Prema zvaničnim podacima ove organizacije, u čijem članstvu se nalazi 38 razvijenih i zemalja u razvoju, najveće zarade imaju radnici u Francuskoj koji su plaćeni minimum 13,8 dolara po satu, što znači da zarade preko 110 dolara dnevno. Odmah iza njih nalaze se Australijanci, Nemci i Luksemburžani čija zarada iznosi 13,6 dolara po času rada. Novi Zeland se nalazi na petom mestu ove liste jer zaposleni u toj zemlji primaju 13,2 dolara po satu.

Najmanje minimalne zarade pak imaju radnici na Malti čija zakonom garantovana najniža satnica iznosi tek 1,5 dolara, a slede ih Meksikanci sa 1,8 dolara, Brazilci sa 2,4 dolara, Kolumbijci sa tri dolara po satu, a nešto bolji od njih su Čileanci koji rade 60 minuta za 3,7 dolara.

Da je Srbija uzeta u obzir prilikom pravljenja ove liste ona bi se sigurno našla na njenom začelju budući da je kod nas zakonski zagarantovana minimalna satnica 2,06 dolara.

Izvor: Kvarc

Foto: kschneider2991, Pixabay

Чланак Zemlje sa najvišom i najnižom satnicom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ovo je najveća razlika otkada se mere i upoređuju zarade rukovodilaca i radnika. Poređenja radi, godinu dana ranije su bile 366 puta veće, a 1965. godine zarade direktora bile su 20 puta veće od prosečnih radničkih zarada.

Kada se sagledaju svi njihovi legalni prihodi, od 1978. godine zarade rukovodilaca kompanija porasle su čak za 1.460 odsto, a tempo tog rasta bio je posebno ubrzan od početka pandemije i prateće ekonomske krize. Između 2019. i 2021. plate direktora porasle su za 30,3 odsto a radnika za 3,9 procenta, bar onih koji tokom krize nisu izgubili poslove.

Ovo su podaci iz istraživanja koje je obuhvatilo 350 najvećih američkih kompanija. Direktori tih kompanija su prošle godine u proseku zarađivali 27,8 miliona dolara godišnje.

Izveštaj možete pogledati ovde.

Foto: Adam Nir, Unsplash

Чланак SAD: Zarade direktora 399 puta veće od radničkih се појављује прво на Biznis i Finansije.

U odnosu na dolar na vrednosti su izgubili i japanski jen i kineski juan, kaže za N1 Nenad Gujaničič, glavni broker društva Momentum Sekjuritis.

On ne savetuje građanima da se bave, kako je rekao – valutnim kombinacijama.

„Treba da vodimo računa o zdravlju naših finansija – i na ličnom i na republičkom nivou“, poručuje Gujaničić dodajući da će prvi meseci zime biti odlučujući za kretanje vrednosti zajedničke evropske valute.

„Pitanje pada evra na najniže nivoe otkako je uveden možemo bolje formulisati kao  jačanje dolara. Jer, ne pada samo evro – pada i japanski jen, slabi i kineski juan i to su dešavanja koja svakako ne mogu dobro da se završe. Ekstremno jak dolar uvek je dovodio do velikih kriza. Čak ne možemo da kažemo ni da američka privreda ima korist od jakog dolara, jer su su njihove velike kompanije uglavnom multinacionalne i zbog jakog dolara imaju niže prihode i svaka će imati pritisak na profitabilnost“, ukazuje Nenad Gujaničić.

Strane investicije dominiraju

Kada je reč o investicijama, ako napravimo paralelu između domaćih privatnih i stranih investicija – situacija je takva, kaže, da strane dominiraju.

„To znači da će se, u uslovima krize, strane investicije povući. Domaći kapitalisti zatvore firmu baš kada moraju, a strani kapitalisti će na prvi talas krize povlačiti ulaganja“, objašnjava Gujaničić.

Tek, kaže, treba da vidimo koja će biti dubina krize.

