Na više od 2.700 registrovanih zadruga u Srbiji, tek šačica njih su specijalizovane, usko profilisane i sa zadatkom da se, u ograničenim prilikama i otežanim uslovima, izbore za što bolje šanse na tržištu.

Zadrugarstvo ima dugu tradiciju u Srbiji, a naročito u Vojvodini, gde su prvi zadrugari krajem 19. veka odlučili da se udruže kako bi zaštitili svoje interese. Glavna delatnost bila im je poljoprivreda, što je jedna od najzastupljenijih zadrugarskih delatnosti u celoj Srbiji.

Zadruge su danas zakonski regulisane, dobijaju državne subvencije, a formiraju se i kao specijalizovane, u nameri da se posvete samo određenoj delatnosti sa intenzivnom proizvodnjom i ciljem da budu konkurentne na domaćem i stranom tržištu. Nisu sve podjednako uspešne i prepreke su brojne.

Koliko će poslovanje specijalizovane zadruge biti isplativo, u velikoj meri zavisi i od delatnosti. Najmanje smisla ovaj oblik zadruge ima na području Vojvodine, gde je razvijeno ratarstvo i malo njih je spremno da se odrekne mnogo većeg „parčeta“ da bi se posvetili jednoj kulturi.

Jagoda iz Bača

Takva priča ne važi u Baču, gde se pre desetak godina više poljoprivrednika odlučilo da uzgaja jagode. Vlado Šomoši i njegove kolege posvetili su se napornom ručnom radu, u nameri da ostvare zaradu na proizvodnji kulture za čiju kupovinu i te kako ima zainteresovanih. Ali – na veliko.

„Gledali smo od početka da priču podignemo na viši nivo, pošto nekom ozbiljnom kupcu nije zanimljivo da dođe kod jednog prodavca koji može da mu ponudi pet tona jagoda. Odlučili smo da se povežemo i osnujemo zadrugu, jer je ona u odnosu na udruženje znatno ozbiljnija organizacija i možemo da trgujemo kao pravna lica. Znate, Bač nije voćarski kraj, ali na maloj površini na kojoj se i inače gaje jagode vi možete da ostvarite veću zaradu nego da se bavite ratarstvom“, kaže vlasnik „Bačke jagode“ Vlado Šomoši u razgovoru za B&F.

Ova specijalizovana zadruga postoji od 2014. godine i, kako konstatuje naš sagovornik, ne bi dugo potrajala da je jedini cilj bila zarada. Šomoši ističe da uvek na prvom mestu moraju da budu kolektivni uslovi za rad svih zadrugara, za navodnjavanje, osiguranje, kupovinu repromaterijala i sve ostalo neophodno za obiman posao, kako bi se izborila što bolja cena na tržištu.

„Konkretno, od države nikada ništa nismo dobili, ali nismo ni tražili. Smatram da smo uspeli jer imamo najviše prosečne cene otkupa u odnosu na sredine koje imaju mnogo veću proizvodnju, na primer Mačva ili Šabac. Ipak, imamo problema i trenutno je najveći taj što nemamo sopstvenu hladnjaču, radimo u iznajmljenoj i zato ne možemo da budemo direktni izvoznici u Rusiju, najvećeg uvoznika naše jagode. Pre četiri godine je Vlada Srbije uredbom uredila da u Rusku Federaciju ne mogu da izvoze pravna lica bez hladnjače u vlasništvu. Zato mi moramo da angažujemo posrednika koji je registrovani izvoznik, sa hladnjačom, a sa njim delimo deo zarade“, priča Šomoši, kojem je najveća želja upravo takva investicija – hladnjača u vlasništvu.

Ovakve okolnosti mogu da odvrate mnoge poljoprivrednike koji bi imali mogućnost da se posvete intenzivnoj proizvodnji putem specijalizovanih zadruga. Zato u Srbiji ima mnogo više onih koje obuhvataju više delatnosti, kaže za B&F predsednica Zadružnog saveza Vojvodine Jelena Nestorov Bizonj.

Ona ocenjuje da je dobro što se kod nas sve više ljudi organizuje u zadruge, bile one specijalizovane ili ne i dodaje da od 463 vojvođanske zadruge, ima svega 14 koje su isključivo voćarske.

