziji, Naučno društvo ekonomista Srbije

Чланак Netransparentnost srpske privrede: Srbija je jedna velika tajna се појављује прво на Biznis i Finansije.

Obaranje ukrajinskog aviona ove zime je još jedan od događaja koji ovu zemlju godinama potresaju. To što je odgovornost nakon prepucavanja velikih sila na kraju preuzeo Teheran nije velika uteha. Otvorena je još jedna rana ukrajinskog društva, koje je ionako među najdepresivnijima u Evropi. Dok ni stare ne zaceljuju, Ukrajina ostaje poremećeno društvo iznureno sukobima, krizom i nikad nedovršenom tranzicijom.

Na začelju Evrope

Posle Rusije, Ukrajina je bila najrazvijenija članica Sovjetskog Saveza. Proizvodila je daleko više od sledeće najuspešnije republike i davala preko četvrtine ukupne poljoprivredne proizvodnje. Teška industrija snabdevala je mašinama i specijalizovanom opremom proizvodne sisteme širom zemlje.

Danas, ako se u obzir uzme potencijal ove velike primorske zemlje, ukupni utisak je poražavajući. Prema podacima MMF-a, nominalni BDP iznosi 3.900 dolara po stanovniku. Time Ukrajina važi za najsiromašniju zemlju u Evropi posle Moldavije. Minimalna zarada je oko 175 evra, manje nego u Srbiji.

Kako je moguće da druga najveća zemlja u Evropi, sa preko 40 miliona stanovnika i ogromnim resursima može zaostajati čak i za Zapadnim Balkanom?

Prema istom izvoru, BDP po stanovniku Srbije je 8.000 dolara a Severne Makedonije 6.400. Uz to, Srbija i susedi imaju zanemarljivu industriju, ne raspolažu strateškim rezervama ni velikim poljoprivrednim izvozom.

Ukrajina, sa druge strane, sve to ima. Mašinska i prerađivačka industrija, brodogradnja, rudarstvo i metalurgija su, premda oslabljene, ostale ključne grane. Jedan je od najvećih svetskih proizvođača šećerne repe, krompira, kukuruza, pšenice, ječma i soje a prva u proizvodnji suncokreta. Pod ukrajinskom zemljom nalaze se gotovo najveće rezerve prirodnog gasa i uglja u Evropi.

Negostoprimljiva EU

Istorija nezavisne Ukrajine u znaku je stalnog previranja i neodlučnosti u vezi sa pravcem kojim bi trebalo ići. Iako je glavni spoljnopolitički cilj od samog početka članstvo u Evropskoj uniji, nedoslednost je Ukrajinu koštala puno izgubljenih godina.

Prvi sporazum o partnerstvu i saradnji potpisan je već 1994, ali suštinskih reformi nije bilo. To je prepoznato pa je eventualno pridruženje ostalo na dugom štapu. Godine 2002. tadašnji komesar za proširenje izjavio je kako Ukrajina neće ući u Evropsku uniju još barem 10 do 20 godina. To međutim nije pokolebalo predsednika Kučmu da potpisivanje sporazuma o pridruživanju najavi za 2004. a ispunjenje svih uslova do 2011.

Iz Brisela su dolazili kontradiktorni signali, a neki predstavnici jedva da su Ukrajinu smatrali evropskom državom. Krajem 2005. Evropska komisija traži da se pripreme za prijem Ukrajine odlože do daljnjeg, iako je njen predsednik Žoze Manuel Barozo već potvrdio njenu „evropsku budućnost“. Da proširenje „trenutno nije moguće“ Barozo je izjavio čak i 2009. godine, što pokazuje anemičnost ukrajinskih reformi. Bez obzira na to, Ukrajina je od EU dobijala i dobija pomoć – od početka 2014. na ime podrške kroz donacije, grantove i zajmove uloženo je preko 15 milijardi evra. Ukrajina je ogromno tržište i velika prilika za nemačku auto-industriju, pa je i zato Brisel ne sme ispustiti.

