Francuska vlada će, u dogovoru s vodećim lancima supermarketa, u naredna tri meseca ponuditi građanima takozvane antiinflacijske potrošačke korpe, u kojima će se naći proizvodi po najnižim cenama po izboru kompanija.

Francuski ministar finansija, Bruno le Mer, izjavio je na konferenciji za novinare nakon sastanka s direktorima lanaca supermarketa, da je s njima postigao dogovor o antiinflacijskoj korpi, koju će sami definisati kako bi građanima smanjili troškove osnovnih namirnica.

Maloprodajne firme pristale su da ponude kupcima „najniže moguće cene“ u razdoblju od tri meseca za artikle koje će same odabrati, rekao je Le Mer, prenosi Figaro.

– Očekuje se da će popusti trgovce koštati stotine miliona evra – rekao je Le Mer.
U junu će trgovci na malo i vlada ponovo analizirati situaciju i možda od velikih dobavljača robe za široku potrošnju zatražiti da s maloprodajnim kompanijama ponovo pregovaraju o cenama.

Inflacija je u Francuskoj u februaru neočekivano povećana na 7,2 odsto, sa 7 odsto u januaru, delimično i zbog viših cena hrane, pokazuju podaci statističkog zavoda INSEE.

U početku je Vlada pokušala da definiše jedinstvenu korpu svakodnevnih potrepština, ali supermarketi su se izborili za pravo da sami odlučuju koje će namirnice obuhvatiti „antiinflacijskom korpom“.

Izvor:24sedam.rs
Foto: Pixabay

Чланак Antiinflacijska potrošačka korpa u Francuskoj се појављује прво на Biznis i Finansije.

Fleksibilni model rada, u kome se za rad u samouslugama jednog trgovinskog lanca mladima od 15 do 26 godina nudi „džeparac“ od 17.000 dinara, možda je začetak novog trenda zapošljavanja u Srbiji.

Pomenuti iznos, jednak 145 evra ili oko polovini neto minimalne zarade, nekima deluje primamljivo, drugi kažu da je važno da se deca uče radu i vrednovanju novca odmalena, a neki upozoravaju na šire posledice koje ovakva praksa donosi sa sobom.

„Hoće svoje pare“

– Čim se pojavio oglas da traže omladince za posao sa fleksibilnim radnim vremenom, moj srednjoškolac R. V. (16) odmah je hteo da se prijavi, kaže da mu je dosadilo da stalno od mene traži novac da bi mogao sa „drugaricom“ na piće ili da plati teretanu. Kaže, hoće svoje pare. Može, naravno. I odmah sam ga prijavila – kaže čitateljka 24sedam, Z. A.

U oglasu stoji da maloletnici, studenti i nezaposleni (do 26 godina) rade, po izboru, od devet do 12 sati nedeljno, tri do šest sati dnevno. Za rad maksimalnih 12 sati nedeljno, mesečno se u startu dobija 17.000 dinara, što se uvećava kako se dobija „na stažu“.

Dva, tri sata dnevno, ili šest sati za vikend, stvarno nije mnogo. To vreme bi ionako potrošio na igrice i „bleju“, a ovako će osetiti šta znači raditi, pa onda će osvestiti šta znači trošiti. Pritom, novac koji može da zaradi za jednog tinejdžera uopšte nije mali. To je njima „vau“, k‘o kuća – ističe Z. A.

U Savezu samostalnih sindikata Srbije (SSSS), naprotiv, smatraju da je u redu da povremene poslove rade studenti, ali da princip postaje problematičan kada se radi o mladima nezaposlenima a da uopšte nije u redu kada su u pitanju maloletnici.

Rizici za mlade na poslu

– Čak i kada se ispune svi uslovi iz Zakona o radu, da su stariji od 15 godina i da imaju pisanu saglasnost roditelja/staratelja, nije u redu da deca rade. Ona bi trebalo da uče i obrazuju se. To je dobro samo kada se radi o dualnom obrazovanju, pa deca budući trgovci deo naučenog u školi uvežbavaju u praksi, i to plaćenoj – kaže za 24sedam Duško Vuković, potpredsednik Veća SSSS.

