Ekonomija Arhiva - Biznis i Finansije

Italija bi uskoro mogla postati najzaduženija EU zemlja

bifadmin — Fri, 24 Apr 2026 10:01:06 +0000

Ako javni dug Italije nastavi da raste ovim tempom javiće se potreba za redefinisanjem izreke “dužan kao Grčka”.

Naime, prema podacima Rojtersa, italijanski dug bi sa 137,1% BDP-a u 2025. ove godine mogao porasti na 138,6%, bar sudeći prema budžetskom planu tamošnjeg Ministarstva finansija.

S druge strane, grčki dug bi ove godine trebalo da se smanji na oko 137% njenog bruto domaćeg proizvoda. Podsećanja radi, on je u 2025. iznosio 145% BDP-a.

Kako je Grčka smanjila dug?

Počnimo prvo od pitanja kako je ova zemlja uopšte došla u stanje prezaduženosti. Tome je jednim delom doprinela i finansijska kriza iz 2008. kada je Grčka postala prva razvijena zemlja kojoj su bili potrebni ogromni međunarodni paketi pomoći kako bi izbegla bankrot.

Između 2010. i 2015. godine ona je dobila tri paketa finansijske pomoći u ukupnom iznosu od oko 280 milijardi evra od EU, Evropske centralne banke i MMF-a. Zauzvrat, morala je godinama da primenjuje bolne mere štednje, uključujući smanjenja penzija, plata i javnih usluga, što je izazvalo dugotrajnu recesiju i visoku nezaposlenost.

Pandemija korona virusa dovela je do privremenog naglog rasta duga, jer se država zaduživala kako bi podržala ekonomiju tokom zatvaranja. Međutim, od 2020. godine Grčka beleži jedan od najbržih padova odnosa duga i BDP-a u Evropi. Tome su doprineli snažan ekonomski rast i činjenica da je zemlja konstantno nadmašivala prosek evrozone po rastu BDP-a. To joj je omogućilo nekoliko povećanja kreditnog rejtinga i pojeftinjenje zaduživanja.

Za to vreme ova zemlja je napravila i strategiju za smanjenje zaduženosti u sklopu koje je počela ubrzano da otplaćuje kredite iz programa pomoći. U toku ove godine trebalo bi prevremeno da otplati sedam milijardi evra.

Šta se desilo sa Italijom?

Ekonomska situacija u toj zemlji je trenutno veoma daleko od idealne. Italija je, prema preliminarnim podacima, prošle godine zabeležila budžetski deficit od 3,1% bruto domaćeg proizvoda, a očekuje se da će on ove godine biti 2,8% BDP-a, premda su nadležni nedavno objavili da bi mogao biti i nešto veći.

Italijanske vlasti kao jedan od razloga za lošu ekonomsku situaciju navode sukob u Iranu i poskupljenje energenata ali činjenica je da tamošnja ekonomija već godinama stagnira.

Italijanska privreda duži vremenski period nije visoko produktivna, a u poslednje vreme na nju negativno utiče i pad domaće potrošnje. U situaciji kada država troši velike iznose na otplaćivanje kamata ona nije u situaciji da ulaže u razvoj i istraživanja, što dodatno koči razvoj ekonomije, pa Italija sve teže hvata korak sa konkurentnijim zemljama.

Ilustracija: ChatGPT

Чланак Italija bi uskoro mogla postati najzaduženija EU zemlja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Vlada Srbije: Niže akcize na gorivo do 8. maja

bifadmin — Fri, 24 Apr 2026 09:35:25 +0000

Vlada Srbije produžila je Uredbu kojom su akcize na gorivo smanjene za 25 odsto i koja će važiti i naredne dve nedelje.

Kako je danas objavljeno u Službenom glasniku, ova Uredba je produžena do 8. maja.

Kako je ranije objavljeno, a sada produženo, iznosi akciza na derivate nafte su smanjeni za 25 odsto.

Tako akciza za benzin iznosi 54 dinara za litar, dok za dizel ona iznosi 55,53 dinara za litar.

Foto: Pixabay

Чланак Vlada Srbije: Niže akcize na gorivo do 8. maja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ko su najveći poreski dužnici u Srbiji?

bifadmin — Fri, 24 Apr 2026 07:35:54 +0000

Poreska uprava Srbije objavila je spisak najvećih poreskih dužnika u Srbiji. Najveći dug među aktivnim preduzećima, i jedini veći od milijardu dinara (1.106.575.814 dinara), ima Mera invest, firma u vlasništvu Marka Miškovića, sina Miroslava Miškovića. Reč je o dugu na dan 28. februar ove godine.

Mera invest, inače, ima račune blokirane niz godina, a poreznici navode da se prinudna naplata sprovodi na novčanim sredstvima, iz novčanih potraživanja, da je upisana hipoteka i sekundarna poreska obaveza, piše N1.

Prema podacima Registra dužnika u prinudnoj naplati NBS, Mera invest je u poslednjih pet godina bila u blokadi ukupno 1.827 dana, za iznos od 691,5 miliona dinara, što je oko 5,9 miliona evra. Prema dostupnim podacima blokada traje i duže od pet godina.
Inače, i krajem novembra prošle godine je ista firma držala prvu poziciju na ovoj rang listi.

Na drugom mestu rang liste firmi – najvećih poreskih dužnika nalazi se OKI NP Gradnja iz Novog Pazara, sa dugom od 521,4 miliona dinara. Preduzeće je u vlasništvu Osmana Kuča, u protekloj godini poslovalo je sa dobitkom, a imalo je poslovne prihode od 1,8 miliona evra. U blokadi je poslednjih 50 dana za iznos koji je nešto malo veći od duga prema Poreskoj upravi.

a trećem mestu ove liste je novosadsko preduzeće Metal Connect, sa dugom od 313,3 miliona dinara. Preduzeće je u vlasništvu Radovana Radovanovića, a u poslednjih pet godina je u blokadi 1.827 dana za izos nešto veći od 200 miliona dinara.
Na listi i firma Luke Beograd

Lumaco, preduzeće u vlasništvu Luke Beograd, bio je u novembru 2025. godine treći najveći poreski dužnik, a sada je na petom mestu rang liste poreskih dužnika koji je objavila Poreska uprava Srbije. Dugovao je oko 277 miliona dinara, a sada 281 milion dinara.
Iznos blokade je 163,3 miliona dinara – kao i prošle godine.

Na listi aktivnih preduzeća – najvećih poreskih dužnika, nalazi se 30 firmi čiji je dug veći od 100 miliona dinara.
Na celoj objavljenoj listi je ukupno 224 preduzeća, a najniži iznos duga je – 20 miliona dinara.

Preduzetnici

Kada je reč o preduzetničkim radnjama, najveći dužnik je građevinska radnja iz Jagodine sa dugom od 368 miliona dinara, pa preduzetnik iz Horgoša, registrovan za sakupljanje otpada koji nije opasan (dug od 195 miliona dinara). Slede preduzetnici koji se bave krovnim radovima i kurirskom dostavom sa dugom od 195 miliona, odosno 172 miliona dinara.
Ukupno sedam preduzetnika ima dugove za neplaćeni porez koji su veći od 100 miliona dinara.
Na ovoj listi dužnika nalazi se ukupno 1.269 preduzetnika, a najniži iznos duga je pet miliona dinara.