„Svedoci smo da berze padaju u proseku 20, 30 odsto od početka godine. I to ne može da prođe bez krize. Videćemo kolike. Aktuelne prognoze govore da će evro zona rasti po minimalnoj stopi – tek nešto iznad nula odsto, pod uslovom da se ne zaoštri situacija. Ne znamo kako će energetska kriza da se okonča. Imamo prognoze o našem privrednom rastu, ali ako bude veća kriza u evro zoni, to će se teško ostvariti“, navodi Gujaničić.

Kada je reč o valutnim kombinacijama, Nenad Gujaničić savetuje da građani ne bi trebalo u to da se upuštaju.

Izvor: N1
Foto: Pixabay

Чланак Gujaničić: Građani zbog rizika ne treba da se bave valutnim kombinacijama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Radnici bivših društvenih preduzeća u Nišu su prve proteste zbog neisplaćenih plata organizovali još u junu 2009. godine i od tada do sada su se okupljali nebrojeno puta, uvek sa istom nadom – da će čuti da će im zarade biti isplaćene. U poslednjih godinu dana protesti su svakog petka u deset sati ispred Gradske kuće, ali za njih javnost gotovo i ne zna, jer ih mediji retko ili uopšte ne prate.

Radnici kažu da su svojom pričom dosadili već i novinarima i „bogu i narodu“ i sa žaljenjem konstatuju da ih je sve manje i manje ispred Gradske kuće, jer su mnoge njihove kolege izgubile bitku sa godinama, kancerom, korona virusom…

Ističu da se protest zbog zaostalih plata sa punim pravom može nazvati „Doživotnim“ jer veliki broj ljudi nije dočekao da se okonča. Tačan broj onih koji potražuju zaostale zarade niko sa sigurnošću ne zna, ali se procenjuje da ih je oko 7.000, a da bi trebalo da naplate oko 2,5 milijardi dinara. Neki među njima nisu naplatili po desetak zarada, ali ima i onih koji potražuju više od 100 zarada.

Postepeno dolazili do „lanca i katanca“

Miodrag Miljković, nekadašnji radnik fabrike EI Profesionalna elektronika objašnjava kako su se zaposleni našli u situaciji da nisu naplatili zarade za više godina, što mnogima sada izgleda neverovatno.

„Fabrike nisu zatvorene odjednom, već su propadale postepeno. Primili bi sedam plata, a onda ne bi primili dve, onda bi primili pet, a šest ne bi i tako redom. Za sve to vreme smo radili i nadali se da će se situacija popraviti, ali nije. Na kraju su dolazili ’lanac i katanac’ na fabričkim kapijama“, priča Miljković, kojem firma u kojoj je radio nije isplatila 35 plata, odnosno oko 700.000 dinara.

Sveta Ilić ističe da radnike koji nisu isplaćeni boli to što „malo, malo“ naša država uplati nekome pomoć, samo ne i zarađene plate radnicima.

„Ukoliko ima para u budžetu neka daju pomoć ne 100 evra, nego 1.000 evra, nemamo ništa protiv, ali da prvo nama budu isplaćene zaostale zarade. Mi smo radili i gradili ovu zemlju i tražimo ono što smo poštenim radom zaradili. Zbog neisplaćenih plata smanjene su nam penzije, ali ima i onih koji još nisu ni stigli do njih jer nemaju 65 godina. Oni su ’ni na nebu, ni na zemlji’. Žive jako teško, struja im je isključena, a izvršitelji su im uzeli sve što su mogli zbog dugova za komunalije“, ogorčen je Ilić.

Bivši radnici propalih društvenih firmi u Nišu podsećaju da najveći broj njih već godinama ima izvršne sudske presude i da nisu zaboravili obećanja Aleksandra Vučića i Ane Brnabić da će im plate biti isplaćene. Kazali su da im je u jesen 2016. godine, kada je Vlada Srbije bila u Nišu, Vučić obećao da će do kraja te godine biti isplaćeni.

Potom je, naveli su, februara 2017. godine kada je polagao kamen temeljac firme Leoni, Vučić ponovio da će problem zaostalih plata biti rešen, a kada je otvarao tu fabriku, aprila 2018. godine, rekao je da su ovlastili premijerku Anu Brnabić da u roku od tri dana pronađe konačno rešenje. Poslednje obećanje dobili su od premijerke juna 2020. godine, kada je, boraveći u Nišu, obećala da će njihov problem biti rešen „po hitnom postupku“.