„S druge strane, imate 25 zadruga koje se bave i voćarstvom, a zovu se opšte ili poljoprivredne. Isto važi i za povrtarstvo i, prema našoj evidenciji, samo dve zadruge su isključivo povrtarske, dok njih 20 obavlja i tu aktivnost, pored drugih redovnih delatnosti. Često se postavlja pitanje zašto nema više specijalizovanih zadruga, ali treba imati u vidu da struktura zadruga u poljoprivredi oslikava strukturu proizvodnje kod poljoprivrednika. Ako na nekoj teritoriji imate isključivo ratare, logično je da će ratarstvo biti osnovna delatnost. Ako imate uslove da proširite delatnost, to ćete i učiniti, umesto da se posvetite samo jednoj kulturi“, objašnjava Jelena Nestorov Bizonj.

Ona potvrđuje da je zarada veća u specijalizovanim zadrugama, kao što je „Bačka jagoda“, ali je mnogo veći i pritisak da se ostvari bolja cena na tržištu u odnosu na opšte zadruge, koje tradicionalno imaju više resursa i, u slučaju poljoprivrede, obradive zemlje.

Zadruga koja proizvodi energiju

Beograđanka Ana Džokić uplela se u neverovatnu peripetiju sa državom kada je 2016. godine instalirala solarne panele na krovu svoje kuće radi uštede električne energije. Dovela je „Elektroprivredu Srbije“ u nevericu kada je uštedela toliko energije da država nije znala kako da je prebaci u redovnu mrežu, odnosno tu energiju iskoristi, te je najveći deo njene energetske efikasnosti propao.

Zato su Ana Džokić i njen suprug odlučili da 2019. godine, nakon gluvoneme igrarije sa nezainteresovanim nadležnim organima, osnuju specijalizovanu energetsku zadrugu simboličnog naziva „Elektropionir“.

Direktor ove zadruge Saša Petrović kaže za B&F da ona funkcioniše kao jedna vrsta pravno-poslovnog subjekta u kombinaciji sa grupom građana, s ciljem da obezbedi bolje uslove za takozvane prozjumere. Ovih kupaca-proizvođača održive energije je sve više, ali i pored toga i dalje nema odgovarajuće politike koja bi podstakla masovniji prelazak na solarne panele i druge vidove održive energije.

„Pitanje proizvodnje energije, odnosno prozjumera, je ono što tek treba da se reguliše u Zakonu o energetici, a trebalo je još 2016. godine. Treba reći da ni dan-danas Anini paneli nisu dobili uslove za priključenje i mnogo energije biva bačeno, što je poražavajuće u vreme energetske krize, poskupljenja struje i ostalih energenata. Mnogi razmišljaju o instaliranju solarnih panela, ali sistem nije potpuno regulisan“, navodi Petrović.

Energetske zadruge prepoznate su prošle godine u Zakonu o obnovljivim izvorima energije, ali se radi samo o „mrtvom slovu na papiru“, tvrdi Petrović i dodaje: „Energetska zadruga nama bilo kakvu konkretnu korist u praksi. Iskreno, bolje je biti tradicionalna poljoprivredna ili neka druga zadruga, jer barem ostvarujete uslove za neke subvencije, a mi smo još uvek avangarda. Prednost naše organizacije u vidu zadruge je to što smo stvorili jaku mrežu poslovnih kontakata, lakše radimo na umrežavanju prozjumera i oni mogu da prodaju svoju energiju privatnim licima po boljoj ceni. Takođe nam je lakše da kupimo opremu i nabavimo usluge kao zadruga, odnosno sa više članova“.

Bez obzira na sve mane, iskustva zadružnih saveza pokazuju da se sve više mladih ljudi u Srbiji udružuje i formiraju zajedničke ciljeve na tržištu. Uz jak lobi i pritisak na donosioce odluka, zadrugarstvo u našoj zemlji može da nastavi svoju dugu i uspešnu tradiciju, bilo da su zadruge opšte ili specijalizovane.

Gorica Nikolin

Biznis & finansije 204/205, decembar 2022/januar 2023. 