Dužnici iz stečaja

Kada je reč o dužnicima u stečaju, na prvom mestu je Beogradska banka u stečaju sa dugom od čak 19,4 milijarde dinara.
Sledi Industrija mašina i komponenata IMK 14. oktobar Kruševac u stečaju, sa dugom od šest milijardi dinara, pa potom Društvo za konsalting Best Quality Management System u stečaju sa pet milijardi dinara duga.

Izvor: N1

Foto: depositphotos

Чланак Ko su najveći poreski dužnici u Srbiji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Negativne cene struje stižu u Srbiju: Ko profitira, a ko plaća raču

bifadmin — Thu, 23 Apr 2026 09:53:59 +0000

Iza naizgled paradoksalnog koncepta krije se složena realnost savremenih energetskih tržišta – prevelika ponuda električne energije iz obnovljivih izvora u određenim satima dana stvara pritisak koji gura cene ispod nule, primoravajući proizvođače da bukvalno plaćaju za to da neko preuzme njihovu struju. Za Srbiju, koja je van Evropske unije ali snažno integrisana u njena tržišta, uvođenje ovog mehanizma nije samo tehničko prilagođavanje već korak koji menja ekonomsku logiku čitavog energetskog sektora, piđe portal BizSrbija.

„Uvođenje negativnih cena, generalno, donosi sa sobom i pobednike i gubitnike. Na strani dobitnika nalaze se pre svega oni industrijski potrošači koji mogu fleksibilno da povećaju potrošnju u trenucima kada cene padnu ispod nule i koji će, doslovno, biti plaćeni za korišćenje električne energije. Na strani gubitnika, barem kratkoročno, nalaze se proizvođači iz obnovljivih izvora koji nemaju ugovor sa Elektroprivredom Srbije i koji se mogu naći u situaciji da ne samo da ne zarađuju, nego i da plaćaju penale na balansnom tržištu. Između ta dva pola proteže se čitav niz regulatornih, fiskalnih i strateških izazova – od načina na koji se tretira PDV na negativne cene, do budućnosti CBAM mehanizma i srpskog energetskog sektora u celini“, kaže Dejan Stojčevski, tehnički direktor SEEPEX, srpske berze struje.

Šta su negativne cene i zašto su dugo čekane?

Negativne cene električne energije nisu nova pojava na globalnom tržištu. U Nemačkoj, Danskoj, Belgiji i drugim zapadnoevropskim državama one se povremeno javljaju godinama, posebno tokom sunčanih ili vetrovitih vikenda kada solarne i vetroelektrane generišu više struje nego što mreža može da apsorbuje ili prenese. Mehanizam funkcioniše jednostavno: kada ponuda drastično prevazilazi potražnju, a elektrane ne mogu brzo da smanje proizvodnju, cena pada – najpre na nulu, a zatim i ispod nje.

U Srbiji se ovaj korak dugo čekao, ali nije dolazio bez razloga za odlaganje. Regulatorni okvir morao je da bude uspostavljen pre nego što bi se negativne cene mogle legalno primeniti. Ključni izazov bio je fiskalne prirode – kako tretirati negativnu cenu sa stanovišta PDV-a?

„Odgovor koji su nadležne institucije ponudile jeste da se negativna cena ne tretira kao prodaja robe – električna energija kao roba tada ima vrednost nula – već kao usluga koja se pruža onom ko preuzima energiju. Na tu uslugu se plaća PDV, a obavezu snose isključivo srpske kompanije, dok strane firme rešavaju to pitanje u skladu sa propisima zemlje u kojoj im je sedište“, objašnjava Stojčevski.

Podatak koji daje kontekst celoj situaciji jeste struktura učesnika na srpskoj berzi: od pedesetak kompanija koje trguju, svega desetak je srpskog porekla, dok je preostalih četrdesetak strane firme. To znači da mehanizam PDV-a na negativne cene, u svom punom obliku, pogađa relativno mali broj domaćih aktera, dok strane kompanije primenjuju sopstvene nacionalne propise.

Efekti negativnih cena su već tu

Srbija nije čekala formalno uvođenje negativnih cena da bi se suočila s njihovim efektima – samo što su se ti efekti manifestovali na nešto drugačiji način. Dok je na Zapadu cena padala ispod nule, na srpskom tržištu je bila ograničena na nulu kao donju granicu. Rezultat je bio sličan pritisak, ali bez adekvatnog ventila.

„Evo, sad zadnja tri dana imamo nulte cene, negde od 11 do 4 popodne. Znači, konstantno. Dok je na zapadu negativna cena“, kaže naš sagovornik, opisujući situaciju neposredno pred uvođenje novog mehanizma.

Ovaj detalj nije beznačajan. Kada su u okolnim evropskim državama cene padala ispod nule, tamošnji akteri su pokušavali da prodaju višak energije na srpsko tržište. Srpski sistem, međutim, nije im mogao da pruži odgovarajući odgovor – cena je bila zarobljena na nuli, a sistem je primenjivao proratno smanjenje svih ponuđenih količina. Proizvođači koji nisu mogli ni da isporuče energiju po nultoj ceni, ni da je skladište, ni da je brzo isključe iz mreže, završavali su na balansnom tržištu, plaćajući penale.

„Ne mogu da prodaju, ne mogu da plasiraju robu, moraju da plate penal. To ćemo, nadam se, da izbegnemo uvođenjem negativne cene, gde će malo i da se smanji pritisak sa strane, jer ako i tamo negativna cena, i ovde nemaju potrebe, jednostavno da prebacuju tu električnu energiju kod nas“, objašnjava naš sagovornik.

Uvođenje negativnih cena, dakle, nije samo domaća regulatorna odluka – to je i odgovor na pritiske koji dolaze izvana, sa integrisanog regionalnog tržišta električne energije.

Ko dobija, ko gubi?

Za industrijske potrošače koji imaju sposobnost da fleksibilno prilagođavaju svoju potrošnju, negativne cene predstavljaju direktnu finansijsku korist. U satima kada cena padne ispod nule, takav potrošač ne samo da dobija struju besplatno, nego i prima novac za svaki potrošeni kilovat. To može biti značajno za energetski intenzivne industrije – metalopreradu, hemijsku industriju, cementare – koje mogu pomeriti deo svog opterećenja na period negativnih cena.

Međutim, ovde treba biti pažljiv. Negativne cene ne javljaju se predvidljivo – one su rezultat tržišnih fluktuacija, vremenskih uslova, sezonskih varijacija. Kompanija koja želi da iskoristi ove prilike mora imati odgovarajuće znanje, prateće sisteme praćenja tržišta i operativnu fleksibilnost da brzo reaguje.

Praktično, trebalo bi da budu trgovac strujom a to nije neka realna opcija u Srbiji, pa iz SEEPEX-a onim kompanijama koje žele da stvarno imaju manje račune za električnu energiju preporučuju nešto drugo.

Kompanije koje nemaju veze sa energetskim sektorom, a koje su na dugoročnim ugovorima, tako neće biti dotaknute negativnim cenama. Dok tržišna cena osciluje od negativnih vrednosti do više hiljada evra po megavat-satu, one plaćaju ono što piše u ugovoru – ništa više, ništa manje.

„Ko žele da ide na tržište, mora da ima adekvatno znanje i da se igra sa ovakvim cenama, kad je jeftinije, kad je skuplje. Moja preporuka je nešto drugo – određeni stepen energetske samodovoljnosti. Da kompanije jednostavno sami malo ulažu, što u panele solarne, što u baterije. Kao da imaju svoju neku malu proizvodnju, da smanje zavisnost od spoljašnjih faktora“, objašnjava Stojčevski.

