Od kada je Džo Bajden preuzeo dužnost predsednika, sve veći broj multinacionalnih korporacija ulaže u podizanje proizvodnih pogona u Sjedinjenim Državama. Oživljavanje proizvodnje u Americi je mahom koncentrisano na visoke tehnologije. U sektoru poluprovodnika, TSMC, Intel, Texas Instruments i Micron Technology zajedno su uložili više od 152 milijarde dolara, dok su proizvođači baterija za električna vozila, uključujući LG Energy i Hyundai, izdvojili 53 milijarde dolara za izgradnju američkih fabrika.

Da bi vratio proizvodnju u SAD, zvanični Vašington je morao da pribegne ogromnim subvencijama. Prošle godine, američki Kongres je usvojio dva najveća paketa subvencija za pomoć privredi u istoriji SAD, 280 milijardi dolara za razvoj čipova i 270 milijardi dolara za proizvodnju električnih automobila i skladištenje energije.

Pre nešto više od tri decenije, tadašnji američki predsednik Bil Klinton, obećavao je prosečnom Amerikancu kule i gradove koje će mu doneti globalizacija. Pokazalo se da je američka elita svojom poIitikom napunila džepove finansijskom sektoru, dok je u isto vreme desetkovala industrijsku bazu. Bela kuća je sada odlučila da zaustavi globalizaciju, ali ne radi šire nacionalne dobrobiti. Umesto toga, Vol Strit nastoji da vrati deo proizvodnje u zemlju samo zato da bi sprečio Kinu da propisuje pravila globalne trgovine.

Onda se nešto dogodilo

Naravno, Bajdenova administracija to ne predstavlja tako, nego tvrdi da obnavlja američku ekonomiju „od sredine prema spolja“, stvarajući visoko plaćena radna mesta u proizvodnji, za koja nije potrebna fakultetska diploma. „Vol Strit nije izgradio ovu zemlju, nju je izgradila srednja klasa, a radnički sindikati su izgradili srednju klasu“, izjavio je Bajden prilikom posete fabrici u koju je TSMC uložio 12 milijardi dolara.

Bajden je propustio da objasni zašto je srednja klasa uopšte izgubila poslove. Razloge je sveo na jednostavan zaplet i rasplet: Amerika je imala dobre poslove u proizvodnji, „onda se nešto dogodilo“ i poslovi su se iselili u inostranstvo, a sada oni moraju da se vrate.

To „nešto“ je bio zaključak da su američki radnici previše skupi, naročito u poređenju sa prilikama koje su se ukazale u Kini, kada se priključila Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2001. godine. Zbog ubrzanog iseljavanja proizvodnje iz SAD na jeftinije destinacije, pre svega na kinesko tržište, do 2004. godine broj američkih radnih mesta u proizvodnji pao je za 44% ispod svog vrhunca iz 1979. godine, dok su se na poslovima koji su preostali uslovi rada izrazito pogoršali.

Donedavno je ovaj aranžman bio na obostranu korist Kine i Vol Strita. Posle ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, njen izvoz se za samo dve decenije uvećao gotovo devet puta. Još važnije, Kina je preusmerila izvoz na napredniju proizvodnju i usluge. Prosečni prihodi kineskih građana porasli su nekoliko puta, a siromaštvo je iskorenjeno zahvaljujući nacionalnom programu vrednom 800 milijardi dolara.

U međuvremenu, američke korporacije kao što su Apple, Tesla i Nike imale su neizmerne koristi od Kine kao proizvodne baze i rastućeg potrošačkog tržišta. Finansijski moguli, poput Stivena Švarcmana iz kompanije Blackstone, podsticali su američke firme da što više ulažu u kinesko tržište i postali neformalni posrednici između Pekinga i Vašingtona. Kina je do 2021. postala glavno odredište za direktna strana ulaganja, preuzevši titulu koju su SAD držale decenijama ranije.

Neprijatna istina

Iako je američki finansijski sektor i dalje duboko prisutan u kineskoj privredi, sada strahuje od zaokreta kojim zvanični Peking nastoji da izgradi sopstveni finansijski poredak, suprotstavljen zapadnom. Kineski predsednik Si Đinping je najavio hitne mere protiv „bilo kakve infiltracije kapitala u politiku koja potkopava politički sistem“, potvrđujući da nastavlja sa merama kojima želi da obuzda tehnološke tajkune u sopstvenoj kući i ojača državna preduzeća, što zapadnim kompanijama otežava nadmetanje na kineskom tržištu.

Američka finansijska elita se suočila sa neprijatnom istinom da je njima Kina i dalje potrebna, ali da oni možda više neće biti potrebni Kini. Anketa koja je krajem prošle godine sprovedena među američkim kompanijama koje posluju na kineskom tržištu, pokazala je da preko 70% ispitanika dovodi u pitanje svoje poslovanje u toj zemlji u narednih pet godina. Istovremeno, direktna strana ulaganja u Kini su u drugoj polovini 2022. pala na najniži nivo tokom poslednjih 18 godina.

