U serijalu “Vrt fizike” koji se može pogledati na portalu “Nauka kroz priče” predstavljeni su rezultati ovog istraživanja ali i neka iskustva ove institucije. „U Institut se već 10 godina vraća veći broj ljudi nego što odlazi. Porastao je broj ljudi koji odlaze, ali malo brže od toga raste broj ljudi koji se vraćaju”, kaže dr Aleksandar Bogojević, direktor Instituta.

Zašto se mladi naučnici vraćaju?

“Na Institut za fiziku sam se vratio prvenstveno zato što sam želeo da se vratim u svoju zemlju, da tu živim, a shvatio sam da moja karijera ovde neće trpeti ni na koji način i da su uslovi za rad ovde podjednako dobri kao u inostranstvu”, kaže dr Jakša Vučičević, koji se vratio iz Instituta za teorijsku fiziku u Sakleu kod Pariza, a potom osvojio prestižni ervopski ERC grant.

“Ja sam donela odluku da se vratim u Srbiju zato što mi je ovde srce na mestu i bilo mi je dosta devet godina u inostranstvu. Proširila sam vidike, stekla iskustvo i videla kako funkcioniše nauka na razvijenijim fakultetima i mislila sam da je čas da se vratim”, kaže dr Nataša Adžić, koja se u Institut vratila sa Fakulteta za fiziku Univerziteta u Beču.

“Raditi na Institutu za fiziku je privilegija. To je okruženje u kom postoje svi uslovi za bavljenje naučnim radom i to je mesto koje smatram svojom naučnom kućom”, kaže dr Saša Dujko, koji se vratio sa Univerziteta Džejms Кuk u Australiji.

Institut za fiziku u Beogradu, institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, u svojih 25 laboratorija zapošljava više od 200 istraživača od kojih je većina deo obrazovanja ili karijere provela u inostranstvu. Njihov povratak je presudan za vrhunski kvalitet istraživanja i brojne međunarodne i domaće projekte koje istraživači Instituta osvajaju.

Svoj na svome

“Uvek je dobro biti blizu porodice i prijatelja, to je bila jedna od prvih stvari koje su meni bile bitne. Jedina opcija za povratak je bio Institut za fiziku”, kaže dr Bojana Višić, koja se vratila sa Instituta Vajcman u Izraelu.

“Lepota Instituta za fiziku je što daje visok stepen akademske slobode, a ono što meni kao teoretičaru treba je administrativna podrška. Na Institutu za fiziku je bolja administrativna podrška nego što sam video na zapadu”, kaže dr Igor Prlina koji se vratio sa Univerziteta Braun u SAD.

“Tokom svog boravka na postdoktorskim studijama u Lisabonu video sam da druge istraživačke institucije po celom svetu, bar u kontekstu teorijskog istraživanja kojim se ja bavim, nisu ništa bolje od institucija koje mi imamo ovde u Beogradu”, kaže dr Marko Vojinović, koji se vratio sa Univerziteta u Lisabonu u Portugalu.

“Кoliko god sam se dobro uklopila u nemačko društvo, tamo sam se osećala kao stranac. Htela sam da se vratim u svoju kuću, a Institut je moja kuća”, kaže dr Sonja Predin, koja se vratila sa Instituta za informatiku u Hofu u Nemačkoj.

Izvor: Nauka kroz priče

Foto: luvqs, Pixabay

Чланак Kako zaustaviti odliv mozgova iz Srbije? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Godine 2021. Sjedinjene Države su zabilježile pad broja naučnika, dok je Kina dobila više od 2.408 naučnih autora. Modern Diplomacy ocenjuje da je u pitanju izuzetan preokret u odnosu na tek 2017, kada su Sjedinjene Države pokupile 4.292 naučnika, a Kina samo 116. OECD ovaj trend pripisuje zaslugama kineskim naučnicima koji se vraćaju u domovinu i tamo nastavljaju svoja istraživanja.

Za sve kriv Tramp?

Ovo je uznemirujući trend koji je započeo pre pandemije, ocenjuje Modern Diplomacy i dodaje da se sve poklapa sa „Kineskom inicijativom“ Trampove administracije — nazvanom anti-kineska inicijativa.

Pokrenuta u novembru 2018. godine, kampanja Ministarstva pravosuđa trebalo je da se bori protiv pretjerane pretnje krađe intelektualne svojine i špijunaže. U stvarnosti, to je uključivalo stalno zastrašivanje institucija koje su zapošljavale naučnike kineskog porekla i pokušaj zlonamjernog neuspelog gonjenja naučnika koji su radili s institucijama u Kini.