Za kompanije koje nemaju takvu fleksibilnost (mada je takvih zapravo malo) a imaju predvidljive potrebe za energijom, preporuka je drugačija: dugoročni ugovori po fiksnoj ceni. Kada im cena odgovara, trebaju da zaključe ugovor na što duži period i da se ne bave volatilnošću tržišta.

Paradoks zelene energije

Najteže od svega proći će oni koji su, ironično, zaslužni za nastanak negativnih cena – proizvođači električne energije iz obnovljivih izvora (koji nastupaju samostalno na tržištu, bez ugovora sa EPS-om).

Solarni i vetroelektrani ne mogu lako da „ugase“ svoju proizvodnju kada vetrovito ili sunčano vreme generiše više energije nego što tržište može da apsorbuje. U satima negativnih cena, oni moraju ili da plate da neko preuzme njihovu struju, ili da se suočavaju s penalima na balansnom tržištu. Oba scenarija su finansijski nepovoljna. Neko ko je investirao u zelenu energiju, sa ambicijom da zarađuje od njene prodaje, može se naći u situaciji da gubitak postaje strukturni deo njegovog poslovnog modela.

„Najgore je iskreno za proizvođače električne energije iz obnovljivih izvora. Što znači, oni trebaju da daju električnu energiju, još da plate za to, što je ovako malo neobično. Ali, nažalost, to se desilo sa velikom integracijom obnovljivih izvora – ne u Srbiji, nego u Evropi“, kaže naš sagovornik.

Ovde leži suštinska protivrečnost energetske tranzicije: što više zelene energije ulazi u sistem, to su češće epizode negativnih cena, i to je teže poslovanje za same zelene energetičare koji nisu zaštićeni dugoročnim ugovorima.

EPS ima svoje adute, ali…

Elektroprivreda Srbije ima jednu prednost koju privatni proizvođači iz obnovljivih izvora nemaju – diverzifikovan proizvodni miks.

„EPS, ipak, može malo drugačije. On, ipak, može svoj proizvodni miks da miksuje, malo da smanji proizvodnju, zadrži vodu, smanji iz terma, i koriste tu električnu energiju. Tako da je to pozitivna strana“, objašnjava naš sagovornik.

Ipak, i za EPS postoje granice. U periodima izuzetno dobre hidrološke situacije – a april i maj su tradicionalno meseci viška vode i visoke hidroproizvodnje – prostor za prilagođavanje se sužava. Kada i rezervoari budu puni i solarna energija bude na svom dnevnom maksimumu, čak ni EPS ne može lako da izbegne pritisak na cene.

Tu za EPS postoji u drugo važno strateško pitanje. Industrija u Srbiji već godinama plaća cenu blisku evropskoj, s razlikom od svega par evra. Domaćinstva pak plaćaju višestruko nižu, administrativno regulisanu tarifu. Taj raskorak nije samo finansijski – on je i strateški problem, jer sprečava razvoj punokrvnog maloprodajnog tržišta, EPS-u uskraćuje sredstva za investicije, a srpskim domaćinstvima šalje pogrešan signal o stvarnoj vrednosti električne energije.

„Po mene, ako ćemo tržišnu cenu, ako hoćemo da se dovedemo u red, moramo da plaćamo punu cenu. Naravno, socijalne kategorije treba da se prepoznaju, treba da se dotiraju, da se nađe neki drugi način kako njima da se smanji cena električne energije. A po mene, svi ostali moraju da plaćaju punu cenu električne energije, ako hoćemo da elektroprivreda Srbije jednostavno se prilagodi ovim novim uslovima, i ako želimo tu zelenu tranziciju“, ističe sagovornik.

Ova reforma nije samo ekonomski neophodna – ona je preduslov za ozbiljnu energetsku tranziciju. Bez nje, EPS ostaje u finansijskom kleštima koje mu onemogućavaju izgradnju novih kapaciteta, modernizaciju starih i praćenje tempa koji zelena tranzicija zahteva.

„EPS je, objektivno, u velikom problemu. Niti imamo dovoljno para, nama je zasnovana većina proizvodnja na termoelektranama, odakle naći pare za nove elektrane, za vraćanje u funkciju postojećih, otvaranje novih, i to sve treba da završimo do 2050. godine“, naglašava sagovornik.

Rok za zatvaranje termoelektrana do 2050. godine zvuči daleko, ali u energetici nije. Izgradnja jedne hidroelektrane traje i dvadeset do trideset godina. To znači da se danas moraju donositi odluke o projektima koji će biti završeni sredinom ovog veka. A bez jasne strategije, bez finansijskih resursa i bez tržišnih signala koji bi usmeravali investicije – te odluke se ne donose.

Važnije od „cena u minusu“ – Šta ćemo sa CBAM?

Možda najvažnija strukturna promena koja je od ove godine zahvatila srpsko tržište električne energije nije vezana za negativne cene, nego za uvođenje CBAM mehanizma – Carbon Border Adjustment Mechanism, odnosno poreza na ugljenik pri uvozu iz zemalja van Evropske unije.

Do kraja prošle godine, cena električne energije u Srbiji bila je gotovo identična evropskoj – razlika je iznosila svega jedan evro po megavat-satu. Uvođenjem CBAM-a, ta razlika je naglo porasla na čak 40 evra.

Srpski izvoznici električne energije u EU sada se suočavaju sa taksom koja iznosi oko 70 evra po megavat-satu na osnovu trenutnog tehnološkog koeficijenta koji uzima u obzir celokupni ugljenični otisak srpske elektroenergetike.

„Ono što je problematično, to što taj tranzit nije rešen. Došlo je do drastičnog pada tranzita na granicama iz EU prema nama. I to je nama dovelo malo do problematične situacije čak i na Berzi, pošto nemamo dovoljnu ponudu“, ističe sagovornik.

Dobra vest jeste da se srpski koeficijent verovatno neće zadržati na sadašnjem nivou. Umesto „čistog“ ugljeničnog faktora 1.014 – koji bi značio plaćanje pune cene CO2 od oko 80 evra po megavat-satu – predviđa se primena realnog proizvodnog miksa koji Srbija ima.

„To je prepoznato u EU, pošto ipak mi nismo 100% crni, iz termoelektrana, nego će se uzeti proizvodni miks i onda je negde 0.66, što znači da ćemo plaćati negde 50–55 evra. Neće biti 80, negde 50–55 evra. Što opet, iskreno, i dalje ostaje veliki problem“, konstatuje sagovornik.

Posledice CBAM-a za srpsko tržište su višestruke. Tranzit električne energije kroz Srbiju – koji je do nedavno bio vitalna arterija regionalnog energetskog sistema – drastično je opao, jer kompanije ne žele da plaćaju taksu dvaput (pri ulasku i pri izlasku iz EU). To je direktno uticalo na likvidnost srpske berze, gde se povremeno javljaju cenovne anomalije koje odražavaju nedostatak ponude više nego stvarno stanje na tržištu.

„To nam se desilo par puta da je, recimo, cena u okolnim zemljama ide po 120 evra, kod nas se desi cena 0. Što nema rezona. Naravno, treba malo tržište i da se privikne na ove nove uslove“, navodi sagovornik.

Ako se otvori izvoz, ostajemo bez zelene struje?

