U poslovnom svetu veštačka inteligencija više nije samo alat za ubrzanje poslovnih procesa ili smanjenje troškova, ona postaje strateški resurs u donošenju odluka, analizi tržišta i upravljanju rizicima. Kompanije sve više koriste AI za predviđanje potražnje, procenu kreditnog rizika, optimizaciju investicija ili kreiranje marketinških sadržaja.

Obični korisnici veštačku inteligenciju više ne upotrebljavaju samo za pisanje mejlova ili prevode tekstova. Ona postaje lični savetnik kojem se obraćaju za pomoć u donošenju najvažnijih i najosetljivijih odluka u životu, od tumačenja simptoma bolesti i zdravstvenog stanja, preko finansijskih saveta, pa sve do ličnih i pravnih pitanja.

Dakle, i u privatnom i u poslovnom životu, odgovori veštačke inteligencije nam pomažu da donosimo bitne odluke. Zato je jako važno da znamo koja su njena ograničenja, da budemo svesni rizika njene upotrebe i da znamo kako da se zaštitimo od potencijalne manipulacije.

Kako je jedan novinar nadmudrio veštačku inteligenciju

Nedavni eksperiment britanskog novinara Tomasa Džermejna, objavljen na BBC-ju pokazao je koliko je lako manipulisati savremenim AI sistemima.

Za samo dvadeset minuta Džermejn je na svom sajtu kreirao potpuno lažni blog-post. U njemu je izmislio nepostojeće takmičenje pod nazivom „Najbolji tehnološki novinari u jedenju hot-dogova“. Napravio je detaljnu rang-listu, dodelio „svetske rekorde“, postavio sebe na prvo mesto i ubacio imena nekoliko stvarnih, poznatih novinara, među kojima je bio i Dru Harvel iz Vašington Posta. Tekst je bio napisan u klasičnom novinarskom stilu, sa uvodom, podacima, „statistikama“ i linkovima koji su izgledali autentično. Sve je delovalo kao ozbiljan i kredibilan sadržaj.

Za manje od 24 sata kasnije usledio je šokantan rezultat. Google AI Overview, Gemini i ChatGPT su već citirali taj lažni blog kao pouzdan izvor informacija. Modeli su ponavljali izmišljene podatke kao da su činjenice. Navodili su „svetske rekorde“ u jedenju hot-dogova, precizno pominjali imena stvarnih novinara i pozicionirali Džermejna kao apsolutnog pobednika takmičenja koje nikada nije ni održano.

Još više zabrinjava to što manipulacija nije prestala ni nakon intervencije. Kada je autor ažurirao post i jasno napisao da je reč o eksperimentu, da je sve izmišljeno i da „ovo nije satira“, AI sistemi nisu promenili ponašanje. Čak i nakon eksplicitnog upozorenja, oni su i dalje tretirali lažni sadržaj kao verodostojnu informaciju i nastavili su da ga uključuju u svoje odgovore.

Ovaj slučaj nije rezultat sofisticiranog hakovanja ili tehničkog upada u sisteme. Reč je o klasičnoj SEO manipulaciji, jednostavnom postavljanju lažnog sadržaja na internetu, kojim se AI modeli hrane i na osnovu kojeg formulišu svoje odgovore.

Međutim, problem je mnogo dublji od širenja pojedinačnih i nasumičnih lažnih vesti. Verovatno i ptičice na grani znaju da savremeni veliki jezički modeli (Large Language Models – LLM) ne razlikuju istinu od laži. Oni su sofisticirani prediktori sledeće reči u nizu, odnosno, veoma napredni sistemi koji na osnovu statističkih obrazaca naučenih iz ogromnih količina podataka samo procenjuju koja reč najverovatnije treba da dođe na sledećem mestu u rečenici. Zbog toga su ranjivi na dve ključne vrste manipulacije: kontradiktorne informacije u izvorima i namerno dizajnirane sistemske instrukcije (promptove).

Ali, tu priči nije kraj…

Autorka ovog teksta, koja se bavi razvojem veštačke inteligencije i četbotova, sprovela je pre nekoliko meseci dva eksperimenta kako bi ilustrovala ove ranjivosti u praksi.

U prvom slučaju, četbot je treniran na podacima dve različite biografije istog izmišljenog istoričara. Biografije su sadržale brojne kontradiktornosti. U jednoj biografiji bili su navedeni jedna godina, mesto rođenja i jedno ime supruge, a u drugoj su bili drugačiji podaci. Rezultat je bio očekivan ali i uznemirujući.

Naime, u različitim sesijama isti model je davao različite odgovore. Ponekad je birao informacije iz jedne biografije, ponekad iz druge. Kada bi ga korisnik suočio sa kontradikcijom, četbot je reagovao na različite načine. Nekada bi tvrdoglavo tvrdio da je u pravu i kategorički se branio. Drugi put bi promenio mišljenje i davao potpuno drugačije odgovore, preuzimajući informacije iz druge biografije. Neretko je kombinovao informacije iz obe biografije, dajući korisniku izmišljeni podatak koji se nije nalazio ni u jednom dokumentu!

Drugi eksperiment bio je još direktniji. Kreiran je sistemski prompt koji je četbotu naložio da insistira da je 2 + 2 = 5. Modelu je data dozvola da izmišlja naučne i matematičke dokaze i formule, akademske radove, nepostojeće institute i lažne reference, uz učtiv, ali apsolutno samouveren ton. Bilo mu je zabranjeno da prizna grešku, bez obzira na argumente korisnika. Rezultat je bio zastrašujuće ubedljiv – četbot je generisao logične, detaljne odgovore sa citatima izmišljenih eksperata. Čak i kada bi korisnik navodio matematičke dokaze da je 2 + 2 = 4, bot je ostajao nepopustljiv.

Kako su oba četbota davala odgovore, možete pogledati na sledećim linkovima:

Eksperiment 1:

Eksperiment 2:

Oba četbota su nakon eksperimenta uništena, ali su pouke jasne: AI se može „programirati“ da brani laž sa istom ubeđenošću kao što brani istinu, a odgovori su onoliko dobri koliko su dobri podaci kojima AI sistem „hranimo“. Oni reprodukuju obrasce iz podataka kojima su trenirani ili kojima imaju pristup. Ako podaci sadrže kontradikcije (a u eri kada AI sam masovno generiše sadržaj, toga je sve više), odgovori će biti kontradiktorni. Ako je prompt dovoljno „jak“, model će pokušati da vas uveri da je laž – istina!

Kako da sprečimo manipulacije?

Odgovor ne leži samo u boljoj kontroli velikih tehnoloških kompanija. Ključ je u razvoju sopstvenih AI sistema, transparentnih, treniranih isključivo na proverenim i verifikovanim bazama podataka. Potrebni su ugrađeni mehanizmi za proveru činjenica, višeslojno testiranje u realnim uslovima i jasne procedure za intervenciju kada model zakaže.

Ovo naročito važi za AI sisteme koji se koriste u školama, bolnicama, finansijskim institucijama ili kompanijama koje rukuju poverljivim podacima. U takvim slučajevima greška ili manipulacija ne pogađa samo pojedinca, već može imati ozbiljne posledice po obrazovanje dece, zdravlje i živote pacijenata ili bezbednost poslovnih i ličnih podataka.

Kompanije koje shvate da AI nije magična kutija već živi sistem koji zahteva stalni nadzor, testiranje i optimizaciju, biće u prednosti. Fact-checking ne odlazi u prošlost, on u današnje vreme postaje obaveza.

Za nas, „obične smrtnike“, poruka je jednostavna: u svetu u kom veštačka inteligencija može jednako ubedljivo da predstavi istinu, kontradikciju i laž, jedina prava odbrana je razumevanje kako ti sistemi zaista rade i odluka da im se ne veruje slepo.

Autor: Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Elimende Inagella, Unsplash

Чланак Koliko je AI sklona manipulaciji: Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Cilj istraživanja odnosio se na ispitivanje učestalosti korišćenja velikih jezičkih modela u svakodnevnom životu i pri donošenju važnih odluka, iskustava korisnika sa netačnim odgovorima, navika provere informacija, kao i poređenje poverenja u AI sa poverenjem u stručnjake, porodicu i tradicionalne izvore informacija.

Dobijeni rezultati pružaju uvid u to kako visokoobrazovani korisnici u Srbiji koriste ove alate i koji činioci utiču na njihovo poverenje i oslanjanje na sisteme veštačke inteligencije.

Laži, laži, laži me, ti to radiš najbolje!

Iako je svest o ograničenjima velikih jezičkih modela široko rasprostranjena, njihova svakodnevna upotreba ne opada. Istraživanje pokazuje da su većini korisnika veliki jezički modeli u prošlosti davali netačne odgovore i informacije. Istovremeno, određeni broj ispitanika ističe da ih i dalje koristi i da se oslanja na njihove savete, što postavlja jedno od ključnih pitanja današnjeg odnosa prema veštačkoj inteligenciji: ukoliko korisnici znaju da LLM-ovi nisu uvek pouzdani, zašto i dalje prihvataju njihove savete i koriste ih pri donošenju odluka?

Korisnici ne idealizuju veštačku inteligenciju

Velika većina ispitanika navodi da je u prošlosti dobila netačan odgovor od LLM-a, dok mali procenat ispitanika kaže da nema takvo iskustvo. Drugim rečima, greške nisu retka pojava.

Istovremeno, nešto više od polovine ispitanika smatra da LLM često daje netačne odgovore, dok se gotovo četvrtina sa tim ne slaže. Ovaj podatak pokazuje da korisnici ne idealizuju sistem, svesni su da modeli mogu da pogreše i da to nije izuzetak.

