Koliko je danas izazovno voditi marketinške komunikacije jedne od najvećih kompanija i to na nekoliko tržišta?

Mislim da to generalno zavisi od same industrije u kojoj radite, tako da ja mogu govoriti iz perspektive FMCG industrije. Konkretno, industriju piva na domaćem tržištu karakteriše izuzetna dinamičnost u smislu velike kompetitivnosti i ponude potrošačima.
Iz mog ugla, obe stvari su jako dobre za same kompanije, jer nam ne dozvoljavaju da se “ulenjimo” i konstantno nas motivišu da budemo bolji u onom što radimo i potrošačima ponudimo više.
Izazovno je svakako, jer sa jedne strane želite da konstantno stičete nove konzumente kroz inovacije, dok opet u svakom trenutku morate da pratite šta rade i ostale kompanije na tržištu.

Kako biste opisali brend budućnosti? Koje karakteristike ima i kako komunicira sa potrošačima?

Najkraće rečeno brend budućnosti je brend sa svrhom. Brendovi budućnosti će biti usmereni ka jasnoj i autentičnoj svrsi koja ide izvan profita. Posvetiće se stvaranju pozitivnog uticaja na društvo i okolinu, a potrošači će očekivati da brendovi budu društveno odgovorni i održivi.
Pored toga, brendovi će sve više potrošačima nuditi personalizovano iskustvo. Iskoristiće podatke i tehnologiju kako bi razumeli i ispunili individualne potrebe, želje i očekivanja potrošača. Kako bi zaista obezbedili da poruka stigne do ciljne grupe, kao što sam prethodno naveo, brendovi će morati da pruže dosledno i integrisano iskustvo na različitim platformama, uključujući samo mesto prodaje, potom veb sajtove, mobilne aplikacije, društvene medije i druge. Fokus će biti na susretu sa potrošačem tamo gde se on nalazi.

Kako ispričati lokalnu priču globalnog brenda? Koliko je važna lokalizacija komunikacije?

Kada spuštate jednu globalnu kampanju lokalno, razumevanje samog tržišta igra ključnu ulogu u njenom potencijalnom uspehu.
Počev od toga da li u samoj kampanji postoji nešto što na bilo koji način može imati negativan efekat sa kulturološkog aspekta zemlje u kojoj je plasirate, do toga da li se poruka koju brend želi da prenese “izgubila u prevodu” što nije redak slučaj.
I ono što je možda najvažnije, morate dobro proceniti da li je sadržaj kampanje uopšte relevantan za neko lokalno tržište, jer se može desiti da teme koje su u pojedinim društvima predmet velikog interesovanja, u nekim drugim su od minornog značaja.

Šta Mark Awards znači za Vas lično i kako će uticati na Vašu dalju karijeru?

Priznanje koje dobijete od strane svoje struke je sigurno jedan od onih momenata u karijeri kada bez zadrške možete da čestitate sami sebi na onome što ste postigli. Izuzetno sam srećan što mi je Mark Awards nagrada to omogućila. Čast je biti u krugu odabranih profesionalaca koji su poneli titulu najboljih u svojim oblastima, a sa druge strane je i obaveza da nastavim sa konstantnim usavršavanjem i zalaganjem da uvek donosim nešto novo na tržište marketinških komunikacija.

Чланак Milan Perić, Direktor marketinga i komunikacija, Carlsberg (Srbija, Crna Gora, BIH, Albanija): Postojanje konkurencije je dobro jer vam ne dozvoljava da se ulenjite се појављује прво на Biznis i Finansije.

Američki onlajn trgovac koji ima milijardu artikala u svojoj ponudi kreirao je tajni algoritam pod internim nazivom “Projekat Nesi” koji je onemogućavao adekvatno poređenje cena i uticao i na svoje klijente ali i na konkurentske sajtove da podignu cene. Ovo se dešavalo 2010. godine. Algoritam je sam podizao cene proizvoda za koje je postojala pretpostavka da ih prate njegovi konkurenti. Kada su oni usklađivali cene sa Amazonovim on nije spuštao cene već bi te proizvode prodavao po “napumpanoj” vrednosti, prisvajajući razliku u ceni koju je odredio proizvođač robe i novoj ceni.

Portparol Amazona Tim Dojl izjavio je da FTC “pogrešno karakteriše” alat za određivanje cena i da je kompanija prestala da ga koristi pre nekoliko godina. Prema njegovim rečima algoritam je služio da spreči usklađivanje cena kompanije koje bi dovelo do neuobičajenih ishoda da cene postanu toliko niske da su neodržive.

Međutim, Federalna komisija za trgovinu ovo postupanje smatra nelojalnom konkurencijom na tržištu jer manipuliše drugim onlajn prodavnicama da podižu cene, dozvoljavajući Amazonu da uradi isto.

