Beli luk, kim, đumbir, šafran, anis i mnogi drugi začini koriste se već hiljadama godina na trpezama širom sveta, ali i u medicini. Njihova vrednost je u nekim periodima istorije bila toliko visoka, da su se zbog trgovačkih puteva kojima se prevozila ova roba vodili ratovi.

Međutim, u prošlom veku je povećana njihova proizvodnja u svetu i unapređen prevoz, pa su začini izgubili status retke robe koja vredi kao „suvo zlato“.

No, nekoliko nepovezanih događaja je iz korena promenilo sudbinu ovih dodataka jelima, a zabiberila ju je pandemija korona virusa. Prinudno zaključani, ljudi su ponovo otkrili čari kuvanja kod kuće, pa je tražnja za začinima značajno porasla u SAD i Evropi, ali i u Aziji, koja je i inače najveći potrošač ove robe. Dodatno, aromatične biljke su postale veoma popularne tokom pandemije i zahvaljujući tome što neke od njih imaju lekovita svojstva.

Istraživačka kuća Market Research Future procenjuje da je, zbog mera zaključavanja tokom pandemije, složena godišnja stopa rasta (CAGR), koja meri stopu povraćaja na investicije, na tržištu začina porasla na 3,8 odsto. Osim onih koji proizvode začine, ovakvom interesovanju na tržištu obradovali su se i oni koji ih pakuju. Procvetalo je i poslovanje proizvođača ambalaže, jer je potražnja bila tolika da su u nekim zemljama, poput SAD, jedno vreme vladale nestašice, pa se na odgovarajuća staklena i plastična pakovanja čekalo mesecima.

Ko proizvodi, a ko izvozi najskuplji začin na svetu?

Ipak, proizvođači najskupljeg začina na svetu ne dele ovu aromatičnu euforiju na tržištu, zbog ograničenja koja su im nametnuta znatno pre pandemijskog zaključavanja. Reč je o šafranu i Iranu, odakle potiče 90 odsto proizvodnje ovog začina.

Iako šafran prati mitologija da ga je zbog lekovitih svojstava Kleopatra dodavala u svoju kupku, Aleksandar Makedonski njime vidao rane zadobijene tokom osvajanja sveta, a u 14. veku Evropljani koristili ovo „crveno zlato“ i za lečenje kuge, cena od 5.000 dolara po kilogramu proizilazi iz mnogo prizemnijih razloga. Proizvodnja šafrana je izuzetno zahtevna, jer je za kilogram ovog začina potrebno prikupiti 250.000 hiljada cvetova krokusa. To u proseku zahteva oko 600 sati ljudskog rada.

Uprkos monopolu na „crveno zlato“, Iran u svojoj državnoj kasi beleži gubitke na izvozu šafrana. Zbog ponovnih sankcija koje su Sjedinjene Američke Države uvele ovoj zemlji u sporu oko toga da li je Iran prekršio sporazum o nuklearnom naoružanju, lokalni proizvođači šafrana ne mogu da realizuju bankovne transakcije, niti da ga na jednostavan način transportuju van granica. Zato je ilegalna trgovina „crvenim zlatom“ već dve, tri godine u porastu.

Šafran se najčešće krijumčari u Avganistan, odakle se izvozi dalje u svet. Prema procenama iranskog Fonda za izvoz šafrana, od marta 2019. do marta 2020. godine oko 50 tona šafrana je tajnim putevima prevezeno u Avganistan, što čini 10 odsto ukupne iranske proizvodnje šafrana. Ako je sav taj šafran prodat po tržišnoj ceni, to znači da je ova zemlja izgubila poreske prihode na robu vrednu 250 miliona dolara. To međutim često nije slučaj jer krijumčari nemaju adekvatne uslove za skladištenje ovog začina, te mu u postupku prevoza opada kvalitet, a samim tim i cena. Prema nekim analitičarima, ilegalno izvezen iranski šafran se prodaje za 600 do 700 dolara po kilogramu.

Iranski proizvođači šafrana tvrde da Avagnistan, iako proizvodi između 17 i 20 tona šafrana godišnje, izvozi daleko više ovog začina i to pod svojim robnim markama. Portal Tridge, koji se bavi analizom uvoza i izvoza poljoprivrednih proizvoda, objavio je da je Avganistan u 2019. izvezao više od 43 tone šafrana.

