Naredne tri godine po 22,6 milijardi dinara izdvajaće se za ostvarenje projekta Beograd EXPO 2027, predviđeno je predlogom budžeta za 2024. To je ukupan iznos od 67,8 milijardi dinara, odnosno oko 578 miliona evra. Država će ovaj projekat realizovati po posebnom zakonu – leks specijalisu, koji zaobilazi javne nabavke.

„Realizacija projekta EXPO BELGRADE 2027 predstavlja opšti interes od značaja za sveukupni privredni razvoj Republike Srbije. Svi postupci koji se sprovode u skladu sa odredbama ovog zakona smatraju se hitnim i svi državni organi i organi jedinica lokalne samouprave, privredna društva, kao i drugi organi i institucije koji vrše javna ovlašćenja dužni su da bez odlaganja izdaju akte iz svoje nadležnosti“, stoji u predlogu posebnog zakona koji je već u skupštinskoj proceduri, zajedno sa Predlogom zakona o budžetu za 2024.

Veoma skupi projekti sprovode se bez tendera

Organizacija Transparentnost Srbija upozorila je da će radovi za izgradnju izložbenog prostora za EXPO 2027, objekata za smeštaj učesnika i posetilaca, Nacionalnog stadiona i prateće infrastrukture, čija vrednost bi mogla da iznosi milijardu evra, biti ugovoreni bez primene Zakona o javnim nabavkama „što stvara veliki rizik da troškovi budu veći nego što bi bili u uslovima pune konkurencije“.

„Taj ‘recept‘ je već oproban u nekoliko drugih slučajeva od kojih su najpoznatiji ‘Beograd na vodi’, ‘Moravski koridor’ i (nerealizovani) ‘Južni tok’. Usled isključenja primene Zakona o javnim nabavkama, u slučaju da za izbor izvođača radova budu postavljeni diskriminatorni uslovi, to neće biti moguće osporiti pred bilo kojim državnim organom“, navela je Transparentnost Srbija.

Ovaj leks specijalis odnosi se na realizaciju specijalizovane izložbe EXPO BELGRADE 2027, kao i izgradnju Nacionalnog fudbalskog stadiona i stambenih objekata za smeštaj učesnika i posetilaca.

Osnivanje novih preduzeća

Predviđeno je i osnivanje preduzeća za sprovođenje projekta EXPO 2027, koje bi trebalo da koordinira sve aktivnosti ovog projekta, ali i pojedinačna privredna društva posebne namene koja će biti zadužena za izgradnju stambenih objekata.

Eksproprijacija

Ovim posebnim zakonom utvrđuje se javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti „u cilju izgradnje objekata u skladu sa Prostornim planom, kao i sa dokumentima prostornog i urbanističkog planiranja“.

„Svi postupci eksproprijacije nepokretnosti radi izgradnje infrastrukturnih objekata u funkciji realizacije projekta EXPO BELGRADE 2027 sprovode se u skladu sa ovim zakonom na osnovu odluke Vlade kojom se utvrđuje javni interes za izgradnju infrastrukturnih objekata koji su u funkciji projekta EXPO BELGRADE 2027. Korisnik eksproprijacije je Republika Srbija“, stoji u predlogu zakona.

Ko nadzire rad?

Upravljač i vršilac stručnog nadzora na projektu je Građevinska direkcija Srbije d.o.o. koja će rukovoditi izgradnjom objekata, kao i pojedinačnim društvima posebne namene koja će biti zadužena za izgradnju stambenih objekata.

Zakon predviđa da lokacije budu predate učesnicima EXPO 2027 do 1. decembra 2026. godine, a unošenje predmeta koji će biti izloženi biće dozvoljeno od 1. marta 2027. godine.

Deo nekretnina se posle izložbe može i otuđiti

Stanovi i drugi posebni delovi u stambenom kompleksu koji je izgrađen za potrebe javne namene, odnosno smeštaj učesnika manifestacije međunarodne specijalizovane izložbe EXPO 2027, po završetku manifestacije mogu se, po komercijalnim uslovima, otuđiti trećim licima, na način, u postupku i pod uslovima koje propisuje Vlada, predviđa ovaj zakon.

Po završetku međunarodne specijalizovane izložbe EXPO 2027 građevinsko zemljište u otvorenom stambenom bloku koje je u javnom korišćenju prenosi se, bez naknade na jedinicu lokalne samouprave na čijoj teritoriji se nalazi.

Kompleks paviljona, kao celina koja je planirana kao izložbeni prostor sa paviljonima i pratećim sadržajima, u skladu sa Prostornim planom, po završetku ove međunarodne specijalizovane izložbe ustupa se na upravljanje i korišćenje – Beogradskom sajmu.

Izvor: N1

Foto: leo2014, Pixabay

Чланак Šta sve predviđa leks specijalis za Beograd EXPO 2027? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Osobe koje su po njenom nalogu uhapšene prema njenim rečima su “u međuvremenu puštene iz prtvora, tiho i nečujno, iako su uhapšene pompezno. Optužnica još uvek nije podignuta, isteklo je šest meseci i oni su pušteni. Nekako je sve to očekivano, ali ako ste ih hapsili uz fanfare, onda objavite i tu informaciju. Ta vest je objavljena u medijima, ali vrlo stidljivo”.

Da podsetimo, ovih šest osoba terete se da su naplaćujući fiktivne radove u Termoelektrani Kostolac oštetili EPS za sedam i po miliona dolara. Dve tužiteljke koje su godinu dana radile na tom predmetu skinute su sa ovog slučaja i premeštene u druga odeljenja. Bojana Savović tvrdi da je tada poverenik za samostalnost, koji je zadužen da štiti samostalnost tužilaca, njen slučaj prosledio “nekom etičkom odboru tužilaca. Disciplinski tužilac je prikupljao neke izjave od kolega koje su bliske višem tužiocu Nenadu Stefanoviću, a mi nismo bili upoznati sa sadržajem izjava i nismo mogli da se izjasnimo na te izjave. I on je u principu zaključio da je taj premeštaj bio moja želja, iako je ja nikada nisam izrazila”.

Drugim rečima, osobe koje se terete da su proneverile javni novac su na slobodi, a tužiteljke koje su prikupljale dokaze o ovoj proneveri su kažnjene premeštajem na drugo radno mesto.

Foto: despoticlick, Pixabay

Чланак Osobe koje su uhapšene zbog pronevere u EPS-u puštene su iz zatvora “u tišini” се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dečje pozorište „Boško Buha“ dobilo je ime po jednom od najmlađih boraca protiv fašizma i narodnom heroju Boški Buhi, koji je poginuo tokom Drugog svetskog rata sa samo 17 godina. Danas bi mnogi rekli da je dao svoj život uzalud, za zemlju koje više nema i za uverenja prema kojima se sada odnosimo kao da je to deo naše istorije kojeg bi trebalo da se stidimo. Ipak, Boško Buha je za svog kratkog života imao nešto što mi sve više gubimo – iskreno je verovao da je bolji svet moguć.