Izvor: Tanjug, Wionnews

Foto: Christian Wiediger, Unsplash

Чланак Amazon zaradio milijardu dolara kroz tajni algoritam za podizanje cena се појављује прво на Biznis i Finansije.

Globalni proces ukrupnjavanja kompanija koji je osim industrije već duže vreme prisutan i u bankarskom sektoru, prelio se i na naše finansijsko tržište. Broj banaka u Srbiji u odnosu na 2000. danas je pet puta manji, a očekuje se da će taj trend biti nastavljen.

U Udruženju banaka Srbije (UBS) kažu za B&F da je poslovni interes banke osnovni pokretač ovakvih promena, jer su vlasnici kapitala „procenili da će koncentracijom optimizovati svoje poslovanje, povećati tržišno učešće i time lakše realizovati zacrtane poslovne planove“. Tvrde da to neće negativno uticati na tržište, jer pripajanjem dobijamo snažniji bankarski sistem, „što najčešće znači i veći broj novih proizvoda, ali i kvalitetniju uslugu za klijente“.

Naglašavaju da su sve banke u Srbiji visoko likvidne i dobro kapitalizovane, što garantuje sigurnost poslovanja, ali da je nezahvalno procenjivati u kom će pravcu ići potencijalne konsolidacije u tom sektoru, jer to zavisi od stanja globalne ekonomije koje je već dugo nestabilno i nepredvidivo.

Na pitanje zašto u privredi veća konkurencija garantuje povoljniji položaj kupaca i potrošača, dok u finansijskom sektoru tvrde da je za klijente dobro upravo suprotno – ukrupnjavanje i dominantan položaj velikih banaka, u UBS kažu da je konkurencija u tom sistemu vrlo razvijena.

„Klijent može na puno adresa da zatraži željene usluge i dobiće različite ponude – od kojih bira najbolju. Banke su u trci za svakog klijenta i to je motiv zbog kojeg neprekidno unapređuju ponudu i kreiraju nove proizvode. Važno je razumeti da konsolidacija banaka nije isto što i dominantan položaj“, navode u UBS i dodaju da je zakonodavac u ovom sektoru uspostavio niz pravila i efikasne mehanizme zaštite klijenata.

Klijenti ili profit?

Za Dejana Šoškića, profesora Ekonomskog fakulteta i bivšeg guvernera Narodne banke Srbije, odgovor na pitanje o efektima koncentracije nije tako jednostavan.

„Koncentracija može da omogući ekonomiju obima, veći broj pojedinačnih usluga koje pruža jedan entitet, može da dovede do snižavanja troškova po jedinici usluge. Ali, uvek je otvoreno pitanje da li će te smanjene troškove osetiti potrošač, ili će entitet samo da poveća svoj profit. Drugi aspekt koncentracije je na neki način uzurpacija tržišta, stvaranje oligopola ili monopola za lakše dogovaranje na tržištu na štetu potrošača, ili pak potpuna dominacija na tržištu. Mislim da nismo blizu toga prema broju banaka, ali je jako teško proceniti da li postoji neka vrsta koordinacije i zajedničkog nastupa formalno nezavisnih entiteta na tržištu. Ni Hefindal-Hiršmanov indeks kojim se meri koncentracija, ne može da utvrdi da li ima ili nema konkurencije, to zavisi od ponašanja učesnika na tržištu, da li međusobno sarađuju na štetu potrošača ili su u nekoj međusobnoj borbi“, ističe Šoškić za B&F i dodaje da svi učesnici u tržišnoj privredi imaju tendenciju da postanu monopolisti, dok potrošači žele da se oni međusobno nadmeću kroz veći kvalitet i niže cene.

Objašnjava da postoji prostor i za male banke, ali je ograničenje to što nisu dovršene reforme našeg finansijskog sistema.

„Razvoj domaćeg finansijskog sistema omogućio bi rad štedno depozitnih institucija, poput štedionica ili štedno-kreditnih zadruga. To su forme koje je Srbija imala a postoje i na Zapadu, liče na banke ali nemaju dozvolu da obavljaju sve bankarske poslove. To su po pravilu manje institucije u kojima ljudi mogu da štede, uzimaju kredite, više su lokalne i poznaju svoje klijente kao i mogućnosti njihovog posla, pa mogu prema njima da kreiraju bolje proizvode. Banke sa centralama u inostranstvu jedna od druge kopiraju usluge, pa se događa da nisu odgovarajuće korisnicima ovde. To smo videli kada su naša preduzeća uzimala kratkoročne ili relativno kratkoročne kredite za finansiranje dugoročnih investicija, pa su zapala u probleme, iako je možda njihov posao bio u osnovi dobar“, objašnjava Šoškić.

Čija je državna imovina?

Manje banke šansu bi mogle da potraže u specijalizaciji, kao poljoprivredne, razvojne, ili kao domaće okrenute merama ekonomske politike.