Američki tužilac Andrew E. Lelling čak je priznao da je inicijativa čiju je primenu podržao “stvorila klimu straha među istraživačima”.

Ako se kineski naučnici boje raditi u Sjedinjenim Državama, to znači da Sjedinjene Države neće imati koristi od njihovih otkrića onoliko ili brzo kao Kina.

Iako Ministarstvo pravde tvrdi da je ugasilo svoju „Kinesku inicijativu“, mnogi sumnjaju da će kineski naučnici ubuduće biti oslobođeni nepravednog nadzora. Američki nacionalni institut za zdravlje i dalje se hvali da je izazvao otpuštanje više od 100 naučnika i obustavio istraživanje preko 150 naučnika – od kojih se preko 80 odsto izjašnjava kao ‘Azijati’.

Administracija nastavlja da tvrdi suprotno dokazima da je kineska industrijska špijunaža — od strane naučnika koji rade u Sjedinjenim Državama — značajna pretnja zemlji. Univerziteti i američke kompanije smatraju da je daleko veća pretnja gubitak talentovanih kineskih istraživača.

Izvor:Investitor.me
Foto: Pixabay

Чланак Sve više naučnika iz SAD odlazi u Kinu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Cilj istraživača sa Putra univerziteta prvobitno je bio da pronađu koristan način ponovne upotrebe velikih količina otpadaka od ovog voća koje generišu poljoprivrednici u distriktu Hulu Langat.

Ispitivanjem svojstava lišća ananasa otkrili su da je od njega moguće napraviti materijal dovoljno čvrst za izradu kostura malih letelica. I to ne bilo kakvih, već dronova i bespilotnih letelica koje su laganije a snažnije od onih koje se prave od veštačkih materijala. Njihova bitna prednost su i niži troškovi proizvodnje, ali i to što se odlaganjem ovih letelica ne nanosi velika šteta životnoj okolini.

Naime, ukoliko dron proizveden od ananasovog lišća bude oštećen, njegov okvir može biti odložen u zemlju i njoj će se razgraditi za samo dve nedelje.

Iako jednostavno i brzo nestaje u zemlji, ova letelica je na nebu prilično postojana – ona može da leti na visini od 1.000 metara i da ostane u vazduhu oko 20 minuta.

Izvor: Rojters

Foto: Pixabay

Чланак Ekološki dronovi od lišća ananasa се појављује прво на Biznis i Finansije.

Student doktorskih studija Branislav Pejak iz sela Silbaš kod Bačke Palanke, Mirjana Radulović iz Novih Kozaraca kod Kikinde, i Predrag Lugonja iz Žablja najpre su bili mali nadničari i vodonoše, a sad iz svoje kancelarije stvaraju budućnost sela u Srbiji.

Oni za „Biznis i finansije“ kažu da im to iskustvo mnogo znači, ali da pun pogodak u poslu nastaje samo kada rade zajedno sa kolegama iz grada.

Njiva bolje vaspitava i razgibava

Branislav Pejak trenutno završava doktorske studije elektronike i računarskog inženjerstva, a u ranom detinjstvu radio je lakše poslove na selu i starijima dodavao alat, vodu i sve što im zatreba. Već kao tinejdžer bio je dovoljno jak da balu slame tešku između 10 i 15 kilograma može da baci na prikolicu visoku i do osam metara. Posao na njivi je izuzetno težak i zanimljiva mu je reakcija ljudi iz grada da je „takav trening pod vedrim nebom i jakim suncem mnogo bolji od podizanja tegova u klimatizovanoj teretani“.

„Rad na njivi čeliči čoveka! Stekao sam izdržljivost i upornost u radu i to dragoceno iskustvo sad primenjujem u poslu. Radio sam na svojoj zemlji i ništa mi nije bilo teško, ali škola mi je bila primarna i osećao sam da treba još da se usavršavam. Stalno učim, trudim se da napredujem, da dajem svoj maksimum u razvoju poljoprivrede i pomeram granice. Od poljoprivrednih poslova nikada nisam pobegao, još uvek se trudim da svojoj porodici maksimalno pomognem, a i fizička aktivnost uvek dobro dođe da razbije kancelarijsku monotoniju i razbistri misli“, zadovoljno priča mladi istrazivač.