CBAM je zamišljen kao mehanizam koji štiti evropski ugljenični prostor od uvoza „prljavih“ proizvoda, uključujući i struju iz zemalja koje ne primenjuju EU sistem emisijskog trgovanja. Međutim, njegova implementacija ima neočekivane posledice koje mogu delovati kontraproduktivno čak i iz perspektive klimatskih ciljeva.

Ako i kada bude precizno definisan tretman zelene energije u okviru CBAM-a – što bi srpskim solarnim i vetroelektranama omogućilo izvoz bez plaćanja ugljeničnog poreza – tržišna logika diktira da će se sva zelena energija izvesti gde su cene više.

Za Srbiju to znači da bi zelena energija bukvalno „odlazila“ iz domaćeg sistema, paradoksalno ostavljajući domaće potrošače zavisne od termoelektrana.

„Dolazi malo do paradoksalne situacije. Ako se to uvede, celokupna zelena energija, naravno koja nije sad pod ugovorom sa EPS-om, će da se izveze. Jer će da dobiju mnogo veću cenu nego što je ovde. Tako da malo taj CBAM onda gubi smisao“, upozorava sagovornik.

Ovo nije tek teorijska spekulacija – to je logična posledica tržišnih podsticaja. Rešenje ovog paradoksa ne postoji na nivou jedne zemlje; ono zahteva koordinisanu regulativu na evropskom nivou.

Volatilnost kao nova normalnost: Lekcije pet godina nereda

Niko ko prati energetsko tržište u poslednjih pet godina ne može da ostane ravnodušan pred dramatičnim cenama koje su svedočili. Pre kovid pandemije, prosečna cena električne energije u regionu kretala se oko 50–55 evra po megavat-satu, i ta vrednost je bila stabilna godinama.

Zatim je stigao kovid, zamrla je industrija, srušena je potrošnja, i cene su potonule. Potom je usledio oporavak, najavila se energetska kriza 2021–2022. godine, eskalirala je u punom intenzitetu posle ruske invazije na Ukrajinu, i cene su otišle u nebo – u pojedinim trenucima premašujući i 1.000 evra po megavat-satu na spot tržištu.

„Apsolutno ne možete ovde da se oslonite na neki duži vremenski period od neku stabilnu cenu. Recimo, tamo do pred kovid, cena je bila 50–55 evra u proseku i to 5–6 godina. I odjednom se sve to promenilo“, kaže naš sagovornik.

Ova volatilnost nije anomalija – ona je odraz strukturnih promena na globalnom energetskom tržištu. Geopolitički sukobi, klimatske promene koje menjaju obrasce padavina i vetrovitosti, ubrzana integracija obnovljivih izvora, usporavajuća potražnja za fosilnim gorivima – sve to zajedno čini predviđanje cena električne energije izuzetno teškim zadatkom.

Za preduzeća, ovo znači da strategija pasivnog čekanja i kupovine energije „kad zatreba“ nosi sve veće rizike. Dugoročni ugovori, sopstveni kapaciteti za proizvodnju energije (solarni paneli, baterijska skladišta), fleksibilnost u planiranju potrošnje – to su alati koji postaju ne luksuz, već neophodnost za ozbiljnog industrijskog igrača.

Srbija prva van EU sa negativnim cenama

U kontekstu regiona van Evropske unije, Srbija je pionir u uvođenju negativnih cena. Države Zapadnog Balkana koje aspiriraju ka evropskim integracijama moraće, pre ili kasnije, da prate isti put.

„U regionu smo prvi koji ćemo imati negativne cene. Kad govorimo o regionu, van Evropske unije. Evropska unija već ima“, napominje sagovornik.

To što Srbija prednjači nosi i odgovornost – ali i prilike. Srpska berza električne energije, kao prva u regionu sa ovim mehanizmom, može da postane referentno tržište za susedne države, privlačeći likvidnost i učesnike koji žele iskustvo s negativnim cenama pre nego što ih i njihove države matice uvedu.

Istovremeno, primena negativnih cena predstavlja i ispunjenje dela uslova za priključivanje srpskog tržišta jedinstvenom evropskom tržištu električne energije. Uniformizacija uslova – isti mehanizmi, iste procedure, isti regulatorni okviri – preduslov je za takvu integraciju.

„Ono što je veoma bitno, da bi ostale zemlje, uključujući i Srbiju, da bi se priključile tom jedinstvenom evropskom tržištu, da bi mogli da se spojimo sa drugim tržištima, mi smo dužni da primenimo takođe tu negativnu cenu, što znači mi, jednostavno, ispunjavamo da bude isti, jednostavno, uslovi“, ističe sagovornik.

Dugoročno, srpsko tržište električne energije stoji pred neizbežnom konvergencijom s evropskim. To će doneti i pozitivne i negativne efekte: veću likvidnost i bolju alokaciju resursa s jedne strane, ali i izloženost evropskim cenovnim šokovima s druge. Ključ uspeha leži u tome koliko dobro budu pripremljeni domaći akteri – kompanije, EPS, regulatori i kreatori politike.

Srbija ne može da bira da li će biti deo ovog tržišta. Može da bira jedino koliko će biti dobro pripremljena za ono što dolazi.

Izvor: BizSrbija

Foto: Pixabay

Чланак Negativne cene struje stižu u Srbiju: Ko profitira, a ko plaća raču се појављује прво на Biznis i Finansije.

Medni penušavac je vino koje se ne pravi od grožđa

bifadmin — Thu, 23 Apr 2026 08:17:44 +0000

Nemanja Milošević iz Drmna kod Požarevca je četvrta generacija u porodici koja se bavi pčelarstvom. Diplomirao je na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu na smeru Prehrambena tehnologija-konzervisanje i vrenje. Njegov diplomski a potom i master rad uticali su na to da svoje znanje primeni u porodičnom poslu proizvodnji vina i rakije od meda. Po mnogo čemu su jedinstveni vredni Miloševići koji su i inovatori, a oni će iduće godine proslaviti 80 godina pčelarenja i 20 godina zastupljenosti njihovog meda na tržištu.

Nakon Nemanjinog diplomiranja 2019. Miloševići su počeli sa proizvodnjom veće količine vina od meda, koje se dobija fermentacijom rastvora meda i vode i tehnologija je identična kao kod belih vina. Poseban izazov je bio proizvesti penušavo vino od meda.

„Tehnologija je veoma zahtevna i skupa, nismo znali u šta se upuštamo dok nismo krenuli sa proizvodnjom. Nažalost, skoro nijedna mašina koja se koristi u proizvodnji vina ne može se iskoristiti za proizvodnju penušavca. Radili smo klasičnu-tradicionalnu metodu gde se pritisak od 6 bara stvara prirodnim putem u bocama. Nakon dobijanja osnovnog vina od meda, kreću pravi izazovi. Posebne flaše za penušavce koje mogu izdržati pritisak i do 10 bara, napune se vinom i dodaju se kvasci kako bi se stvorio pritisak prirodnim putem, zatvaraju se krunskim čepom i nakon 9 meseci sledi otvaranje. Grlić flaše se zamrzne, oslobodimo se taloga i dodamo ekspedicijski liker kojim podesimo suvoću/slatkoću penušavca. Zatim stavljamo plutane čepove pomoću pneumatske mašine, žicu i kapice, čime je naš penušavac spreman. Posebno bih želeo da naglasim, da u vinu od meda i penušavcu od meda, nema grožđa ili vina od grožđa”, priča za Plodnu zemlju Nemanja.