„Uslov za takve investicije je da društvo shvati da je državna svojina imovina poreskih obveznika, a ne političkih partija. U uslovima slabog institucionalnog miljea kakav ima Srbija, kada god se napravi državna institucija, to donosi uzurpaciju fondova. Državne banke su često u svojim upravama ili na mestu odlučivanja imale ljude koji nisu dovoljno kvalifikovani ili nisu imali dovoljno profesionalan odnos prema poslu, bili su skloni nedopustivim radnjama, zarad interesa nekih lobističkih grupa ili pojedinaca. A sistem može da se razvije tek ako se reše taj ključni problem i ogromno prisustvo korupcije“, zaključuje Šoškić.

Duško Bodroža, profesor Fakulteta za bankarstvo, osiguranje i finansije, takođe smatra da se prostor za male banke nalazi u užoj specijalizaciji za neki sektor ili segment klijenata.

„Nažalost, razvoj informacionih tehnologija zahteva velika ulaganja, što male banke ne mogu da priušte, pa gube konkurentnost, zbog čega će biti ili ugašene ili pripojene nekim velikim bankama. Šansa da prežive može biti u specijalizaciji, ona nedostaje, a mislim da naše tržište ima velike mogućnosti za to, pogotovu u sektoru poljoprivrede koja je veliki neiskorišćeni potencijal za našu zemlju. To bi bilo značajno, jer će se trend ukrupnjavanja nastaviti, imajući u vidu da je i dalje kod nas prisutan jako veliki broj banaka u poređenju sa razvijenim zemljama u svetu i našem okruženju“, kaže Bodroža za B&F.

Suprotno tome, u UBS veruju da je upravo digitalizacija prostor za male banke zbog drastičnog rasta mobilnog i onlajn bankarstva, kada za klijenta više nije presudan broj ekspozitura i šaltera, jer sve više poslova obavljaju preko mobilnog uređaja. Pri tom, manje banke mogu da budu fleksibilnije u digitalizaciji svojih usluga, da budu inovativnije i da pre drugih ponude nove i kvalitetnije proizvode, tvrde u UBS.

Ističu da za razvoj specijalizovanih banaka nema dovoljno prostora, jer je srpsko tržište relativno plitko pa akcionari-osnivači ne vide da bi to bilo rentabilno u meri koja opravdava njihovu investiciju. „Međutim, iako su u Srbiji banke uglavnom univerzalnog tipa, uočljivo je da su neke više okrenute stanovništvu, neke velikim i srednjim preduzećima, dok su pojedine orjentisane na rad sa preduzetnicima, poljoprivrednim gazdinstvima, kao i sa malim i mikro preduzećima. Uočljiva je izvesna specijalizacija banaka i usmeravanje poslovanja ka određenim ciljnim grupama, kako bi pridobile klijente“, ocenjuju u UBS.

Seča u sektoru

Početkom 2000. u Srbiji je radilo čak 115 banaka, a već na kraju 2001. broj je smanjen na 86. Najveća „seča“ u kojoj su, između ostalog, otišle u stečaj i četiri tada najveće domaće banke, sprovedena je do kraja 2003. godine, kada je na tržištu ostalo 47 banaka. Proces je nastavljen nešto sporije, pa su na kraju 2004. radile 43 banke, 2005. je okončana sa njih 40, do kraja 2018. broj je spao na 28, a u poslednjih pet godina, do maja 2023. godine, „nestalo“ je još osam. Trenutno radi njih 20, a u procesu „mešanja karata“ sa tržišta u Srbiji su se povukle francuske i grčke banke. Sličan proces odvijao se i u okruženju, prevelik broj banaka sveden je na po 11 u Sloveniji i Crnoj Gori, 20 ih radi u Hrvatskoj, u Bugarskoj 17.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije, Finansije Top 2022/23

Foto: Mick Haupt, Unsplash

Чланак Koncentracija bankarskog tržišta i konkurencija: Da li su Srbiji potrebne manje, specijalizovane banke? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nacionalna komisija za zaštitu konkurencije vodiće ovu istragu na osnovu dve pritužbe koje su podneli Špansko udruženje hotelskih menadžera (AEDH) i Madridsko udruženje hotelijera, piše Politico. Cilj istrage je da utvrdi da li je Booking zloupotrebljavao svoj dominantan položaj na tržištu i time prekršio španske zakone.

Pomenuta udruženja naime tvrde da je Booking hotelima u Španiji nametao mere koje negativno utiču na saradnju hotela sa drugim onlajn putničkim agencijama i onlajn prodajnim kanalima. Dodatno se navodi da je ova platforma možda iskorišćavala i one hotele koji od nje finansijski zavise, ne navodeći primere spornih praksi.

Regulator sada ima 18 meseci da sprovede istragu i objavi njene rezultate. Ukoliko se pokaže da je Booking ovo zaista radio mogao bi da bude novčano kažnjen u visini čak do 10 odsto svog godišnjeg obrta na globalnom nivou.