On ističe još dve stvari, koje treba imati u vidu kod ovakve nove trgovačke prakse. Prva je da trgovina sama po sebi nije samo „slaganje po rafovima“, a druga iznosi koji se nude a koji kao uostalom i kod državnog programa „Moja prva plata“, daju ponižavajuće malo novca za pruženi rad.

– Deca koja rade u samouslugama mogu da budu „smeštena“ da rade i u magacinu, hladnjačama, negde i u pekarama… To su sve rizici koje moramo imati u vidu, na stranu što se rad u trgovini ne može svesti ni na „slaganje po rafovima“, jer to je i rad s ljudima i poznavanje onog šta se prodaje. Što se tiče „naknada“, svakako nije dobro da decu navikavamo da za svoj rad dobijaju minimalne iznose. Ili što u „Moja prva plata“ fakultetski obrazovana mladež „stažira“ za 30.000 dinara, što je manje od minimalca – ističe Vuković.

Ovo otvaranje novog „bazena“ radne snage, koji se pravi širenjem ponude za posao na maloletna lica, deluje kao nastavak inicijative koja je digla veliku prašinu u javnosti krajem prošle godine, kada je u srpskim supermarketima „spuštena“ lestvica zapošljavanja. Zaposlenima je dato da potpišu anekse ugovora u kojima više nije neophodno srednje obrazovanje za rad u trgovini.

Kolege zadovoljne, samo da neko dođe

Međutim, kako saznaje 24sedam, među radnicima u trgovinama nove „kolege“ se ne dočekuju kao neko ko će pojačati pritisak poslodavca u smeru „ako ti nećeš da radiš za malu platu ima ko hoće“.

– Kod nas to funkcioniše već neko vreme. Deca su prezadovoljna što mogu da zarade, isplaćuje im se redovno preko omladinskih zadruga, a nama to što su tu mnogo znači. To što je poslodavac pre godinu dana odlučio da može da se radi i sa osnovnom školom mu nije donelo više radnika. Naprotiv, sve nas je manje. Zbog toga se i radujemo ovoj deci jer kada mi dođe šest ili sedam paleta a u smeni dve koleginice na kasi i ja, ko će to da istovari i rasporedi? Još ako je student i zna da radi s novcem na kasi, sunce nas obasja – kaže Marija J, prodavačica u jednom beogradskom supermarketu.

Zbog pritiska posla koji mora da se završi, a nema baš mnogo „kandidata“ koji bi mogli da ga obave, trgovci se ne bave mnogo ni „naknadama“ koje ovi „povremeni“ radnici dobijaju. A one su, gledano po satu rada, gotovo veće od njihovih.

Naime već sa startnih 17.000 dinara mesečno za 12 sati rada nedeljno, to daje satnicu od 354 dinara. Ako „omladinac“ svoj fleksibilni rad obavlja nekoliko meseci, satnica ide i do 480 dinara.

Minimalac je trenutno u Srbiji 201 dinar po satu, a radnici u maloprodaji robe široke potrošnje u Srbiji imaju plate tek nešto veće od minimalca. Njihova satnica je, kada se od prosečnih 50.000 dinara za 22 radna dana, odbije topli obrok (oko 3.000 dinara), regres i prevoz (3.600 dinara), manja od 250 dinara.

Na prvi pogled deluje besmisleno porediti plate stalno zaposlenog radnika i nekog ko povremeno radi po nekoliko sati nedeljno, ali iz ugla angažovanog rada po jedinici vremena, za poslodavca je to svejedno. Zbog toga je i pomalo čudno kako se u Srbiji više isplati plaćati „honorarce“, više po satu nego dati pristojnije plate redovnim radnicima.

Izvor: 24sedam

Foto: Pixabay

Чланак Trgovci nude posao tinejdžerima, mogu i maloletnici се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema navodima Narodne banke Srbije, od stupanja na snagu Zakona o međubankarskim transakcijama 2018. godine, broj POS terminala povećan je za 40 odsto. Umesto 79.486 POS terminala pre ti godine, na kraju trećeg tromesečja 2021. godine bilo ih je 111.444.