Proizvodnja penušavog vina od meda

Diplomirao je na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu i odbranio rad čija je tema bila „Proizvodnja vina od meda“. Usledio je master „Proizvodnja penušavog vina od meda“. Pitamo – Šta je ono što je Nemanja doneo svojim znanjem u taj segment proizvodnje nakon diplomiranja?

„Možda bih istakao kontrolisanu fermentaciju (izbor adekvatnih kvasaca, temperatura, kiselost) koja je zajednička za oba pića i ključna za finalni proizvod kako bi se sav šećer pretvorio u alkohol. Počeli smo sa rakijom od meda-medovačom, prvenstveno smo želeli da proširimo asortiman proizvoda, ali i da napravimo pravu medovaču koja se dobija fermentacijom i destilacijom rastvora meda i vode, koju nažalost retko možemo naći kod nas. Uglavnom je to med dodat u gotovu rakiju od jabuke, šljive a to zapravo nije prava medovača već medica, vrsta likera od meda koji ima povećan sadržaj alkohola. Zatim smo proizveli medni liker koji sadrži 26% alkohola, gde smo u rakiju od meda dodali med“.

Za sva ova pića trenutno koriste mešavinu livadskog, lipovog i šumskog meda. Za svaku vrstu međutim, potrebno je dosta više prostora za proizvodnju i skladištenje.

Kako se uparuju vina od meda sa hranom

Vino se uparuje sa belim mesom, svinjetinom, suvim voćem i naravno sirevima i preporučuje se uz glavno jelo. Rakija može se upariti sa suvim mesom, pečenjem ali se preporučuje nakon jela. Liker je sladak i preporučuje se uz dezerte. Penušavac se preporučuje kao aperitiv ili uz predjela, blage sireve, ribu.

Početkom osamdesetih godina prošlog veka Miloševići su započeli intenzivnu proizvodnju matica, za sopstvene potrebe ali i za tržište. Takođe u ponudi imaju i rojeve. Prošla godina je naročito bila loša za pčelinje zajednice i zabeleženi su veliki gubici pčelinjih zajednica u celoj državi, negde su se oni kretali i od 60% pa do 100%.

„Nažalost, svedoci smo klimatskih promena koje nepovoljno utiču na cvetanje medonosnih biljaka, nedostatak polena ali ono čega se pčelari najviše plaše i koji je neprijatelj broj jedan pčelinjim zajednicama, to je Varroa destructor, parazitsko grinje koje šteti pčelama. Postoje razni preparati za borbu protiv ovog parazita ali vremenom i ovaj parazit postaje rezistentan na pojedine preparate pa je potrebno stalno kontrolisati i uništavati ovog parazita korišćenjem različitih organskih preparata tokom cele godine.“

Pčelarska porodica Milošević ima oko 800 pčelinjih zajednica. Početkom ovoga veka Nemanjin otac se odlučuje da se preorijentiše na pčelarstvo, a ranije su imali kao i svako domaćinstvo stoku, živinu. Malo po malo, vremenom postepeno je rastao broj košnica.

„Prekretnica je bila 2007. godina kada zbog niske otkupne cene meda na veliko, počinjemo svoje proizvode da plasiramo po maloprodajnim marketima i razvijamo svoj brend, gde ćemo sledeće godine, 2027. proslaviti pored 80 godina pčelarenja i 20 godina zastupljenosti na tržištu.“

A kako je organizovan život Miloševića sa životom pčela. Počinju sa pašom uljane repice koja najviše služi da se pčelinja društva razviju i budu spremna za bagremovu pašu na koju idu u Homolje. Na lipovu pašu idu poslednjih godina pored Dunava u Đerdapsku klisuru, a na suncokret u Banat. Livadska paša opet u Homolju a ako se poklope parametri i zamedi medljika, time završavaju jednu sezonu medobranja.

„Najveći neprijatelj pčela je trenutno Varroa destructor ali i nesavesno prskanje voća, medonosnih kultura u cvetu gde dolazi do velikog pomora pčela. Za pčelara je možda najveći neprijatelj falsifikovani med, pored već navedenih neprijatelja kod pčela. Falfisikovanog meda je puno a nažalost se sve teže prepoznaje, ono što je bitno jeste da se kupuje med od lokalnog pčelara, da se promoviše lokalni med i da ljudi shvate da pravi med kristališe, pre ili kasnije. Nažalost, većina ljudi ne voli ili smatra da je ukristalisani med falsifikat, zapravo je obrnuto, pravi med kristališe i preporučuje se tako da se konzumira da bi se polako istopio u ustima i imao što bolje dejstvo na organizam.“

Inovacija – košnica sa sakupljačem cvetnog praha

Ono što je posebnost pčelarskog domaćinstva Milošević su i inovacije – košnice sa sakupljačem cvetnog praha. U čemu je razlika u poređenju sa klasičnim košnicama.

„To je inovacija mog oca Dejana, koji je Až košnicu modifikovao jer je u Istočnoj Srbiji ta košnica veoma zastupljena ali nema mogućnost sakupljanja cvetnog praha. Modifikacijom Až košnice, ona sada ima mogućnost sakupljanja cvetnog praha i postoji jos jedna razlika a to je da je medište polovina DB rama, odnosno polunastavci koji se dodaju i skidaju sa plodišnog dela koji je ostao isti kao kod Až košnice.“

I u ponudi ovo pčelarsko domaćinstvo je vrlo raznovrsno i inovativno. Osim meda, sveća, pića, propolisa i polena imaju i med sa jabukama, malinama, kakaom i jagodama. Da li se na sajmovima najbolje osluškuju kupci i tako prilagođavate ponudu?

„Da biste bili konkurentni na tržištu morate da imate veliki asortiman proizvoda, da privučete kupca, med je svakako proizvod koji se i dalje najviše prodaje ali sa ostalim proizvodima vi privučete kupca i on pored meda kupi još meku sitnicu. Gladamo da svake godine proširimo svoj asortiman proizvoda i napravimo ono što se najviše traži, kako kod nas tako i po inostranim sajmovima vidimo neku novu ideju kako po sastavu proizvoda tako i po načinu pakovanja i samoj ambalaži“, kaže za Plodnu zemlju Nemanja Milošević dok žuri da spakuje novu porudžbinu za kupce izdaleka.

Izvor: Plodnazemlja

Foto: Pixabay

Чланак Medni penušavac je vino koje se ne pravi od grožđa се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tržište zelenih obveznica u narednim godinama će rasti više od deset odsto godišnje

bifadmin — Thu, 23 Apr 2026 07:53:06 +0000

Deutsche Bank je nedavno emitovala zelene obveznice u iznosu od 500 miliona evra, namenjene kreditima za održive stambene objekte. Četvorogodišnja obveznica predstavlja prvo izdanje banke u skladu sa Evropskim standardom za zelene obveznice. Ovaj trend je sve zastupljeniji i to ne samo među finansijskim institucijama.

Prema podacima Climate Bonds Initiative, globalna emisija zelenih obveznica premašila je 500 milijardi dolara godišnje prošle godine, dok je Evropska unija jedan od najvećih emitenata na svetu. Ukupan iznos zelenih obveznica u opticaju u svetu premašio je tri biliona američkih dolara. Pojedine procene govore da će ovo tržište u narednim godinama rasti po godišnjoj stopi većoj od deset odsto. Emisija zelenih obveznica u 2032. godini bi mogla biti oko hiljadu biliona američkih dolara, procenjuje Coherent Market Insights.