Naslovna fotografija: Anemone123, Pixabay

Чланак Kako posluju specijalizovane zadruge u Srbiji: Od voća do solarnih panela се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prosečna veličina poljoprivrednog gazdinstva u Vojvodini se uvećala u poslednjih nekoliko godina za više od tri puta, na oko 21,4 hektara. To je, međutim, preko 24 puta manje od prosečne veličine poljoprivrednog imanja u Slovačkoj, gde ona iznosi 524,8 hektara. Slovačka dominira po ovom pokazatelju u Evropskoj uniji, zbog velikog broja gazdinstava koja raspolažu u proseku sa oko 1.200 hektara obradivog zemljišta. Istovremeno, u Slovačkoj je čak 95% korišćenog poljoprivrednog zemljišta zakupljeno, dok je u Srbiji taj procenat manji od trećine, a u Vojvodini je u zakupu 44% obradivih poljoprivrednih površina.

Stočarska gazdinstva imaju najviše zakupljenog zemljišta, skoro 55% u Srbiji i preko 81% u Vojvodini. U pokrajini, ova gazdinstva raspolažu u proseku sa 7,4 uslužnih grla, pri čemu je stočarstvo najviše zastupljeno u Severnobačkom a najmanje u Južnobačkom okrugu, navodi se u analizi Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu u održivosti gazdinstava u Vojvodini na osnovu njihove produktivnosti.

Istraživanje je obuhvatilo 530 gazdinstava, među kojima preovlađuju ona koja se bave ratarstvom. Pored njih, obrađeni su podaci za gazdinstva u još šest delatnosti: povrtarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo, mlečno govedarstvo, stočarska proizvodnja, svinjarstvo i živinarstvo, kao i mešovita biljna i stočarska proizvodnja. Na osnovu prikupljenih podataka, analizirani su osnovni proizvodni kapaciteti posmatranih gazdinstava, produktivnost radne snage i zemljišta.

Ratarstvo najraširenije

Rezultati pokazuju da stočarska gazdinstva u Vojvodini, pored toga što imaju najviše zemljišta u zakupu, raspolažu i najvećim površinama, sa oko 38 hektara u proseku. Veće površine od pokrajinskog proseka imaju još samo ratari, a najmanje parcele poseduju uzgajivači povrća, svega 2,8 hektara u proseku, odnosno preko 13,5 puta manje od prosečnih površina u stočarskoj proizvodnji.

Ovakva srazmera je očekivana, objašnjava se u istraživanju, imajući u vidu da stočarska gazdinstva pored uzgoja stoke organizuju i proizvodnju stočne hrane, što po pravilu zahteva veće površine. Takođe, ona imaju pravo prečeg zakupa poljoprivrednog zemljišta u odnosu na druge tipove gazdinstava, kako bi mogla u potpunosti, ili bar većim delom da obezbede stočnu hranu iz sopstvene proizvodnje.

Gazdinstva koja se bave ratarstvom su najzastupljenija u Vojvodini kao i u celoj Srbiji i u velikoj meri utiču na ostvarene rezultate u poljoprivredi. Ratari u pokrajini imaju u proseku više od 27 hektara zemljišta, dok je ukupna vrednost njihove imovine nešto manja od 180.000 evra. Nasuprot tome, uzgajivači povrća su najmalobrojniji i imaju najmanju vrednost imovine, ukupno ispod 40.000 evra, Ipak, reč je o vrlo intenzivnoj proizvodnji, što može pozitivno uticati na uspešnost poslovanja, napominje se u studiji. Najvredniju imovinu imaju gazdinstva koja se bave svinjarstvom i živinarstvom, preko 188.000 evra, a među gazdinstvima sa većom vrednošću imovine je i mlečno govedarstvo, gde ona iznosi skoro 170.000 evra.

Voćari angažuju najviše radnika

Najveći utrošak radne snage zabeležen je kod gazdinstava voćarsko-vinogradarskog tipa, a najmanji kod mešovitih gazdinstava. Imanja na kojima se uzgaja povrće ostvaruju najveću godišnju dodatu vrednost po radniku, približno 54.000 evra, dok je ona najmanja u stočarstvu, ispod 16.000 evra. Ovolika razlika proističe iz činjenice da je povrtarstvo vrlo intenzivna delatnosti koja iziskuju angažovanje značajno većeg broja radnika u odnosu na ekstenzivniju stočarsku proizvodnju, što svakako utiče i na ostvarene rezultate.

