Da je Srbija „velika tajna“ istakla je u svojoj pesmi Desanka Maksimović. Kada se pojavio ovaj stih, ipak smo ga primali na jedan metafizički način. Vlast nas, međutim, suočava sa neverovatnom zbiljom, sa svakodnevnom državnom tajnom, koja se manifestuje kao volja jednog čoveka!
Teško je praviti valjane analize stanja i perspektiva srpske privrede kada se zna koliko je njena slika zatamnjena i nejasna. Izoštrenu sliku onemogućavaju „kriva ogledala“, „crne kutije“, i Augijeve štale“, kojima je premrežena srpska privreda.
Fenomen „crne kutije“
Mnogi ugovori o privatizaciji, direktnim stranim investicijama, koncesijama i slično sadrže odredbe koje nisu dostupne javnosti, zbog poslovne tajne na kojoj insistira druga ugovorna strana. Tako su na pritiske javnosti da se pokaže ugovor o uslovima koji regulišu dolazak italijanskog „Fijata“ u Kragujevac kao „investicije stoleća“ za Srbiju, toj javnosti pružene na uvid stranice ugovora, gde se vidi da dominira zatamnjeni deo teksta tog ugovora, koji skriva njegove ključne odredbe.
Potenciralo se da je „Fijat Kragujevac“ naš najveći izvoznik (nikad ne navodeći koliko je on veliki kao uvoznik), čime bi se dobila predstava o njegovom neto izvozu. Tvrdnje vlade da Fijat kao kooperante ima brojna domaća mala i srednja preduzeća koja postaju nosioci reindustrijalizacije u Srbiji, ne čine se dovoljno uverljivim, kada se zna da se automobili proizvedeni u Kragujevcu nikako ne uspevaju da pojave na ruskom tržištu kao srpski proizvod, jer ne sadrže više od 50% domaćih komponenti u njihovoj ukupnoj vrednosti.
Evo nekoliko tužnih istina o tom preduzeću: u 2019. godini proizvedeno je samo 40.000 vozila, što je pet puta manje od projektovanog kapaciteta; 2.400 zaposlenih je imalo 130 neradnih dana od mogućih 250; zaposleni su gotovo šest meseci primali za 35% umanjene plate; u poslednje tri godine se ne objavljuju podaci o poslovnim rezultatima, a u ukupnom kapitalu učešće Srbije je 33%. To je epilog bajke o „investiciji stoleća“, našem najvećem izvozniku i spasu za Kragujevac, koju je propagirala politička elita.
Moglo bi se navesti mnoštvo sličnih „crnih kutija“ kada se radi o koncesijama za istraživanje mineralnog blaga (litijuma, bakra i drugo), koncesiji za Aerodrom „Nikola Tesla“ i drugim međunarodnim ugovorima kojima se loše štite interesi države Srbije. Dokaz za to su izgubljeni međunarodni sudski sporovi i arbitraže. Aforističar Baljak to vidi na svoj način: „Ne možemo da vam kažemo šta muljamo, jer je to poslovna tajna.“
Fenomen „krivih ogledala“
Odavno je poznata veština vlasti da, pozivajući se na statističke podatke, stvarnost predstavi boljom nego što ona jeste. U tu svrhu se povoljna statistika uporno ponavlja, dok se ona nepovoljna prećutkuje ili iskrivljuje. Precenjeni dinar, koji za posledicu ima permanentni deficit trgovinskog bilansa, stimulisanje uvoza i uništavanje domaće proizvodnje, dobro dođe pri izračunavanju BDP-a. Naime, deljenjem iznosa BDP-a u tekućim cenama sa precenjenom vrednošću dinara, dobija se njegov veći iznos izražen u evrima ili dolarima.
Spoljni dug Srbije se, zatim, iskazuje kao njegovo procentualno učešće u odnosu na tako statistički uvećani BDP, čime se falsifikuje stepen stvarne zaduženosti zemlje. Na stranu što se, po pravilu, u spoljni dug ne računaju dugovi privatnog sektora! A precenjeni dinar opstaje zahvaljujući visokim unilateralnim transferima: iseljeničkim doznakama i direktnim stranim investicijama.
Aktuelna vlast je još uspešnija u pogledu smanjenja stope nezaposlenosti. Zatekla je stopu od 26%, a danas je ona pala ispod 10%! Interesantno je da, pre nego što se objavi zvanični statistički podatak, njega po nekoj čudnoj intuiciji „znaju“ vrhovi vlasti, te je zadatak Zavoda za statistiku da to u svom izveštaju i potvrdi ili što manje od njega odstupi! Izbegava se analiza faktora koji utiču na stopu nezaposlenosti, već se odmah zatim ističe koliko je porasla zaposlenost, čime se sugeriše trivijalno stanovište o komplementarnosti: povećanje zaposlenosti izaziva smanjenje nezaposlenosti!