Iranski šafran „poreklom“ iz Španije

Šafran se „zaobilaznim putevima“, osim Avganistanu, prodaje i nekim evropskim zemljama. Zbog strogih standarda i kontrola o poreklu poljoprivrednih proizvoda, iranski proizvođači ne mogu da posluju direktno sa partnerima iz EU, pa se snalaze kako znaju i umeju.

To snalaženje podrazumeva da se velike količine iranskog šafrana prevoze u Španiju, gde se on meša sa španskim i portugalskim šafranom koji su nižeg kvaliteta. Potom se pakuje u nove ambalaže i distribuira pod nazivom „La Mancha“, što često izaziva zabunu među kupcima budući da se tako zove i kvalitetan španski šafran. Španija dakle gaji i šafran veoma visokog kvaliteta, ali za „iransku mešavinu“ uglavnom koristi onaj lošiji. Cena, međutim, ne trpi zbog toga, pa iako ovaj miks nije nimalo jeftin, dobro se prodaje na tržištu. Tako je Španija, zahvaljujući sopstvenom ali i iranskom šafranu, dospela na listu najvećih svetskih proizvođača „crvenog zlata“, i to u društvu Irana i Avganistana.

Stoga iranska štampa oštro kritikuje špansku industriju šafrana, jer, kako tvrde, ova zemlja je u stanju da proizvede samo tonu tog začina na godišnjem nivou, a izvozi mnogo više. Primera radi, 2018. godine Španija je izvezla preko 78 tona šafrana. Iste godine, Iran je zvanično izvezao 279 tona, iako se procenjuje da je proizveo gotovo 500 tona ovog začina.

Vanilioneri i klimatske promene

Iran nije jedina zemlja koja maltene ceo svet snabdeva svojim najzastupljenijim začinom. Prema nekim procenama, 80 odsto globalne ponude vanile dolazi iz Madagaskara, čija klima najviše odgovara uzgoju orhideja od kojih se pravi ovaj začin.

Njegova cena neprekidno varira, pa može da bude jedan od jeftinijih, ali i da povremeno postane drugi najskuplji začin na planeti. Kada postigne dobru cenu na stranim tržištima, lokalno stanovništvo često zanemaruje sve drugo i ulaže u uzgoj vanile, a potom, kada se njena vrednost surva, pokušava da preživi od drugih poljoprivrednih kultura.

Od početka ovog veka volatilnost vanile je još izraženija nego ranije, zbog klimatskih promena koje uzrokuju jake ciklone na Madagaskaru. Takve vremenske neprilike često opustoše većinu useva, pa je na svetskom tržištu sve izraženiji strah od nestašica vanile. Zato je njena cena sa 40 dolara po kilogramu u 2014. godini, samo četiri godine kasnije porasla na 600 dolara, da bi potom, kada se situacija donekle normalizovala, opet pala.

No, mogućnosti koje nudi proizvodnja vanile su uvidele još neke zemlje sa klimom pogodnom za uzgoj orhideja. Uganda, na primer, sada pokušava da uzdrma dominaciju Madagaskara na svetskom tržištu, nudeći vanilu po ceni manjoj od 400 dolara po kilogramu.

Premda je jako teško predvideti kako će se kretati cena ovog začina u budućnosti, analitičari skreću pažnju da ukoliko bude padala, Madagaskar će se naći u još većem problemu zbog odluke da minimalna cena ovog proizvoda u izvozu iznosi 250 dolara po kilogramu. Zato su najveći otkupljivači, koji kupuju ogromne količine ovog začina za gigante u konditorskoj industriji, počeli da se okreću drugim proizvođačima vanile sa povoljnijim cenama za otkup na veliko, kao što su Papua Nova Gvineja, Indonezija i već pomenuta Uganda.

Tako je Madagaskar, koji je imao sve preduslove da postane svetski monopolista na tržištu vanile, propustio veliku šansu. Nije čak iskoristio ni uzlet cena vanile tokom 2018. godine da razvije ekonomiju i obezbedi bolji standard svom stanovništvu. Te godine su se od prodaje vanile obogatili uglavnom otkupljivači, posrednici i izvoznici koji su uzimali ogromne procente za svoj rad, kao i vlasnici velikih plantaža za koje je skovan poseban termin – vanilioneri.