Pozorište za decu koje je nazvano po njemu, podarilo mu je drugi život. Nastavio je da živi kroz dečje i snove odraslih, koji su verovali da je bolji svet moguć ako verujete u svoju decu. U decu su verovali naš čuveni književnik Branislav Nušić i učitelj Mihailo Sretenović, kada su još 1904. osnovali „Prvo dečje pozorište“. To pozorište je bilo u pravom smislu dečje, jer su u njemu uloge igrala isključivo deca. Osnivači pozorišta su sami pisali komade, spremali decu, izrađivali dekor i kostime, bili reditelji, sufleri, dekorateri, pa čak i blagajnici i razvodnici. Nažalost, zbog finansijskih problema, ovo pozorište je trajalo samo dve godine.

Istorija koja se iznenada našla na rasprodaji

Branislav Nušić nije prestao da veruje u decu, pa je posle više od tri decenije, 1937. godine osnovano „Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda“. U ovom pozorištu igrala je i ćerka Branislava Nušića, Gita Predić – Nušić. Uloge odraslih su igrali stariji glumci, a deca samo dečje role.

Posle Drugog svetskog rata, 1945 godine, otvoreno je „Pionirsko pozorište“, a sav dekor i garderoba „Rodinog pozorišta“ sačuvani za vreme okupacije, ustupljeni su ovom pozorištu kojim su rukovodili Sofija Vukadinović, Milivoj Predić i Gita Predić – Nušić. Zahvaljujući tome što je Gita Nušić, kao i njen otac, verovala u decu, 13. oktobra 1950. godine je konačno osnovana stalna dečja scena, koja će poneti ime narodnog heroja, dečaka Boška Buhe, gde nekadašnja deca danas dovode na pozorišne predstave svoje unuke.

Pozorište „Boško Buha“ je tokom 72 godine svog rada okupilo oko sebe najveća rediteljska i glumačka imena u našoj posleratnoj istoriji, jer dokazati se deci je mnogo teže nego dokazati se odraslima. Na toj sceni su sazrevali Miki Manojlović, Neda Arnerić, Boda Ninković, Goran Šušljak, Milorad Mandić Manda i mnogi drugi poznati glumci, ali i reditelji i kompozitori: Miroslav Belović, Dejan Mijač, Mila Karadžić, Jagoš Marković, Ljubomir Draškić, Bojan Stupica, Jug Radivojević, Minja Dedić, Nikita Milivojević, Aleksandar Lokner, Kornelije Kovač, Zoran Simjanović, Momčilo Bajagić Bajaga…

Predstave koje i dalje pamtimo, kao što su „Biberče“, „Kapetan Džon Piplfoks“, „Crvekapa“, „Tom Sojer“, „Čarobnjak iz Oza“, „Snežna kraljica“, „Zvezdarski vitez“ napisali su ili adaptirali poznati pisci i dramaturzi Jovan Ćirilov, Milovan Vitezović, Stevan Koprivica, Duško Radović i Ljubivoje Ršumović, koji se na čelu pozorišta nalazio dugi niz godina.

Pozorište „Boško Buha“ je gostovalo po celoj nekadašnjoj Jugoslaviji i po brojnim pozorišnim festivalima u svetu. Zahvaljujući ovom pozorištu, svet je na velika vrata dolazio do mnogih generacija naše dece, čak i devedesetih kada nas je većina sveta odbacila. Da biste to radili, morate da verujete da je bolji svet moguć ako verujete u svoju decu.

Sudbina ovog pozorišta je sudbina svih nas

Danas gledamo mučnu predstavu u kojoj oni, koji veruju samo u sopstveni džep, nastoje svim silama da ovo pozorište, koje je već godinama podstanar, sada i definitivno isele sa njegove matične adrese. Mnogo puta smo se žalili da od naše istorije nije ostajao ni kamen na kamenu, jer su nas večito rušili okupatori. Danas nam okupatori ne trebaju, jer imamo „svoje“ koji će razbucati i to malo što nam je ostalo.

Može delovati da Srbija u ovom trenutku ima mnogo većih problema, nego što je to pitanje gde će se odigravati predstave pozorišta „Boško Buha“. Ali sudbina ovog pozorišta je sudbina svih nas, koji pristajemo da ova institucija – koja je na papiru institucija kulture od nacionalnog značaja – postane moneta za potkusurivanje u jeftinom politikantstvu nazovi političkih stranaka.

Mi nemamo ozbiljne političke stranke, već samo one koji umesto u decu, isključivo veruju u svoj džep. Zbog takvih, koji se samo prividno smenjuju na vlasti, naša deca već decenijama odlaze što dalje od ove zemlje, a umesto njih nam za vikende dolaze turisti željni jeftinog, banalnog provoda i strani investitori željni podsticaja koji ih stavljaju iznad bilo kog zakona.

Zato je ova druga smrt Boška Buhe i prisilno iseljavanje pozorišta koje nosi njegovo ime, i to zarad nečijeg profita, mnogo gora. Ona nam poručuje da smo se umorili od snova o boljem svetu, da pristajemo na puko preživljavanje i da smo svoje nade ustupili onima za koje ne važi nijedan zakon, da sa njima trguju.

Чланак Druga smrt Boška Buhe се појављује прво на Biznis i Finansije.

To je saopštila organizacija Transparentnost Srbija (TS).

U prethodne dve godine Srbija je imala indeks percepcije korupcije (CPI) 38, i nalazila se na 94, odnosno 96. mestu liste koju objavljuje međunarodna organizacija Transparensi Internešnel.

Ovogodišnji skor je ujedno najlošiji u poslednjih 11 godina, otkako se primenjuje ista metodologija ocenjivanja, navela je TS u saopštenju.

TS je ocenila da je na ovaj pad, posle decenijske stagnacije, „očekivan u situaciji otvorenog kršenja brojnih antikorupcijskih preventivnih zakona“.

Indeks Srbije je za sedam poena manji od svetskog proseka. Od zemalja regiona samo je Bosna i Hercegovina lošija, sa indeksom 34, a Albanija deli 101. poziciju sa Srbijom.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Srbija nazadovala po rangiranju korupcije u javnom sektoru се појављује прво на Biznis i Finansije.