Izvor: TechCrunch, Politico

Foto: Francesca Saraco, Unsplash

Чланак Španija: Booking pod istragom zbog zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu се појављује прво на Biznis i Finansije.

U rešenju objavljenom na sajtu Komisije navodi se da firma „Roaming Electronics“ na ime mere zaštite konkurencije mora da plati 14,6 miliona dinara, „Gigatron export-import“ – 4,2 miliona dinara, „Tehnomedia Centar“ – 1,3 miliona, a „Emmezeta Srbija“ i XLS iznose od 690 hiljada, odnosno 575 hiljada dinara.

Komisija je navela da je restriktivni sporazum kompanija o ograničavanju konkurencije ništavan i zabranjen „ex lege“.

Kompanijama je ostavljen rok od godinu dana da plate novčane iznose kao meru zaštite konkurencije.

Iz postupka koji je Komisija povela 2020. godine, a rešenje donela polovinom prošle godine, isključena je Tehnomanija protiv koje je procesuiranje obustavljeno.

Komisija smatra odgovornima pet kompanija za određevanje cene u maloprodaji, odnosno da je Roaming Electronics kao uvoznik uticao na formiranje maloprodajnih cena kod firmi prodavaca.

Izvor: Dnevnik.rs

Foto: Pixabay

Чланак Zbog narušene konkurencije pet firmi plaća 21 milion dinara се појављује прво на Biznis i Finansije.

Tokom trogodišnjeg projekta o efikasnijem sistemu javnih nabavki, analizirane su javne nabavke u tri oblasti najznačajnije za običnog čoveka – to su one gde se, prema rečima sagovornika N1, ulaže najviše novca – infrastruktura, zdravstvo i zaštita životne sredine. Cilj je bio, kaže Rastko Naumov, detektovati najranjivije tačke u sistemu javnih nabavki i kroz razne inicijative, alarme i druga rešenja doprineti uspostavljanju efikasnosti sistema javnih nabavki i odgovornost u trošenju javnih sredstava.

„Projekat se završava u decembru, a mi smo, na žalost, tokom ove tri godine mogli u najvećem broju segmenata konstatovati samo stagnaciju i nazadovanje – čak i tamo gde je bilo napretka brzo se išlo korak unazad“, kaže Naumov za N1.

On podseća da smo novi zakon o javnim nabavkama usvojili 1. januara prošle godine. Još se nije ni primenjivao, a već smo, dodaje, usvojili zakon o linijskim infrastrukturnim projektima koji ga je derogirao.

Bez konkurencije

Na pitanje zašto je u Srbiji izneveren princip da se u javnim nabavkama dobije najbolja vrednost za dati novac gost N1 odgovara da je za ostvarenje tog principa potrebno imati – konkurenciju.

„U Srbiji konkurencija, praktično, više ni ne postoji. Po godišnjem izveštaju Kancelarije za javne nabavke, u 2019. godini prosečan broj ponuda bio je 2,6 po jednom postupku. Godinu kasnije 2,7 što je mizeran napredak, na nivou statističke greške, a daleko ispod evropskog proseka u razvijenim zemljama. Tako da princip najbolja vrednost za dati novac ne može da se ostvari u takvim okolnostima“, naveo je Naumov.

Sve manje postupaka

Postupci javnih nabavki sve se manje sprovode.

„Po novom, čak su i povećani pragovi za primenu zakona – za dobra i usluge prag nam je jedan milion dinara, dok je za radove tri miliona. A, prosečna vrednost ugovora u javnim nabavkama 2020. bila je nešto ispod tri milioa dinara, dakle – ispod praga“, ukazuje sagovornik N1.

Postupci se retko sprovode, a kada se i sprovedu, ukazuje on – nema tih osnovnih načela – konkurencije, transparentnosti i efikasnosti.

„Logično je da su učesnici izgubili poverenje u sistem javnih nabavki, sada već govorimo o podeljenom tršištu“, naveo je Naumov.

Nameštanje ponuda

Nameštanje ponuda je, objašnjava – oblik nameštanja ponuda.

„Tako da se u svakoj oblasti zna kome će se šta dodeliti. Tako u dosta postupaka godinama imate po jednog učesnika – niko ne podnosi više ponude, ni ne predlaže izmene konkursne dokumentacije, niti se žali na odluke…“, obrazlaže on .

Poverenje u sistem javnih nabavki su, kaže, izgubili ne samo učesnici već i građani.

„Jer, ključne institucije ne koriste ovlašćenja data zakonom. Tu mislim i na Republičku komisuju za zaštitu prava ponuđača, Kancelariju za javne nabavke, ali i na tužilaštva i sudove“, navodi Rastko Naumov.

Veliki projekti bez javnih nabavki

Velike infrastrukturne projekte Vlada, kaže, može da proglasi za objekte od posebnog značaja, za koje se neće primenjivati zakon o javnim nabavkama i taj posao može da dodeli nekom stateškom partneru.