Po uzoru na Eskobara

Njihova skladišta čuvali su naoružani stražari, koji su često pretresali radnike zaposlene u postrojenjima za preradu ove biljke po završetku radnog vremena, kako bi proverili da li su „olakšali“ poslodavce za određenu količinu začina. Sve je nalikovalo filmovima o Pablu Eskobaru i njegovim merama koje je preduzimao kako bi kontrolisao proizvodnju kokaina.

Od svih učesnika u ovoj tržišnoj utakmici, najgore su prošli uzgajivači orihideja. Procenjuje se da su poljoprivrednici koji su proizvodili vanilu, dobili svega pet do 10 odsto vrednosti koju je ostvarila na svetskom tržištu u jeku njene popularnosti. Većina njih bi posle isplate kupovala modernije televizore i automobile ili „čašćavala kafanu“. Retko ko je ulagao u druge poslove ili iskoristio taj novac na još neki način koji bi mu omogućio da trajnije poboljša svoj ekonomski položaj.

Zato su se posle pada cene vanile, proizvođači vratili svom starom životu. Mnogi od njih i dalje spavaju na dušecima na podu u svojim trošnim kućicama, zajedno sa više gladnom nego sitom decom koja, nažalost, zbog loše ishrane u odraslom dobu imaju brojne zdravstvene probleme.

I čekaju da možda neki novi ciklon ponovo digne cenu vanile u nebesa.

Marija Dukić

broj 183, mart 2021. 

Foto: Pixabay

Чланак Šta sve utiče na cene začina: Korona, nuklearno naoružanje i klimatske promene u istom sosu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da podsetimo, Iran već dve godine krši nuklearni sporazum iz 2015. koji su zaključile SAD, Rusija, Kina, Francuska, Velika Britanija i Nemačka, a koji toj zemlji brani da obogaćuje uranijum iznad četiri procenta.

U početku se mislilo da je odluka Irana da počne da krši sporazum inicirana povlačenjem Donalda Trampa iz ovog dogovora i uvođenjem američkih sankcija persijskoj zemlji.

Međutim, u poslednjih nekoliko meseci postalo je jasnije da je Iran uložio ozbiljna sredstva u proizvodnju obogaćenog uranijuma, od čak 20 odsto. Sada je to potvrdila i Međunarodna agencija za atomsku energiju, koju su osnovale Ujedinjene nacije.

Sve ovo se dešava u momentu kada je Belu kuću napustio Tramp koji nije bio u dobrim odnosima sa zvaničnim Teheranom, a zamenio ga Bajden od kojeg se očekivalo da unapredi saradnju, a možda čak i da Iranu ukine sankcije. No, zvanična potvrda proizvodnje obogaćenog uranijuma svakako neće olakšati neke buduće pregovore.

Foto: raandree, Pixabay

Чланак Stigla zvanična potvrda da Iran proizvodi obogaćeni uranijum се појављује прво на Biznis i Finansije.

Međunarodna agencija za atomsku energiju obavestila je javnost o iranskim planovima da obogaćuje uranijum u jednom postrojenju izgrađenom duboko u planini. To doduše i nije bila neka tajna budući da je tamošnji parlament još prošlog meseca usvojio zakon koji omogućava obogaćivanje uranijuma od 20 procenata. Deo javnosti taj zakon vidi kao odmazdu zbog ubistva poznatog iranskog nuklearnog naučnika Mohsena Fakhrizadeha. Iračani smatraju da Izrael stoji iza ovog ubistva.

Kršenje sporazuma

Ovako obogaćeni uranijum i dalje neće biti dovoljno snažan za pravljenje nuklearne bombe, ali ipak izaziva veliku dozu opreza u spoljoj politici. U pitanju je kršenje sporazuma iz 2015. godine koji su zaključile SAD, Rusija, Kina, Francuska, Velika Britanija i Nemačka, a koji ovoj zemlji brani da obogaćuje uranijum iznad četiri procenta, što će Iran ozbiljno premašiti.

On je međutim i ranije kršio pomenuti sporazum, što mu je donelo i pooštravanje sankcija.

Zašto Iran obogaćuje uranijum?