U društvima gde su institucije slabe, preduzetnici su često u iskušenju kako da reaguju kada se ispreči neka birokratska prepreka koja im ugrožava poslovanje. Da li da igraju pošteno, pa samim tim i da snose troškove i gubitke zbog zastoja u poslovanju, ili da problem reše tako što će „podmazati birokratske točkove“, podmićujući nekog državnog službenika? Privrednici koji pribegavaju „podmazivanju“, to najčešće rade kako bi ubrzali dobijanje dozvola za obavljanje legitimne delatnosti, ali i u zamenu za povlašćeni položaj.

Mada je korupcija znatno zastupljenija u državama sa klimavim pravnim sistemom i institucijama koje se ne mešaju u svoj posao, istraživanja u svetu pokazuju da na nju nisu imune ni razvijene tržišne ekonomije. Šta više, korupcija postaje sve veći planetarni problem, a koliko je on „težak“, pokušali su da kvantifikuju ekonomisti u Svetskoj banci. Prema njihovoj proceni, šteta koju nanosi korupcija pojede oko pet odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda. Taj trošak je sigurno veći, jer je veoma teško precizno izmeriti posledice korupcije, imajući u vidu da mnogi sporazumi po principu „ruka ruku mije“ ostaju neotkriveni, navodi u svom istraživanju ekonomista Danilo Šuković, saradnik Instituta društvenih nauka.

Stručnjaci Univerziteta Harvard su nastojali da utvrde učinak korupcije na strane direktne investicije, tako što su sproveli uporedno istraživanje u 14 zemalja koje su tradicionalno najveći ulagači i u 45 država u koje je otišao najveći broj tih investicija. Rezultati su pokazali da povećanje korupcije za samo jedan procentni poen dovodi do smanjenja stranih direktnih investicija za 16% i povećava poreske stope u proseku za 3%.

S druge strane, dokaz da i pravno uređene države sa razvijenim slobodnim tržištem obolevaju od korupcije je izveštaj „Transparensi Internešnel“ u Velikoj Britaniji. U njemu se, između ostalog, navodi primer koliku štetu je naneo zemlji jedan državni službenik u Ministarstvu odbrane, koji je osuđen na četiri godine zatvora zbog uzimanja mita od najmanje 2,25 miliona američkih dolara.

Analiza je pokazala da je ovaj službenik oštetio britansku privredi za oko 200 miliona dolara. U obračun je uključena šteta zbog gubitka radnih mesta u domaćim fabrikama koje su izgubile narudžbinu, gubitak zarade koji je vodio smanjenju vrednosti preduzeća, gubitak visokospecijalizovanih stručnjaka, plaćanje viših cena nego što je bilo neophodno i slično.

Koliko košta besplatna javna usluga

Uprkos teškoćama u merenju posledica korupcije, danas je nepobitno utvrđeno da ona smanjuje poreske prihode, uvećava rashode javnih službi i pogrešno preusmerava resurse u privatnom sektoru. „U odnosu na preduzetništvo, odnosno razvoj malih i srednjih preduzeća, ako zanemarimo efekte pojedinačnih koruptivnih transakcija koje u konkretnom slučaju mogu imati različite efekte, korupcija se smatra jednom od najvećih prepreka za razvoj privatnog poslovanja. Mala i srednja preduzeća su obično prva koja stradaju u koruptivnom okruženju i u načelu imaju manje snage da se odupru korupciji nego velike kompanije“, ističe Šuković.

Korupcija može da se posmatra i kao prikriveni korporativni porez koji nepovoljno utiče na nivo investicija u zemlji, ona predstavlja prepreku slobodnoj konkurenciji i znatno usporava ekonomski rast. Takođe, korupcija ugrožava racionalnu alokaciju resursa i povećava poslovne troškove, bilo kroz rast troškova u proizvodnji roba i usluga zbog izdataka za podmićivanje, bilo povećanjem finansijskih troškova usled rasta premije rizika.

U društvima sa visokim stepenom koruptivnog ponašanja, preduzeća mogu biti prisiljena da plaćaju za javne usluge koje su na papiru besplatne. No, i pored toga mnoge koruptivne radnje odvijaju se na inicijativu firmi, koje nastoje da sebi obezbede povoljnije javne nabavke, da zaobiđu poreske obaveze, oslabe konkurenciju i steknu druge prednosti na tržištu, navodi Šuković i dodaje: „Korupcija smanjuje poreske prihode i time direktno uvećava poreze. Usled toga, slabi konkurentnost privrede, posebno malih i srednjih preduzeća na domaćem i stranom tržištu i u privredi se forsira rentijerstvo na račun preduzetništva“.

Dobit koju preduzeće ostvari zahvaljujući korupciji, po pravilu se ne prenosi na nove investicije, pošto se nepošteno stečeni novac koristi za nekontrolisanu potrošnju ili se prebacuje na strane bankovne račune, čime se odliva kapital iz domaće ekonomije.

Efekti korupcije za preduzeća koja podmićuju

Pitanje je kakve ekonomske efekte mogu očekivati firme koje ulaze u korupcionaške aranžmane? Šuković kaže da ranija istraživanja i neke sporadične studije iz novijeg vremena zastupaju stanovište da podmićivanje doprinosi povećanju efikasnosti i većem prihodu preduzeća koje se odluči za „podmazivanje točkova“. Ono, prema tim tvrdnjama, ne samo da otklanja sporost birokratskih procedura, što doprinosi smanjenju transakcionih troškova, već se na taj način dolazi i do značajnih poslova koji donose dobru zaradu.

Međutim, autori većine novijih analiza tvrde da „grabljive državne ruke“ izvlače rentu iz preduzeća i tako im nanose ekonomsku štetu. U tom smislu, podmićivanje je kao „pesak u mašini“ koji podstiče birokratske prepreke, jer vladini zvaničnici izbegavaju da donesu potrebnu odluku ili rešenje dok ne dobiju mito. Nasuprot tome, kada je korupcija niska, i administracija je efikasnija jer ne očekuje mito, pa samim tim i preduzeća mogu da ostvare veći učinak.

Istraživači Hardvarske poslovne škole su u svom istraživanju među 489 najvećih kompanija o tome koliko firme širom sveta plaćaju za mito i kakve koristi imaju od toga, došli do zaključka da isplativost korupcije za preduzeća zavisi od više faktora.

Autori ističu da veličinu mita koje kompanije plaćaju određuju njihova ekonomska moć i rang političara ili državnog službenika koga podmićuju. Firme koje teže da povećaju rast prodaje svojih proizvoda, kao i kompanije sa slabijim poslovnim pokazateljima plaćaju više za korupciju. Takođe, preduzeća čiji su direktori manje odgovorni vlasnicima i u čijoj zemlji je manje razvijena konkurencija. ali i uticaj medija, po pravilu plaćaju i veće iznose za podmićivanje. S druge strane, preduzeća koja su ekonomski uspešnija, od korupcije ostvaruju veće materijalne koristi.