Odgovori se značajno razlikuju u zavisnosti od starosne grupe. Najveći procenat onih koji su prepoznali netačne odgovore zabeležen je u grupi od 35 do 54 godine (89,9%), zatim među starijima od 55 godina (81,6%), dok je najniži procenat u najmlađoj starosnoj grupi od 18 do 34 godine (76,9%). Sličan obrazac uočljiv je i kod percepcije učestalosti grešaka.

Stariji korisnici, naročito oni sa dugogodišnjim radnim stažom, uočavaju greške, pojednostavljenja ili izmišljene reference. Njihovo znanje i iskustvo im omogućava da prepoznaju takozvane „halucinacije“ – situacije u kojima model generiše uverljiv, ali netačan sadržaj. Mlađi korisnici, iako tehnološki veštiji, možda nemaju uvek dovoljno stručnog ili životnog iskustva da bi svaku netačnost odmah prepoznali.

Dobijeni podatak je od izuzetnog značaja jer pokazuje da svest o greškama postoji. Problem se, međutim, ne završava na tome – pitanje je kako ta svest utiče na dalju upotrebu modela veštačke inteligencije.

Kada laž zvuči kao istina

Posebno zabrinjava to da više od polovine ispitanika smatra da netačni odgovori LLM-a deluju uverljivo i pouzdano, dok se sa tim ne slaže samo svaki deseti ispitanik. Dakle, problem nije samo u tome što model greši, već u tome što greška često ne izgleda kao da je greška.

Jedan od razloga je samouverenost kojom modeli odgovaraju. LLM-ovi retko kažu „ne znam“, „nisam siguran“ ili „ovo je samo pretpostavka“, osim ako ih eksplicitno ne naterate. Uvek iznose tvrdnje odlučno, bez kolebanja, kao da su apsolutni autoritet. Ljudi su evoluciono navikli da samouveren nastup povezuju sa znanjem i kompetencijom: ko govori smireno i bez oklevanja, deluje kao da zaista zna o čemu priča. Taj obrazac ponašanja primenjujemo i u komunikaciji sa mašinom.

Drugi razlog je potpuno odsustvo „crvenih zastavica“ koje kod ljudi instinktivno primećujemo. Kada neko nije siguran ili pokušava da sakrije neznanje, obično okleva, koristi reči poput „možda“, „čini mi se“, „verovatno“, menja ton, crveni, ne gleda nas u oči i pokazuje nelagodu. Kod LLM-a tih signala nema, što nam ne daje povod za sumnju, pa netačnost lako prolazi neprimećena.

To je ono što se često naziva „fluent bullshit“ (srp. elokventno izrečena besmislica), modeli zvuče autoritativno čak i kada greše, a visok procenat korisnika koji im veruje uprkos saznanju o ograničenjima potvrđuje strahove stručnjaka od mogućeg širenja dezinformacija na nov, suptilniji način.

Treći razlog je i efekat očekivanja (eng. expectancy effect). Kada se obratimo modelu za savet ili objašnjenje, već unapred pretpostavljamo da će odgovor biti koristan i tačan jer je alat upravo za to dizajniran.

Zašto tolerišemo greške?

Iako je većina ispitanika svesna da LLM može da pogreši, to ih ne sprečava da se na njegove savete oslanjaju. Polovina anketiranih navodi da se, uprkos svesti o mogućim greškama, oslanja na odgovore modela. Pored toga, više od trećine ispitanika nastavlja da koristi ove modele za važne odluke, čak i nakon što je dobilo netačan odgovor.

Ovaj rezultat pokazuje da odnos korisnika prema veštačkoj inteligenciji nije zasnovan na iluziji nepogrešivosti. Ljudi ne očekuju da LLM bude savršen, oni ga koriste zato što su svesno napravili pragmatičnu računicu: korist daleko nadmašuje rizik.

Model pruža odgovore neverovatnom brzinom, uvek je dostupan i daje detaljna, strukturirana objašnjenja. Za ogroman spektar svakodnevnih situacija: od pisanja mejla, preko objašnjenja pojma, recepta, ideja za putovanje, jednostavnih prevoda, pa do brzog brainstorming-a, korist je ogromna, a posledice eventualne greške najčešće zanemarljive ili lako popravljive.

U pozadini stoji klasična cost-benefit kalkulacija (šta dobijam, a šta gubim): čak i ako model pogreši u 10–20% slučajeva, u preostalih 80–90% štedi sate vremena i truda. Ljudi to intuitivno osećaju i zato nastavljaju da koriste alat uprkos poznatim manama.

Vremenom se formira tzv. zavisnost od udobnosti (eng. convenience bias). Kada se naviknete da odgovor dobijete za nekoliko sekundi, povratak na pretraživanje više sajtova, čitanje opširnih tekstova ili čekanje odgovora od kolega postaje psihološki naporno, dok istovremeno raste tolerancija prema nesavršenostima i netačnostima koje generišu LLM modeli. Tu je i tzv. iluzija kontrole (eng. illusion of control), koja igra veliku ulogu. Mnogi korisnici veruju da su dovoljno pametni i kritični da sami prepoznaju kada odgovor „ne pije vodu“.

Sve u svemu, ovo nije priča o naivnosti i poverenju, već o realnom, svesnom kompromisu: koristimo velike jezičke modele ne zato što su savršeni, već zato što su dovoljno dobri da promene način na koji razmišljamo i radimo, štede nam vreme, energiju i novac i, na kraju krajeva, olakšavaju nam život.

Autor: Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Pixabay

Чланак Veliki jezički modeli – koliko im zaista verujemo? Laži, laži, laži me, ti to radiš najbolje! се појављује прво на Biznis i Finansije.

Cilj istraživanja odnosio se na ispitivanje učestalosti korišćenja velikih jezičkih modela u svakodnevnom životu i pri donošenju važnih odluka, iskustava korisnika sa netačnim odgovorima, navika provere informacija, kao i poređenje poverenja u AI sa poverenjem u stručnjake, porodicu i tradicionalne izvore informacija.

Dobijeni rezultati pružaju uvid u to kako visokoobrazovani korisnici u Srbiji koriste ove alate i koji činioci utiču na njihovo poverenje i oslanjanje na sisteme veštačke inteligencije.

Verujem – ne verujem!

Koliko smo zaista oprezni kada koristimo velike jezičke modele? Da li njihove odgovore prihvatamo “zdravo za gotovo” ili ih proveravamo kao i svaki drugi izvor informacija? Iako se često govori o nekritičkom oslanjanju na veštačku inteligenciju, rezultati istraživanja pokazuju složeniju sliku: korisnici istovremeno pokazuju visok nivo svesti o riziku, ali i određene obrasce ponašanja u kojima oprez popušta.

Velika većina ispitanika ne prihvata odgovore LLM-a bez dodatne provere. Velika većina anketiranih navodi da informacije proverava iz drugih izvora (85,1%), dok je tek svaki dvadeseti ispitanik izjavio da to ne čini.

Kada je reč o važnim temama (zdravlju, pravu, finansijama ili obrazovanju), oprez je i dalje izražen. Tri četvrtine ispitanika ističe da informacije dobijene od LLM-a proverava kod stručnjaka ili iz pouzdanih izvora, dok se samo retki sa tim ne slažu.

Na prvi pogled, dobijeni podaci ukazuju na visok nivo svesti o ograničenjima veštačke inteligencije. Ispitanici su svesni da LLM može pogrešiti i da je dodatna verifikacija nužna, naročito kada su u pitanju dobijne informacije na osnovu kojih korisnik donosi odluke koje mogu imati ozbiljne posledice.

Ovakav rezultat deluje ohrabrujuće. Uprkos popularnosti ovih alata, korisnici ih ne doživljavaju kao zamenu za proverene izvore znanja, već kao početnu tačku u procesu informisanja.

Gubimo li trku sa vremenom?

Iako većina ispitanika naglašava da informacije proverava, situacija se menja kada se odluke donose pod pritiskom. Više od trećine navodi da prihvata odgovore LLM-a bez dodatne provere kada žuri, dok isti broj ispitanika odluči da ipak proveri informacije koje je dobio, bez obzira na nedostatak vremena.

Brzina savremenog života i stalni pritisak svakodnevice bitno menjaju odnos prema informacijama. Kada je potrebno doneti odluku u vrlo kratkom roku, detaljna provera često postaje luksuz koji veliki broj ljudi jednostavno ne može da sebi priušti.

Među ispitanicima su uočene značajne razlike u odgovorima u zavisnosti od starosne grupe kojoj pripadaju. Najveći udeo onih koji priznaju da u takvim situacijama preskaču proveru zabeležen je u grupi od 35 do 54 godine (49,7%), zatim među mlađima od 18 do 34 godine (32%), dok je među starijima od 55 godina taj procenat minimalan (4,6%).

Navedena razlika proističe iz činjenice da stariji ljudi imaju više životnog iskustva. Mnogi su svedoci brojnih slučajeva u kojima je brzopleto prihvatanje informacija dovelo do ozbiljnih grešaka. Osim toga, oni često osećaju da raspolažu ograničenim vremenom za ispravljanje eventualnih propusta, pa insistiraju da informacije budu proverene i pouzdane već pri prvom koraku.

Nasuprot tome, mlađim korisnicima je prioritet da brzo reše problem, dok je apsolutna tačnost sekundarna. Veruju da eventualne netačnosti mogu naknadno ispraviti, budući da pred sobom vide dovoljno vremena i prilika za korekciju.

Može li nas zavarati forma bez suštine?

Gotovo polovina ispitanika navodi da je sklonija da prihvati odgovor LLM-a bez dodatne provere kada je on jasan i dobro strukturiran. Sa tim se ne slaže nešto više od četvrtine ispitanika.