Trafike ih, međutim, i dalje nemaju, a vlasnici poručuju da su provizije previsoke, a uvođenje POS terminala skupo i neisplativo. Kako objašnjavaju, marže za prodaju cigareta, dopuna za „bus-plus“ i mobilnih telefona, gotovo su iste ili čak manje od provizija za kartice, pa bi omogućavanje plaćanja plastikom doprinelo da rade bez zarade. Često se dešava da i tamo gde ih ima, ako račun ne prelazi minimalnih 200 dinara, prodavac ne primi karticu.

Provizija povećena

– Razlog zašto ih mali trgovci u Srbiji često odbijaju su visoki troškovi, a koji su pre svega rezultat ogromnih naknada internacionalnih kartičnih sistema – kažu u NBS. – Prema našim informacijama, te provizije nisu snizili u prethodnom periodu, već su ih naprotiv povećali.

Trgovačku proviziju određuju troškovi međubankarske naknade i kartičnih sistema. Kako stručnjaci objašnjavaju, trgovac plaća proviziju banci čiji je POS terminal i to za svaku transakciju, kao i kartičnim sistemima, čiju plastiku narod koristi. Vlasnici radnji mogu da pregovaraju sa bankama i dogovore provizije za kartice.

– Za poslednje tri godine, od stupanja Zakona o međubankarskim transakcijama, provizije su snižene od prosečnog jednog procenta na 0,2 odsto, za transakcije debitnim karticama – objašnjavaju u Centralnoj banci. – Kao i na 0,3 procenata za transakcije kreditnim karticama. Prosečna naknada za prihvatanje kartica na prodajnim mestima, sada je 1,06 umesto dva odsto. Kod trgovaca kod kojih preovlađuju transakcije male vrednosti, banke čiji je POS terminal ugovaraju procentualno višu trgovačku naknadu, kako bi nadoknadile visoke troškove po transakciji. U nekim slučajevima prihvataju se platne kartice, ali uz fiksni minimalni iznos trgovačke naknade, nezavisno od visine računa.

Izvor: Novosti

Foto: Pixabay

Чланак Trgovcima plastika „pojela“ zaradu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Čak i u Sjedinjenim Državama tek koju deceniju traje tradicija popusta u petak nakon Dana zahvalnosti – koji se slavi četvrtog četvrtka u novembru.

Naziv Crni petak (Black Friday), paradoksalno, prvi put je pre šezdeset godina upotrebila policija u Filadelfiji baš za dan posle velikog praznika – da opiše gužve na ulicama i trotoarima, što za policiju znači i veći broj udesa, više kavge i posla.
U dan velikih popusta je Crni petak pretvoren iz želje američkih trgovaca da privuku što više mušterija pred božićne praznike.

Ali, zbog globalne onlajn-kupovine je pođast Crnog petka na juriš osvojila i Evropu, pa se prelile i na tamošnje tradicionalne prodavnice. One opet najavljuju rekordne popuste za 26. novembar.

Nemačko udruženje trgovaca procenjuje da će samo ove godine, na Crni petak i onda na takozvani Sajber-ponedeljak, biti obrnuto 4,9 milijardi evra.

Prema anketi savetničke kompanije Boston Consulting Group, čak polovina potrošača u SAD čeka ovaj petak kako bi nešto kupili, bilo za sebe, bilo kao poklon drugima za Božić.

Poslednja šansa za neke trgovce?

Ove godine postoji ozbiljan problem: posebno kod elektronskih uređaja, ali i kod tekstila još uvek traju poteškoće s isporukom robe. To ne znači da neće biti ničega na policama: trgovcima su puna skladišta robe koju nisu mogli da prodaju za vreme lokdauna, ali kupci će teže do najnovijeg modela smartfona, konzole za video-igre ili nove modne kolekcije.

„To je ludilo. Imamo problema s isporukom proizvoda koji se traže, ali istovremeno zbog pandemije ozbiljni višak robe koja se ne traži iz doba pandemije“, objašnjava Gerit Hajneman, stručnjak za trgovinu Visoke škole Donjeg Porajnja.