Visokoobogaćeni uranijum poput ovog koji će Iran proizvoditi se inače koristi u istraživačkim reaktorima. Da bi bio pogodan za korišćenje u vojnoj industriji, pre svega za proizvodnju nuklearnog oružja, potrebno je da bude obogaćen 90 odsto.

Međutim, pojedini analitičari, ali i deo rukovodstva zapadnih država, smatraju da Iran time samo “kupuje vreme” potrebno za proizvodnju nuklearnog naoružanja. Drugim rečima, da će postepeno povećavati obogaćivanje uranijuma dok ne bude u mogućnosti da zaista proizvede ovo opasno oružje. Iranske vlasti pak odlučno demantuju te navode, tvrdeći da im je uranijum potreban za “mirnodopske svrhe”.

Foto: mostafa_meraji, Pixabay

Чланак Iran će proizvoditi obogaćeni uranijum od 20 odsto се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da podsetimo, na društvenim mrežama je objavljeno da lek hlorokin pomaže u lečenju koronavirusa. Posle toga ljudi su počeli panično da ga traže u apotekama. Međutim, ono što mahom ne znaju je da ovaj lek protiv malarije mora isključivo dozirati lekar. U suprotnom mogu doživeti ozbiljne nuspojave, pa čak i slepilo.

Posledice dezinformacija u Iranu

Da ovo nije samo naša specifičnost pokazuju i brojni primeri iz sveta. U Iranu je naime čak 300 osoba preminulo zbog pića koje navodno leči koronavirus. Za sada je poznato i da se oko 1.000 ljudi otrovalo njime. Međutim pretpostavlja se da je ovaj broj mnogo veći.

Da situacija bude još gora – u ovoj zemlji se ne konzumira akohol tako da se pomenuto piće može nabaviti samo na crnom tržištu. To znači bez ikakve kontrole kvaliteta.

I ovde su ključnu ulogu u širenju dezinformacija odigrale društvene mreže. Potpomoglo im je i veliko nepoverenje naroda u vlast koja je jedno vreme krila razmere krize. Ljudi su, ne verujući institucijama, odlučili da se leče “na svoju ruku”.

Чланак Iran: 300 osoba preminulo od lažnog leka za koronu се појављује прво на Biznis i Finansije.

A šta za to vreme radi država? Naša Vlada, kako mediji pišu, razmatra uvođenje zabrane dolaska ljudi iz zemalja u kojima vlada epidemija korona virusa. Međutim, u svim medijskim tekstovima se pominje obavezni boravak tih ljudi u kućnoj izolaciji 14 dana, koliko traje period inkubacije. Dakle, prilično je nejasno da li će putnici sa severa Italije, iz delova Švajcarske, Južne Koreje, Irana i iz određenih pokrajina Kine moći uopšte da kroče u Srbiju ili će to im to biti omogućeno ali uz obavezan karantin.

Cela zemlja u karantinu

U Italiji je, s druge strane, 60 miliona stanovnika dekretom Vlade zamoljeno da ostane kod kuće. Drugim rečima, ova zemlja je sama sebe stavila u karantin, zbog velikog broja preminulih (463). Jedini razlozi zbog kojih Italijani izlaze napolje su odlazak na posao (ako ne mogu da rade od kuće), odlazak u nabavku ili u bolnicu. S druge strane, država je objavila da u ovakvoj situaciji njeni građani neće morati da otplaćuju hipotekarne kredite, odnosno da im krov nad glavom neće biti ugrožen dok se ne normalizuje situacija.

U određenim delovima SAD vladaju nestašice higijenskih sredstava, a narod je veoma zabrinut zbog pada berzi, neviđenog još od krize iz 2008. Čak su se i republikanski članovi Kongresa stavili u samokarantin posle rukovanja sa jednim zaraženim. Predsednik SAD pak ne pridaje veliki značaj ovom virusu, i odbija da se testira. Do sada je u ovoj zemlji od korona virusa preminulo 26 osoba.

Iranski slučaj

Još neki zvaničnici isto tako nisu pridavali značaj ovoj zarazi pa su napravili veliki problem svom narodu. Znamo na koga ste pomislili ali grešite – ovde se radi o Iranu, u kojem je zvanični broj žrtava dostigao 237. Ova zemlja naime nije adektvarno informisala javnost o širenju korona virusa, tako da su ga ljudi, nesvesni opasnosti, olako shvatili i nadaleko prenosili.