Kada se produktivnost izrazi preko neto dobiti po neplaćenoj radnoj snazi, odnosno nosiocu gazdinstva i članovima njegovog domaćinstva, primetno je da voćarsko-vinogradarska gazdinstva imaju najbolji rezultat u iznosu od približno 106.000 evra, a mešovita gazdinstva najlošiji, manje od 16.000 evra. Voćarsko-vinogradarska gazdinstva su visoko intenzivna i imaju najveći utrošak rada od svih pomenutih gazdinstava. Međutim, na ovim gazdinstvima, za razliku od većine drugih, preovlađuje plaćena radna snaga u odnosu na rad članova domaćinstva.

Produktivnost radne snage se može izraziti i preko vrednosti proizvodnje i bruto dobiti kao pokazatelja ostvarenih rezultata. Prema prvom pokazatelju, gazdinstva koja se bave svinjarstvom i živinarstvom imaju najbolje ostvarene rezultate. Naime, ova gazdinstva ostvaruju vrednost proizvodnje veću od 64.000 evra godišnje po radniku.

S druge strane, gazdinstva koja se bave stočarstvom imaju najnižu produktivnost i prema ovom pokazatelju, ispod 25.000 evra godišnje po radniku. Najveću bruto dobit po radniku takođe ostvaruju poljoprivrednici koji se bave svinjarstvom i živinarstvom, približno 32.000 evra, dok mešovita gazdinstva imaju najmanju vrednost ovog indikatora, oko 16.700 evra.

Produktivnost zemljišta najveća u povrtarstvu

Kada se meri produktivnost zemljišta, poljoprivrednici u povrtarstvu su najproduktivniji, sa vrednošću proizvodnje po hektaru od preko 20.000 evra, odnosno ostvaruju više od 15.000 evra bruto dobiti po hektaru. To pokazuje da ova gazdinstva uspevaju da ostvare dobre rezultate, uprkos tome što raspolažu relativno malim površinama zemljišta.

Gazdinstva koja se bave stočarstvom beleže, sa druge strane, najlošije pokazatelje produktivnosti zemljišta. Naime, ova gazdinstva, imaju u proseku nešto preko 1.000 evra vrednosti proizvodnje po hektaru, odnosno oko 700 evra bruto dobiti po hektaru.

Istraživanje jasno pokazuje da gazdinstva koja se bave intenzivnijom proizvodnjom, kao što su povrtarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo, svinjarstvo i živinarstvo ostvaruju bolju ukupnu produktivnost. To znači da su ova gazdinstva uspešnija, da imaju profitabilniju proizvodnju, a time i da su ekonomski održivija. S druge strane, gazdinstva koja se bave stočarstvom, imaju najlošije indikatore produktivnosti i realno su manje ekonomski održiva.

Maja Đurić

Biznis & finansije, broj 199/200, jul/avgust 2022.

Foto: Iva Rajovic, Unsplash

Чланак Produktivnost poljoprivrednih gazdinstava u Vojvodini: Ko više proizvede, a ko više pojede се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iako je Vojvodina odavno sinonim za domaću poljoprivredu, poslednji dostupan izveštaj Privredne komore Vojvodine za prvu polovinu prethodne godine pokazuje da je najveći procenat izvoza činila prerađivačka industrija sa skoro 89% učešća, dok je poljoprivreda bila na drugom mestu. Najznačajniji izvozni proizvodi u prerađivačkoj industriji su iz sektora prehrambene industrije i proizvodnje motornih vozila, a slede proizvodnja mašina i opreme, potom gume i plastike, dok je na petom mestu bila proizvodnja električne opreme.

Vojvodina i izvan poljoprivrede i te kako ima svoje adute, naročito u Banatu i Sremu gde uspešno posluje na desetine domaćih firmi. One su pronašle ili same stvorile tržište, okrećući se proizvodima koji su bili deficiitarni i uglavnom su se nabavljali iz uvoza.