Reagovao i sud u Strazburu

Radoslav Spajić, jedan od predstavnika radnika u pregovorima sa državom, veruje da naša Vlada neće moći još dugo da ignoriše zahteve za isplatu zaostalih plata.

„Stižu presude iz Strazbura u kojima je navedeno da je Vlada Srbije odgovorna i mora da isplati radnicima plate. Dogovorili smo sa gradonačelnicom Niša Draganom Sotirovski da grad prikupi spiskove radnika koji nisu naplatili zaostale plate, kako bi bio utvrđen tačan broj ljudi kojima se duguje i visina dugovanja“, naglašava Spajić, bivši radnik Fabrike pumpi Jastrebac.

Prema njegovim rečima, jedan spisak je iz Privrednog suda, a drugi iz Centra za socijalni rad gde su se svojevremeno za pomoć države prijavljivali radnici kojima nisu isplaćene plate. Podsetio je da su za pomoć mogli da se prijave i radnici koji imaju izvršna sudska rešenja i oni koji nisu tužili preduzeća u kojima su radili, ali imaju potpisane sporazume sa tadašnjim direktorima da će zarade dobiti kada se preduzeća oporave.

„Radnici su do sada dva puta dobili pomoć države i to 2016. godine, najpre 10.000 dinara, a onda 21.300 dinara, koliko je u to vreme iznosila minimalna zarada. Očekujemo sastanak u Vladi Srbije sa premijerkom Anom Brnabić, kako bi dogovorili isplatu svih zaostalih zarada, najpre onih radnika koji imaju izvršne sudske presude, a potom onih koji imaju sporazume o neisplaćenim platama sa preduzećima“, kaže Spajić.

Radiša Spasić, sindikalac koji je u Nišu pokrenuo proteste zaposlenih i dugi niz godina bio predstavnik radnika u pregovorima sa gradom i državom, mišljenja je da bi problem zaostalih plata mogao da se reši već ove godine, ukoliko bi se ispoštovali dogovori sa državom postignuti 2013. godine.

„Na pregovorima u Ministarstvu finansija i privrede mi smo najpre nedvosmisleno utvrdili da je nakon pokretanja postupka restrukturiranja, država odgovorna za isplatu zaostalih plata u nekadašnjim industrijskim gigantima, jer je tamo država poslodavac, ona postavlja organe upravljanja i direktore. U budžetu za 2014. godinu izdvojena su sredstva za isplatu zaostalih plata radnicima čije su fabrike u postupku restrukturiranja, ali iz razloga koje nismo uspeli da saznamo, taj novac nije isplaćen radnicima“, navodi Spasić, kojem je fabrika EI Komponente ostala dužna 77 zarada.

Isplata po modelu stare devizne štednje?

Prema njegovim rečima, na sastancima u Ministarstvu finansija i privrede tokom 2013. godine dogovoreno je da se zaostale plate isplate na više godišnjih rata, po modelu isplate stare devizne štednje, pošto bi isplata svih potraživanja odjednom predstavljala preveliki teret za državu.

„U junu 2013. godine trebalo je u ministarstvu da potpišemo konačan dogovor oko dinamike isplate. Do toga nije došlo zbog rekonstrukcije Vlade, ali su se sredstva za isplatu ipak našla u budžetu za narednu godinu, na predlog tadašnjeg ministra privrede Saše Radulovića. Od te 2014. godine je, međutim, krenulo odugovlačenje i ’igra bez granica’ sa zaostalim zaradama“, žali se Spasić.

Dodaje da bi sada trebalo uputiti radnike čije su firme još u stečaju, a imaju izvršne sudske presude, da do zaostalih zarada dođu podnošenjem tužbi za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, jer, naglašava, njihove plate ne mogu da budu predmet nikakvih pregovora ili dogovora. Ostali, koji su radili u firmama u restrukturiranju, naplatili bi zaostale zarade pozivanjem na budžet iz 2014. godine i tadašnjim priznanjem države da je ona u tim preduzećima poslodavac.