Veliki problem su, ukazuje i međunarodni sporazumi, gde se isto isključuje zakon i poslovi dodeljuju kompanijama iz tih zemalja.

Kontrola sprovedenih javnih nabavki je, zaključuje gost N1, još jedan od segmenata u kojima smo nazadovali i to, kako navodi – dosta.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Javne nabavke sinonim za korupciju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Krajem prošle godine doneta je konačna presuda povodom spora koji je pokrenut još pre deset godina, ali je po svemu jedinstven i verovatno predstavlja jednu od najgrubljih zloupotreba dominantnog položaja ikada zabeleženih.

Prvi učesnik ove nesvakidašnje poslovne priče je Litvanska železnica (LŽ), državno preduzeće koje upravlja železničkom infrastrukturom i pruža usluge putničkog i teretnog železničkog transporta u Litvaniji. Ova kompanija sa više od 1200 radnika, ostvarila je u 2019. godini prihod od 505 miliona evra. Najveći izvor prihoda su putnički i teretni saobraćaj, a o značaju Litvanske železnice u ovom segmentu tržišta na Baltiku govori i podatak da je u 2018. prevezla 5,1 miliona putnika i 56,8

U prevozu tereta dominira nafta, što nas dovodi do drugog učesnika u pomenutom sporu. To je preduzeće AB Orlen Lietuva (Orlen), u vlasništvu poljske naftne kompanije PKN Orlen, koja ističe da upravlja najnaprednijom rafinerijom na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i jedinom na prostoru Baltika.

Orlen broji više od 1400 zaposlenih, u 2019. godini je ostvario prihod od preko 67 miliona evra, a kompanija je specijalizovana za preradu sirove nafte i distribuciju rafiniranih naftnih proizvoda. Dobitnik je brojnih nagrada, a neke od najznačajnijih su „Izvoznik godine“, „Litvanski proizvod godine“, „Nagrada za društvenu odgovornost“…

Na osnovu navedenih poslovnih pokazatelja o akterima spora, jasno je da je reč o dve velike kompanije čiji uticaj značajno prevazilazi lokalno tržište.

Sve je počelo zbog visine naknade

Dve strane su započele saradnju 1999. godine, zaključivši ugovor o prevozu naftnih derivata iz Orlenove rafinerije u mestu Bugeniai, nedaleko od granice sa Letonijom, do litvanske luke Klajpeda, odakle su se ti proizvodi distribuirali u zapadnu Evropu. Informacije o vrednosti ovog posla nisu dostupne, ali da je ona svakako velika pokazuje podatak da je čak 90% naftnih derivata iz Orlenove rafinerije transportovano železnicom, što je Orlen pozicioniralo među najznačajnije partnere Litvanske železnice.

Problemi su nastali 2008. godine, kada je Orlen zbog visine naknade koju je plaćao Litvanskoj železnici za transport svojih proizvoda, počeo da traži jeftiniju opciju. U kompaniji su razmatrali mogućnost da prebace prekomorski izvoz iz litvanske luke Klajpede, u letonske luke Riga i Ventspils, i povere transport svojih proizvoda nacionalnoj železničkoj kompaniji Letonije, Latvijas dzelzceļš (LDZ).

Ubrzo zatim, Orlen je kod nadležnog ministarstva Letonije zatražio sastanak povodom moguće saradnje. Litvanska železnica je reagovala tako što je u leto 2008. godine pokrenula postupak arbitraže zbog jednostrane odluke Orlena da plaća naknadu po nižoj stopi od one koju je LŽ zahtevala. Ali potom je preduzela potez koji je bez presedana kada je reč o pravu zaštite konkurencije.

Litvanska železnica je uklonila 19 kilometara pruge na deonici koja je povezivala Litvaniju i Letoniju, u blizini Orlenove rafinerije, bez namere da je u skorije vreme popravi! Razlog je bio očigledan. Posle ove „demontaže“, Orlen je bio primoran da koristi značajno duži put do Letonije.

Očekivana presuda

Dve godine kasnije, Evropska komisija je primila inicijativu koju je Orlen podneo protiv Litvanske železnice. Komisija je do kraja 2015. godine sprovela kontrolu, pokrenula postupak, usvojila i poslala Obaveštenje o bitnim činjenicama Litvanskoj železnici, koja je svoj odgovor dostavila u decembru iste godine.

Konačno, Evropska komisija je 2017. donela očekivanu odluku: „Komisija je zauzela stav da je litvanska železnička kompanija u državnom vlasništvu, zloupotrebila dominantan položaj kao subjekt kome je poveren nadzor nad železničkom infrastrukturom, time što je uklonila deo pruge koja vodi od Litvanije do Letonije, i time sprečila da letonska kompanija uđe na litvansko tržište. Komisija je izrekla novčanu kaznu i naredila da se prekine sa zloupotrebom.”