Prehrambeni sektor je prepoznatljiv zbog svog značaja za domaću privredu i izvan Vojvodine, posebno kada je reč o kvalitetnom mleku, voću i mesu, ali veoma dobro posluju i neke druge industrije koje nisu toliko „na radaru“ šire javnosti, kaže za „Biznis i finansije“ Zoran Trpovski, sekretar Udruženja industrije Privredne komore Vojvodine.

Takav primer je metalski kompleks, gde su nekadašnje velike, ali propale fabrike zamenila mnoga manja, a veoma inovativna preduzeća, ističe Trpovski i dodaje: „Metalski kompleks je vrlo dinamičan. U njemu posluju firme koje se bave obradom metala, izradom saobraćajnih sredstava, proizvodnjom poljoprivredne mehanizacije… Zato dosta mašina sami pravimo, ne moramo da ih uvozimo. Sve te firme rade tiho, bez mnogo pompe u javnosti, ali sve imaju osvojena tržišta“.

Aluminijum iz Banata na zgradama u Njujorku

Mada Bačka i Srem prednjače u proizvodnji, jedan veliki vojvođanski igrač na svetskom tržištu dolazi iz Banata. Pančevački „Tehnomarket“ već skoro 30 godina proizvodi aluminijumske prozore, vrata i fasade. Osnivač je i vlasnik najvećeg regionalnog distributivnog centra za aluminijumske kompozitne panele, a kompletna proizvodnja je zaokružena 2015. godine, pokretanjem prve ekološke linije za plastifikaciju profila u Srbiji.

Prema rečima direktora „Tehnomarketa“ Dragana Kršanina, kompanija izvozi u više od 40 zemalja na svim kontinentima, a njeni proizvodi su ugrađeni u neke od najprestižnijih objekata, poput novog stadiona Zenit u Sankt Petersburgu ili savremenih hotela u Njujorku.

Kršanin ističe kao povoljnu okolnost upravo to što posluju u Pančevu, gradu sa velikom industrijskom tradicijom, jer proizvodnja kojom se bave zahteva viskoobrazovane i specijalizovane kadrove. Kada se izvozi na svetsko tržište to je višestruka prednost, ali su i okolnosti u borbi sa konkurencijom mnogo složenije, priča Kršanin, posebno kada dođe do velikih globalnih potresa kao sada, zbog posledica pandemije.

„Ipak, svaka kriza predstavlja i priliku. Ovu situaciju smo iskoristili za dalju digitalizaciju poslovanja i stratešku reorganizaciju, uključujući i otvaranje novog distributivnog centra na 6.500 kvadrata. Deluje skoro neverovatno da smo u ovom periodu povećali broj zaposlenih i ostvarili rekordan izvoz, uz gotovo simbolično smanjenje prodaje na domaćem tržištu“, kaže direktor pančevačkog „Tehnomarketa“.

Pioniri u proizvodnji biogasa u Srbiji

Dok se u Srbiji troši silna energija u raspravama kako će naša zemlja proći u pregovorima sa EU oko čuvenog Poglavlja 27 o životnoj sredini i klimatskim promenama, neke lokalne firme su mnogo ranije prepoznale značaj obnovljive energije i održivog poslovanja, vodeći se primerima iz razvijenih zemalja.

Danko Vuković je još 2012. osnovao udruženje „Biogas“, da bi potom postao pionir u proizvodnji energije – iz otpada sa njiva. Proizvodnjom biogasa je počeo da se bavi 2016. godine, pokretanjem bioelektrane u selu Ilandža kod Alibunara. Tom poduhvatu su, kaže, prethodile godine učenja u inostranstvu, u zemljama koje su već imale biopostrojenja, jer je dobijanje energije tretiranjem organskog otpada u domaćoj praksi bila „misaona imenica“.

„Ljudi nisu bili sigurni kako u stvari funkcioniše bioelektrana i koliko je bezbedna po okolinu“, priseća se Vuković. „Zato smo uporedo sa razvojem poslovanja morali da edukujemo javnost o koristima biogasa i njegovom doprinosu u zaštiti životne sredine. Taj proces nije završen. Kada na domaćem tržištu nemate nikoga na čijim greškama možete da učite, shvatite da će vaš put biti znatno duži nego da ste se bavili nekim drugim poslom. Mi nismo imali primer koji bismo sledili, jer i ono što smo radili i tehnologija koju smo primenjivali – u svemu tome smo bili među prvima u Srbiji. Danas je investitorima daleko lakše“, ocenjuje Vuković, „jer su dostupniji znanje, ekspertiza, a pre svega iskustvo stečeno na postrojenjima koja već rade“.