Dobijeni podatak jasno pokazuje koliko način na koji je informacija predstavljena snažno utiče na to kako je doživljavamo. Jasno formulisan, pregledan i gramatički besprekoran tekst i dalje kod većine ljudi, budi osećaj pouzdanosti. Ako je sadržaj izložen logično strukturirano i bez jezičkih ili stilskih mana, automatski se pretpostavlja da iza njega stoji ozbiljno znanje i stručnost.

Razlike među starosnim grupama su i ovde izrazite. Najveći udeo pozitivnih odgovora zabeležen je među starijima od 55 godina (70,7%), zatim u grupi od 35 do 54 godine (43,4%), dok je među najmlađima (od 18 do 34 godine) taj procenat najniži (29,4%).

Zanimljivo, stariji više veruju jasnim odgovorima i strukturiranom testu bez provere, možda zbog manjeg iskustva sa tehnologijom i alatima veštačke inteligencije. Starije generacije su odrasle u vremenu gde je dobro i gramatički i stilski tačno napisan tekst (knjiga ili novinski članak) često bio znak pouzdanosti i kvaliteta. To kod starijih lako aktivira stari obrazac „ako je dobro i jasno napisano, verovatno ga je pisala obrazovana osoba koja zna o čemu piše“.

Mlađe generacije su opreznije. Odrastanje uz internet, reklame i manipulativne sadržaje učinilo ih je svesnijim da forma ne garantuje tačnost. Zato se kod njih ređe javlja spremnost da se odgovor prihvati samo zato što je jasno formulisan.

Ogledalce, ogledalce, ko je najlepši na svetu?

Najupadljiviji obrazac vidi se upravo kod pitanja o tome da li korisnici proveravaju odgovore kada se oni poklapaju sa njihovim već formiranim stavovima. Većina ispitanika priznaje da ređe proverava odgovore LLM-a ako potvrđuju njihova uverenja, dok se tek svaki deseti ne slaže sa ovom tvrdnjom.

Ovi rezultati otvaraju ključno pitanje: da li granicu kritičkog pristupa informacijama određuju samo nivo znanja i digitalna pismenost, ili su tu presudni i duboki psihološki mehanizmi? Kada odgovor velikog jezičkog modela potvrdi ono što osoba već misli ili veruje, potreba za proverom se naglo smanjuje.

U psihologiji je ovaj obrazac poznat kao confirmation bias, sklonost da se traže, tumače i pamte informacije koje potvrđuju postojeća uverenja, dok se druge informacije, koje se možda kose sa onim što već znamo, zanemaruju ili doživljavaju kao manje važne. LLM u tom procesu može delovati kao pojačivač: kada daje odgovor koji se poklapa sa očekivanjima korisnika, on učvršćuje osećaj da je taj stav ispravan i time smanjuje potrebu za dodatnom proverom. Jednostavno je manje naporno zadržati postojeće uverenje nego priznati mogućnost da ono nije tačno.

Jedan od važnih faktora je i težnja ka izbegavanju kognitivne dissonance, odnosno unutrašnjeg konflikta. Detaljna provera tačnosti informacije može dovesti do pojave sumnje u sopstvena ranija uverenja i sumnje u sopstveni stav, a tu kognitivnu i emocionalnu nelagodu većina ljudi instinktivno izbegava.

Autor: Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Pixabay

Чланак Veliki jezički modeli – koliko im zaista verujemo? Verujem – ne verujem! се појављује прво на Biznis i Finansije.

Cilj istraživanja odnosio se na ispitivanje učestalosti korišćenja velikih jezičkih modela u svakodnevnom životu i pri donošenju važnih odluka, iskustava korisnika sa netačnim odgovorima, navika provere informacija, kao i poređenje poverenja u AI sa poverenjem u stručnjake, porodicu i tradicionalne izvore informacija.

Dobijeni rezultati pružaju uvid u to kako visokoobrazovani korisnici u Srbiji koriste ove alate i koji činioci utiču na njihovo poverenje i oslanjanje na sisteme veštačke inteligencije.

Čovek vs. mašina: kome verujemo?

Uprkos sve većoj upotrebi alata veštačke inteligencije u poslovanju i privatnom životu, većina visokoobrazovanih građana u Srbiji i dalje ključne odluke radije donosi oslanjajući se na ljude nego na mašine, češće slede savet porodice i prijatelja i više veruju stručnjacima kada se njihovo mišljenje razlikuje od odgovora velikih jezičkih modela (Large Language Models – LLM).

Ipak, podaci pokazuju da značajan deo ispitanika već pravi drugačiji izbor: između četvrtine i petine njih u određenim situacijama daje prednost veštačkoj inteligenciji u odnosu na ljude, češće prati savet LLM-a nego savet bliskih osoba, ili veruje AI alatu više nego stručnjaku.

Baš zbog te rastuće manjine koja daje prednost mašini, otvara važno pitanje: da li se način na koji donosimo odluke neprimetno, ali suštinski menja?

Jesu li mašine naši novi najbolji prijatelji?

Većina ispitanika i dalje više veruje drugim ljudima nego mašini: više od polovine češće sledi savet porodice i prijatelja (51,3%). Ipak, činjenica da četvrtina ispitanika (25,8%) češće prati savet velikih jezičkih modela nego savet bliskih ljudi pokazuje da se obrazac oslanjanja na druge već menja.

Za neke ljude, je lakše pitati model nego pozvati člana porodice ili prijatelja, naročito kada su pitanja lična, osetljiva ili potencijalno „neprijatna“ ili “neprimerena”. Navedeno naročito važi za one koji imaju narušene porodične odnose ili introvertne osobe koje imaju manji broj prijatelja i manje socijalnih kontakata.

Osim toga, neretko posoji strah zbog mogućeg odbijanja ili osude. Kod osoba sa izraženijom socijalnom anksioznošću ili lošim iskustvima u komunikaciji, model postaje “prijatelj” koji ne vrši emocionalni pritisak.

Model ne reaguje emotivno, čime se smanjuje tenzija koja je često prisutna u direktnom razgovoru sa ljudima, ma kako nam bliski oni bili.

Novi autoriteti u digitalnom dobu

Kada se savet stručnjaka i odgovor LLM-a razlikuju, većina ispitanika i dalje daje prednost stručnjaku (66,6%). Ipak, gotovo svaki šesti ispitanik (16,6%) veruje modelu više nego stručnjaku. To znači da se kod gotovo trećine ispitanika javlja kolebanje ili spremnost da se autoritet eksperta dovede u pitanje.

Na prvi pogled, stručnjaci u svojoj oblasti su i dalje autoriteti i njihova reč ima veću težinu. Mišljenje eksperta se i dalje doživljava kao relevantno, jer iza njega stoje godine obrazovanja, licenca, profesionalna etika i lična odgovornost. Nasuprot tome, veliki jezički modeli su bez stvarnog razumevanja konteksta, empatije kao i bez odgovornosti.

Međutim, deo ispitanika AI modele doživljava potpuno drugačije. LLM često zvuči samouvereno i daje opširne, strukturirane odgovore koji podsećaju na enciklopedijski stil pisanja. Takav način izlaganja stvara utisak da model raspolaže širim znanjem nego stručnjaci specijalizovani za jednu oblast.

Odgovor se dobija gotovo odmah, bez čekanja i bez procedura koje obično prate razgovor sa stručnjakom. U stvarnosti, stručnjaci su često nedostupni ili prezauzeti, potrebno je zakazati termin, izdvojiti novac, a jedan razgovor neretko nije dovoljan da se problem reši do kraja.

Sa druge strane, LLM pruža odgovor za nekoliko sekundi i omogućava korisniku da bez ograničenja postavlja nova pitanja, traži pojašnjenja i produbljuje temu. Takva dinamika mnogima deluje jednostavnije i efikasnije od klasičnog odlaska kod stručnjaka, naročito kada su u fazi informisanja ili pokušavaju da razumeju problem pre nego što donesu odluku.

Paradoks neutralnosti

Iako većina i dalje više veruje ljudima, 58,6% ispitanika smatra da je LLM neutralniji izvor informacija od ljudi. Samo 18,2% se ne slaže sa tom tvrdnjom.

Model nema emocije i lične interese. Ne brine o tome kako će njegov odgovor biti shvaćen, ne pokušava da održi odnos sa sagovornikom i nema potrebu da nekoga ubedi ili razuveri. Odgovori su mu jasno strukturirani, napisani mirnim i ujednačenim tonom i deluju kao da su zasnovani isključivo na činjenicama, pa se takav način izlaganja često doživljava kao znak objektivnosti.

Sa druge strane, saveti porodice i prijatelja su obojeni brigom i željom da se pomogne ili čak utiče na odluku. Zbog toga takav savet ne zvuči kao neutralna informacija, već kao lični stav, kao nešto što dolazi od nekoga ko nas poznaje, ima svoje mišljenje i očekivanja i kao nešto što je formirano iz sopstvenog iskustva, koje može biti ograničeno.

Slično je i sa stručnjacima. Njihov savet se ne doživljava kao „neutralan“, već kao procena konkretne osobe, sa sopstvenim iskustvom, stavovima i profesionalnim interesima. Ljudi su svesni da lekar, advokat ili finansijski savetnik može imati sopstveni ugao gledanja, institucionalna ograničenja, pa i ekonomski interes. Ponekad postoji i sumnja u skrivene motive, želju za zaradom, očuvanjem reputacije, postojanje profesionalnog ega ili potrebom da se održi autoritet.

Zašto je teško poveravati se ljudima?

Više od polovine ispitanika (51,6%) navodi da im LLM pomaže da izbegnu neprijatne razgovore sa drugim ljudima, dok se jedna petina (20,2%) sa tim ne slaže.

LLM omogućava potpunu kontrolu nad komunikacijom. Korisnik bira kada počinje razgovor, o čemu govori i kada ga završava. Nema prekidanja, emotivnih reakcija, kritike ni obaveze da se odnos održava.