Opšti sud Evropske unije je u novembru 2020. godine potvrdio odluku Evropske komisije, s tim što je umanjio novčani iznos kazne. Litvanskoj železnici je izrečena mera da preduzme neophodne radnje kako bi se sprečila dalja povreda konkurencije i novčana kazna od 20 miliona evra, dok je Komisija inicijalno odredila iznos od oko 28 miliona evra.

Ukupne ekonomske posledice uklanjanja pruge je teško proceniti, budući da je za sada jedini dostupni podatak računica o gubicima koju je zvanično iznela nacionalna železnička kompanija Letonije. Naime, LDZ je u postupku oko ovog slučaja podnela zahtev za naknadu štete u visini od 82 miliona evra, koliko prema njenoj proceni iznose gubici koje je pretrpela u periodu od 2009. do 2017. godine.

Litvanija je ovakav potez LDZ okarakterisala kao politički, dok je Opšti sud Evropske unije odbacio ovaj zahtev uz obrazloženje da uprkos povredi konkurencije, Litvanska železnica ne snosi odgovornost za finansijske gubitke letonskih kompanija.

Jasna zloupotreba dominantnog položaja

Sudske odluke u ovom slučaju zasnivaju se na članu 102 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije (UFEU), koji zabranjuje svaku zloupotrebu dominantnog položaja na tržištu. Potrebno je, međutim, pojasniti nekoliko važnih stvari.

Prvo, imati dominantan položaj na tržištu nije samo po sebi nedozvoljeno, pa stoga ni Litvanska železnica ne krši zakon samo zato što dominira u železničkom prevozu na litvanskom tržištu. Drugo, iako ima dominantan položaj, EU propisi ne zabranjuju ovoj kompaniji da učestvuje u tržišnoj utakmici pod uslovima koji važe za sve. Treće, kao subjekt koji ima dominantan položaj na litvanskom tržištu, Litvanska železnica ima posebnu odgovornost prema zaštiti konkurencije.

Član 102 UFEU je kontroverzan zato što većina slučajeva potencijalne zloupotrebe dominantnog položaja ima ambivalentne posledice na konkurenciju. U prevodu, nije lako kvalifikovati postupke kao zloupotrebu. Međutim, u ovom slučaju, situacija je kristalno jasna i Litvanska železnica je optužena da je uklanjanjem 19 kilometara pruge, bez opravdanog razloga, narušila konkurenciju zloupotrebom dominantnog položaja.

Ovaj primer otvara još jedno važno pravno pitanje: da li je uopšte potrebno da se analiziraju posledice po konkurenciju zbog radnji koje je preduzela Litvanska železnica, odnosno dokazivati da je reč o zloupotrebi s ciljem da se naruši konkurencija?

Naime, kada neka radnja nema drugu svrhu osim da eliminiše konkurente, ne postoji razlog da se traži dokaz o negativnim efektima na konkurenciju. Uzimajući u obzir sve relevantne činjenice, teško je naći razlog koji opravdava uklanjanje železničkih šina i braniti stav da cilj nije bio eliminisanje konkurenata. Stoga, ne postoji potreba da se analiziraju posledice takvih postupaka po konkurenciju.

U međuvremenu, obe strane su uspele da nađu zajednički jezik i dogovoreno je da se sporni deo pruge obnovi. Orlen i dalje posluje u baltičkim zemljama, i trenutno, rafinerija preradi približno 10 miliona tona sirove nafte godišnje.

Miluša Okiljević, Miloš Brkić i David Spaić, advokati i saradnici u advokatskoj kancelariji Gecić Law

broj 184, april 2021. 

Foto: Pixabay

Чланак Jedinstven slučaj zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu: Uklanjanje konkurencije ili uklanjanje pruge? се појављује прво на Biznis i Finansije.

On dodaje da se često dešava da iza negativne medijske kampanje protiv određene firme stoji zapravo njen konkurent.

“U isto vreme dok firma koja je optužena vodi krizni PR, trudeći se da uveri javnost i poslovne partnere u neosnovanost napada na nju, obično konkurent upada na upražnjeno mesto diskreditovane firme i preuzima deo njegovog tržišta”, objašnjava profesor.

„Unapred znati namere protivnika, to u suštini znači delovati kao Bog“, konstatovao je, podseća prof. Tomić, čuveni kineski stateg Sun Cu Vu.

„Prirodna težnja čoveka da što više sazna o svemu što ga okružuje pokreće ga na odgovarajuće aktivnosti. Reč je o uobičajenoj radoznalačkoj angažovanosti koja postaje neuobičajena u slučajevima kada čovek primeti, sazna ili proceni da neko ili nešto u njegovom okruženju predstavlja pretnju njegovoj ličnoj ili imovinskoj sigurnosti. U skladu s tim, reaguje smišljeno, odnosno ne dozvoljava da bilo čim bude iznenađen. Kada govorimo o industrijskog špijunaži, njeno polje je u fokusu kompanijskih interesa i moći da opserviraju konkurenta“; navodi Tomić.