Brzo prilagođavanje i u krizi

Udruženju kao što je „Biogas“ jako je važno da se oblast upravljanja otpadom u Srbiji konačno reši na odgovarajući način. U trenutnim uslovima, nije lako obezbediti sirovinu za preradu, a nabavku bi u velikoj meri olakšalo pravilno skladištenje otpada. Vuković, međutim, ističe da u Srbiji još uvek ne postoje takse za skladištenje otpada sa poljoprivrednih imanja na ekološki način, te da većina poljoprivrednika neodgovorno postupa sa ostacima proizvodnje, „što je apsolutno neprihvatljivo“.

Osim u borbi za zdraviju sredinu, industrije poput ove značajne su i zbog zapošljavanja građana koji mahom žive i rade na selu. Industrija obezbeđuje zaradu prodajom električne energije, a sa usavršavanjem tehnologija i unapređenjem podsticaja za proizvodnju iz obnovljivih izvora ona će se uvećavati. Na pitanje kako ovaj sektor funkcioniše u vreme globalne krize, predsednik udruženja „Biogas“ kaže da je situacija relativno stabilna.

„Imali smo utisak da je čitav svet na trenutak stao, a onda smo se prilagodili. Iako su u toku pandemije neka postrojenja smanjivala kapacitet proizvodnje, mi smo odlučili da to ne radimo. Bilo je logističkih problema koji su, srećom, kratko trajali. U ovom poslu morate biti vizionar. Biogas je energija budućnosti i zato je potrebno da razmišljate kako će sve to izgledati za 30 godina. Zato smo se i ovoj situaciji, koja je svima nanela ogromne štete, prilično uspešno prilagodili“, zaključuje Vuković.

Od čega zavisi uspešno tržište?

Mnogo faktora igra bitnu ulogu u razvoju tržišta jednog regiona, poput Vojvodine, a samim tim i države. Vojvodina, prema rečima Zorana Trpovskog iz Privredne komore Vojvodine, daje ogroman doprinos rastu BDP-a, pa je samim tim i bitno da ne posustaje u razvoju tržišta, naročito domaćeg jer će na taj način smanjiti uvoz, a povećati izvoz.

„Generalno, vreme uloženo u razvoj industrije, kapital i naročito želja da taj kapital ostane u državi najbitniji su faktori svake proizvodnje. Tako može da se objasni i, na primer, uspeh Turske da ne zavisi od uvoza, već može da zadovolji većinu sopstvenih potreba – pa tako u podzemnoj železnici u Bursi idu vozovi proizvedeni u Bursi. Činjenica je da se rast BDP-a ne može zasnivati samo na stranim investicijama, moramo da podstičemo razvoj domaćeg kapitala“, ističe Trpovski i dodaje da se na taj način formira privredna struktura koja će biti otpornija na globalne potrese.

Gorica Nikolin

broj 177, septembar 2020.

Foto: Pixabay

Чланак Proizvodnja u Vojvodini izvan poljoprivrede: Tiha voda breg roni се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vojvodina kao plodno tlo za svilenu bubu

Prva fabrika svile otvorena je u Pančevu sredinom 18. veka. Banatski grad bio je sedište Nadzorništva svilarstva, Direkcije svih državnih tvornica svile, a imao je i svoju otkupnu stanicu, magacin za svilene čaure, i još nekoliko objekata namenjenih razvoju pomenute privredne grane.

Pančevci nisu bili usamljeni u bavljenju ovom delatnošću – cela država je strateški razvijala svilarstvo. Naime, tada su u Vojvodini još važili zakoni Marije Terezije. Oni su, između ostalog, nalagali da svaka graničarska kuća mora na svom imanju da ima 20 stabala duda, zatim da mladi pre venčanja moraju da zasade dva bela duda na putu. U nekim spisima se čak pominje i smrtna kazna za onoga ko bi posekao stablo ovog voća, koju je uveo grof Mersi, vojni zapovednik Banata.