Najveći udeo na ovom tržištu imaju korporativne obveznice, pri čemu energetski sektor, i sa njim povezani sektori, čine 40 odsto tih obveznica. Zato i ne čudi što se među najvećim emiterima zelenih obveznica na svetu navodi španska energetska kompanija Iberdrola koja je do sada izdala blizu 14 milijardi evra zelenih obveznica, i francuska multinacionalna kompanija u oblasti energetike Engie sa emisijama zelenih bondova vrednosti 8,75 milijardi evra, piše portal Sveonovcu.

Ukoliko se posmatra po regionima, najveći iznos obveznica izdat je u Severnoj Americi i to 33 odsto.

Evropski standard za zelene obveznice

Evropski standard za zelene obveznice (European Green Bond Standard – EuGB) je regulatorni okvir Evropske unije koji propisuje stroga pravila za izdavanje obveznica sa oznakom „European Green Bond“, sa ciljem sprečavanja greenwashing-a i jačanja poverenja investitora. Standard zahteva da se gotovo sva prikupljena sredstva usmere u projekte usklađene sa EU taksonomijom održivih aktivnosti, uz jasnu namenu, transparentno izveštavanje i merenje ekološkog uticaja. Takođe podrazumeva obaveznu spoljnu verifikaciju registrovanih nezavisnih revizora i redovno izveštavanje o alokaciji sredstava. Uredba kojom je standard uspostavljen usvojena je 2023. godine, primena je zvanično počela 21. decembra 2024. godine, dok su tokom 2025. usvojene dodatne izmene koje su precizirale određene tehničke i administrativne tačke u samom sprovođenju. Standard je dobrovoljan, ali predstavlja najviši nivo kredibiliteta na tržištu zelenih obveznica u EU.

Čemu su namenjene zelene obveznice?

Zelene obveznice su dužničke hartije od vrednosti čija su sredstva namenjena isključivo za finansiranje ili refinansiranje projekata sa pozitivnim ekološkim efektima, kao što su obnovljivi izvori energije, energetska efikasnost ili održiva infrastruktura. One funkcionišu po istom principu kao i klasične obveznice – investitori pozajmljuju kapital emitentu uz unapred definisan prinos – ali uz dodatnu obavezu transparentnog izveštavanja o uticaju na životnu sredinu i korišćenju sredstava.

Banke i druge finansijske institucije koriste ih za finansiranje „zelenih“ kreditnih portfolija, uključujući stambene kredite za energetski efikasne zgrade, projekte obnovljive energije i održivi transport. Time se smanjuje rizik izloženosti „prljavim“ industrijama. Zelene obveznice ne izdaju samo banke i države, već i velike korporacije iz energetskog, industrijskog i tehnološkog sektora. Globalne kompanije su kroz ovaj instrument prikupile stotine milijardi dolara za tranziciju ka niskougljeničnom poslovanju, modernizaciju proizvodnje i ulaganja u obnovljive izvore energije.

Izvor: Sveonovcu

Foto: Pixabay

Чланак Tržište zelenih obveznica u narednim godinama će rasti više od deset odsto godišnje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ekonomski saldo Viktora Orbana: Socijalizam za bogate i kapitalizam za siromašne

bifadmin — Wed, 22 Apr 2026 11:00:13 +0000

Ekonomski recept koji je primenjivala politička stranka Fides na čelu sa Viktorom Orbanom tokom punih 16 godina, toliko je odudarao od preovlađujućih modela u EU da je dobio i poseban naziv – „Orbanomika“. Fidesove ekonomske mere zasnivale su se na paradoksu „socijalizam za bogate i kapitalizam za siromašne“, jer su najviše koristile ekonomskoj eliti povezanoj s vlašću, sve dok običnim građanima nije prekipelo. No, veliko je pitanje da li je većina birača glasala za protivničkog kandidata zato što mu zaista veruje da će suzbiti korupciju, ili samo da Orbanu konačno vidi leđa.

Odlazeći premijer Mađarske Viktor Orban doživeo je ubedljivi poraz na parlamentarnim izborima od svog doskorašnjeg saveznika. Peter Mađar, prebeg i vođa opozicione stranke Tisa, odlučio je da „okrene ćurak“ kada je shvatio da u previše oštroj konkurenciji neće uspeti da se progura do vrha u vladajućoj partiji Fides i zvanično je započeo svoju političku karijeru „Orbanovog protivnika“ 2024. godine, uključivši se u izbore za Evropski parlament. Mađar je „progledao“ i rešio da raskrsti sa Orbanovom korupcijom u vreme kada je već bilo sasvim jasno da ekonomska receptura Fidesa gubi tlo pod nogama i sve više se ukopava u živi pesak.

Kada je politička partija Fides na čelu sa Viktorom Orbanom osvojila vlast u Mađarskoj 2010. godine, zemlja je bila u dubokoj recesiji usled posledica svetske finansijske krize. Nova vlast je preduzela opsežne fiskalne reforme. Pored promena poreskih stopa na dohodak građana, na dobit preduzeća i PDV, uvela je i posebne sektorske poreze bankama i preduzećima koja su poslovala u delatnostima sa preovlađujućim stranim kapitalom, što je pratilo i preuzimanje imovine od privatnih penzionih fondova.

Suprotno prethodnicima, koji su u periodu 2004-2009. od ukupno 612,2 miliona dolara subvencija za preduzeća skoro 98% dali međunarodnim kompanijama, Fides je nastojao da smanji zavisnost privrede od stranog kapitala. Posledično, udeo stranih direktnih investicija u BDP-u pao je sa 76% u 2009. na 60% u 2022. godini, što je bio najveći pad u regionu.

U periodu od 2011. do 2018. godine, mađarska vlada je više nego udvostručila obim podrške domaćim preduzećima na približno 1,3 milijarde dolara, dok je njihov udeo u raspodeli sredstava povećala deset puta. To je dovelo do jačanja nacionalnog kapitala u medijima, bankarstvu i energetici, sektorima koji se uobičajeno smatraju strateškim za uspostavljanje političke kontrole.

Istovremeno, vlasti su nastojale da povećaju prisustvo proizvodnih kompanija u Mađarskoj, posebno u automobilskoj industriji, u kojoj su sklopljena strateška partnerstva sa nemačkim korporacijama Audi, Mercedes i BMV. Vrednost proizvodnje automobila u Mađarskoj porasla je za 165% u periodu od 2010. i 2019. godine, najviše zahvaljujući nemačkom kapitalu, a ovaj sektor trenutno čini oko 25% ukupnog mađarskog izvoza.

Nizbrdo nakon korone i rata u Ukrajini

Ekonomska situacija u Mađarskoj stabilizovala se nakon 2012. godine i period relativnog prosperiteta je trajao sve do pojave korone. Tokom ovog perioda, mađarska privreda je rasla prosečnom godišnjom stopom od 2,7%, priliv stranih direktnih investicija ostao je pozitivan, zaposlenost se značajno povećala, a nivo siromaštva opao. Uz to, javni dug je smanjen sa oko 80% BDP-a na 65%, dok je budžetski deficit iznosio približno 2,6% BDP-a. Uprkos povremenim tenzijama u odnosima sa Briselom, priliv sredstava EU je ostao stabilan i za period 2014–2020. iznosio je oko 22,5 milijardi evra.