Ponekad kompanije uspevaju da vrbuju zaposlene, posebno one koji su dobro pozicionirani u firmama koje su im interesantne, kako bi ih izveštavali o važnim pitanjima koje ih, kao konkurente, ili buduće igrače na određenom tržištu zanimaju.

Vrbovanje zaposlenih ili špijuniranje

„Pojave poput ove je pitanje za upravne strukture i službe ljudskih resursa, na koji način upravljaju poslovima bezbednosti. Složeni sistemi i svi oni koji žele uspeh na tržištu angažuju kadrove koji imaju takvu vrstu znanja i iskustva. Njihova cena angažovanja je visoka, jer su obično i očekivanja firmi visoka“, zaključuje Tomić.

Dodaje i da je za firme koje žele da sačuvaju važne informacije o sebi u okviru kompanije, primarni cilj da optimalizuju način na koji se sprovode tehnološki procesi, zatim utvrde kvalitet relacija zaposlenih u samoj kompaniji, nivoe njihove informisanosti, kao i infrastrukturu korisnika i dobavljača. Sve to čini sistem koji se preventivno adaptirao i od čijeg funkcionisanja zavisi i produktivnost same korporacije.

Ne moraju konkurenti saznavati o firmi ono što ona želi da sakrije kao poslovno osetljive informacije samo kroz vrbovanje zaposlenih ili špijuniranje.

„Nekada je mnogo toga moguće saznati i kroz analizu javno dostupnih podataka, izjave zvaničnika, posebno ukoliko oni ne poseduju potreban nivo bezbednosne kulture. Dešava se da na određenim konferencijama ili seminarima budu poslati posebno obučeni ljudi koji iz izlaganja predstavnika firme čiji su poslovni podaci konkurenciji posebno zanimljivi, čuju mnogo više nego što prezenter i želi da kaže. Zato je važno da poslovni ljudi imaju potreban nivo bezbednosne kulture. Danas se koriste višeslojni sajber napadi, od hakerisanja, preko kopiranja softvera i lagerovanja informacija, pa do profajling analiza rukovodilaca, kompletnog monitoringa i razvijanaj specijalnih ugovora sa kompanijama ili pojedincima iz oblasti bezbednosti“, objašnjava prof. Tomić.

Izvor: Biznis.rs

Foto: Pixabay

Чланак Za negativne medijske kampanje protiv određene firme često stoje njeni konkurenti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Još kad bi borba između MTS-a i SBB-a bila prava tržišna utakmica sa pravilima koja svi poštuju. Međutim, to je prljava igra i niko ne poštuje fer-plej.

Ali, da zamislimo da nema te prljave igre, da zaista postoji slobodno tržište i da MTS i SBB poštuju zakone i pravila igre tako da finansijski rezultati tih kompanija zavise isključivo od sopstvenog rada i kvaliteta usluga i sadržaja, tj. zadovoljstva korisnika. Šta mislite, koja kompanija će za pet ili deset godina biti lider na tržištu Srbije?

MTS štiti država, ali SBB štite mnogo jače države od Srbije

Prvo, kad bi zaista postojalo slobodno tržište, bilo bi dopušteno da se pojavi bar još jedan provajder ili konkurent. Opet, i za to je potrebno neko vreme, pa bi tržište još neko vreme ostalo podeljeno između MTS-a i SBB-a. Trenutno je MTS lider na tržištu. MTS ima više korisnika i bolju infrastrukturu. MTS nije više samo provajder, MTS ima isto kao i SBB (tj. BC Partners i United Group), proizvodnju sadržaja – televizije sa informativnim programom i produkciju filmova i serija.

Ali, SBB stvara kvalitetniji sadržaj – ima bolje serije i filmove, N1 ima bolje voditelje i emisije i otvorena je za opoziciju ili kritičare vlasti i nekih društvenih pojava, kojih je sve više, zbog čega sve više građana otkazuje usluge MTS-a i prelazi u SBB.

To možda još uvek nije tako veliki broj, ali dugoročno, ako SBB bude imao kvalitetniji sadržaj i tzv. slobodne medije u ponudi TV kanala, imaće i više korisnika. SBB može da trči i finansijski i tehnološki maraton sa MTS-om. MTS štiti država, ali interese investicionih fondova ili vlasnika SBB-a, štite mnogo jače države od Srbije. Pored toga, SBB zapošljava kreativnije ljude. Najbolji novinari RTS-a i B92 prelaze na N1.

Zaštita države više šteti MTS-u, nego što mu koristi

Zato, ako MTS nema kvalitetan sadržaj, ne može ostati lider na tržištu. Mislim da su oni koji vode Telekom Srbija o svemu mislili, samo ne o tome. Jer, Pink ima ugovor i sa SBB-om. Šalu na stranu, država mora da štiti interese MTS-a, mi ne želimo vlast koja želi da uništi Telekom Srbija, ali ni da uništi konkurenciju.