U Savezu samostalnih sindikata Grada Niša nemaju nikakvu dilemu da li radnicima koji potražuju zaostale zarade one treba da budu isplaćene ili ne. Predsednica ovog sindikata Olivera Bobić podseća da je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu pravo na isplatu plata radnicima društvenih firmi klasifikovao kao osnovno ljudsko pravo.

„Stav sindikata je da država što pre treba da prekine agoniju tih ljudi i ponudi im konkretno rešenje. Pri tom ne treba praviti nikakvu podelu među radnicima, u smislu da zarade treba da dobiju samo oni čije firme nisu brisane iz registra Agencije za privredne registre ili samo oni koji su tužili firme u kojima su radili“, izričita je Bobić. Napominje i da su radnici svesni situacije u kojoj se nalazi naša zemlja i ne očekuju da kompletan iznos potraživanja dobiju odjednom, već u ratama.

Biljana Ljubisavljević

Biznis i finansije 195, mart 2022.

Чланак Nevolje radnika nekadašnjih društvenih firmi u Nišu: „Doživotni“ protest zbog zaostalih plata се појављује прво на Biznis i Finansije.

Uvodnu reč na ovom panelu imala je Nataša Škrbić, programska direktorka za startap ekosistem pri Inicijativi „Digitalna Srbija“, koja je u svom izlaganju predstavila koncept Venčr kapitala (Vencure Capital), skorašnje uspehe domaće startap scene, butstrap kulturu (bootstrap culture), kao i sve načine na koje, i pojedinci i kompanije mogu da investiraju u startape.

Od Bojane Tomić-Brkušanin, moderatorke panela i direktorke za operacije ove neprofitne organizacije, saznajemo šta je to osnovno što treba da znamo o investiranju u startape. Među panelistima je i Ivan Bjelajac, uspešan serijski preduzetnik u domaćem startap ekosistemu koji trenutno rukovodi MVP Workshop-om, blokčejn kompanijom koja se bavi razvojem inovativnih tehnologija u ovom domenu. O ulaganjima u startape pričali su i Jan Kobler, Managing Partner SC Ventures, MIjailović Nikola CEO, Joberty.

Investicije rastu

– Broj investicija u srpske startape je do prošle godine iznosio između 20 i 30 miliona, a u 2021. godini taj broj se popeo na 130 miliona, istakla je tokom uvodne reči Nataša Škrbić, programska direktorka za startap ekosistem pri Inicijativi „Digitalna Srbija“.

– Sve ovo govori da je ovo jako uzbudljiv sektor kod nas i da Srbija dolazi na mapu inovativnih ekosistema. Kompanije gledaju na našu državu kao šansu za investiranje u nove kompanije, kaže Škrbić.
Ona je pregledajući opcije za investiranje u startape, istakla da ulaganjem u njih otvara se prilika da podelite svoja znanja i iskustva.
– Možete da budete aktivni investitor i da pomažete startapu, ili samo da sačekate prinos na uložen novac, istakla je ona i dodala da ljudi kada odluče da investiraju u startape, pitaju koliko para moraju da daju.

– Lepota ovog investiranja je što je ono uglavnom grupno. Zajedno se skupi dovoljna količina novca i u startap se samim tim ulazi sa različitim iskustvom, te je veća šansa da startap uspe, kaže ona.

Radimo na oko 50 startapa, deset je uspelo

Ivan Bjelajac je istakao da su imali priliku da rade na oko 50 startap firmi od kojih je 40 umrlo neslavnom smrću.
– Desetak je uspelo da živi i radi i dve su jednoroozi i firme koje vrede više od milijardu dolara. Ključno je ovih 40 firmi, startapi se oslanjaju na rizičan kapital i vrlo brzo sagledavaju da li biznis model uspeva ili ne. Takođe važno je dobro sagledati poslovanje i brzo ustanoviti da lifirmu treba ugasiti ili ne, rekao je Bjelajac.