Odluka da se baš u Vojvodini gaje svilene bube nije donesena slučajno. Njeno zemljište je veoma pogodno za uzgoj belih dudova čijim listovima se hrane svilene bube. Već krajem 19. veka Banat i Bačka postali su najveći proizvođači svile u Ugarskoj. Međutim, Prvi svetski rat je donekle usporio razvoj privrede i poljoprivrede na ovim prostorima, ali i promenio državne granice. No, ni ujedinjenje Vojvodine sa Srbijom nije promenilo zvaničnu strategiju za razvoj svilarstva.

U proizvodnju svile su se uključili svi – i javni sektor, i privatne kompanije (javno-privatna partnerstva) i obični ljudi koji su želeli da zarade koji dinar „sa strane“.

Svilarstvo kao čuvar socijalnog mira

Za to im nisu bili potrebni specijalni uslovi, osim posedovanja svilenih buba, čija jaja su dobijali besplatno od države, i suvog mesta na kojem bi ih držali. To je mogla biti čak i neka prostorija u stambenoj kući. U njoj bi, na suvoj krpi, jajašca ležala dok se iz njih ne izlegu larve. One su potom hranjene dudovim listom nekih šest do osam nedelja. Larve bi prerastale u gusenice, a zatim i u leptire, i sve to se dešavalo u roku od 28 do 29 dana.

Na završetku svog razvoja, svilene bube bi prestajale sa jelom, i počinjale da vrte glavom. Tada se oko njih stavljalo granje, na koje će one kačiti svoje svilene čaure (kokone). Iz čaura se, pomalo surovom metodom, dobijala svila. Naime, one su ručno „brane“ sa grana i stavljane u vrelu vodu, čime su usmrćivane male svilene bube u njima, a od niti koje preostanu se proizvodila sirova svila.

Dakle, svilene bube su dobar deo posla radile same, a ljudima je preostajalo da pokupe čaure i izdvoje svilu. Zato je svilarstvo u 19. i početkom 20. veka bilo popularan vid „dodatnog posla“. Ono je donekle doprinelo održavanju socijalnog mira, jer su siromašni seljaci na taj način i u vremenima krize mogli da dođu do gotovog novca. O ovome detaljno pišu Vesna Aleksić i Milica Kočović De Santo u radu „Ugrađivanje tradicije u kulturno-ekonomska dobra radi postizanja održivog razvoja – Slučaj srpske proizvodnje svile“.

Pomoć države

Država je svilarima pomagala masovnom sadnjom stabala duda, i to uglavnom na javnim površinama. Tako je svaki uzgajivač svilenih buba mogao besplatno da dođe do dudovog lišća. Iz javnog budžeta izdvajano je za plansku sadnju ove biljke. Samo duž ulica i puteva u to vreme zasađeno je oko 700.000 stabala. Njihovu sadnju i održavanje nadziralo je preko 300 opštinskih kontrolora.

Osim sadnjom duda, država se bavila i otkupom svile. Tako je ovaj posao postao isplativ većini onih koji su se njim bavili – velikim fabrikama, ali i malim uzgajivačima, među kojima je bilo i oko 25.000 domaćinstava.

Nova (ne)vremena

Već do 1928. godine u Jugoslaviji su radile tri fabrike za proizvodnju svile. Sve su bile locirane na obalama reka (novosadska na Dunavu, pančevačka na Tamišu, a u Novoj Kanjiži na Tisi), zato što je voda neophodna za izdvajanje svile iz čaura.

Novi Sad je čak imao i Institut za proizvodnju i testiranje čaura sa jednom od najmodernijih laboratorija u to vreme. Te tri fabrike su proizvodile 38 do 40 tona sirove svile godišnje (155 tona svilenih čaura) i zapošljavale oko 920 ljudi. Tada je Jugoslavija bila treći proizvođač kvalitetne svile u Evropi. Nije bilo nijednog okruga u Vojvodini gde se nije gajila svilena buba.