„Ove godine nije stvar u tome da se ostvari malo veći promet i što ranije počne sa božićnom prodajom, nego je Crni petak poslednja prilika mnogim trgovcima da se reše zaliha po barem donekle prihvatljivim cenama“, dodaje ovaj stručnjak. Kome to ne uspe, dodaje on, taj sledeće godine možda ide u stečaj.

Skok cena viši od zvanične inflacije

I nemački kupci znaju da ima poteškoća: portal za poređenje cena Idealo sproveo je anketu među korisnicima internet-trgovina gde dve trećine upitanih misli da će im roba kasniti ili će cene biti veće zbog problema u isporuci. Ili da će traženi proizvod brzo biti rasprodat – i da će onda dočekati Božić bez poklona koji žele.
Posebno kad je reč o proizvodima koji se najčešće pronalaze pod jelkom – od elektronike pa do bicikla i odeće, portal Idealo je analizirao razvoj cena gotovo 10.000 proizvoda i utvrdio porast daleko veći od zvanične inflacije.

„ S obzirom na poskupljenja koja su uzrokovana nestašicom mnogih proizvoda su i ovi popusti na Crni petak tek kap u moru“, procenjuje Hajneman.

Naravno, svi se raduju kad nađu nešto po povoljnoj ceni, a mnogi će za ovog popusta kupiti i ono što zapravo nisu želeli.

Deda mraz mora da dođe, tu ni korona ništa nije promenila.

Izvor: Dojče vele
Foto: Pixabay

Чланак Kome stiže „Crni petak“? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Narodna kletva „Nek’ komšiji crkne krava“ nije slučajno nastala baš na ovim prostorima. Vekovima unazad mnoštvo balkanskih domaćinstava imalo je bar jednu kravu, koja je često hranila čitavu porodicu. Gubitak te životinje bio je nešto najgore što možete poželeti komšiji.
Danas je ova kletva nepotrebna, jer se i bez nje poljoprivredna gazdinstva koja se bave stočarstvom gase velikom brzinom.

U Srbiji je u periodu od 2012. do 2018. godine broj ovih gazdinstava pao sa oko 156.000 na 116.000, jer je bavljenje stočarstvom sa malim brojem grla postalo maltene neisplativo, kaže dr Rade Popović, profesor na Ekonomskom fakultetu u Subotici. Napominje da iako se smanjio broj gazdinstava, broj krava je ostao sličan, što govori o ukrupnjavanju u ovom sektoru poljoprivrede, koje je najizraženije u Vojvodini.

Razlog za to je, kako objašnjava, u različitom načinu uzgoja muznih krava. Prvi je sistem ispaše na livadama, koji traži manja ulaganja, ali daje i manje mleka. Drugi je uzgoj i prehrana goveda u objektima na gazdinstvu, unapred pripremljenom hranom koja se uglavnom zasniva na kukuruzu. Ovaj model zahteva značajno veća ulaganja, ali omogućava i veću proizvodnju mleka.

Prvi sistem najviše primenjuju mala gazdinstva, posebno na jugu Srbije, dok je drugi zastupljen kod velikih proizvođača, pogotovo u Vojvodini gde su pašnjaci većinom pretvoreni u obradive površine.

Kada je reč o kvalitetu proizvedenog mleka, Popović napominje da je ispaša na livadama svakako bolja za zdravlje životinja a samim tim i kvalitet mleka bi trebalo da bude viši. Ali on zavisi od mnoštva faktora u proizvodnji, pre svega od stručnih znanja, odgovarajuće opreme i primene odgovarajućih standarda. Za razliku od velikih proizvođača, mala gazdinstva često nisu u mogućnosti da obezbede sve potrebne uslove, pa im je stoga teže ne samo da postignu, nego i da održe isti kvalitet mleka kao što to uspevaju u velikim kompanijama.