Malo je startapa koji uspeju da podignu velike pare

– Sa pandemijom je sve stalo a onda su krenuli i da se ubrzavaju. Jako puno novca je bilo upumpano u ekonomiju, pa su i startapi dobili deo toga. Malo je startapa u svetu koji uspeju da podignu velike pare. Vrh ledenog brega privlači enormne pare i nije jasno kako se to upotrebi – rekao je Jan Kobler.

On navodi da je u poslednje dve godine pokazalo da startapi umeju da rešavaju obiljne probleme ozbiljnim klijentima i to su ozbiljne organizacije koje mogu da se brzo kreću, koje automatizuju stvari i mislim da se statap svet demistifikovao kroz to.
Kobler je dodao i da je mnogo novca upumpamo i da i se vrlo lako mogao desiti neki negativan trend.

– Mislim i da smo u nekom balonu i da će taj balon možda i da pukne. Ipak što se tiče Srbije mislim da mi ne možemo biti toliko pogođeni toliko tim negativnim trendom – ocenio je Kobler.

3 modela finansiranja

Mijailović Nikola ističe da postoje dve logike na koje startapi funkcionišu u pogledu investiranja.
– Jedno je butstreping (bootstrapping), gde ne koriste eksterni kapital ili osnivači ulažu svoj novac, i dalje razvijaju biznis. Druga logika je da se uzme eksterno finansiranje da bi se ubrzao rast, kaže Mijailović.

On ističe i da uglavnom postoje 3 modela za eksterno finansiranje.

– Venčr kapital (Venture Capital), korporat venčurs (corporate ventures) kada same kompanije prepoznaju interes i investiraju u startap, i nađeo investitor, kaže on i dodaje da naš startap ekosistem još uvek nije dovoljno zreo te da zato nema puno VC ulaganja.

Ranije je bilo samo nekoliko fondova. Sada ih je više od 10-ak ili u regiji ili je fokusirano na nju. Možda su i hteli da podignu novac, ali im nije bio dostupan. Tu imamo i konzervativnost osnivača, vi kada dobijate novac dajete deo kompanije i samim tim kontrolu. Treća stvar je da postoje startapi koji nemaju globalnu ambiciju, žele da naprave uspešan biznis koji hoće da prodaju kroz 2,3 godine ili su fokusirani samo na region, zaključuje on.

Zašto naši startapi?

– Oni koje mi vidimo i u koje investiramo, su izuzetno uporni i otporni timovi ljudi, neće da odustanu. Imali smo x situacija u kojoj nije bilo ni para, ni opcija, ali su kompanije su našle način kako da idu dalje. Nisu svi takvi ali to je jedan unikatan element, koji ovde definitivno postoji, kaže on.

– Firme u regionu sa značajno manje resursa postižu relativno velike uspehe. Imali smo konkurente sa 10 puta više sredstava, ali oni žive u zoni komfora, ovde ne žive. Misle ljudi da je to slabost, ali to je prednost. Da bi došli do vrednosti i prihoda potrebno je da prođe 6, 7 godina, a da bi to moglo da funkcioniše firme moraju da budu rezistentne, a firme u Srbiji su rezistentne, zaključio je Jan Kobler.

Izvor: Blic

Foto: Pixabay

Чланак Od pedeset startapa uspe deset се појављује прво на Biznis i Finansije.

Naime, prema novom državnom proračunu zaposleni u zdravstvu, odbrani, socijalnoj zaštiti i zatvorskim ustanovama će dobiti povećanje od osam odsto, dok će svi ostali dobiti sedam odsto. Penzije će se povećati za 5,5 odsto.

Ako znamo da je inflacija samo u oktobru ove godine bila 0,9, a da je u prethodnih 12 meseci iznosila 6,6 odsto, jasno je da će realne plate budžetskih korisnika ostati u najboljem slučaju na istom, dok će penzioneri imati pad realnih primanja.

Inflacija će se tek osetiti sledeće godine, s obzirom na to da će od Nove godine gas poskupeti bar dvostruko, kao i struja za privredu (jedino su cene naftnih derivata trenutno na realnom nivou).