On je angažovan na projektima koji su vezani za upotrebu informacionih tehnologija. Napravio je algoritam za klasifikaciju kultura i predikciju prinosa na parcelama pomoću satelitskih slika, koje omogućuju procenu ukupne zasejanosti obradivih površina pod nekom poljoprivrednom kulturom. Tako je državi omogućeno da sagleda resurse kojima raspolaže i da planira uvoz i izvoz poljoprivrednih sirovina, a otkupljivači mogu unapred da pripreme skladišne kapacitete i formiraju cenu proizvoda. Trenutno je okupiran projektom o robotskim platformama pomoću kojih se prikupljaju uzorci zemljišta i radi analiza direktno na terenu.

„To je nešto poput pokretne laboratorije. Radim predobradu podataka iz kojih će biti generisana mapa po kojoj će se robot kretati i prikupljati uzorke zemljišta sa tačno određenih lokacija. Posle toga očekuje me validacija prikupljenih podataka i generisanje mape za selektivno đubrenje parcele. Aktuelan je i projekat vezan za upotrebu radarskih satelitskih slika i neuronskih mreža, kako bi bila rekonstruisana slika u boji na koju smo naviknuti“, nabraja Pejak svoje radne zadatke.

Potencijalne probleme poljoprivrednika, koji su mu dobro poznati, Pejak detaljno analizira, a potom koriguje i optimizuje softvere koje je napravio. Mnogo vredi sugestija stručnjaka odraslog na njivi, ali podjednako je korisno i viđenje kolega iz grada koji su vrsni stručnjaci. Kombinacija različitih profila ljudi u timu se može uporediti sa transferom tehnologija, ili kada nešto iz medicine prilagodimo i upotrebimo u industriji automobila.

„Kolege odrasle u gradu imaju iskustvo iz neke druge grane industrije, koje mogu da primene u poljoprivredi. Verujte mi, zajedno dolazimo do izvrsnih ideja“, siguran je Pejak.

Neću da radim, nego da unapredim!

Mirjana Radulović takođe pamti svoje detinjstvo po kopanju i plevljenju korova, brizi da li su se pojavile štetočine ili bolesti, jer je „njiva morala biti lepša od komšijine, a prinosi veći“. I pored svakodnevnog rada, tradicionalni obilazak pšenice vikendom bio je nezaobilazan.

Rad u polju bio je težak, često neizdrživ, ali ljudi su to prihvatali, družili se, smejali, pevali i pomagali jedni drugima. Tad niko nije mogao ni da nasluti da će roboti, dronovi, sateliti i samohodni traktori ubrzo zameniti rad čoveka. Sad svako radi za sebe, nema više sezonskih radnika koji sa motikama na leđima predveče napuštaju njivu, ljudi koji obrađuju pasulj na putu, niti elevatora da zuje iz svakog drugog dvorišta.

I ko bi mogao da predvidi da će deo zasluge što vojvođansko selo sada nalikuje nekom futurističkom filmu pripadati upravo devojčici koja nije krila svoju netrpeljivost prema poljoprivredi?

„Nikada se neću baviti poljoprivredom! Tom rečenicom propraćen je svaki moj rad u polju. Moja porodica iznenađena je što je nekadašnji mali nadničar bez volje za radom na njivi došao do doktorskih studija geonauka i da radi na projektima koji treba da unaprede poljoprivredne poslove. Nisam bila svesna koliko su te dve oblasti srodne i koliko je značio svaki odlazak u polje i svaki razgovor sa bakom, dekom i roditeljima dok čupamo korov. Svaki trenutak doneo je novo znanje, novo iskustvo i to iskustvo direktno vodi do predloga projekta“, objašnjava sadašnja naučnica.

Ona je radila na nekoliko nacionalnih i inostranih projekata posvećenih monitoringu kroz upotrebu daljinske detekcije u poljoprivredi i vodoprivredi. Analizom velikih baza podataka dolazi se do najjednostavnijih i najisplativijih rešenja za poljoprivrednike. Pametni odabir semena, predikcija prinosa i pametno navodnjavanje samo su neke od tema od izuzetnog značaja za razvoj i napredak u toj oblasti. Trenutno istražuje vodoprivredne probleme u Vojvodini i uvidom u postojeće navodnjavane površine i količine vode iz podzemnih i površinskih rezervoara omogućilo bi se formiranje različitih strategija održive poljoprivrede i vodoprivrede.

Sagledavanje problema iz raznih uglova svakako znači i zajedno sa kolegama iz grada dolaze do dobrog zaključka, rešenja problema ili predloga projekta. Naučnici odrasli u gradu često doprinose razvoju ideje u smeru u kome ljudi sa sela nisu ni razmišljali.