Između čekića i nakovnja

S druge strane, odnos sa Rusijom oduvek je bio neizvestan, pun zatezanja i popuštanja. Prvi sporovi o sovjetskom nuklearnom arsenalu i statusu Krima javljaju se odmah po raspadu zemlje. Istorija sporova oko gasa počinje 1993. godine, kada je Rusija zapretila „zavrtanjem slavine“ zbog neizmirenog duga. Nerazumevanje kulminira tzv. gasnim ratovima 2006. i 2009. Tada je, usled neuspešnih pregovora oko cene, bio ugrožen tranzit u Evropu, pošto se većina gasovoda iz Rusije nalazila na ukrajinskom tlu.

Svakako ne treba prevideti da je Rusija decenijama subvencionisala Ukrajinu veoma jeftinim energentima. Između ostalog, Ukrajina je Rusiji važan saradnik na polju vojne tehnologije, a Rusija Ukrajini ostala najveći pojedinačni trgovinski partner. Iako je još 2003. sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom potpisan sporazum o stvaranju jedinstvenog ekonomskog prostora, realizaciju je osujetila „Narandžasta revolucija“ 2004. Novi lideri Viktor Juščenko i Julija Timošenko zemlju su preusmerili ka Evropskoj uniji. Na evropskom kursu Ukrajina ostaje do 2010, kada novoizabrani predsednik Viktor Janukovič ponovo okreće kormilo, zatraživši 2013. članstvo u ruskoj carinskoj uniji.

Nakon upozorenja iz Brisela da Ukrajina ne može da „sedi na dve stolice“, Janukovič je poslušao i zamrznuo pregovore – sa Evropskom unijom. To je pokrenulo masovne proteste u Kijevu koji će dovesti do pada Janukovičeve vlade, prisjedinjenja Krima Rusiji i građanskog rata u Donbasu. Iako je nova vlada pod Petrom Porošenkom ubrzo potpisala Sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom, pro-ruski predstavnici iz Donjecka i Luganska hoće u Evroazijsku ekonomsku uniju.

Istorija jedne propasti

Zanimljivo je da su 1992. analitičari Dojče banke označili Ukrajinu kao zemlju sa najboljom tranzicionom perspektivom. Veliki prirodni resursi, solidna infrastruktura i obrazovana radna snaga obećavali su uspešan prelaz ka tržišnoj privredi. U trenutku raspada, Ukrajina je imala gotovo isti autput po glavi stanovnika kao Poljska, no tu se putevi razilaze: dok centralnoevropske zemlje aktivno uvode tržište, u Ukrajini počinje grabež državnih resursa.

Iako je donet pravni okvir za opštu privatizaciju, njome se otpočetka loše upravljalo. Tako je bilo pod svim predsednicima, od kojih neki nisu čak ni glumili želju za reformama. Ključna greška načinjena je na samom početku. Prvi predsednik Leonid Kravčuk postarao se da većina iz vrha komunističke partije, koja je samo promenila naziv, ostane na vlasti. Ona kao takva nije videla interes u reformama već u izgradnji nacije, nove političke filozofije i simbola. Održavanjem „statusa kvo“, bivšim komunistima je ostavljeno dovoljno vremena da akumuliraju bogatstvo u privatizovanim preduzećima. Istovremeno, godišnja inflacija raste i 1993. premašuje 10.000% što olakšava stihijsko preuzimanje. Tako nastaje prvi ešalon ukrajinskih kapitalista-oligarha.

Prva očekivanja su izneverena, pa je za predsednika 1994. izabran Leonid Kučma. Kao direktor industrijskog giganta Južmaša, poznavao je oligarhe među kojima se isticao Pavlo Lazarenko. Lazarenko je, kao bivši predsednik kompanije koja je imala monopol na uvoz ruskog gasa postao premijer, da bi kasnije završio u američkom zatvoru, optužen za pranje i proneveru više desetina miliona dolara. Oligarhija je, umesto da nestane, za vreme Kučmine vladavine konsolidovala svoju političku moć. Bez ozbiljnijih reformi, ukrajinska ekonomija nastavila je pad i kraj decenije dočekala sa više nego prepolovljenom proizvodnjom iz 1990. U istom periodu, poljski BDP se povećao preko dva puta.