Druga istraživanja takođe pokazuju da korupcija može biti jako isplativa za ekonomski veoma moćne firme, koje za svaki dolar koji je utrošen za podmićivanje uvećavaju tržišnu vrednost za 11 dolara. Vrlo sličnu procenu je dalo i Ministarstvo pravde SAD, koje je došlo do zaključka da se za jedan dolar dat za mito, tržišna vrednost kompanije povećava za 10 dolara, navodi Šuković.

Sve to, naravno, pod uslovom da se korupcija ne razotkrije. Ako se otkrije, preduzeću opada prodaja, zarada i konkurentnost. Tada se firma, kako ističu istraživači Hardvarske poslovne škole, suočava sa brojnim problemima usled gubitka reputacije, od povećanja troškova i smanjenja prihoda, do toga da ne može da privuče kvalitetne radnike.

Zorica Žarković

Biznis & finansije 204/205, decembar 2022/januar 2023. 

Foto: Caniceus, Pixabay

Чланак Preduzetništvo i korupcija: Da li se isplati „podmazati točkove“? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Sredinom decembra Andre De Rajter, dosadašnji direktor Eskoma koji proizvodi oko 90 odsto električne energije u Južnoarfičkoj Republici, došao je sa telohraniteljem na posao. Dan je, kao i većina zaposlenih, započeo kafom u kancelariji.

Međutim, taj dan je bio drugačiji od drugih. Pre svega zato što je aparat za kafu koji je redovno koristio bio pokvaren, pa je dobio kafu “iz drugog izvora”. I to “začinjenu” cijanidom. Vrlo brzo mu se slošilo te je potražio medicinsku pomoć. Lekari su mu je pružili i on je sada u dobrom stanju, a testovi njegove krvi pokazali su da je otrovan, te je započeta i zvanična istraga ovog slučaja.

Neuspešna borba protiv korupcije

Nekoliko dana pre ovog pokušaja trovanja De Rajter je podneo ostavku, mada to u trenutku trovanja još nije bilo objavljeno. Zbog toga misli da je napad na njega rezultat borbe oko prikupljanja kajmaka iz energetskog sektora, odnosno “između onih koji žele da se Južna Afrika razvija i onih koji žele preko nje da uvećavaju lično bogatstvo”.

Ovaj čovek je 2019. godine preuzeo direktorsku dužnost i tada je odlučio da se obračuna sa veoma raširenom korupcijom u energetskom sektoru. Prema njegovim rečima, problema je bilo na svakom koraku – mnogi su krali od kompanije za svoje potrebe, a neki čak i organizovano. Nestajalo je sve što može nestati, od uglja do raznih delova za mašine. Takođe su namerno sabotirane elektrane kako bi određeni ljudi i kompanije bili angažovani na njihovim popravkama.

Boreći se sa svim ovim izazovima, De Rajter je stekao neprijatelje i u državnom vrhu zato što je želeo da Eskom više struje proizvodi iz obnovljivih izvora jer je “teže ukrasti vetar i sunce nego ugalj”. Zbog toga ga je ministar energetike optužio da radi protiv države, što je fraza koja je i nama na ovim prostorima poznata. Doduše, poznato nam je i mnogo više od ove fraze – poznat nam je i ovakav tretman javnih preduzeća.

Posle svega navedenog ne čudi što se energetski sistem Južnoafričke Republičke nalazi u rasulu. Zbog kvarova na elektranama u toj zemlji prošle godine čak 188 dana nisu sva domaćinstva imala snabdevanje električnom energijom.

Naravno, ovo je jedna strana priče. Vlasti pak nemaju lepe reči o dosadašnjem direktoru Eskoma i verovatno jedva čekaju mart ove godine kada će njegovu dužnost preuzeti neko drugi.

Foto: 0fjd125gk87, Pixabay

Чланак Zašto je otrovan direktor najveće južnoafričke energetske kompanije? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pomenuto istraživanje sprovelo je Udruženje ovlašćenih istražitelja prevara Hrvatska, lokalni ogranak ACFE (Association of Certified Fraud Examines). U njemu je učestvovalo više od 3.500 ispitanika a obrađena su 124 slučaja prevara u 16 različitih sektora privrede u protekle dve godine. Njihova ukupna šteta je veća od 165 miliona kuna, što je skoro 22 miliona evra.

Prosečni gubitak po oštećenoj organizaciji iznosi oko 750.000 kuna, odnosno 99.500 evra, a prevara obično traje osam meseci pre nego što bude otkrivena. Najčešći oblik prevara je protivapravno prisvajanje imovine (u 52 odsto slučajeva), potom mito i korupcija (31 odsto), dok je treći i brzorastući oblik pevare sajber kriminal (22 odsto), gde je dominantan fišing.

Najzastupljenija vrsta prevara (protivapravno prisvajanje imovine) odnosi se u velikoj meri na prisvajanje novčanih sredstava. U najvećem broju slučajeva u pitanju je neovlašćeno korišćenje kreditne kartice organizacije ili potraživanje za fiktivne osobe ili neopravdano uvećane troškove.

Sledi je korupcija, gde je najučestalije davanje ili primanje mita u obliku novca ili poklona. Drugi, čest oblik korupcije koji se pojavio u 62 odsto prijavljenih slučajeva je preusmeravanje poslovne prilike prema drugim organizacijama u kojima je počinitelj imao sakriveni ekonomski udeo ili indirektno preko povezanih osoba.

Profil prevaranta i žrtve

Tipični hrvatski prevarant je muškarac starosti oko 50 godina. On obično ima dugačak dug staž u organizaciji koja je žrtva prevare. U više od dve trećine slučajeva ima i saučesnike.

Što se tiče meta prevaranata, to su obično privatne kompanije (74 odsto). Preostalo su državne/javne/lokalne institucije ili trgovačka društva, pri čemu 10 odsto prevaranata targetira državnu upravu i vladu, dok se preostalih 16 odsto okreće ka trgovačkim društvima ili institucijama primarno u državnom vlasništvu.

Izvor: Lider.hr, Kapital.mk

Foto: Pixabay

Чланак Istraživanje „Kako krademo“ pokazalo koje su najčešće vrste prevara u Hrvatskoj се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zašto se u Srbiji mnogo ne veruje zvaničnim podacima i brojkama kojima mašu političari, naročito u jeku predizbornih kampanja? Zato što i bez doktorata iz ekonomije, svako od nas zna iz sopstvenog iskustva da od najbanalnijih do ključnih stvari, kao kada je u pitanju zdravlje, najefikasnije deluje podzemna ekonomija podmićivanja. Kada nam stranci zameraju kako u Srbiji stalno slušaju o tome da nešto ne može, vrlo brzo se i sami uvere da ovde sve može, samo ako znate prave ljude na pravom mestu.