Važnu ulogu ima i osećaj privatnosti. Osetljive teme kao što su mentalno zdravlje, finansijski problemi, porodični odnosi, lakše je otvoriti u razgovoru sa AI sistemom nego sa drugom osobom, jer se veruje da će razgovor biti anoniman i da LLM neće “odati tajnu”.

U širem društvenom kontekstu, rezultati ovog istraživanja se poklapaju sa onim što već znamo. Internet, SMS poruke, aplikacije i društvene mreže su promenile način na koji ljudi komuniciraju. Dolaskom veštačke inteligencije komunikacija će postati sve više asinhrona i kontrolisana I bez socijalne dinamike koja ju je ranije pratila.

LLM omogućava potpunu kontrolu nad komunikacijom. Korisnik bira kada počinje razgovor, o čemu govori i kada ga završava. Nema prekidanja, emotivnih reakcija, kritike ni obaveze da se odnos održava.

Važnu ulogu ima i osećaj privatnosti. Osetljive teme kao što su mentalno zdravlje, finansijski problemi, porodični odnosi, lakše je otvoriti u razgovoru sa AI sistemom nego sa drugom osobom, jer se veruje da će razgovor biti anoniman i da LLM neće “odati tajnu”.

U širem društvenom kontekstu, rezultati ovog istraživanja se poklapaju sa onim što već znamo. Internet, SMS poruke, aplikacije i društvene mreže su promenile način na koji ljudi komuniciraju. Dolaskom veštačke inteligencije komunikacija će postati sve više asinhrona i kontrolisana I bez socijalne dinamike koja ju je ranije pratila.

Autor: Milena Šović, AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Pixabay

Чланак Veliki jezički modeli – koliko im zaista verujemo? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Imajući u vidu da godišnji promet akcijama na Beogradskoj berzi trenutno čini samo oko 0,03% BDP Srbije, povlačenje NIS-a sa listinga Beogradske berze najverovatnije bi pokrenulo potpuni krah akcionarstva kod nas. Takođe, veoma je važno pitanje da li bi unapred dogovorena prodaja, realizovana bez zaštite prava malih akcionara, bila prihvatljiva za SAD?

Beogradsku berzu iz godine u godinu odlikuje sve manji promet akcijama, ukoliko se posmatraju standardni metodi trgovanja. S druge strane, u poslednjih deset godina sve je veće učešće državnih obveznica u ukupnom prometu, pri čemu ove hartije od vrednosti trenutno čine oko 90% ukupnog prometa. Promet akcijama NIS-a zauzima veoma značajno učešće u ukupnom prometu akcijama. S obzirom da je od 14. januara 2025. godine privremeno obustavljeno trgovanje akcijama ove kompanije biće prikazan promet akcijama za 2023. i 2024. godinu.

Tokom 2023. godine promet akcijama NIS-a činio je više od 30% ukupno ostvarenog prometa akcijama i više od 75% prometa akcijama ostvarenog na najkvalitetnijem segmentu tržišta Beogradske berze. Tokom prošle godine, akcije NIS-a su učestvovale u ukupnom prometu akcijama sa nešto malo više od 20%, što je predstavljalo oko 50% prometa ostvarenog na listingu. Imajući u vidu prikazane podatke, javlja se opravdani strah šta će se desiti ukoliko se iz nekog razloga ova kompanija povuče sa tržišta Beogradske berze.

Obaveza ponude za preuzimanje

Potencijalni kupac NIS-a preuzeo bi učešće ruskih kompanija u ovom preduzeću, a to su akcije koje poseduje Gasprom Njeft (44,85%) i akcije koje poseduje PJSC Intelligence (11,30%). Međutim, prema važećim propisima u Srbiji potencijalni kupac je u obavezi da ponudi svim akcionarima iste uslove, odnosno da objavi ponudu za preuzimanje. Zakonom o tržištu kapitala je propisano da izdavalac vlasničkih hartija od vrednosti kojima se trguje na regulisanom tržištu mora obezbediti isti tretman za sve akcionare (čl. 95).

Pravilima poslovanja Centralnog registra (čl. 79) ponuda za preuzimanje akcija je definisana kao javna ponuda upućena svim akcionarima cilјnog društva za kupovinu svih akcija koje su izdate s pravom glasa, uz uslove i na način određen u skladu sa Zakonom o preuzimanju akcionarskih društava. Upravo Zakon o preuzimanju akcionarskih društava (čl. 3) nalaže da svi akcionari ciljnog društva moraju imati ravnopravan položaj u postupku preuzimanja, odnosno ako neko lice stekne kontrolu nad društvom, ostali akcionari moraju biti zaštićeni tako da mogu pod istim uslovima da prodaju svoje akcije ponuđaču.

Ne treba zaboraviti da je Gasprom Njeft početkom 2011. godine, u skladu sa prethodno realizovanom kupovinom 51% akcija NIS-a, uputio ponudu za preuzimanje svim akcionarima po istim uslovima, osim državi koja je po dogovoru bila izuzeta. Tom prilikom Gasprom Njeft je povećao svoje učešće u ovoj kompaniji na 56,16%.

Ukoliko se u procesu sadašnje vlasničke transformacije NIS-a zakonski okvir bude poštovao, važno bi bilo razmotriti kako će manjinski akcionari reagovati na ovo preuzimanje. Pored toga, trebalo bi dodatno preispitati stav države da li je odluka da ostane u vlasničkoj strukturi NIS-a definitivna. Imajući u vidu da Srbija na domaćem i međunarodnom tržištu intenzivno emituje razne vrste dužničkih hartija od vrednosti, prodaje prirodne resurse i parcele lokalnih samouprava, pri čemu apeluje i na javna preduzeća da na vreme plaćaju račune, možda ne bi začudilo da i država ipak proda svoj udeo u ovoj kompaniji (29,87%).

Uspešna realizacija ponude za preuzimanje NIS-a, u skladu sa zakonskim okvirom i interesom razvoja domaćeg tržišta kapitala, može biti i važan preduslov dobijanja pozitivnog mišljenja Kancelarije za kontrolu strane imovine Ministarstva finansija SAD. Zato je veoma važno pitanje da li bi unapred dogovorena prodaja, realizovana bez zaštite prava malih akcionara, bila prihvatljiva za SAD? Svakako da eventualna promena menadžmenta kompanije može ukazivati da se ne radi o prijateljskom preuzimanju NIS-a, ali to ne mora biti dovoljan dokaz za SAD da se radi o potpunom isključivanju ruskog interesa iz poslovanja ove kompanije.

Negativni efekti nacionalizacije NIS-a na Beogradsku berzu i investitore

Na samom početku valjalo bi podsetiti se da je zbog sprovedene nacionalizacije preduzeća nakon Drugog svetskog rata, Beogradska berza prestala da postoji 1953. godine. Od tada, tržište akcija nije postojalo gotovo pola veka. Nakon ponovnog osnivanja Beogradske berze, prvi indeks, tadašnji BELEXfm, kreiran je tek 2004. godine.

Stoga bi trebalo razmisliti da li bi se nacionalizacijom NIS-a u potpunosti izgubilo odavno ugroženo i nedovoljno izgrađeno poverenje učesnika u ovu tržišnu instituciju. Berze predstavljaju standardizovane i veoma osetljive tržišne institucije koje imaju strogo regulisana pravila poslovanja i ne prepoznaju bilo kakve oblike „specijalnih operacija“.

Pritom, možda bi trebalo ozbiljnije razmisliti i o mogućim reakcijama velikih investitora koji ulažu i van tržišta Beogradske berze, naročito iz Kine. U septembru 2025. godine tokom zvanične posete predstavnika Srbije Kini, zatraženo je još investicija iz ove zemlje. Shodno tome, možda bi eventualna nacionalizacija NIS-a poslala veoma lošu poruku na Daleki istok, jer bi se verovatno javio opravdani strah da bi pod pritiskom SAD u nekom trenutku i kineske investicije mogle biti dovedene u pitanje.

Odnos aktuelne vlasti prema tržištu akcija u Srbiji

Može se reći da se odnos vlasti prema tržištu akcija u Srbiji nije mnogo promenio u odnosu na 1953. godinu. Beogradska berza, kao tržište akcija, može funkcionisati samo ukoliko ima dovoljno kvalitetnog materijala. U tom smislu, od presudnog značaja su velike javne kompanije, poput NIS-a. Međutim, osim kompanija Aerodrom i NIS koje su uspele da izađu na regulisano tržište berze pre 2012. godine, više nijedna velika javna kompanija se nije pojavila na ovom tržištu.

Listiranje kompanije Telekom najavljeno je davne 2012. godine, ali se od obećanja nije dalje otišlo. Nasuprot tome, ova kompanija je aktivna na međunarodnom dužničkom tržištu. Za vreme pandemije COVID19, Telekom je 2020. godine emitovao petogodišnje obveznice u vrednosti od 23,5 mlrd. RSD. Kako bi uredno izmirio tada preuzete obaveze, Telekom je 2025. godine bio prinuđen da emituje nove obveznice u tom istom iznosu i to po znatno nepovoljnijim uslovima.

Kada smo već kod velikih javnih preduzeća, tračak nade za razvoj Beogradske berze pojavio se krajem 2024. godine, kada je Vlada Republike Srbije usvojila Uredbu o kriterijumima za izbor pravne forme društva kapitala u koju će se transformisati javna preduzeća čiji je osnivač Srbija.

Međutim, iako je Vlada sama odredila kriterijume po kojima će privredna društva sa državnim kapitalom prelaziti u formu akcionarskog društva ili društva sa ograničenom odgovornošću, po ko zna koji put odluka je doneta na štetu akcionarstva. Javna preduzeća „Pošta“ i „Srbijašume“, i pored toga što ispunjavaju sve potrebne uslove da postanu akcionarska društva, promenila su pravnu formu u DOO.