Propuštena šansa

Početkom 2000-ih stvari se blago popravljaju. Realan godišnji rast u periodu 2000-2007. iznosi gotovo 8%. U tom periodu rastu i cene energenata što pogoduje budžetu, koji tek 2002. po prvi put dospeva u ravnotežu. Međutim, Ukrajina ne uspeva potpuno da iskoristi trendove: izvoz ostaje slabo diverzifikovan i sa relativno niskom stopom dodate vrednosti. Iako je nova „narandžasta vlada“ već 2004. reprivatizovala najveću ukrajinsku železaru Krivorižtal, koja je ranije prodata u bescenje zetu prethodnog predsednika Kučme, entuzijazam ubrzo iščezava. Političko vođstvo se razjedinilo i ponovo zaigralo po notama oligarhije.

Loša poslovna klima odvraćala je ulagače, pa su direktne strane investicije od sticanja nezavisnosti do 2010. zbirno iznosile svega 674 dolara po stanovniku, što je preko pet puta manje nego na Baltiku i skoro deset puta manje nego u Češkoj. Gde strani ulagači nisu hteli, domaći jesu: u uslovima sveopšte korupcije, sumnjivih tendera, aukcija i „ja tebi, ti meni“ pogodbi, politički isprepletana mreža oligarha je do 2008. isisala bogatstvo u vrednosti 85% ukrajinskog BDP-a. Osim toga, pad cene čelika i prekidi u isporukama gasa prethodili su Velikoj recesiji koja je potresla ukrajinsku privredu. Pad BDP-a od gotovo 15% u 2009. dramatično podiže spoljni dug na 90% BDP-a ali i nezaposlenost, uz pad realnih zarada.

Svim ukrajinskim vlastima zajednička su obećanja borbe protiv oligarhije, ali ne i sama borba: samo u periodu 2010-2013. dvojica vodećih ukrajinskih oligarha potrošila su čak devet milijardi dolara na kupovinu državnih medija i firmi u industriji, bankarstvu i agrobiznisu. Jedan od njih, Dmitro Firtaš, bio je šef Unije poslodavaca Ukrajine i Komiteta za ekonomske reforme, ali i prijatelj predsednika Janukoviča. Godine 2011. Ukrajina se nalazila na 152. mestu u svetu prema indeksu percepcije korupcije koji objavljuje Transparensi Internešnl.

Najnovije razočarenje

Nade i obećanja da će se sa pogubnom praksom raskrstiti i prekinuti sukob na istoku doneo je novi pro-evropski režim 2014. na čelu sa predsednikom Petrom Porošenkom.

Ipak, njegova vladavina do 2019. bila je možda najveće razočarenje. Čak i ako stavimo na stranu pad BDP-a od skoro 10% u 2015. kao posledice rata – korupcija je opstala, nisu osuđeni Janukovič niti ijedan veći oligarh, nisu zaštićeni vladavina prava i medijske slobode, niti sprečene manipulacije u parlamentu. Pitanje je koliko se i smelo očekivati od čoveka koji je i sam jedan od najbogatijih biznismena, povezan sa svim prethodnim predsednicima i interesnim grupama.

Odgovor u ogledalu

Neuspeh Ukrajine naročito je vidljiv naspram uporednih zemalja. Njena proizvodnja po glavi stanovnika danas iznosi oko 60% beloruske, 50% srpske, 25% poljske i samo 16% češke. Odgovornost je na svim vlastima koje, nošene nekompetencijom i populizmom, nisu shvatale da je snažna privreda najvažniji bedem suvereniteta.

Evropska unija kao takva ne donosi blagostanje, već reformski dinamizam kojim joj se postaje sličan i to je pouka za Ukrajinu i Srbiju. Obe zemlje niko spolja nije mogao da spreči u sprovođenju kvalitetne tranzicije. Kakvi god bili efekti (prividnog) približavanja Evropskoj uniji – i postojala alternativa ili ne – stihijska privatizacija i sistemsko isisavanje društvenog bogatstva posledica su neizvršene lustracije i nedoslednosti u izgradnji inkluzivnih ekonomsko-političkih institucija. Rezultat su siromaštvo i nejednakost.

Iako je najavio nove, ovog puta poštene privatizacije, još je rano za zaključke o predsedniku Zelenskom. Kako god bilo, Ukrajina će još dugo trpeti posledice strateških grešaka, a na Srbiji je da na onim ponovljenim uči, a da neponovljene takve i ostanu.

Ivan Radanović

Broj 170, februar 2020. 

Чланак Zašto je Ukrajina poučna za Srbiju? се појављује прво на Biznis i Finansije.