Korupcija u Srbiji je razrađen sistem od dna do vrha, koji delotvorno urušava institucije i vladavinu prava. To nas prema računici Fiskalnog saveta košta najmanje 1,6% BDP-a godišnje, ali iza ovog procenta se krije ekonomski kancer koji dugoročno i sveobuhvatno nagriza i privredu i društvo. Zloćudni tumor vodi u stagnaciju, gubitak konkurentnosti, povećanje siromaštva i duga zemlje, ističe Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu u analizi o posledicama korupcije u Srbiji.

Usled uzdizanja jedne grupe pojedinaca i preduzeća iznad svih ostalih koji rade po zakonu, uništava se slobodna i fer konkurencija na tržištu rada, tržištu roba i usluga i tržištu novca i kapitala.

Korupcija kroz davanje lažnih diploma i zapošljavanje pojedinaca bez odgovarajućih znanja, sputava poslovni uspeh zasnovan na sposobnostima i proteruje najbolje iz zemlje. Podstiče razmnožavanje loših roba i usluga po previsokim cenama, poput nekvalitetnih puteva, paprene obnove i izgradnje železnice ili remonta elektrana koje odmah posle toga dožive havariju. Trošak plaćaju poreski obveznici, a sve to guši inovacije i proždire preduzetničku energiju jer se podstiču oni koji sprovode korupciju, a ne oni koji poseduju znanje, kvalitet i efikasnost.

Raj za „parazitske“ privrednike

Ekonomija „ja tebi, ti meni“ stvara posebnu vrstu „parazitskih“ privrednika koji monopolizuju privredu tako što ne proizvode nove vrednosti zahvaljujući konkurentnosti, nego redistribuiraju već stvorena dobra, bogateći se preko noći. Takvi „preduzetnici“ jeftino kupuju posrnule gigante, obično iz metalske, tekstilne ili elektroindustrije, ali svoje poslovne ambicije završavaju rastakanjem imovine i otpuštanjem radnika.

Oni nisu u stanju da preduzeću udahnu novi život kroz racionalnije poslovanje, nove investicije i inovativnost. „Ne umeju da proizvedu ni televizor, ni traktor, ni mašinu za veš, ni fen za kosu… ništa….“, i da svoj proizvod izvezu na svetsko tržište uz zaradu, ističe Šoškić. Ako i posluju izvan zemlje, onda to rade isključivo na nezdravim tržištima, koje takođe guši korupcija.

Najčešće je njihov najveći domet da uvezu jeftino neku robu i prodaju je i do tri puta skuplje na domaćem tržištu, „a pojedini umeju da slažu ciglu na ciglu i zidaju tamo gde drugima nije moguće i prodaju iznad cene koja važi u mnogo bogatijim i uređenijim zemljama“. Korupcija kreira monopole sa neprihvatljivo visokim profitima, jer zdravim preduzetnicima onemogućava poslovanje ili se ono svodi na puko preživljavanje.

Time se dodatno širi socijalni jaz koji nije zasnovan na sposobnostima, a građani su osuđeni da stalno plaćaju više i da za svoj novac dobijaju manje.

Problem koji se već duže ističe kao glavna prepreka za razvoj, smanjivanje domaćih privatnih investicija, u velikoj meri je posledica korupcije. Preduzeća uključena u korupciju svoju dobit izvlače na privatne račune i ne koriste je za reinvestiranje u poslovanje, jer ono i nije konkurentno. Zbog izvlačenja korupcionog profita kroz preduzeća koja su od države dobila posao, angažovani podizvođači i kada su kvalitetni ostvaruju niske zarade i imaju relativno loše bilanse za iole ozbiljnije kreditiranje kod banaka. To onda obeshrabruje sve privrednike koji zdravo posluju da više ulažu na tržištu na kome se sa samog vrha „blagosilja“ nelojalna konkurencija.

Ovakva strategija odbija i kvalitetna strana ulaganja, jer neizvesnost uzrokovana visokom korupcijom „postaje deo riziko premije zemlje i utiče na rast zahtevanih stopa prinosa i kamatnih stopa, kao i na rast diskontnih stopa za sve buduće novčane tokove proizvedene u zemlji“, navodi Šoškić. Zbog toga, potencijalni strani investitori ili odustaju od ulaganja ili ako dođu, manje su spremni da plate za imovinu koju kupuju i manje ulažu u nove proizvodne pogone kako bi kompenzovali neizvesnost usled korupcije.

Ona, pored privatnih, rastače i ulaganja javnih preduzeća, koja zbog dovođenja partijskih kadrova na rukovodeće pozicije loše posluju i smanjuju dobit, a još češće proizvode gubitke. Njih država preuzima na sebe, ali te gubitke plaćaju građani kroz poreze. Kada javna preduzeća služe za izvlačenje novca koji se sliva u privatne džepove pojedinaca, oni koji njima upravljaju nemaju motiva da racionalizuju poslovanje, već svoju neefikasnost kompenzuju povećanjem cena, što opet ide po džepu građana.

Šteti tu nije kraj. Više cene utiču na rast inflacije, što povlači restriktivniju monetarnu politiku da bi se sačuvala makroekonomska stabilnost, a cenu u velikoj meri plaća ostatak privrede koji je, po pravilu, zdraviji i daleko konkurentniji u izvozu. Kada to traje godinama, dolazi do nepovoljnih promena u strukturi BDP-a u prilog nekonkuretnog javnog sektora i produbljuje makroekonomsku neravnotežu koja vodi privrednoj stagnaciji i rastu zaduživanja, navodi Šoškić.

Šačica napreduje, cela zemlja nazaduje

Deficit u javnim finansijama je i posledica „poreskog oslobođenja“ prihoda stečenih korupcijom, dok s druge strane korupcija i pranje novca mogu veštački i fiktivno da uvećavaju BDP. Ako se koruptivni profit izvlači iz preduzeća kroz dividende, onda će korupcija podići dodatu vrednost tih preduzeća i za taj iznos će porasti i BDP zemlje bez ikakvog realnog uvećavanja novostvorene vrednosti i bez ikakve koristi za građane, sem za one koji su uključeni u korupciju. U privredama u kojima se veliki deo korupcije i pranja novca odvija kroz legalno osnovana preduzeća, ove nelegalne aktivnosti nije jednostavno isključiti kada se meri ostvareni BDP, napominje Šoškić.