Ograničenja pojedinačnih malih proizvođača su i u mogućnostima prodaje, pa su njihovi kupci uglavnom male mlekare i specijalizovane prodavnice. Veliki proizvođači, pak, mogu da dopru do većeg broja kupaca, budući da svoje mleko najviše plasiraju kroz najveće trgovinske lance, objašnjava Popović.

Upravo kvalitet i dostupnost su, pored cene, najvažniji faktori koji utiču na konkurentnost bilo koje industrije, pa i mlekarske. Popović ocenjuje da su naši proizvođači i prerađivači mleka u pogledu kvaliteta konkurentni na domaćem tržištu, a sve su prisutniji i u inostranstvu. Najviši kvalitet mleka, potreban za izvoz u EU ili Rusiju, kod nas imaju uglavnom veliki proizvođači koji mogu da obezbede optimalne higijenske i zdravstvene uslove.

„Oni su godinama radili na podizanju standarda proizvodnje, obučavali svoje dobavljače kako da proizvode ispravno i kvalitetno mleko, kupovali im rashladne uređaje i drugu opremu. Zato je vremenom porastao i kvalitet mleka u našoj zemlji, koji može da zadovolji stroge standarde EU“, ističe Popović i dodaje da bar polovina mleka proizvedenog u Srbiji može da zadovolji ove kriterijume.

Proizvođači prodaju jeftinije, a mi kupujemo skuplje mleko nego u EU

Prema procenama mlekara, za proizvodnju litre mleka potrebno je 56 dinara. Otkupna cena koju su veliki proizvođači do sada dobijali iznosila je od 35 do 38 dinara, plus premije, a mali su bili u još nepovoljnijoj situaciji sa cenom koja se kretala od 23 do 25 dinara i usled nemogućnosti mnogih od njih da konkurišu za premije. Zato se manja poljoprivredna gazdinstva, koja prave otprilike polovinu mleka na našem tržištu, ubrzano gase, dok veliki proizvođači opstaju ali su prilično zaduženi i zavise od toliko spoljnih faktora da svaki novi izazov na tržištu može biti koban za njih, upozorava Popović.

Za ovakvu situaciju nisu krive samo niske otkupne cene mleka. „U mnogim zemljama, nadležna ministarstva stalno prate ceo proces proizvodnje, prerade i distribucije mleka i mlečnih proizvoda, kako bi imala informacije kojem sektoru je potrebna podrška, ali i da li su pravični odnosi između svih učesnika u ovom lancu. Ukoliko su odnosi narušeni, uvode se razne mere kako bi svi dobili bar približno onoliko koliko su zaslužili. Kod nas to nije slučaj. Proizvođači i prerađivači mleka jedva uspevaju da pokriju troškove proizvodnje a trgovinski lanci dobro zarađuju na njima, jer su oni ti koji diktiraju tržišne uslove”, naglašava Popović.

Domaći proizvođači svoje mleko prodaju jeftinije a mi ga kupujemo skuplje, bar u poređenju sa zemljama EU. Primera radi, tamo je otkupna cena po toni mleka bila 360 evra u trenutku kada je kod nas bila 270 evra. Cena litre mleka u nemačkim prodavnicama kretala se, međutim, oko 70 evrocenti, u Hrvatskoj oko 90 centi, u Francuskoj oko evro, a kad nas oko 90 centi.

Što dalje, to skuplje

Pre nekoliko godina u Srbiji se na godišnjem nivou trošilo 200 litara mleka po stanovniku, kada se saberu popijeno i mleko utrošeno za proizvodnju mlečnih proizvoda koje smo konzumirali. Sa rastom životnog standarda, ta količina je u 2020. godini povećana na 215 litara godišnje, kaže Popović i dodaje:

„Rast tražnje će stvoriti nove šanse za domaću mlekarsku industriju, kojoj je domaće tržište najsigurnija opcija. Svuda u svetu većina proizvedene hrane, a posebno mlečne koja je kvarljiva, troši se lokalno. Konkretno, oko 90 odsto mleka ne izvozi se na dalje destinacije, zato što posebni uslovi potrebni za transportovanje ove robe značajno podižu njenu krajnju cenu.”