Stvari su krenule nizbrdo sa dolaskom korona virusa 2020. godine, kada je privredni rast pao za 4,3%, budžetski deficit je premašio 7% BDP-a, a javni dug je porastao na skoro 80% BDP-a. Energetski šok i neviđeno poskupljenje robe u Evropskoj uniji nakon izbijanja rata u Ukrajini, posebno su pogodili Mađarsku zbog njene velike energetske zavisnosti od Rusije i administrativne kontrole cena energije.

Neposredno pre nego što je Rusija napala Ukrajinu, mađarski potrošači su plaćali oko 60% manje za struju i 75% manje za gas od proseka EU zahvaljujući državnim subvencijama u iznosu od oko 1,17 milijardi evra godišnje, da bi ta brojka 2022. godine dostigla 2,6 milijardi evra.

Zaoštravanje monetarne politike Narodne banke Mađarske dodatno je pogoršalo ekonomsku situaciju. Osnovna kamatna stopa od 5,4% u aprilu 2022. godine povećana je na čak 13% već do jula i mada je pala na 6,5% do kraja 2024. godine, ostala je među najvišima u EU. Istovremeno, depresijacija forinte povećala je troškove uvoza, posebno za energiju, pojačala inflatorne pritiske i primorala centralnu banku da održava restriktivnu monetarnu politiku, dodatno ograničavajući investicije i domaću tražnju, dok se kratkoročna korist za izvoznike samo delimično prelila na mađarsku ekonomiju.

Plate u zaostatku

Usled ekspanzivne fiskalne i monetarne politike, cene u Mađarskoj rasle su brže u odnosu na većinu zemalja regiona. Prosečna godišnja inflacija porasla je sa 15,3% 2022. godine na oko 17% 2023. godine, da bi se 2024. spustila na prosek u regionu, ali se pokazalo da je to bilo privremeno poboljšanje, a ne znak da je došlo do dubljih strukturnih promena.

S druge strane, čak i u najboljem periodu za mađarsku ekonomiju, plate su rasle sporije nego u većini zemalja Centralne i Istočne Evrope, što je delimično i posledica slabe aktivnosti sindikata, u koje je učlanjeno svega 7% ukupno zaposlenih. Minimalac u Mađarskoj 2025. iznosio je 707 evra, što je jedan od najnižih iznosa u EU, a isto važi i za prosečnu godišnju zaradu koja je manja od 20.000 evra.

Iako je Fides uspeo da smanji stopu nezaposlenosti na svega 2,1% u 2019. godini, nezaposlenost je od 2022. ponovo počela da raste, dok je produktivnost rada, merena paritetom kupovne moći, ostala na oko 30% ispod proseka EU. U strukturi radne snage i dalje preovlađuju nisko kvalifikovani radnici, jer Orbanova vlada nije davala prioritet ulaganjima u obrazovanje i istraživanja i razvoj.

Što te ojača, to te i ubije

Vlasti su očekivale ekonomski oporavak u 2025. godini, ali prema podacima MMF-a, BDP Mađarske uvećao se lane za svega 0,6% zbog slabih rezultata u industrijskom sektoru i skromnog rasta izvoza, naročito u automobilskoj industriji. Ekonomski bilans je dodatno pogoršala odluka EU da zamrzne 19 milijardi evra namenjenih Mađarskoj, zbog korupcije i nepoštovanja zakona.

Organizacija Transparency International označila je Mađarsku kao najkorumpiraniju državu u EU u svom izveštaju iz 2025. godine, a optužbe za politizaciju ekonomije, zloupotrebu javnih sredstava i uspon oligarha kroz povlašćeni tretman firmi povezanih sa vladajućom strankom – prate Fides od samog dolaska na vlast. Poslovna elita lojalna vlasti akumulirala je bogatstvo zahvaljujući rastućoj korupciji u javnim nabavkama i rasparčavanju državne imovine preko fondacija i preduzeća sa „zamagljenim“ vlasništvom.

Klijentelistički sistem, zasnovan na razmeni uzajamnih koristi, osigurao je političku podršku Orbanovoj vladavini tokom punih 16 godina, dok običnim građanima nije prekipelo. Borba protiv korupcije bila je glavni adut kojim je Peter Mađar mahao u predizbornoj kampanji. No, veliko je pitanje da li je većina glasala za njega zato što mu zaista veruje da će suzbiti korupciju, ili samo da Orbanu konačno vidi leđa.

Vladimir Adonov

Biznis i finansije 244, april 2026.

Foto: borjomi88, Depositphotos

Чланак Ekonomski saldo Viktora Orbana: Socijalizam za bogate i kapitalizam za siromašne се појављује прво на Biznis i Finansije.

Čime se zapravo bave stručnjaci za zaštitu na radu?

bifadmin — Wed, 22 Apr 2026 10:00:56 +0000

U radne obaveze stručnjaka za zaštitu na radu ne spada samo briga o poštovanju propisa već i edukacija zaposlenih kako bi se izbegle opasne situacije.

Prva asocijacija na ovaj posao su ljudi sa kacigom na glavi i prslucima sa reflektujućim trakama koji sve što vide beleže u tablet. To je dobra asocijacija ali nepotpuna, objašnjavaju za Infostud Nebojša Maksimović, Aleksandra Marković i Nikola Novotni koji se bave ovim poslom.

Između terena i kancelarije

Za obavljanje posla stručnjaka za zaštitu na radu u Srbiji su najčešće potrebni formalno obrazovanje, položen stručni ispit i praktično iskustvo. Iako Zakon jasno definiše ko može da obavlja ove poslove, najveći deo znanja stiče se međutim kroz rad u kompanijama.

“Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu prepoznaje dve kategorije stručnih lica – saradnike i savetnike za bezbednost i zdravlje na radu (BZR). Savetnik ima završen VII (ili minimum VI-2) stepen tehničko-tehnološke, biološke, ili medicinske struke i položen stručn (državn) ispit. On može da radi u svim delatnostima, dok saradnik, sa nižim stepenom stručne spreme, može biti angažovan u niskorizičnim delatnostima. Iako osnovu daje formalno obrazovanje, najvažnije znanje stiče se kroz praksu”, kaže Nikola Novotni, iz Ergo Donuma.

Prema rečima Predsednika Udruženja “Bezbedan rad”, magistra zaštite na radu Nebojše Maksimovića, ovaj posao često zahteva brzu procenu i donošenje odluka na licu mesta.

“Radni dan savetnika ili saradnika za bezbednost i zdravlje na radu je sve osim dosadnog posla. On svakodnevno prati, kontroliše i izveštava poslodavca o primeni mera, zatim učestvuje u izradi Akta o proceni rizika, sprovodi obuke zaposlenih, organizuje lekarske preglede, ali i vodi evidencije i kontroliše uslove radne sredine”, navodi on i dodaje da upravo ta kombinacija terenskog i kancelarijskog rada čini osnovu ove profesije.

Dok se na terenu identifikuju rizici i proverava primena mera, kancelarijski deo podrazumeva izradu dokumentacije i usklađivanje sa zakonskim propisima.

Sličnog iskustva je i Aleksandra Marković, koja u ovoj oblasti radi već 17 godina. Ona ističe da je u ovom poslu najvažnija prevencija, odnosno prepoznavanje i otklanjanje rizika pre nego što dođe do problema.