Uz to, „prljavi“ novac teži legitimizaciji kroz kupovinu različitih oblika imovine, često i nekretnina. Tada njihove cene veštački skaču, što delom utiče i na „pumpanje“ građevinskih aktivnosti, pa time i BDP-a koji se stvara u toj industriji. Otuda rast BDP-a ne mora uvek biti odraz zdravog ekonomskog razvoja i blagostanja građana.

Korupcija zagađuje perspektivu društva i kroz manja izdvajanja za školstvo, zdravstvo i nauku. Favorizuju su delatnosti i projekti pogodni za korupciju, poput naoružavanja, izgradnje nacionalnih stadiona ili monumentalnih spomenika, umesto da se novac iz državne blagajne troši na izdavanje besplatnih udžbenika za učenike i studente, za veće plate nastavnog i medicinskog osoblja, za naučna istraživanja i usavršavanje naših naučnika u inostranstvu. Sve to direktno utiče na nazadovanje Srbije u međunarodnoj podeli rada.

Dugoročno, najpogubniji uticaj korupcije je „neformalno vaspitanje“ mladih o tome šta su glavne vrednosti našeg društva. Država im poručuje da su ovde pametni, sposobni i pošteni građani i privrednici „ovce“ koje mogu da šišaju često gluplji, nesposobniji ali dobro povezani pojedinci, lojalni članovi partije. „Sve dok ovi drugi prolaze nekažnjeno, korupcija će stvarati novu korupciju i zloupotrebe na štetu razvoja i podsticati poštene građane sa kvalitetnim znanjima da napuštaju zemlju“, zaključuje Šoškić.

Izvor: Biznis i finansije, aprilski broj 196,
Piše: Zorica Žarković
Foto:Pixabay

Чланак Korupcija i privredni rast u Srbiji: Nesposobni proteruju sposobne се појављује прво на Biznis i Finansije.

Fiskalni savet Srbije već godinama upozorava na probleme u EPS-u i Srbijagasu, koji mogu urušiti energetsku stabilnost zemlje. Glavni ekonomista Fiskalnog saveta Danko Brčerević u razgovoru za B&F kaže da se sada, kada država ima vanredne troškove zbog poremećaja u snabdevanju energijom, konačno upalio alarm, te da Srbija nema drugog izbora nego da započne stvarne reforme u energetskim preduzećima.

B&F: Da li je Vlada Srbije bilo šta uradila po preporukama Fiskalnog saveta posle dostavljenih analiza o poslovanju EPS-a?

Danko Brčerević: Podaci ukazuju da nije. Analize koje Fiskalni savet sprovodi, a to traje neprekidno još od 2014. godine, jasno pokazuju fundamentalne i trajne probleme u poslovanju EPS-a. Preduzeće duži niz godina nedovoljno investira u kopove i preradu uglja, elektrane, distributivnu mrežu, filtere za prečišćavanje štetnih gasova i zaštitu životne sredine. Zbog nedovoljnih investicija kapaciteti preduzeća za proizvodnju električne energije osetno su smanjeni u prethodnih deset godina, pa su najveći nivoi proizvodnje dostignuti još u 2011. i 2013. i trenutno su nedostižni.

Pritom, EPS je ubedljivo najveći zagađivač životne sredine u Srbiji. Uz nedovoljne investicije, poslovanje EPS-a takođe je opterećeno prevelikim izdacima za zaposlene uz loše uređen sistem zaposlenosti i zarada, tehnički gubici na mreži od oko 13% i dalje su preveliki, određenim potrošačima toleriše se neplaćanje obaveza i drugo.

Vlada i preduzeće su sve ove velike probleme u prethodnim godinama suštinski ignorisali a reformski proces sveo se na organizaciono unapređenje preduzeća. S tim u vezi, tokom 2021. došlo je do razdvajanja distribucije od proizvodnje električne energije, što jeste važan korak u skladu s preporukama EU, ali to ne može biti opravdanje da se fundamentalni problemi EPS-a godinama ne rešavaju.

B&F: Može li se reći da je to izbegavanje da se uradi ono što je očigledno neophodno, dovelo do kolapsa EPS-a kada je pao prvi sneg ove zime?

Danko Brčerević: Ako se godinama ne rešavaju suštinski problemi, logično je da će sistem po inerciji nastaviti da se postepeno urušava. Pošto se nije dovoljno investiralo u nove kopove niti u različite procese separacije i prerade uglja, kvalitet uglja iz Kolubare koji se koristi u termoelektranama u poslednjih desetak godina, opao je za preko 10%. Zato je moralo da se dodaje sve više mazuta, da bi on uopšte sagorevao. Slično tome, u distributivni sistem EPS-a ulagano je 40% manje od nivoa amortizacije. To znači da ovaj sistem ne samo da nije razvijan, već je godišnje falilo 40% investicija da se održe postojeći kapaciteti. Dakle, dugogodišnje ignorisanje problema stvorilo je podlogu za decembarski kolaps.

Međutim, neposredne razloge za havariju trebalo bi pre tražiti u tekućim i operativnim propustima u radu EPS-a. Iako ne postoji zvaničan izveštaj o razlozima kolapsa, u javnosti su se pojavile informacije da nisu na vreme bile pripremljene dovoljne količine mazuta, da je došla izuzetno loša tura uglja iz Kolubare koji je pri tom bio i mokar, a i problemi na distributivnoj mreži su se verovatno mogli preduprediti da su na vreme operativnim radom identifikovana i obnovljena najkritičnija mesta.

U ovoj izuzetno lošoj situaciji možda ipak ima i nešto pozitivno, jer je sad već svima postalo jasno da je sadašnji način poslovanja EPS-a neodrživ. Kad smo mi ranije upozoravali na to, iz Vlade i preduzeća dobijali smo odgovor da naše analize ne valjaju, a da je EPS uspešno i stabilno preduzeće. Poslednje reakcije izvršne vlasti mi ukazuju na to da se sad upalio alarm posle kog će odnos prema EPS-u da se promeni.

B&F: Koliko je lošim rezultatima EPS-a doprinelo loše rukovođenje tim preduzećem, a koliko nezainteresovanost Vlade da reformiše energetske kompanije?

Danko Brčerević: Grubo bi se moglo reći da je za operativne propuste i nedovoljno dobre finansijske rezultate najodgovornije rukovodstvo preduzeća, a da je Vlada odgovornija za nerešena dugoročna i strateška pitanja. Velika je šteta to što je EPS sad došao u ovakvu situaciju. Vidite, od sredine 20. veka pa negde do kraja osamdesetih, u Srbiji je postavljen odličan elektroenergetski sistem s viškom proizvodnih kapaciteta. Zato je EPS u prethodnim decenijama mogao da podmiruje rast domaće potrošnje i bude neto izvoznik električne energije, iako nije investirao dovoljno čak ni za očuvanje postojećih kapaciteta.