Zvanične brojke koje ova država objavljuje kod mnogih izazivaju skepsu, zbog uvida u stepen demokratije i slobode medija u Iranu, koje nisu baš na zavidnom nivou. Zataškavanje ovakvih informacija bi se moglo smatrati zločinom protiv zdravlja ljudi, a iranski političari su to naučili na teži način – troje njih je već umrlo od posledica korona virusa (jedan član Saveta vrhovnog lidera Ajatolaha Al Hameneija i dve bivše visokopozicionirane diplomate), kao i dvoje poslanika. Veliki broj zvaničnika je zaražen pa se sumnja da je i veliki deo populacije, jer ovaj virus ne napada samo političare. Iranske vlasti pak tvrde da na jednog zaraženog dolazi 12.000 zdravih ljudi.

Zdrav razum nalaže postavljanje pitanja zašto bi Iran uopšte lažirao podatke o broju zaraženih? Upućeni kažu da je ova zemlja krajem februara imala izbore na kojima su se kandidovali samo prorežimski kandidati. Veliki deo naroda je odlučio da bojkotuje takve izbore, a sa padom broja izašlih pao bi i legitimitet novoizabrane vlasti. Iranske vlasti su zato na sve načine pokušavale da podstaknu ljude da izađu na izbore, pa čak i tvrdnjama da je korona virus „američka izmišljotina“ odnosno da zapadnjaci namerno podstiču paranoju baš kako bi iranski izbori propali. Zvanični Teheran je čak pominjao i kažnjavanje onih koji šire „glasine“ o virusu. A sve u cilju ponovnog dolaska na vlast. Svaka sličnost sa našom situacijom je slučajna.

Zato su se analitičari i univerzitetski stručnjaci uhvatili u koštac sa demantovanjem iranskih tvrdnji da je samo oko 7.500 ljudi zaraženo. Toliki broj umrlih, kažu stručnjaci, morao bi sa sobom nositi mnogo veći broj zaraženih. Ipak, niko nema tačnu računicu. Procene se kreću od 586.000 do 6,4 miliona zaraženih.

Ne znamo tačno koliko je situacija u ovoj zemlji ozbiljna, ali ono što smo poslednje čuli je da je u Iranu pušteno 70.000 zatvorenika na slobodu kako bi se sprečilo širenje zaraze među njima.

Primer na koji se treba ugledati

S druge strane, dobar primer je slučaj mnogobrojne Nemačke, koja nije imala ni veliki broj zaraženih, a ni smrtnih slučajeva sve do danas. Razlog za to je snažan zdravstveni sistem, ali i odluka države da, za razliku od nas, otkaže sva masovna okupljanja ljudi, te da istraži kretanje svakog zaraženog i testira sve sa kojima se on susreo u periodu inkubacije. Ipak, Nemačka je ozbiljna država koja je još u decembru ozbiljno shvatila ovu bolest i počela pripreme za borbu s anjom. Mi se dakle ne možemo porediti sa njom.

Mi smo u celoj ovoj situaciji prepušteni sebi i treba da se suočimo sa korona virusom pomoću pravih informacija koje će nas naterati da budemo oprezniji ali ne i da paničimo.

Dakle, za sada su najbitniji ljudski životi, te i oni koji nisu rizične grupe i koji misle da će lako preživeti ovu zarazu, treba da vode računa o tome da ne zaraze ljude oko sebe. To se postiže higijenom ruku i nošenjem zaštite pri kašljanju i kijanju. S druge strane, treba voditi računa i o tome da ne kupujemo manično ogromne zalihe higijenske i prehrambene robe jer tako će neko ostati bez zaštite, a samim tim će doprineti širenju epidemije. Najveća šansa je u sprečavanju širenja zaraze a ne u obezbeđivanju sebe namirnicama i vlažnim maramicama.

A kada preživimo sve ovo, onda nam predstoji rad na oporavku ekonomije, koja će sigurno biti pogođena epidemijom.

Чланак Ovako se različite zemlje bore sa korona virusom се појављује прво на Biznis i Finansije.