Dve godine nakon drugog ukrajinskog prevrata, koji je usledio jer prethodna „narandžasta revolucija“ nije dala bilo kakve rezultate, revolucionarni zanos ustuknuo je pred političkim sukobima i korupcijom koja blokira svaki pokušaj društva da se pomeri sa mrtve tačke. Makroekonomski pokazatelji su sve lošiji, a inostranu podršku zamenila je frustriranost zbog ponašanja političke elite koja, umesto sprovođenja reformi, učvršćuje vlast oligarhije.
Krajem februara navršile su se dve godine od „majdanskog prevrata“ kojim je, nakon nekoliko dana krvavih sukoba u Kijevu, bivši ukrajinski predsednik Viktor Janukovič zbačen sa vlasti. Ukrajina je dočekala taj jubilej na ivici vanredne političke situacije. Ministar ekonomije Aivaras Abromavičius i njegov tim podneli su ostavku zbog, kako su rekli, sistemskog blokiranja reformi. Vlada premijera Arsenija Jacenjuka preživela je glasanje o poverenju u parlamentu, jer je, suprotno ranijim najavama, dobila podršku gotovo polovine poslanika iz partije predsednika Petra Porošenka. Nasuprot tome, najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da ni predsednik ni premijer ne bi dobili podršku glasačkog tela, pa za zavađene koalicine partnere rešenje nisu ni vanredni izbori.
Na ekonomskom planu, dijagnoza je podjednako gorka. Prošle godine, realan pad BDP iznosio je 10%, ove godine se očekuje rast od svega 1%, nezaposlenost je nešto manja od 10%, prosečna plata iznosi oko 200 dolara, a ukrajinska valuta hrivna danas vredi tri puta manje nego u vreme „majdanskog prevrata“. Građani Ukrajine razočarani su teškim uslovima života, ali još više činjenicom da nova vlast, kao i prethodna, pod parolom reformi samo još dodatno učvršćuje vladavinu oligarhije, zasnovanu na sveopštoj korupciji. Većina građana učestvovala je u protestima pre dve godine upravo zato što su verovali da će Ukrajina, nakon političkih promena, konačno početi da se oslobađa kontrole oko stotinak oligrha, koji su od raspada Sovjetskog Saveza pa do Janukovičeve ere prigrabili neverovatnih 85% društvenog bogatstva.
Vlasnici cele zemlje
Da bi se razumelo na koji način oligarhija u Ukrajini kontroliše celokupno društvo, dovoljan je čak i sažet pregled ekonomskih i društvenih događanja nakon što je postala nezavisna država. Državni giganti iz sektora metalurgije, petrohemije, nafte, gasa, električne energije, građevinskih mašina i železničkih vozila, dobili su privatne vlasnike – najčešće po nerealno niskim cenama, ili na aukcijama na kojima se nije pojavila bilo kakva konkurencija. Kao primer ove redistribucije društvenog bogatstva može da posluži Krivorižtal – najveća ukrajinska železara koja je 2004. godine direktnom pogodbom prodata konzorcijumu, na čijem čelu su bili najveći ukrajinski oligarh Rinat Ahmetov i zet tadašnjeg predsednika Leonida Kučme. Ponude stranih investitora odbijene su zbog „tehničkih neispravnosti“, a novi vlasnici i jedini učesnici na tenderu platili su za ovu profitabilnu železaru 800 miliona dolara, odnosno pet puta manje od njene tržišne vrednosti. Izbio je takav skandal da je, nakon „narandžaste revolucije“, novi predsednik Viktor Juščenko poništio privatizaciju a vlada je organizovala jedno od retkih fer i transparentnih nadmetanja u kojem je pobedio indijski Mital, sa ponudom od čak 4,8 milijardi dolara.
Nakon teške industrije i velikih privrednih sistema, ukrajinski oligarsi prešli su na banke i osiguravajuće kompanije, a potom na TV stanice, dnevne listove i internet portale, koji služe njihovoj ličnoj promociji i obračunu sa rivalima. Ukrajinski političari obilato koriste ove medije u izbornim kampanjama, što je samo jedan od mehanizama kojim ih oligarsi kontrolišu i sebi obezbeđuju unosne poslove ko god da je na vlasti.