Godišnji promet akcijama čini samo 0,03% BDP Srbije

Beogradska berza trenutno se suočava i sa veoma negativnim spoljnim uticajima. Najnoviji takav šok desio se u julu 2025. godine, kada je osam berzi iz regiona potpisalo sporazum o integraciji u zajedničku platformu. Potpisnice ovog sporazuma su berze iz Slovenije, Hrvatske, Poljske, Slovačke, Rumunije, Bugarske, Mađarske i Severne Makedonije, pri čemu Beogradska berza nije prepoznata kao važan učesnik ovog projekta. Stoga se može postaviti pitanje u kom pravcu ide Beogradska berza i kom regionu zapravo pripada?

Imajući u vidu da veliki broj naučnih istraživanja nedvosmisleno ukazuje da postoji uzajamna veza između ostvarenih stopa ekonomskog rasta i kretanja berzanskih indikatora, neophodno je posebno naglasiti značaj postojanja ovog segmenta finansijskog tržišta. Godišnji prometi akcijama koji se ostvaruju na razvijenim svetskim berzama u velikoj meri prevazilaze vrednosti bruto domaćih proizvoda (BDP) zemalja u kojima su locirane. Međutim, godišnji promet akcijama na Beogradskoj berzi trenutno čini samo oko 0,03% BDP Srbije.

Realno je očekivati da će se trend urušavanja tržišta akcija u Srbiji nastaviti i u budućnosti, pri čemu treba još jednom naglasiti da bi eventualno povlačenje NIS-a sa listinga Beogradske berze najverovatnije pokrenulo potpuni krah akcionarstva kod nas.

Autor: Dragan Stojković, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu

Foto: Pixabay

Чланак Da li će promena vlasništva u NIS-u staviti katanac na rad Beogradske berze? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srbija se suočava sa hroničnim problemom niskog broja patentnih prijava, ali uzrok nije u nedostatku talenta, već u sistemskim preprekama. Za razliku od mnogih evropskih i azijskih zemalja, država ne pruža značajne subvencije, nema namenske programe i fondove, niti besplatne savetodavne usluge, pa Srbija ostaje radno intenzivna, prodajući radnu snagu stranim kompanijama, dok prava vrednost odlazi van granica.

U savremenom globalnom ekonomskom okruženju, intelektualna svojina predstavlja ključni pokretač rasta, inovacija i konkurentske prednosti. Patenti, kao osnovni oblik zaštite pronalazaka, nisu samo pravni instrumenti, već i ekonomski resursi koji omogućavaju komercijalizaciju ideja, privlačenje investicija i stvaranje novih radnih mesta.

Međutim, Srbija se suočava sa hroničnim problemom niskog broja patentnih prijava, što direktno utiče na njen ekonomski potencijal. Prema najnovijim podacima Svetske organizacije za intelektualnu svojinu (WIPO), Srbija je u 2023. godini zabeležila samo 132 domaće patentne prijave, što iznosi oko 20 prijava na milion stanovnika. Ovo je dramatično niže u poređenju sa razvijenim zemljama: Nemačka beleži oko 800 prijava na milion stanovnika, Japan preko 1.800, a Južna Koreja čak 3.696!

Podaci pokazuju da problem nije u nedostatku talenta – Srbija ima bogatu tradiciju u tehničkim naukama, sa inženjerima i naučnicima koji su doprineli globalnim dostignućima – već u sistemskim barijerama koje sprečavaju pretvaranje kreativnosti u zaštićenu i isplativu intelektualnu svojinu.

Skupa zaštita, skromna državna podrška

Koreni problema leže u neefikasnom sistemu zaštite pronalazaka. Formalno, procedura u Srbiji deluje jednostavno – svaki građanin može podneti prijavu Zavodu za intelektualnu svojinu (ZIS) sa osnovnom dokumentacijom, uključujući opis pronalaska, patentne zahteve i crteže. U praksi, međutim, postupak je veoma složen, jer se zahteva da pronalazak bude potpuno nov, originalan i upotrebljiv u industriji.

Većina pronalazača mora da angažuje patentnog zastupnika, čije usluge koštaju između 1.500 i 2.500 evra, uz dodatne takse ZIS-a koje se kreću od 100 do 400 evra za nacionalnu prijavu. Za međunarodne prijave preko Patent Cooperation Treaty (PCT), troškovi eskaliraju na 5.000 evra ili više, što predstavlja posebno veliko opterećenje za pojedince, startapove i male firme, gde prosečna plata u Srbiji iznosi oko 700 evra mesečno.

Država ne pruža značajne subvencije, nema namenske programe i fondove, niti besplatne savetodavne usluge, za razliku od mnogih evropskih i azijskih zemalja. Rezultat je da mnogi pronalasci ostaju nezaštićeni, izloženi krađi ili se komercijalizuju u inostranstvu, gde su uslovi povoljniji.

Koliko zaostajemo za razvijenima?

Poređenje sa razvijenim ekonomijama jasno pokazuje koliko Srbija zaostaje. U Nemačkoj, program WIPANO (Wissens- und Technologietransfer durch Patente und Normen) finansira do 50% troškova patentnih prijava za mala i srednja preduzeća (MSP) i univerzitete, sa maksimalnim iznosom od 16.000 evra po projektu. Navedeno uključuje angažovanje stručnjaka i specijalista za patentiranje i komercijalizaciju, što je dovelo do porasta prijava i bolje valorizacije inovacija.

Francuska, kroz državnu banku Bpifrance, nudi subvencije do 50.000 evra i povoljne kredite za inovatore, koji su prvenstveno usmereni na MSP i početničke firme. Norveška i Švedska koriste nacionalne inovacione agencije poput Innovation Norway i Vinnova, koje pokrivaju do 70% troškova zaštite intelektualne svojine, uključujući besplatne konsultacije i podršku za internacionalizaciju.

Južna Koreja, lider u patentiranju, ide korak dalje: Korean Intellectual Property Office (KIPO) finansira do 70% troškova, a postoje besplatne „patentne klinike“ koje pomažu u pripremi dokumentacije i strateškom planiranju. U Sjedinjenim Američkim Državama, iako nema direktnih subvencija, kategorija „micro-entity“ omogućava 75% popusta na takse USPTO-a za pojedince sa niskim prihodima, uz mrežu „pro bono“ advokata kroz programe kao što je Pro Bono Program.

Tako osmišljeni modeli ne samo da smanjuju finansijske barijere, već i podstiču inovacije kroz edukaciju, umrežavanje i podršku u komercijalizaciji.

Ekonomski gubici

Ekonomski gubici za Srbiju su ogromni i višestruki. Trenutni nivo od 132 domaće prijave godišnje predstavlja samo delić potencijala. Ako bi Srbija dostigla nivo Nemačke (oko 800 prijava na milion stanovnika), sa populacijom od približno 6,6 miliona, broj prijava popeo bi se na oko 5.280 godišnje – što znači da naša zemlja gubi preko 5.000 potencijalnih patenata svake godine.

Prema podacima OECD-a i WIPO-a, stopa uspešne komercijalizacije patenata kreće se između 1% i 5%, zavisno od sektora i zemlje. Ukoliko uzmemo da se samo 1% patenata uspešno komercijalizuje, to bi značilo da Srbija gubi oko 53 profitabilna patenta godišnje. Prosečna vrednost komercijalizovanog patenta u razvijenim ekonomijama iznosi oko milion evra, kroz licence, prodaju ili razvoj novih proizvoda. Usled toga, direktan finansijski gubitak prelazi 50 miliona evra godišnje. Ako se primeni azijski model sa višom stopom komercijalizacije (2–3%), gubitak raste na 100–150 miliona evra.

Pored ovih brojki, postoji niz neizmerenih, ali značajnih indirektnih uticaja. Studije pokazuju da patenti pozitivno koreliraju sa ekonomskim rastom: svaki dodatni patent može doprineti povećanju BDP-a kroz inovacije i izvoz. U Srbiji, gde je BDP po glavi stanovnika oko 9.000 evra, nedostatak patenata održava ekonomiju koja je zavisna od niskotehnoloških sektora, poput proizvodnje i usluga.

Inovacioni paradoks

Srbija ima visok procenat visokoobrazovanih inženjera, naučnika i IT stručnjaka, kao i rastući broj naučnih publikacija. Ipak, taj potencijal se retko pretvara u patente, nove proizvode ili komercijalizovane tehnologije. Univerziteti i istraživačke institucije objavljuju značajan broj radova, ali oni najčešće ostaju u akademskoj sferi bez praktične primene.

Slično tome, domaće kompanije koriste savremene tehnologije, ali retko investiraju u sopstvena istraživanja i razvoj, pa samim tim ne stvaraju inovativne proizvode koji bi mogli biti zaštićeni i plasirani na globalno tržište. Ovaj fenomen je poznat kao „fenomen inovacionog paradoksa“ – raskorak između ljudskog i naučnog potencijala sa jedne strane i stvarnih ekonomskih rezultata sa druge.

Procena je da bi povećanje broja patenata za 10% moglo dovesti do rasta BDP-a od 0,5–1%, kroz privlačenje stranih investicija i stvaranje hajtek kompanija. Primeri poput srpskih pronalazaka u IT-u, kao što su softverska rešenja za AI, ili u medicini, poput novih lekova ili uređaja, često se patentiraju u EU ili SAD, gde profit ide inostranim firmama. Posledica je „odliv mozgova“ i gubitak tehnološke suverenosti, sa procenjenim indirektnim gubicima od dodatnih 200–300 miliona evra godišnje, kroz propuštene investicije i izvoz. Problem se proteže na sve sektore: mašinstvo, elektrotehniku, medicinu, agrotehnologiju i energetiku.