Međutim, takav model poslovanja ne može da traje unedogled. Potrošnja je sad već skoro sustigla proizvodnju, a u narednim godinama problem će biti i to što će postepeno morati da izlaze iz upotrebe pojedini nerentabilni proizvodni kapaciteti, kojima je istekao životni vek. Pritom, u Evropi se usvajaju sve strožiji standardi za proizvodnju električne energije iz uglja, što preti da dodatno oteža i poskupi proces proizvodnje električne energije u Srbiji u budućnosti.

Mi smo imali brojne prilike da na vreme izbegnemo ovakvu situaciju, ali smo ih propustili. Na primer, izgradnja novog bloka elektrane Kostolac B3, koja bi sad omogućila sigurnije snabdevanje tržišta i olakšala tranziciju elektroenergetskog sistema, morala je odavno da se završi. Komercijalni ugovor za izgradnju ove elektrane potpisan je još 2013. godine, sredstva su obezbeđena 2014. ali je izgradnja počela tek 2017. godine. A sad se posle svega još odlažu i rokovi za njen završetak. Kad su radovi počeli, rok je bio 2020. a u međuvremenu već je pomeren na 2023. godinu.

B&F: Da li i Srbijagas kasni sa reorganizacijom, i da li je to jedan od razloga što je u velikom zakašnjenju planirano proširenje skladišta gasa Banatski Dvor?

Danko Brčerević: Reorganizacija Srbijagasa jeste kasnila bar pet godina ali su se ključna unapređenja na kraju, ipak, desila tokom 2021. godine. Međutim, slično kao i kod EPS-a, organizacione promene ne mogu da budu izgovor da se važne investicije ne realizuju. Prva faza izgradnje skladišta gasa Banatski Dvor završena je još 2011. i od tad Srbija ima mogućnost da skladišti do 450 miliona kubnih metara gasa. Nažalost, dalje planirano proširenje skladišta na 750 miliona, a kasnije i na jednu milijardu kubnih metara, čeka se evo već preko deset godina.

Prema izjavama iz Srbijagasa, radovi na drugoj fazi proširenja Banatskog Dvora trebalo je da počnu još 2019. godine, ali sad smo već u 2022. a ti radovi još nisu završeni. Uz povećanje kapaciteta, potrebno je poboljšati i tehničke mogućnosti za povlačenje gasa iz skladišta. Trenutno je moguće da se iz skladišta Banatski Dvor dnevno povlači do pet miliona kubnih metara gasa, a Srbiji je potrebno dvostruko više.

B&F: I Srbijagas bi verovatno mogao da postiže bolje rezultate da se drugačije upravljalo tim preduzećem?

Danko Brčerević: Svakako. Loše poslovanje Srbijagasa u prošlosti već je koštalo građane Srbije preko milijardu evra, koliko je plaćeno iz budžeta za pokrivanje njegovih dugova. Glavni razlozi za gubitke i dugove Srbijagasa bili su to što je u jednom periodu preduzeće isporučivalo gas po nižim cenama od nabavne, zatim to što nije naplaćivan isporučeni gas od nesolventnih preduzeća i pojedinih lokalnih samouprava, ali i to što je Srbijagas pripajao preduzeća koja su mu dugovala, pa je tako njihovo neuspešno poslovanje preuzimao na svoje bilanse. Situacija se popravila od 2015. otkad Srbijagas više nije generisao gubitke, a razlog za to nije bila reforma preduzeća, već pad cene energenata na svetskom tržištu.

Ali čak i tokom tih dobrih godina, Srbijagas nije bio preterano uspešan. Jedan od signala da preduzeće i pri relativno povoljnim tržišnim uslovima ima probleme u poslovanju je to, što mu je Vlada tokom 2020. odobrila pozajmicu od pet milijardi dinara za održanje tekuće likvidnosti. Sada, kad su cene gasa na svetskom tržištu porasle, a novi dugoročni ugovor sa Gaspromom još uvek nije preciziran, ovakav Srbijagas ponovo je problem za javne finansije Srbije.

B&F: Postoji li rizik da će budžet imati značajne troškove po osnovu nabavki dodatnih količina gasa ove grejne sezone po visokoj ceni?

Danko Brčerević: To više nije rizik, nego je postala neminovnost. S Rusijom jeste privremeno dogovorena isporuka gasa po starim, relativno niskim cenama, ali samo za ograničene količine energenta. Te količine trenutno nisu dovoljne, jer je tokom zime potrošnja gasa sezonski veća, pošto gas dodatno troše i gradske toplane. A kao što sam već pomenuo, Srbijagasu trenutno ne može mnogo da pomogne ni skladište u Banatskom Dvoru koje nije niti dovoljno popunjeno, niti ima tehničke mogućnosti da u potpunosti zadovolje domaće potrebe u periodu povećane potrošnje. Zato sad Srbijagas mora da interventno uvozi nedostajući gas, po svetskim berzanskim cenama koje su rekordno visoke.

Vlada je na sednici održanoj 30. decembra 2021. donela Uredbu kojom se obavezala da iz budžeta nadoknadi razliku između visoke nabavne cene i niže prodajne cene gasa. Dakle, građani Srbije će ponovo iz budžeta pokrivati gubitke koje pravi Srbijagas. To je moglo da se izbegne da je planiranje bilo bolje i da se u razumno vreme završila druga faza izgradnje Banatskog Dvora.

B&F: Šta bi po mišljenju Fiskalnog saveta bilo najbolje da se uradi kako bi se postigla energetska stabilnost?

Danko Brčerević: Suštinski je različita situacija u EPS-u i Srbijagasu. Srbija se, kad je gas u pitanju, oslanja na uvoz a ne na sopstvenu proizvodnju, tako da je za energetsku sigurnost najvažnije ići u povećanje kapaciteta skladišta u Banatskom Dvoru i po mogućnosti u diversifikaciju snabdevanja. Pohvalno je to što je završen gasovod „Turski tok“, tako da se zemlja sad može snabdevati gasom iz više pravaca. To smanjuje mogućnost izbijanja krize ukoliko dođe do problema na relacijama Rusija-Ukrajina-EU, što se u prošlosti dešavalo.

Što se EPS-a tiče, situacija je nešto složenija, jer EPS sam proizvodi energiju i to uglavnom iz lignita čije se rezerve polako iscrpljuju, a ekološki je najštetniji energent. Proizvodnja električne energije iz lignita dodatno je rizična jer bi mogla u dogledno vreme da bude sankcionisana od strane EU, koja je naš ubedljivo najveći spoljnotrgovinski partner. Trenutno Srbija nema mnogo izbora, pa mora da što pre završi započetu izgradnju novog bloka termoelektrane Kostolac B3, koji bi trebalo da olakša snabdevanju narednih pet do deset godina.