Oligarsi su za svoju finansijsku i medijsku podršku političarima zauzvrat dobijali i javne funkcije, pa je, primera radi, Dmitro Firtaš, jedna od najvećih „zvezda“ oligarhije tokom mandata Viktora Janukoviča, postavljen za predsednika Unije poslodavaca Ukrajine, kao i Komiteta za ekonomske reforme koji je odgovarao direktno predsedniku. Bogatstvo koje su oligarsi vremenom prigrabili toliko je naraslo, da su njih nekoliko, praktično, postali jedini investitori u zemlji od 45 miliona stanovnika. Samo u prve tri godine vladavine Viktora Janukoviča, dva vodeća ukrajinska oligarha potrošila su neverovatnih 9 milijardi dolara na kupovinu velikih industrijskih, bankarskih, medijskih, telekomunikacionih, poljoprivrednih i transportnih sistema u državnom vlasništvu. Drugim rečima, Dmitro Firtaš i Rinat Ahmetov su u tom periodu stajali iza 84% novca investiranog u Ukrajinu, dok su strane investicije iznosile svega 16%.
Cenu ovakvog bogaćenja nekolicine oligarha platila je najpre srednja klasa, čiji je udeo u stanovništvu pao na 5% još pre „majdanskog prevrata“, a prema pisanju magazina „Forbes“, gotovo 80% Ukrajinaca živelo je na granici siromaštva, u sistemu koji je korumpiran na svim nivoima vlasti.
Ista lica, ista obećanja
Nakon protesta na Majdanu, umesto Janukoviča i njegovih saradnika poznatih pod nadimkom „Familija“, za predsednika je izabran Petro Porošenko, koji je građanima obećao reforme, transparentnu vlast, borbu protiv oligarhije i nalaženje političkog rešenja za krizu sa proruskim pobunjenicima u Donbasu. Problem je, međutim, u tome što je novi sistem obećao čovek starog režima. Porošenko je ukrajinski „kralj“ konditorske industrije, koji je bio povezan sa svim ukrajinskim predsednicima još od 90-ih godina prošlog veka, kao i sa bivšim zvaničnicima koji su danas na Interpolovoj optužnici. Tokom izborne kampanje tražio je medijsku podršku od oligarha Dmitra Firtaša, koji se, u tom trenutku, branio u Austriji pred sudom od optužbi Sjedinjenih Država za davanje mita i zahteva američke adminsitarcije za njegovim izručenjem.
Suprotno uveravanjima da će po stupanju na predsedničku funkciju prodati svoj privatni biznis, Porošenko je nastavio sa poslovanjem i trenutno je šesti na listi najbogatijih Ukrajinaca. Izneverio je i obećanje da će odgovorni za ubistva demonstranata na Majdanu biti krivično procesuirani. Koaliciona vlada koju je sastavio zajedno sa partijom premijera Jacenjuka nije se pokazala ništa sposobnijom niti odlučnijom od prethodnika. Ista je situacija i u parlamentu, čiji su poslanici ili pod kontrolom oligarha, ili su i sami milioneri, ili, pak, zastupaju ekstremističke ideje u rasponu od desnog populizma do ogoljenog nacizma.
Usled ovakve situacije i nakon ostavke ministra ekonomije, zapadne zemlje i MMF izrazili su otvoreno nezadovoljstvo nesposobnošću ukrajinskih vlasti da sprovedu bilo kakve suštinske reforme. Međunarodni monetarni fond, čiji paket pomoći vredan 17 milijardi dolara trenutno održava ukrajinsku ekonomiju u životu, ne krije skepticizam u pogledu održivosti finansijske podrške Ukrajini ukoliko reforme ostanu mrtvo slovo na papiru, a opstane sadašnji sistem oligarhije i korupcije.
U poređenju sa međunarodnim poveriocima, stanovništvo Ukrajine je u daleko težoj situaciji. Aktuelna vlada je za kratko vreme uspela da ponovi fijasko svojih prethodnika, Viktora Juščenka i Julije Timošenko, koji su nakon pobede u „narandžastoj revoluciji“ 2004. godine, vrlo brzo ušli u međusobni sukob. Usledili su vanredni izbori i sveopšta nestabilnost koja je zemlju dovela na ivicu bankrota, a potom i u spor sa Rusijom koji je početkom 2006. godine izazvao gasnu krizu.
Stoga, građani Ukrajine, ni nakon dva politička pervrata u deset godina, ne naziru bilo kakav pomak ka ciljevima za koje su se borili: vladavina prava, život dostojan čoveka i suzbijanje korupcije u svim porama društva. Umesto toga, na političkoj sceni se vrte manje ili više isti ljudi, duboko ukorenjeni u sistem oligarhije i korupcije koji je u Ukrajini izgrađen tokom prethodnih četvrt veka. Teško je očekivati da će takva politička elita promeniti bilo šta u sistemu koji ih je iznedrio i da će početi ozbiljno da rešava unutrašnje i spoljne izazove koji se gomilaju pred Ukrajinom.
Milan Kokorić
mart 2016, broj 125.