Od patenata ka prosperitetu

Umesto ekonomije zasnovane na znanju i inovacijama, Srbija ostaje radno intenzivna, prodajući radnu snagu stranim kompanijama, dok prava vrednost odlazi van granica. Prema Globalnom inovacionom indeksu WIPO-a za 2024. godinu, Srbija se rangira na 63. mestu, sa slabim performansama u patentima po BDP-u, što ukazuje na strukturni deficit.

Da bi se situacija promenila, neophodne su reforme: uvođenje subvencija sličnih WIPANO-u, osnivanje besplatnih patentnih klinika u saradnji sa univerzitetima, smanjenje taksi za MSP i edukacija o intelektualnoj svojini. Takođe, integracija sa EU fondovima poput Horizon Europe mogla bi doneti dodatna sredstva.

Bez ovih koraka, Srbija će nastaviti da gubi milijarde evra u propuštenim prilikama, ostajući ekonomski zavisna. Vreme je za strateški zaokret ka inovacionoj ekonomiji – jer patenti nisu luksuz, već nužnost za održivi rast.

Izvor: Biznis i finansije, oktobarski broj

Autor: Milena Šović** Autorka je AI Implementation Specialist & AI Content Trainer

Foto: Pixabay

Чланак Koliko Srbija gubi zbog malog broja patenata: Milijarde evra u propuštenim prilikama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Za razliku od neprofitnih pravnih lica, privredna društva se osnivaju radi sticanja dobiti. Osnivanje određenih privrednih društava nije posebno komplikovano i za njih nije potreban prevelik kapital. Prema Zakonu o privrednim društvima osnovni kapital društva iznosi najmanje 100 dinara, osim ako je posebnim zakonom predviđen veći iznos osnovnog kapitala za društva koja obavljaju određene delatnosti.

Sa druge strane, osnivanje, na primer, banke je pravno složeno i zahteva veći kapital. Prema Zakonu o bankama, banka je dužna da u svom poslovanju obezbedi da osnovni akcijski kapital banke uvek bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti 10.000.000 evra prema zvaničnom srednjem kursu.

Kada se pravno lice osnuje, odnosno upiše u odgovarajući registar, ono stiče i kaznenu odgovornost. U našoj državi postoje tri vrste kaznenih dela: krivična dela, prekršaji i privredni prestupi. Da li će se određena radnja kvalifikovati kao krivično delo, prekršaj ili privredni prestup zavisi od toga koliku opasnost ona predstavlja za društvo. Pravna lica mogu da odgovaraju za sva kaznena dela.

Nedoumice zbog neusaglašenih propisa

Pravno lice mora da uskladi svoje poslovanje sa važećim propisima. Ovih propisa, bilo da je reč o zakonima ili aktima niže pravne snage, ima mnogo i pritom se često menjaju. Samo u tekućoj godini usvojena su 43 zakona. Mada se svi ovi zakoni ne odnose na poslovanje pravnih lica, treba imati u vidu da tu oblast uređuju i podzakonski akti, akti koje donose autonomne pokrajine i lokalne samouprave.

Pored mnoštva propisa, situaciju dodatno komplikuje to što su oni neretko neusaglašeni, tako da se ponekad u dva propisa mogu naći različita rešenja kojima se uređuje isto pravno pitanje. U takvim situacijama, za pravilno tumačenje propisa potrebna je pomoć stručnjaka koji zaista dobro poznaje tu materiju.

Pravno lice koje ne posluje u skladu sa propisima ulazi u kriminalnu zonu, a to znači da čini jedno od kaznenih dela. To mogu biti kaznena dela iz oblasti privrede, finansija, rudarstva, računovodstva, zaštite životne sredine, radnih odnosa, deviznog poslovanja, platnog prometa i mnoga druga krivična dela.

Sankcije koje se mogu izreći pravnim licima nisu nimalo zanemarljive i zavise od toga koje kazneno delo je učinjeno.

Novčane kazne za učinioce kaznenog dela

Sankcije koje se najčešće izriču učiniocima kaznenih dela su novčane kazne. Na primer, za privredni prestup koje učini pravno lice može se izreći novčana kazna od 3.000.000 dinara, ali ona može biti i veća. Pravnom licu, učiniocu prekršaja može se izreći novčana kazna u visini od 2.000.000 dinara. Pravnom licu, učiniocu krivičnog dela može se izreći novčana kazna u iznosu od petsto miliona dinara.

Propisane novčane kazne možda nisu preveliki finansijski teret za velike, ekonomski moćne kompanije, ali zato mogu ozbiljno pogoditi manje firme, pa i primorati njihove vlasnike da „stave ključ u bravu“. Ne treba zaboraviti da se pravnom licu može izreći i kazna „prestanak pravnog lica“ – u tom slučaju jasno je kakva je dalja sudbina preduzeća.

Zaštitne mere/mere bezbednosti

Kako će određena sankcija pogoditi pravno lice zavisi od mnogih okolnosti. Dok je za jedno pravno lice najstroža sankcija novčana kazna, za drugo to može biti javno objavljivanje sudske odluke.

Pravnom licu mogu se izreći i zaštitne mere/mere bezbednosti koje po posledicama možda mogu biti i strože od novčane kazne. Koje zaštitne mere mogu da se izreknu, po pravilu, zavisi od vrste učinjenog kaznenog dela. Na primer, pravnom licu zbog učinjenog krivičnog dela mogu se izreći sledeće mere bezbednosti: 1) zabrana obavljanja određenih registrovanih delatnosti ili poslova; 2) oduzimanje predmeta; 3) javno objavljivanje presude.

Javno objavljivanje sudske odluke

Za sve vrste kaznenih dela ukoliko se pravno lice osudi/kazni, pravnosnažna presuda može javno da se objavi. Tako, presuda može da se objavi putem sredstava javnog informisanja. Na taj način javnost saznaje da je pravno lice učinilo kazneno delo.

Javna objava presude može negativno da utiče na dalje poslovanje pravnog lica, jer u tom slučaju druga preduzeća možda neće želeti da sarađuju sa firmom koja nije radila u skladu sa propisima.

Zabrana vršenja određenih delatnosti

Pravnom licu se može izreći i mera bezbednosti/zaštitna mera koja mu zabranjuje da obavlja određenu delatnost. Ukoliko je pravno lice osuđeno zbog učinjenog privrednog prestupa, ova mera može da traje deset godina. Ako je pravno lice osuđeno za krivično delo ili kažnjeno zbog učinjenog prekršaja, onda zabrana može da traje tri godine.

Dakle, pravnom licu se zabranjuje da vrši samo određene delatnosti, ali ponekad i to može dovesti u pitanje celokupno poslovanje, ako je delatnost koju ne sme da obavlja neraskidivo vezana sa delatnostima koje može da obavlja. Posebno je pitanje šta će biti sa zaposlenima u toj delatnosti koju pravno lice ne sme da obavlja.

Upis u kaznene evidencije

Svako pravno lice koje se osudi/kazni upisuje se u odgovarajuću kaznenu evidenciju. U koju se evidenciju upisuje zavisi od vrste učinjenog kaznenog dela. Upis u evidencije znači da određeni organi ili lica imaju pravo da pod uslovima koja su zakonom propisana saznaju da li je jedno pravno lice osuđivano/kažnjeno.

Naime, ukoliko se pravo lice osudi/kazni, ono može da trpi i određena pravne posledice osude. To su, recimo, gubitak određenih dozvola, odobrenja, koncesija, subvencija, zabrana učešća u postupku javnih nabavki, zabrana učešća u postupku privatizacije privrednih subjekata.

Radi ostvarivanja određenih prava potrebno je da pravno lice nije osuđivano/ kažnjeno, a ta činjenica se utvrđuje putem uverenja i kaznene evidencije. Pravno lice koje je upisano u evidenciju briše se iz nje nakon određenog broja godina, pod uslovom da ne učini novo delo. Međutim, u pojedinim slučajevima pravno lice se nikada ne briše iz kaznene evidencije.

Neophodna pomoć pravnih stručnjaka

Imajući u vidu posledice koje mogu pretrpeti preduzeća ukoliko ne rade u skladu sa važećim propisima, za njihovo poslovanje je od presudnog značaja da u svom timu imaju pravnike koji su dobri poznavaoci ne samo materije u oblasti privede, već i materije u oblasti kaznenog prava. Jer, možda ono što na prvi pogled deluje kao dobro rešenje za firmu i prilika da stekne finansijsku dobit, kasnije može dovesti do kaznene odgovornosti i velikih posledica po pravno lice.

Kada se protiv učinioca kaznenog dela vodi krivični postupak za privredni prestup ili prekršajni postupak, potrebno je da se utvrdi da je to delo zaista učinjeno i da je pravno lice odgovorno za to delo. U tom postupku, dobar poznavalac propisa iz različitih oblasti može pravno da pomogne da se utvrdi da privredno društvo nije odgovorno za delo koje mu se stavlja na teret. Takođe, vrstan pravnik može da pomogne da se preduzeću ne izreknu stroge sankcije.

Ivan Milić, docent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu

Biznis i finansije 235/236, jul/avgust 2025.

Foto: konradbak, Depositphotos

Чланак Poslovanje u skladu sa zakonom: Kaznena odgovornost preduzeća се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poslednjih godina, investicije u nekretnine profilisale su se kao primarni i isplativ oblik ulaganja u Srbiji, ali iskustva u svetu ukazuju da je takav pristup dugoročno neodrživ. Upravo zato, upravljanje imovinom – Wealth Management (WM) dobija na značaju, kao alat koji kroz dugoročno planiranje i diversifikaciju — od akcija i obveznica do fondova i alternativnih ulaganja — omogućava smanjenje rizika i povećanje prinosa.