“Jedan deo vremena provodim u kancelariji radeći dokumentaciju i analize, dok sam drugi deo na terenu, u kontaktu sa zaposlenima kroz obilaske, provere uslova rada i obuke. Upravo to čini posao dinamičnim i zanimljivim”, tvrdi ona.

Propisi su temelj, ali ljudi su najvažniji

“Uloga stručnjaka je da ‘prevede’ zakone u svakodnevni rad i prilagodi ih ljudima, što zahteva individualni pristup”, kaže Marković, a na to ukazuje i Novotni, stručnjak za bezbednost i zdravlje na radu sa gotovo dve decenije iskustva, koji naglašava praktičnu dimenziju posla.

“Poznavanje propisa je ključno, oni su polazna osnova za uređenje oblasti BZR u svakom preduzeću. Isto tako komunikacija sa zaposlenima je esencijalna u praktičnom smislu jer dobra komunikacija predstavlja osnovu za brigu o zdravlju zaposlenih i sprovođenju mera”, smatra on.

Maksimović dodaje da najuspešniji stručnjaci za bezbednost i zdravlje na radu kombinuju tri ključna elementa – temeljno tehničko znanje, razvijene komunikacione veštine i odgovornost.

“Analitičke sposobnosti i zapažanje detalja ključni su za prepoznavanje potencijalnih opasnosti pre nego što one postanu problemi. Sposobnost motivisanja zaposlenih da dosledno primenjuju bezbednosne procedure čini razliku između formalnog i stvarnog sprovođenja bezbednosti na radu”, objašnjava Maksimović i dodaje da su važne i lične osobine kao što su odgovornost, integritet, asertivnost i strpljenje koje omogućavaju da stručnjak ostane dosledan čak i u zahtevnim ili konfliktima situacijama.

Sve traženiji profil na tržištu rada

Troje stručnjaka za bezbednost na radu ističe da je potražnja za ovim profilom u porastu, pre svega zbog zakonskih obaveza i sve većeg fokusa na bezbednost zaposlenih. Najveća potreba za tom strukom je u građevinarstvu, industriji i proizvodnji, ali se sve više javlja i u uslužnim delatnostima.

“Stručnjaci za bezbednost i zdravlje na radu mogu da se zaposle u gotovo svim sektorima – od industrije i građevinarstva do javnog sektora i konsultantskih firmi”, kaže Maksimović i napominje da interesovanje za zanimanje raste između ostalog i zbog neophodnog usklađivanja sa evropskim standardima. Aleksandra Marković dodaje da osim što su zakonske obaveze sve veće, raste i svest poslodavaca o značaju bezbednosti.

A kada je reč o zaradi, ona zavisi od iskustva i sektora, ali plate se najčešće kreću od 100.000 do 150.000 dinara. “Početnici obično zarađuju oko prosečne zarade u privredi dok iskusni stručnjaci u većim kompanijama mogu da ostvare zaradu od nekoliko hiljada evra mesečno”, kaže Maksimović.

Izvor: Infostud

Foto: sergey2025, Pixabay

Чланак Čime se zapravo bave stručnjaci za zaštitu na radu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Emirati traže pomoć od SAD: Rat sa Iranom preti ekonomiji i statusu globalnog finansijskog centra

bifadmin — Wed, 22 Apr 2026 09:00:34 +0000

Ujedinjeni Arapski Emirati pokrenuli su razgovore sa Sjedinjenim Američkim Državama o mogućem finansijskom “backstopu” u slučaju da rat sa Iranom dodatno destabilizuje njihovu ekonomiju, prenosi The Wall Street Journal.

Finansijska linija odbrane

Prema navodima lista, guverner Centralne banke UAE Khaled Mohamed Balama pokrenuo je ideju o uspostavljanju valutne swap linije s Federalnim rezervama (američka centralna banka) i američkim Ministarstvom finansija.

O toj mogućnosti razgovarano je prošle sedmice u Vašingtonu, uključujući i sastanak sa američkim ministrom finansija Scottom Bessentom.

Takav aranžman bi omogućio UAE-u pristup dolarskoj likvidnosti u kriznim uslovima — ključni mehanizam za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema.

Rizik za status finansijskog centra

Iako su emiratski lideri poručili da su do sada izbegli najteže ekonomske posledice sukoba, priznaju da bi im mogla biti potrebna finansijska “sigurnosna mreža”.

Razgovori ukazuju na rastuću zabrinutost da bi rat mogao ugroziti poziciju UAE kao globalnog finansijskog centra, iscrpiti devizne rezerve te izazvati odliv kapitala.

Za sada, kako navodi WSJ, formalni zahtev za swap liniju još nije upućen.

Energetski udar i pad prihoda

Rat je već ostavio konkretne posljedice po ekonomiju UAE: oštećena je energetska infrastruktura, blokirane su isporuke nafte kroz Ormuski moreuz a smanjen je i ključni priliv dolara od izvoza nafte.

Ovo dodatno pojačava pritisak na fiskalnu i monetarnu stabilnost zemlje.

Izvor: Investitor.me

Foto: Pixabay

Чланак Emirati traže pomoć od SAD: Rat sa Iranom preti ekonomiji i statusu globalnog finansijskog centra се појављује прво на Biznis i Finansije.

Švedska preporučila građanima da drže keš u kućama, šta Srbija poručuje u slučaju krize?

bifadmin — Wed, 22 Apr 2026 07:55:15 +0000

Švedska centralna banka Riksbanka je proteklih dana preporučila građanima da kod kuće u gotovini imaju između 1.000 i 5.000 kruna, čime je još jednom ukazala da keš nije zastarela tehnologija, već važan deo sistema koji može biti osetljiv na krize, ratove, hakerske napade ili nestanak struje.

Istovremeno, još pet zemalja Evropske unije usvojilo je zakonska rešenja kojima se gotovina štiti i garantuje kao ustavno pravo, što ponovo otvara pitanje odnosa prema kešu u savremenim ekonomijama

Koliko je Srbija spremna za scenarije prekida sistema?

U tom kontekstu postavlja se pitanje kakva je situacija u Srbiji i da li su građani dovoljno zaštićeni u slučaju poremećaja u platnom sistemu. Narodna banka Srbije navodi da kontinuirano prati stabilnost finansijskog sistema i obezbeđuje nesmetano funkcionisanje platnog prometa, kao i snabdevenost bankarskog sistema gotovim novcem u svim okolnostima, uključujući i krizne situacije.

Kako ističu, u Srbiji nema posebnih preporuka građanima u vezi sa držanjem većih količina gotovine, s obzirom na to da je bankarski sistem stabilan i likvidan, a keš dostupan preko široke mreže banaka i bankomata.

Digitalna plaćanja u porastu

– Posebno se ističe rast bezgotovinskog plaćanja. Upotreba platnih kartica u Srbiji beleži snažan i kontinuiran rast – u poslednjih pet godina broj kartičnih plaćanja više je nego udvostručen, dok je u poslednjoj godini zabeležen rast od gotovo 20 odsto. Pored kartica, važnu ulogu ima i domaći platni sistem IPS NBS, koji omogućava instant transfere i plaćanja 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, tokom cele godine, u roku od svega nekoliko sekundi – kažu u NBS.

Izvor: Kamatica

Foto: Pixabay

Чланак Švedska preporučila građanima da drže keš u kućama, šta Srbija poručuje u slučaju krize? се појављује прво на Biznis i Finansije.