Država mora da štiti i interese stranih investitora poput vlasnika SBB-a, i da ostavi mogućnost da još neki domaći ili strani investitor, ako postoji potreba i prostor na tržištu, može da dobije dozvolu za rad na tržištu Srbije. Država mora da štiti, pre svega, interese potrošača. Zato je možda jedno od rešenja da se zakonom odvoje distribucija i produkcija sadržaja.

Ako se to ne razdvoji i ako MTS ne unapredi kvalitet mreže i kvalitet sadržaja – ako se ne približi i ukusu korisnika koji nisu lojalni članovi vladajućih stranaka, MTS će, kad dođe do smene vlasti, izgubiti lidersku poziciju, a možda će biti odveden i u stečaj.

Izvor: Nikola Varagić, makroekonomija.org

Foto: Pixabay

Чланак Zamisli život u kojem su MTS i SBB na slobodnom tržištu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Evropski revizori su, ispitujući kineske investicije u EU, identifikovali „višestruke rizike“ i političke i ekonomske prirode i skrenuli pažnju na to kako su zemlje članice sistematski kršile EU pravila zaobilazeći Evropsku komisiju pre potpisivanja trgovinskih sporazuma s Kinom, prenosi briselski portal EURACTIV.

Kina je na bilateralnoj osnovi sklopila 15 sporazuma sa članicama EU kao deo svoje inicijative Pojas i put, koja uključuje razvoj infrastrukture i investicije u više od 80 zemalja u Evropi, Aziji i Africi.Među zemljama EU koje su potpisale takve sporazume su Italija, Grčka, Estonija, Hrvatska, Bugarska, Mađarska, Rumunija, Slovačka i Slovenija.

Ujedinjen pristup u poslovanju s drugom najjačom ekonomijom na svetu

Evropski revizorski sud je otkrio da Evropska komisija nije bila konsultovana pre bilo kakvog potpisivanja sporazuma, čime je prekršena odluka Saveta iz 1974. godine, prema kojoj zemlje EU moraju da informišu Komisiju o „sporazumima o saradnji“ u vezi sa ekonomskim ili industrijskim partnerstvom sa trećim zemljama.

Glavna autorka izveštaja Anemi Turtelbum izjavila je novinarima uoči objavljivanja izveštaja da EU treba da usvoji ujedinjen pristup u poslovanju s drugom najjačom ekonomijom na svetu.“Ono što vidimo u našem izveštaju je ‘zavadi i vladaj’ u EU.

To vidimo sve vreme. Potrebno nam je 27 igrača u jednom timu“, rekla je Turtelbum. Revizori su takođe zamerili na nedostatku javno dostupnih informacija o kineskim investicijama u EU.“Ne postoji sveobuhvatna analiza rizika, i to nas dovodi do pitanja da li EU vozi na slepo ka Kini. Svakako izgleda da plovimo bez kompasa, jer nismo našli nikakvu formalizovanu sveobuhvatnu analizu rizika i mogućnosti za EU u vezi sa kineskom investicionom strategijom“, kazala je Turtelbum.

Veća transparentnost kada su u pitanju informacije o kineskim investicijama

Evropski revizorski sud, dodala je, traži veću transparentnost kada su u pitanju informacije o kineskim investicijama u Evropi, kako bi se sprečili veliki problemi kao što su manjak reciprociteta ili nefer konkurencija između evropskih i kineskih industrija. U izveštaju se ukazuje i na navodno EU finansiranje projekata Pojasa i puta u Uniji.

Sud navodi da je Komisija 2017. dodelila 357 miliona evra iz kohezionih fondova da bi pokrila 85 odsto troškova izgradnje Pelješkog mosta u Hrvatskoj. Posao za izgradnju mosta je zatim dat kineskom konzorcijumu China Road and Bridge Corporation.

„Most je finansiran iz kohezionih fondova EU, a ipak je brendiran kao deo kineske inicijative Pojas i put“, rekla je Turtelbum. U izveštaju suda govori se i o kineskoj telekomunikacionoj opremi na evropskom tržištu i različitim stavovima zemalja članica prema saradnji sa Kinom kada je u pitanju mobilna tehnologija pete generacije (5G).
Zemlje koje su politički bliske SAD, među kojima su Češka, Letonija, Estonija, Poljska i Rumunija, usvojile su neprijateljski pristup saradnji sa Kinom po pitanju 5G, dok druge zemlje, kao što su Nemačka i Belgija, imaju oprezniji stav, ali ne izričito neprijateljski.

U izveštaju se ističe da „posebna pretnja potiče iz sajber ofanzivnih inicijativa zemalja koje nisu članice EU“, u prikrivenoj referenci na Huavej, navodi EURACTIV.

Izvor: Beta

Чланак Manjak reciprociteta ili nefer konkurencija između evropskih i kineskih industrija се појављује прво на Biznis i Finansije.