Kada posmatramo zrelost tržišta WM-a u Srbiji, jedan od indikatora je odnos ukupne imovine pod upravljanjem investicionih fondova – Asset Under Management (AUM) i BDP-a, koji je ispod nivoa u zemljama regiona. Prema podacima iz 2024. godine, ovaj odnos u Srbiji iznosi 1,6%, u Albaniji 2,1%, Rumuniji 2,3%, Hrvatskoj 4,8%, Sloveniji 9,4%, a u Mađarskoj čak 14,8%. Dodatni pokazatelj je odnos AUM-a i oročenih depozita, koji je 2024. u Srbiji iznosio 7%, što je niže u odnosu na gore navedene zemlje.

Iako na ovaj jaz u dobroj meri utiče niži BDP po glavi stanovnika u odnosu na većinu ovih zemalja, postoje i strukturni razlozi: dominantna orijentacija ka nekretninama, niskolikvidno tržište kapitala, nasleđe finansijskih manipulacija koje su narušile poverenje, kao i regulatorne prepreke za pristup globalnim tržištima kapitala.

Rast ulaganja u fondove

Uprkos relativnoj nezrelosti WM-a, ulaganja u investicione i penzione fondove u Srbiji porasla su sa oko 700 miliona evra AUM-a u 2022. na 2,1 milijardu evra u 2024, što predstavlja prosečan godišnji rast od 67%. Dominantno učešće imaju nisko i srednjerizični fondovi, poput keš i balansiranih fondova (oko 93% ukupnog AUM-a), dok fondovi rasta i alternativni fondovi imaju udeo od svega 7%.

Ključni pokretači ovog rasta uključuju porast BDP-a po glavi stanovnika, poreske olakšice za ulaganja u alternativne fondove, sve veću prisutnost finansijskih edukatora na društvenim mrežama, priliv imigranata, kao i demokratizaciju investiranja putem digitalnih platformi.

Banke trenutno drže oko 90% ukupnog AUM-a, sledi ih manji broj asset menadžment kompanija i fondova za alternativna ulaganja, čiji rast poslednje dve godine podstiču poreske olakšice. Iako WM trenutno donosi bankama oko 25 miliona evra prihoda godišnje, odnosno oko 1% ukupnih prihoda, njegov dalji ubrzani rast predstavlja priliku za banke da uvećaju prihode i diversifikuju portfolio kroz proizvode nezavisne od kretanja kamatnih stopa.

Od vodećih banaka, koje su poslednjih godina mahom bile fokusirane na postakvizicione integracije, optimizaciju operacija i digitalizaciju, ovakav iskorak se posmatra kao logičan naredni korak u daljoj evoluciji poslovanja.

Različite grupe klijenata

Potencijalni klijenti za WM usluge mogu se okvirno podeliti u dve grupe sa različitim potrebama i proizvodima koji im odgovaraju. Prvu grupu čine klijenti sa ograničenim iskustvom u investiranju, koji ne poznaju finansijske instrumente poput akcija, obveznica, ili ETF-ova. Njima je neophodna edukacija, kao i poverljiv partner koji će profesionalno upravljati njihovom imovinom i redovno ih informisati na pristupačan način.

Drugu grupu čine klijenti sa iskustvom ili formalnim znanjem iz oblasti investicija. Ova grupa traži intuitivne i cenovno efikasne brokerske platforme koje im omogućavaju aktivnu trgovinu finansijskim instrumentima, ali se često odlučuju i za pasivno ulaganje putem fondova.

Prva grupa čini oko 90% targetiranog tržišta, i do sada je bila primarna za banke u razvoju njihove WM ponude. Iako su banke u prethodnim godinama proširile asortiman, najčešće uvođenjem različitih investicionih fondova, nijedna banka ne nudi kompletan set WM proizvoda. Sveobuhvatna ponuda bi uključivala: kompletan spektar fondova (od niskorizičnih do visokorizičnih), penzione fondove, diskreciono upravljanje portfoliom, unit-linked životno osiguranje, brokersku platformu. Banke koje objedine sve ove usluge, mogle bi sa punim pravom preuzeti poziciju „one-stop-shop“-a za upravljanje ličnim finansijama.

Fondovi rasta i brokerske usluge

Kada je reč o fondovima rasta, nijedan trenutno dostupan na tržištu ne beleži prinos konkurentan globalnim indeksima poput FTSE All-World ili S&P 500. Na primer, za poslednjih pet do sedam godina, prinosi domaćih fondova rasta su dva-tri puta niži od navedenih indeksa, koji su takođe pasivne prirode iz ugla investitora. Naime, ovi fondovi čine svega 2% ukupnog AUM-a, što otvara prostor za nove fondova rasta koji bi mogli privući širu bazu investitora.

Proces ulaganja u fondove je jednostavan i efikasan. Nasuprot tome, otvaranje brokerskih računa je često komplikovano, podrazumeva višesatni proces u ekspozituri, uz manuelno potpisivanje brojnih dokumenata. Trgovanje se uglavnom obavlja putem mejla, dok brokerske veb aplikacije, gde postoje, nude osnovne funkcije poput trgovine i pregleda ukupnog broja akcija, bez prikaza drugih važnih detalja.

Prirodni koraci u unapređenju brokerskih platformi uključuju: podatke sa tržišta u realnom vremenu, opcije za automatsko investiranje, notifikacije o kretanjima cena, pristup vestima sa tržišta, i interaktivni pregled portfolija.
U B2B segmentu, dodatne funkcionalnosti poput hedžinga po principu „ključ u ruke“ (za valute, kamatne stope i robe) mogle bi bankama obezbediti dodatnu diferencijaciju i privući korporativne klijente.

Cenovna politika u WM segmentu trenutno je standardizovana, sa ulaznim, izlaznim i upravljačkim naknadama. Postoji prostor za inovaciju, naročito kod fondova rasta. Jedan od potencijalnih modela je „skin-in-the-game“ pristup, inspirisan globalnim praksama. Na primer, postoje modeli prema kojima se upravljačka naknada ne naplaćuje ukoliko prinos fonda padne ispod unapred definisanog praga.

Kada je reč o brokerskim uslugama, fiksne naknade po transakciji obeshrabruju male investitore, koji za manje iznose transakcija plaćaju nesrazmerno visoke troškove. Uvođenje modela pogodnih za ovu grupu, moglo bi povećati broj aktivnih korisnika koji traže alternative u vidu troškovno efikasnijih inostranih platformi, poput Interactive Brokers-a.

Posao budućnosti u bankama

Iako podizanje svesti i edukacija predstavljaju ključne preduslove za širenje baze klijenata, ulaganja banaka u marketinške aktivnosti u WM-u su skromna, po dostupnim podacima ispod 10.000 evra godišnje. To je višestruko manje od, primera radi, OTP banke u Mađarskoj, koja ulaže preko 200.000 evra.

Neki od načina za efikasniji marketing su agresivniji nastup na tradicionalnim i digitalnim kanalima, organizovanje seminara i radionica, sadržaj namenjen pojedinačnim ciljnim grupama (IT sektor, privrednici, poslovni ljudi, itd).

Distribucija WM proizvoda danas je dominantno vezana za ograničeni broj ekspozitura i bankarskih službenika. Ono što značajno nedostaje na tržištu jeste prisustvo visokokvalifikovanih finansijskih savetnika, koji bi u ekspoziturama radili direktno sa retail segmentom. Takvi savetnici bi mogli da razumeju ciljeve klijenta i njegovu spremnost na rizik, da ponude personalizovanu preporuku i jasno objasne prednosti i rizike svakog finansijskog proizvoda.

Ovaj profil profesionalca mogao bi postati „posao budućnosti“ unutar banaka — uz sistem kompenzacije prema učinku, atraktivno brendiranje pozicije, i jasno definisan karijerni put.

Ovo stanje predstavlja procenjeni željeni pravac razvoja iz ugla potreba klijenata, dok bi za njegovu uspešnu realizaciju bilo neophodno da banke definišu fokusiranu WM strategiju u kontekstu korporativne strategije, sprovedu analize izvodljivosti i isplativosti relevantnih inicijativa, te izvrše prioritizaciju u skladu sa potencijalom rasta, troškovima i kapacitetima.

Piše: Jovan Savićević, Autor je senior manager u oblasti korporativne strategije i transformacija, EY-Parthenon

Чланак Upravljanje imovinom u Srbiji: Glavne prilike za unapređenje ponude се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iako zemljama kandidatima za članstvo ova Uredba, koja predviđa da do 2030. godine sva ambalaža mora biti reciklabilna, još ne nameće direktne obaveze, njeni zahtevi već su postali relevantni za tržišne učesnike koji žele da očuvaju konkurentnost ne samo na evropskom, već i na domaćem tržištu.

Usaglašenost sa ovim standardima šalje snažnu poruku o našoj posvećenosti zaštiti životne sredine, odgovornosti prema lokalnim zajednicama i spremnosti za zelenu transformaciju.

Ovo je jedna od ključnih tema Odbora za zaštitu životne sredine Američke privredne komore u Srbiji (AmCham) već poslednjih 6 godina. Ovaj odbor aktivno radi na uklanjanju regulatornih prepreka u vezi sa upravljanjem otpadom, i stvaranju regulatornih preduslova za cirkularno poslovanje, ali i olakšavanje ispunjavanja ESG kriterijuma lokalno i usaglašavanja sa EU standardima koji su uslov za konkurentno poslovanje.

Depozitni sistem – instrument održivog razvoja

Depozitni sistem za ambalažu od napitaka funkcioniše po principu povratne naknade – potrošač pri kupovini proizvoda u ambalaži plaća dodatni iznos koji mu se vraća pri povraćaju prazne ambalaže. Ovaj model se već godinama primenjuje u mnogim evropskim zemljama sa izuzetnim rezultatima. Litvanija, na primer, beleži stopu povraćaja od preko 90%, dok je Austrija upravo u 2025. godinu ušla sa uvođenjem ovog sistema, sa veoma obećavajućim prvim rezultatima.