Šta bi nam, pak, otkrila i ne tako suptilna analiza smanjenja nezaposlenosti (apsolutne i relativne)? Do podataka o nezaposlenoj radnoj snazi se dolazi preko evidencije koju vodi Tržište rada i povremenih anketa o radnoj snazi. Sa evidencije se brišu svi oni koji u propisanim vremenskim intervalima ne verifikuju svoj status. Dakle, oni više nisu „nezaposleni“, iako je veliki broj njih izgubio svaku nadu da do zaposlenja može doći preko Tržišta rada, a rok u kome su mogli koristiti socijalna davanja je istekao.
Ako poslednjih godina oko 50.000 radno sposobnog stanovništva emigrira iz Srbije, onda je smisleno pretpostaviti da se u tom kontigentu nalaze oni koji su bili zaposleni (zbog većih zarada u inostranstvu i bolje društvene klime), kao i oni koji su krenuli „u svet“, izgubivši svaku nadu da se u otadžbini mogu zaposliti.
Fenomen „Augijeve štale“
Davno je bilo kada je Agencija za borbu protiv korupcije ukazala na 24 sporne privatizacije (izveštaj Verice Barać), na čemu su kasnije insistirali i odgovarajući organi Evropske unije, a do danas nema nikakvih saznanja o preduzetim istražnim radnjama ili rezultatima takvih istraga. Nameće se zaključak: vlast ne želi da razobličava samu sebe, institucije ne vrše svoje zadatke (tužilaštvo i sudovi), a vaninstitucionalni pritisci su nedovoljni da bi vlast doveli „k poznaniju prava“!
Da li to u našem društvu i našoj privredi postoje nerešivi problemi, ili nam je potreban srpski Heraklo, kojega naša politička scena nikako da iznedri! U skladu sa čuvenom De Golovom sentencom o razlici između političara i državnika – „Političari misle na sledeće izbore, državnici na sledeće generacije!“ – mora se konstatovati da je Srbija prepuna političara, ali se na horizontu ne nazire nijedan potencijalni državnik!
Tranzicione dubioze
Način na koji je započela srpska zakasnela tranzicija i kako se ona sve do danas odvija, nužno je doveo do socijalne anomije kakvu danas imamo. Potencirali su se najrazličitiji društveni konflikti do neslućenih razmera, sumnje i neizvesnosti se sreću na svakom koraku, konsenzus o ključnim društvenim vrednostima i na njima zasnovanim društvenim ciljevima, jedva da je primetan.
Neka nam kao ilustracija posluži voluntaristički projekat „Beograd na vodi“. Uzaludna su bila kritička ukazivanja arhitektonske nauke i struke da taj projekat ima mnogo mana, koje se moraju otkloniti pre nego što se otpočne sa izvođenjem radova. Vlast se ne obazire na to, već se angažuje oko izrade veličanstvene makete tog novog arhitektonskog čuda. Finansiranje je obezbeđeno na takođe čudan način: tri milijarde dolara će uložiti Ujedinjeni Arapski Emirati, zahvaljujući izuzetnom prijateljstvu koje je uspostavljeno između tadašnjeg predsednika vlade Vučića i šeika Emirata.
Kako teče realizacija projekta? Izmešta se Glavna železnička stanica i demontira železnička infrastruktura, ruše se stare zgrade u priobalju Save, izgrađene su nove moderne saobraćajnice sa drvoredima, završavaju se velike višespratnice i u toku je prodaja stanova…
Javnost je uskraćena za informacije da li pristižu šeikovi dolari u skladu sa građevinskim situacijama, kako je to uobičajeno kod građevinske operative. U svakom slučaju, veliki finansijer se sve manje pominje, a ne znamo ništa o njegovom hotelu na Kopaoniku, koji je trebao da nikne na placu koji je u tu svrhu obezbeđen rušenjem hotela „Jugobanke“! Javnosti je ostavljeno da stvara svoje pretpostavke: tolike pare iz Emirata nikada i neće stići, a i one što stignu, možda su prethodno iznesene iz Srbije i oprane u Emiratima!?
Da je Srbija „velika tajna“ istakla je u svojoj pesmi Desanka Maksimović. Kada se pojavio ovaj stih, ipak smo ga primali na jedan metafizički način, sličan onome kod ruskog pesnika Tjutčeva, po kome „Rusiju umom nećeš razumeti“! Vlast nas, međutim, suočava sa neverovatnom zbiljom, sa svakodnevnom državnom tajnom, koja se manifestuje kao volja jednog čoveka!
Izvor: Biznis i finansije oktobarski broj 190 , deo analize „Netransparentnost srpske privrede“, autor Marko Sekulović, profesor univerziteta u penziji, Naučno društvo ekonomista Srbije