Pred Drugi svetski rat bili smo peta sila u svetu u proizvodnji svile, i imali više od dva i po miliona stabala belog duda. Ali danas se širom Srbije može naći samo nekoliko hiljada primeraka ove biljke. Šta se desilo u međuvremenu?

Veštački materijali istisnuli svilu

Za početak, planska ekonomija posle Drugog svetskog rata. Ona se usredsredila na naftu i sintetiku, kao i na ostale veštačke materijale koji su cenovno pristupačniji od prirodnih. U to vreme, svet se oporavljao od rata masovnom proizvodnjom jeftinih stvari koje će se kratko koristiti i tako obezbediti neprekidan rad tekstilnih fabrika. Pala je tražnja za skupocenim prirodnim materijalima, poput svile. Održiva privreda polako je počela da se pretvara u svoju suprotnost.

Zato je šezdesetih godina prošlog veka svilarstvo gotovo iščezlo sa naših prostora. Dudovi su posečeni, donekle i zbog pojave štetočine dudovca a skupe mašine za fabričku obradu čaura su uništene. Ironično, pančevačka fabrika sa početka ovog teksta pretvorena je u fabriku za proizvodnju gume i plastike.

Neuspeli pokušaji oporavka

U proteklih nekoliko decenija, domaći stručnjaci su više puta pokušavali da ožive svilarstvo u Srbiji, ali uvek su ih u tome sprečavale nesrećne okolnosti. Tako je, primera radi, u tadašnjoj Privrednoj komori Jugoslavije 1992. godine bio izrađen projekat za oživljavanje uzgoja svilene bube. Međutim, „svilena“ državna zajednica se ubrzo pocepala na više delova. Time su ovi planovi ostali zaboravljeni u nekoj prašnjavoj fioci. I pred bombardovanje 1999. godine razvijani su slični planovi, sa istim ishodom.

No, čak i kada bi postojala politička volja, obnova svilarstva ne bi bila tako jednostavan posao. Ona iziskuje velika ulaganja u skupocene mašine za preradu, a zahteva i unapred pripremljenu veliku količinu kokona. Zato se sada uzgojem svilenih buba bave uglavnom retki entuzijasti.

Kome prodati svilu?

Ipak, prema računici Branislava Gulana, člana Odbora za selo SANU, svilarstvo može da bude isplativo čak i sitnim uzgajivačima. On tvrdi da bi jedno domaćinstvo moglo bez teškoća da prehranjuje bar tri kutije jajašaca, odnosno gusenica. To znači da bi ono moglo da proizvede između 60 i 90 kilograma sirovih kokona. Prostom pretragom na internetu može da se utvrdi da je cena kilograma kokona na svetskom tržištu između 10 i 50 dolara, u zavisnosti od kvaliteta. Dakle, za 60 kilograma kokona može da se dobje najmanje 600 dolara, a troškovi proizvodnje (seme, dudovo lišće, sredstva za dezinfekciju, itd.) su 120 dolara. Glavno pitanje je, međutim, kome se može prodati tako mala količina?

Na sva druga pitanja odgovor je dala nauka. Tako je danas moguće sa istim resursima proizvesti mnogo veću količinu svile nego ranije. Naime, uzgojene su nove vrste svilenih buba koje ne daju samo jednu generaciju naslednika godišnje, već i po tri generacije. Ovo znači tri berbe svile godišnje, piše sajt „Zdrava Srbija“. Te bube trenutno u Srbiji ne bi imale čime da se hrane, ali imajući u vidu da su naučnici stvorili i nove, brzorastuće sorte duda, čini se da ipak postoje neki uslovi za započinjanje obnove svilarstva.

Ekološki posao

Za uzgoj svilenih buba potrebno je odvojiti suvu prostoriju, i to u toplom delu godine, kako bi se uštedelo na troškovima za grejanje. Pošto one ne zagađuju, taj prostor se, po potrebi, lako može vratiti u pređašnje stanje. Ukoliko ne ispunjavaju svi kokoni tehničke uslove za prodaju, njima se može hraniti stoka, tako da je ovo, moderno rečeno, „zero waste“ princip proizvodnje.

Marija Dukić

broj 171, mart 2020.

Чланак Svilarstvo u Srbiji: Kako sam sistematski uništeno od sintetike се појављује прво на Biznis i Finansije.