Istovremeno, uspešan DRS model sprovele su skandinavske zemlje, Irska, Slovačka i Nemačka, dok rumunski model obeležava godišnjicu od početka primene.

Srbija, prema najavama Ministarstva za zaštitu životne sredine, planira da uvede depozitni sistem od 2027. godine. Iako nema zakonsku obavezu da to učini, praksa iz EU jasno pokazuje da je ovaj model najefikasniji kada je reč o povećanju stope reciklaže ambalaže od napitaka. Pored očiglednih ekoloških koristi, sistem otvara i niz ekonomskih mogućnosti – od novih „zelenih“ radnih mesta do podsticanja investicija u sektor upravljanja otpadom.

Jednake šanse i pravičan okvir za sve učesnike

Da bi depozitni sistem u Srbiji bio uspešan, neophodno je da država zakonskim okvirom podrži fer i ravnopravne uslove za sve tržišne aktere, što je jedan pod postulata za koji se zalaže Američka privredna komora. To, pored jasne legislative, podrazumeva i dovoljno vremena proizvođačima i potrošačima za prilagođavanje novom modelu, kao i pojednostavljene procedure koje će omogućiti privatnom sektoru, kao nosiocu obaveze, da pravovremeno investira u infrastrukturu, softvere i procese.

Partnerstvo države, jedinica lokalne samouprave, privatnog sektora i potrošača ključno je za postizanje željenih rezultata – visoke stope reciklaže, smanjenje ambalažnog otpada i prelazak na održiviji model ekonomije.

Odgovornost industrije i spremnost na akciju

Kao jedan od lidera u održivosti u industriji bezalkoholnih pića i Coca-Cola HBC Srbija, zajedno sa partnerskim kompanijama, zagovara uvođenje depozitnog sistema za ambalažu od napitaka. Spremni smo da kroz investicije podržimo njegovu implementaciju, ali da istovremeno podržimo i druge kompanije da se što pre osnaže za ovu ozbiljnu i zahtevnu transformaciju.

Paralelno sa tim, sistem produžene odgovornosti proizvođača (EPR), koji u Srbiji već postoji, pružiće dodatnu osnovu za izgradnju održivog sistema upravljanja ambalažom. Međutim, za još snažniji efekat, neophodno je povezivanje svih delova sistema i edukacija potrošača, koja u mnogim slučajevima kreće upravo iz lokalnih zajednica.

Saradnja svih aktera – uslov za uspeh

Uvođenje depozitnog sistema u Srbiji nije samo ekološki potez. To je strateška odluka – dobrovoljan ali promišljen korak ka održivoj budućnosti, konkurentnosti i odgovornosti. Ako želimo da budemo deo rešenja, dovoljna polazna osnova je da prepoznamo priliku, dobro isplaniramo i adekvatno se pripremimo za primenu, što na osnovu dobrih uporednih praksi verujem da možemo da sprovedemo.

Autor: Nina Elezović, predsednica odbora za zaštitu životne sredine AmCham-a

Чланак Uvođenje depozitnog sistema – korak ka održivoj budućnosti Srbije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Evropska privreda još nije u punoj brzini, usporen je rast prihoda, ali bankarski sektor u Evropskoj uniji i dalje je snažan i profitabilan. Ipak, ekonomska stagnacija tokom 2024. godine, zajedno sa političkom i regulatornom neizvesnošću, naročito utiče na pojedine velike privrede u EU, poput Nemačke i Francuske.

Međutim, evropske banke bi mogle da završe ovu godinu sa dobrim rezultatima, jer deluju stabilno, profitabilno i sposobno da podrže preduzeća i domaćinstva kojima je potreban kredit. Odnos troškova i prihoda opao je za 10 poena, što ukazuje na veću efikasnost banaka u Evropi. Udeo problematičnih kredita manji je od 2%, što je među najnižim nivoima u protekloj deceniji.

Istovremeno, Evropska centralna banka (ECB) je prošle godine snizila kamatne stope četiri puta, a tokom 2025. dvaput (u februaru i martu), uz mogućnost da se trend sniženja tokom prve polovine ove godine nastavi. Banke su u protekle tri godine zabeležile rast prihoda i profitabilnosti, zbog povećanja neto kamatne marže. Međutim, očekuje se da nakon sniženja kamatnih stopa neće ostati na tako visokim nivoima. Njihovo smanjenje istovremeno će podstaći potrošnju i investicije, što bi moglo povećati tražnju za kreditima.

Profitabilnost bankarskih grupa na Zapadnom Balkanu i dalje je visoka

Kada je reč o centralnoj i istočnoj Evropi i Zapadnom Balkanu, prisutne su velike bankarske grupacije sa svojim filijalama, koje su u većini slučajeva među najvećim bankarskim igračima. One pokrivaju veliki deo aktivnosti bankarskog sektora u regionu. Prema najnovijem istraživanju Evropske investicione banke (EIB) o bankarskom kreditiranju u ovim regionima, većina matičnih banaka je proteklih meseci održala svoj nivo izloženosti i očekuje dalji rast.

Na pitanje o svojim dugoročnim strategijama, 45% prekograničnih bankarskih grupacija nagovestilo je da namerava da selektivno proširi ili održi isti obim poslovanja u regionu (55%). Tržišni potencijal je uglavnom ocenjen kao velik (naročito u Češkoj i Rumuniji) ili srednji (uglavnom na tržištima Zapadnog Balkana). Banke navode da je profitabilnost veća u regionu nego kod poslovanja grupacija u celini. Izgledi su još povoljniji za većinu filijala banaka u zemljama Zapadnog Balkana.

Istraživanje pokazuje da je u proteklim mesecima došlo kako do rasta tražnje za kreditima, tako i do rasta ponude. Tražnja za kreditima znatno je ojačala, podstaknuta poslovima sa stanovništvom (hipotekarnim i potrošačkim kreditima).

Nakon četiri polugodišta u negativnoj zoni koje je obeležio pad sklonosti banaka da odobravaju kredite, što je počelo početkom 2022. godine, kreditna tražnja je zabeležila porast. Kao glavni pokretač ovog trenda, banke vide poslovanje sa malim i srednjim preduzećima. Međutim, očekuje se da će u narednom periodu oslabiti i tražnja i ponuda, odražavajući umereniji ekonomski ciklus u Evropi, a verovatno i u regionu. Tokom proteklih šest meseci unapređen je kreditni kvalitet, s obzirom na to da je zabeleženo manje problematičnih kredita.

Oživljavanje rasta kreditiranja u Srbiji

Bankarski sektor ostaje temelj ekonomske stabilnosti Srbije, zahvaljujući tome što je dobro kapitalizovan, likvidan i profitabilan. Najnovije istraživanje EIB-a ukazuje na zadovoljstvo prekograničnih banaka svojim poslovanjem u zemlji, gde beleže veću ili jednaku profitabilnost u odnosu na nivo grupacije. Nakon oštrog pada 2023. godine, od proleća 2024. godine rast kredita je znatno ubrzan, naročito podstaknut poslovima sa stanovništvom.

Tokom proteklih meseci zabeležen je oporavak tražnje za kreditima koji odražava veće poverenje korisnika, povećanu potrošnju domaćinstava i optimističke projekcije na tržištu stambenih nekretnina. Takođe su poboljšani uslovi kreditne ponude, u skladu sa regionalnim prosekom, podržani većim kreditiranjem stanovništva. Očekuje se da će ponuda u kratkom roku uglavnom ostati nepromenjena, iako se predviđa dalji oporavak kreditiranja za male biznise.

Koeficijenti problematičnih kredita (NPL) su poboljšani, naročito u segmentu poslovanja sa privredom, dostigavši u oktobru prošle godine istorijski minimum od 2,7%. Mada je u narednim mesecima moguće blago pogoršanje, snažni zaštitni slojevi kapitala bankarskog sektora i jaka likvidnost obezbediće otpornost na potencijalne rizike.

Grupacija EIB i inovativno finansiranje za MSP

Rezultati istraživanja ističu i značaj ciljanih instrumenata za povećanju pristupa finansiranju u regionu. Ta vrsta podrške je ključna jer se mala i srednja preduzeća (MSP) na Zapadnom Balkanu i dalje suočavaju sa kreditnim ograničenjima, zbog visokih kamatnih stopa, strogih zahteva u pogledu sredstava obezbeđenja i složenih procedura odobravanja kredita. U tom pogledu, Evropska investiciona banka aktivno sarađuje sa poslovnim bankama u regionu, kako bi im pomogla u upravljanju rizicima i pružanju najpovoljnijih uslova u pogledu rokova otplate i kamatnih stopa.

Inovativni finansijski proizvodi namenjeni su određenim sektorima privrede i poslovnim ciljevima kao što su inkluzivno zapošljavanje, usvajanje praksi cirkularne ekonomije i energetske efikasnosti ili digitalizacije proizvodnih procesa. Ti napori mogu pomoći preduzećima da ostanu konkurentna uprkos rizicima klimatske tranzicije, istovremeno smanjujući troškove i negativni uticaj na životnu sredinu.

Svojim preduzetničkim kapitalom i garantnim instrumentima, Evropski investicioni fond (deo Grupacije Evropske investicione banke) usredsređen je na podršku startapovima i inovativnim preduzećima koja poslovne banke, po pravilu, smatraju previše rizičnim. Samo u Srbiji, Grupacija EIB do sada je u privatni sektor investirala 3,5 milijardi evra, podržavajući inovacije, otvaranje novih radnih mesta i dekarbonizaciju privrede.

Izvor: Pjetro Dalari, Mateo Feraci, Evropska investiciona banka
Foto: Pixabay

Чланак Krediti u regionu: Ponuda i tražnja nastavljaju da rastu се појављује прво на Biznis i Finansije.