Naš trenutni izvozni potencijal je u mlečnim proizvodima, i to uglavnom onima niske cenovne vrednosti. Primera radi, Srbija izvozi jeftiniju robu poput sireva, a uvozi mlečne proizvode višeg kvaliteta, poput sireva sa plesnima, maslaca i slično. Iako se Rusija potencira u medijima kao glavno odredište za sireve iz Srbije, oni su i dalje najzastupljeniji na tržištima u regionu. Neke od zemalja u okruženju, međutim, daju veće subvencije nego Srbija, pa je pitanje do kada ćemo biti konkurentni na njihovim tržištima, komentariše Popović.

Izvoz evropskih problema u Srbiju

Svetski rekorder u visini subvencija za proizvodnju mleka je Evropska unija, koja za te svrhe izdvaja godišnje čak 65 milijardi dolara. Ranije je taj novac odlazio uglavnom velikim sistemima, ali vremenom se širio i na sitnije proizvođače. Zahvaljujući ovim sredstvima oni mogu da proizvode kvalitetno, a prilično jeftino mleko.

Kada im je dobra godina, evropski poljoprivrednici proizvedu toliko mleka da maltene ne znaju šta će sa njim. Tada se ono pretvara u mleko u prahu i izvozi, između ostalih, i na tržišta poput našeg. Kada se to desi, naše mlekare radije kupuju ovo jeftinije mleko nego ono koje su proizveli lokalni stočari.

„Tako Evropska unija izvozi svoj problem u druge zemlje, na štetu njihovih proizvođača mleka”, kaže Popović i ističe da se to dešava svakih nekoliko godina, a sa ulaskom Srbije u EU taj uvoz bi mogao da postane masovniji.

Kako domaći proizvođači mleka mogu da se zaštite od evropske, izdašno finansirane konkurencije? Jedno od rešenja bilo bi njihovo organizovanje u zadruge. „Širom sveta, proizvođači mleka su organizovani u zadruge koje su, između ostalog, i vlasnice mlekara. Te ‘zadružne mlekare’ se ponašaju kao velike kompanije, pa se, osim podrškom poljoprivrednicima, bave i distribucijom i izvozom. Budući da su zapravo stočari njihovi vlasnici, one se trude da maksimalno ispoštuju njihove interese”, ističe Popović.

Srbija kasni sa ovakvim načinom samoorganizovanja poljoprivrednika, a i kada bi naši stočari imali volju i način da ovo učine, pitanje je, kaže on, kako bi na to reagovale mlekare, kojima bi stočari odjednom postali konkurencija.

Izvor: Biznis i finansije oktobarski broj 190

Piše: Marija Dukić

Foto: Pixabay

Чланак Konkurentnost naše mlekarske industrije: Trgovci „konkurentniji“ od proizvođača се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pandemija korona virusa ubrzala je trend prelaska na onlajn trgovinu a sa njim i količinu robe za koju se po isporuci ispostavilo da kupcima ne odgovara. Prema podacima kompanije Narvar, koja se bavi analizom trgovačkog poslovanja, u 2020. godini vraćanje predmeta kupljenih preko interneta u Americi je poraslo za 70 odsto.

Zato su poznati trgovački lanci poput Volmarta, Targeta i Amazona odlučili da izbegnu komplikacije vezane za vraćanje robe, te da kupcima refundiraju novac i dozvole im da zadrže ono što su kupili. To naravno ne važi za belu tehniku i druga skupocena dobra, već za sitnice čije bi vraćanje bilo skuplje od njihove vrednosti, ali i za one predmete koje bi bilo teško ponovo prodati i kada bi bili vraćeni.

U takvim situacijama veliki trgovci svojim kupcima ili vraćaju novac ili im šalju istu robu u drugoj veličini, ukoliko dimenzije nisu bile odgovarajuće.

Izvor: Biznis Insajder

Foto: Preis_King, Pixabay

Чланак SAD: Ako kupite robu koja vam ne odgovara možete dobiti i refundaciju i – istu tu robu се појављује прво на Biznis i Finansije.