Krunim kukuruz, osmišljavam pametno zalivanje

Praktično znanje, radne navike, disciplina, organizovanost i rad u timu osobine su koje i Predragu Lugonji pomažu u naučnom radu. U detinjstvu krunio je kukuruz, hranio domaće životinje, radio na njivi i sve ono što zahteva život u selu, a u Biosens institutu realizovao je mnoštvo projekata – od ranih početaka i razvoja senzorskih mreža do korišćenja satelitskih slika u poljoprivredi. Većina tih projekata unapredila je poljoprivredu. Pametno zalivanje dosta štedi potrošnju vode i daje gotovo isti prinos, a nadgledanje spaljivanja setvenih ostataka sa satelita državi je korisno da spreči tu štetnu praksu.

Student doktorskih studija na telekomunikacijama trenutno je posvećen radu na setvenoj strukturi na osnovu satelitskih snimaka. Takozvani „crop“ modeli predvđaju prinos i pomažu državi u donošenju odluka koje će obezbediti pouzdanu i stabilnu ponudu hrane za stanovništvo.

„Detinjstvo provedeno na selu daje prednost, ali za dobre rezultate u poslu nije neophodno prethodno iskustvo. Saradnja sa kolegama iz urbane sredine je odlična i sa njima nesebično delim znanje, učimo jedni od drugih i zajedno dolazimo do sjajnih ideja i rešenja“, potvrđuje Lugonja.

On nikada nije maštao da pobegne od poljoprivrednih poslova, jer je u svom domaćinstvu mogao dosta toga da nauči i usavrši.

Vremena se menjaju i sve više domaćinstava u Srbiji počinje da se bavi preciznom poljoprivredom. Sateliti i dronovi nadgledaju useve, traktori imaju svoje autopilote, digitalne platforme olakšavaju razmenu informacija i iskustava. Samo jedna mašina za skupljanje povrća može da zameni rad oko 50 ljudi i već sad na njivama ima sve manje radnika.

Ali to je tek početak, kažu naši sagovornici koji imaju velike ambicije u svom radu. Ipak, saglasni su da proizvođači treba da se udruže i da tu praksu iz dobrih, starih vremena treba da zadrže i u budućnosti.

Nataša Šutuljić

broj 177, septembar 2020.

Foto: Pixabay

Чланак Iz sela u nauku: Motika gradi karakter, ali i naučnika се појављује прво на Biznis i Finansije.

“U mrežarniku u Guči rastu prve generacije ovakvog semenskog krompira. Aeroponika podrazumeva da se biljka hrani iz vazduha, a ne iz zemlje. Na taj način postiže se optimalan odnos hraniva i kiseonika. Produžava se vegetacioni period, na kraju stolona formira se krtola i kad dostigne određenu veličinu, krompir se bere. Svaka biljka koja se hrani na ovaj način formira oko 20 mini-krtola koje se posle sade u polju”, rekao je za Rinu Zoran Broćić, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu.

Dragačevskom krompiru vratiće se nekadašnji značaj

U specijalnoj laboratoriji radi se na proizvodnji pet sorti krompira, ali i na ponovnoj popularizaciji zaboravljene sorte dragačevski mesečar, koji sada doživljava svoju renesansu. Za jedan hektar potrebno je 60.000 mini-krtola, od kojih može da nastane do 20 tona semena. Kada se radi po sistemu aeroponike, nema sumnje da će takav krompir uspeti na bilo kom prostoru. Prinosi su veći i do šest puta. a to je ono što raduje sve proizvođače.

“Ona daje jednu jaku biljku koja je aklimatizovana, jedino što ne raste u zemlji. Proverili smo na dosta ogleda u Srbiji i u inostranstvu i potpunosti je identična drugim sortama krompira”, kaže Broćić.

Ovom inovativnom metodom dosad je u Guči napravljeno hiljade biljaka. Na ovaj način dragačevskom krompiru vratiće se nekadašnji značaj i ono što trenutno uvozimo biće nam na dohvat ruke i to na planini Jelici.

“Mislim da bi trebali da se vratimo domaćim semenskim autohtonim sortama krompira koje su dosta otpornije na štetočine i koje su aklimatizovane. Treba da se oslanjamo na naše domaće proizvode, a ne na uvoz iz Evropske unije, jer posle pandemije više ništa nije sigurno. Ovde imamo domaći, izuzetan proizvod“, rekao je Milić Domanović, v.d. direktora Centra za krompir u Guči.

Izvor: Rina/Bizinfo

Foto: Pixabay

Чланак Krompir koji se hrani iz vazduha i ne raste u zemlji се појављује прво на Biznis i Finansije.