U dužem roku, mora se doneti strateška odluka kako će izgledati budući elektroenergetski sistem Srbije, koji neće moći da se toliko oslanja na lignit i kako će teći ta tranzicija. S tim planom se već kasni. Naravno, preduslov za sve ovo što sam pomenuo je da se prvo napravi zaokret u operativnom upravljanju energetskim kompanijama, jer je ono trenutno loše.

B&F: Koliko bi uspešnijem reformisanju energetskih kompanija doprineo profesionalni menadžment, a ne postavljeni partijski kadrovi?

Danko Brčerević: Mislim da to više nije pitanje izbora. Izazovi pred našim energetskim preduzećima toliko su veliki da ne vidim kako ona mogu da se s njima izbore ako na ključnim pozicijama ne budu vrhunski stručnjaci. Srbija je važila za zemlju sa izuzetnim inženjerima i generalno stručnjacima u tehničkim oblastima. Nadam se da ih je u našim energetskim preduzećima i uopšte u zemlji ostalo dovoljno da mogu da naprave dobar dugoročan plan razvoja energetike u narednim decenijama, budući da smo sad na prekretnici. Ali ako smo na sličnoj prekretnici pre pedeset godina bili u stanju da napravimo i organizujemo izuzetan energetski sistem, valjda će i ova generacija biti dostojna izazovu.

B&F: Da li u energetskim kompanijama ima viška zaposlenih?

Danko Brčerević: Ima, ali to je samo vrh ledenog brega. Možda još veći problem od viškova je loša struktura zaposlenosti. Ali pre nego što to obrazložim, trebalo bi reći da su pitanja vezana za zaposlenost daleko važnija u EPS-u, koji s nedavno izdvojenom Distribucijom ima oko 30.000 zaposlenih, dok je u Srbijagasu zaposleno oko 1.100 ljudi. Zbog svoje veličine, ukupan broj, struktura, kao i zarade zaposlenih ključni su parametri za uspešno poslovanje EPS-a.

Međutim, sistem zarada i zaposlenosti u EPS-u veoma je loše uređen. Prosečna plata u EPS-u je previsoka i iznosi preko 100.000 dinara, a dodatni problem je to što su plate u okviru preduzeća previše ujednačene. Najveća zarada koju isplaćuje ovo preduzeće je ispod 200.000 dinara, dok su najniže plate za nekvalifikovane radnike na nivou nastavnika ili profesora u srednjoj školi. Takav sistem zarada stimuliše zapošljavanje na relativno lakim i administrativnim poslovima koji su preplaćeni, dok destimuliše najstručnije inženjere i visoko kvalifikovane kadrove u proizvodnji, koji bi trebalo da rade na najodgovornijim i najtežim poslovima. Kako ćete zaposliti vrhunskog stručnjaka koji bi trebalo da donosi ključne odluke i odgovara za kompleksno preduzeće koje ima promet od preko dve milijarde evra, ako ga plaćate 1.500 evra ili još manje?

S druge strane, logično je da postoji ogroman pritisak da se zapošljavaju ljudi prosečnih kvalifikacija na generičkim poslovima, koji toliko visoku platu mogu da dobiju samo u EPS-u. Zato ne čudi gotovo apsurdna situacije da EPS ima u isto vreme i višak ukupne zaposlenosti i manjak na kritičnim mestima u preduzeću.

Marica Vuković

Biznis i finansije 194, februar 2022.

Чланак Danko Brčerević, glavni ekonomista Fiskalnog saveta: Partijski interesi su najveći neprijatelj energetske stabilnosti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Već tri decenije na mestu predsednika Ekvatorijalne Gvineje nalazi se Teodoro Obiang Nguma Mbasogo, kojem se ne može pripisati transparentnost i demokratičnost, kao ni skromnost. On i njegova porodica odavno žive iznad svojih mogućnosti, zahvaljujući najblaže rečeno veoma sumnjivim velikim poslovima koji su sklapani u ovoj zemlji, prevashodno vezanim za energetske resurse.

Primera radi, Ekvatorijalna Gvineja je bogata naftom, ali njen predsednik smatra da prihodi od ovog energenta treba da budu državna tajna. Ova i slične tajne pune džepove samo kružoku oko predsednika, dok se za narod može reći da jedva sastavlja kraj sa krajem. Organizacija za borbu protiv korupcije Transparency International zato je uvrstila ovu zemlju na listu TOP 12 najkorumpiranijih država sveta.

Krv nije voda

Obiangov najstariji sin, Teodorin, je istovremeno potpredsednik Vlade i ministar poljoprivrede. Već čitavu deceniju on je pod lupom istražnih organa SAD. Naime, 2011. godine američko Ministarstvo pravde zaplenilo je njegovu imovinu vrednu više od 30 miliona dolara, koja je uključivala i raskošnu vilu u Kaliforniji, privatni avion, čitavu flotu luksuznih automobila, i skupocena umetnička dela i nakit. U vreme kada mu je oduzeta ova imovina, Teodorin je zarađivao 100.000 dolara godišnje, što znači da je teško sve to mogao priuštiti od ministarske plate. No to nije sve. Procenjuje se da njegova “američka imovina” stečena koruptivnim aktivnostima vredi oko 237 miliona dolara.

Ipak, Amerikanci su zaplenili ono za šta su imali dokaze da je kupljeno nepošteno zarađenim novcem. Pregovori o povraćaju ove imovine trajali su čitavu deceniju i okončani su, nesvakidašnje za naše pojmove, na štetu bogatog ministra, a u korist naroda.

Američko Ministarstvo pravde je deo zaplenjenih sredstava u iznosu od 19,3 miliona dolara transferisalo Ujedinjenim Nacijama kako bi one kupile Modernine vakcine protiv kovida za čitavu populaciju Ekvatorijalne Gvineje, koja još nije imunizovana. Ostatak novca, odnosno 10,3 miliona dolara, biće vraćeno državi Ekvatorijalnoj Gvineji.

Za taj deo novca već postoji ogroman znak pitanja kako će biti utrošen. Dobra stvar za ovu zemlju je i podatak da može očekivati još sličnih priliva. Naime, nekoliko zemalja sveta zaplenilo je imovinu Teodorina i planira da je vrati Ekvatorijalnoj Gvineji. Švajcarska je posle prodaje njegovih 25 luksuznih automobila zaradila 27 miliona dolara, a Francuska prodajom skupocenih nekretnina čak 177 miliona dolara.

Foto: Pixabay

Чланак Ekvatorijalna Gvineja: Korumpirani sin predsednika nevoljno plaća vakcine za ceo narod се појављује прво на Biznis i Finansije.