Sve to će se preneti vrlo brzo na cene robe široke potrošnje. Najviše će poskupeti prehrambeni artikli. Za prolećnu setvu su neophodna azotna đubriva, koja su trenutno tri puta skuplja nego ovog proleća.

Cena žitarica će se preliti i na cene stočne hrane, pa će uslediti i poskupljenja mesa i mlečnih prerađevina. Ukratko, tek sledi poskupljenje osnovnih životnih namirnica. Uz ovakvo „povećanje“ primanja, svi čije plate zavise od budžeta, imaće pad standarda sledeće godine.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay

Чланак Povećanje plata i penzija poješće inflacija се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema njegovim rečima, zaposlenima u javnom sektoru plate bi trebalo da porastu za sedam odsto a onima koji rade u vojsci, zdravstvu i socijalnim službama za osam odsto. Penzije će, po primenjenoj švajcarskoj formuli, biti povećane za 5,5 procenata.

Ministar je naveo da kada se na ovo povećanje doda i 20.000 dinara novčane podrške najstarijima u februaru sledeće godine, dolazi se do 11,2 odsto povećanja penzija u 2022. godini u odnosu na ovu godinu. Međutim, tako se ne računa rast penzija, jer je u pitanju jednokratna pomoć. Dakle, penzije će porasti za 5,5 odsto.

Mali je, gostujući na RTS-u, naglasio da će se povećanje plata i penzija finansirati iz realnih izvora, i da Vlada za narednu godinu prognozira privredni rast od 4,5 procenata. On očekuje da će se taj rast privrede reflektovati i na rast zarada u privrednom sektoru. Ministar je najavio i da će ova Vlada raditi na postepenom poreskom rasterećenju zarada, kako bi podstakla rast ekonomije.

Izvor: Večernje novosti

Foto: Pixabay

Чланак Ministar finansija najavio povećanje plata i penzija u narednoj godini се појављује прво на Biznis i Finansije.

Medicinska sestra zarađuje 3.547 evra, pekar 3.502, prodavac peciva 1.839, bagerista 3.421, službenik u banci 4.875, inženjer građevine 5.246, profesionalni vozač 2.556, krovopokrivač 3.265, električar 3.143, elektromehaničar 3.694, staratelj 3.598…

Plata keramičara je 3.003 evra, frizera 1.684, vodoinstalatera 3.056, kasira 2.214, konobara 1.934, kuvara 2.284, molera 2.776, zidara 3.214, a tesara 3.153 evra, prenosi Večernji list.

Ali, to su iznosi koje radnik ne dobije na ruke jer se od tog iznosa prvo mora namiriti država preko poreza i doprinosa. Plaća se i porez crkvi.

Poreska klasa

Visina poreza koji se odbija od plate zavisi o poreskoj klasi zaposlenog, a u računici ulogu igra i to je li radnik u braku ili je samac, da li je samohrani roditelj, koliko ima dece i drugi podaci.

Nemci imaju šest poreskih klasa. Treća se, na primer, preporučuje supružnicima čiji partner nema primanja ili su njegova mnogo manja, dok se četvrta preporučuje bračnim parovima koji zarađuju otprilike jednaku platu. Što je veća plata, veća je i razlika kod promene poreskih klasa.

Na neto platu u Nemačkoj tako utiče više faktora, od poreske klase do broja dece, crkvenog poreza i osiguranja.

Ako, recimo, neko ima bruto platu od 3.000 evra, neto plata u prvoj poreskoj klasi biće mu 1.938 evra, drugoj 1.991, trećoj 2.226, četvrtoj 1.938, petoj 1.575, a šestoj 1.533 evra.

Nemačka ima i određenu minimalnu satnicu. Početkom ove godine došlo je do povećanja minimalne plate po satu rada sa 9,19 na 9,35 evra po satu rada.

Minimalna satnica uvedena je 2015. godine i bila je 8,50 evra. Od tada stalno raste, a do sredine 2022. godine trebalo bi, prema procenama, da iznosi 10,45 evra.

Izvor: Bizinfo

Foto: Pixabay

Чланак Lista nemačkih plata се појављује прво на Biznis i Finansije.