Ali s druge strane, Kina svojim potezima koje preduzima s obrazloženjem kako želi da se „aktivno suprotstavi protekcionizmu, podizanju ograda i barijera, razdvajanju, prekidu proizvodnje i lanaca snabdevanja, jednostranim sankcijama i taktikama maksimalnog pritiska“, privlači sve više saveznika, pa zemlje u razvoju sada radije uzimaju kredite od Kine nego od MMF-a.

Zapošljavanje na sporednom koloseku

Vol Strit i dalje želi globalizaciju, ali pod svojim uslovima. Stoga nova američka industrijska politika nastoji da oslabi kinesku moć i da istovremeno smanji svoju zavisnost od uvoza sa kineskog tržišta. Iz tog razloga, ona je mnogo više usmerena na očuvanje nacionalne bezbednosti, nego na zapošljavanje.

Bajdenove najave kako će subvencije za proizvodnju čipova zaposliti milion radnika, nakon što je ovu procenu osporio Vašington Post pozivajući se na podatke istraživačkih kuća koje prate ovu industriju, spale su na oko 6.200 novih radnih mesta. Radnici sa nižim kvalifikacijama mogu da očekuju platu od oko 48.000 dolara godišnje, što je oko 8.000 dolara iznad medijalne zarade na nivou cele industrije. Za američke prilike to nije velika razlika, koja bi bitno uticala na rast životnog standarda među proizvodnim radnicima.

Pored toga što se pokazalo da je uprkos velikim subvencijama zapošljavanje ostalo na sporednom koloseku, postavlja se pitanje kako će ovaj plan funkcionisati u situaciji kada su vodeći proizvođači čipova u SAD godinama unazad trošili državnu podršku na otkup svojih akcija, umesto na kapitalna ulaganja.

Jedna pravila za SAD, druga za ostale

Proizvođači čipova Intel, IBM, Qualcomm, Texas Instruments i Broadcom zajedno su potrošili 71% svoje dobiti između 2011. i 2020. na otkup akcija u ukupnom iznosu od 249 milijardi dolara. ExxonMobil, jedna od primarnih kompanija za pokretanje američke „zelene revolucije“ podstaknute subvencijama, nedavno je najavila otkup akcija vredan 50 milijardi dolara, koji će trajati do 2024. godine.

Amerika sa ovakvom praksom rizikuje da se sve manje novca izdvaja za istraživanja i razvoj i da izgubi svoju tehnološku prednost nad Kinom. Trenutno, SAD vode u svetu po izdacima za istraživanja i razvoj koji čine oko 30% globalne potrošnje, ali je Kina strahovito ubrzala, povećavši ovaj udeo tokom prethodnih dvadesetak godina sa 4,9% na oko 24% globalne potrošnje.

Sjedinjene Države su decenijama uspešno prodavale priču o globalizaciji drugima, a sada, da bi se odbranile od Kine, sve ogoljenije igraju po dvostrukim standardima, potencirajući protekcionizam kod kuće dok od svih ostalih zahtevaju da se pridržavaju pravila slobodnog tržišta. Ovakvo licemerje zateglo je odnose s ključnim američkim saveznicima, Nemačkom i Francuskom, dok je Svetska trgovinska organizacija, koja je decenijama upravljala američkom hegemonijom u svetu, tužila SAD zbog kršenja trgovinskih pravila.

Чланак SAD: Šuplji povratak fabrika се појављује прво на Biznis i Finansije.

Beskrajni redovi na listi čekanja „kako stići do specijalističkih pregleda“ bili su uobičajeni u Srbiji i pre pojave korona virusa. Prema analizi Fiskalnog saveta iz 2020. godine, naša zemlja je u poređenju sa zemljama Centralne i Istočne Evrope (CIE) imala na 100.000 stanovnika upola manje CT skenera, gama kamera i jedinica za radio terapiju i čak tri do četiri puta manje PET skenera, magnetnih rezonanci i jedinica za angiografiju.

Još veći problem je nedostatak medicinskog osoblja, posebno lekara specijalista i hirurga, pa je u periodu od 2016. do 2018. godine na pojedine specijalističke preglede samo u Beogradu čekalo približno 30.000 ljudi godišnje, što je rast za oko 30% u odnosu na 2007. godinu. Isti izvor procenjuje da je potrebno podići ulaganja u zdravstvo koja su iznosila između 0,3% i 0,4% BDP-a na 0,5% bruto domaćeg proizvoda kako bismo sustigli zemlje CIE.

Ovoliko čekanje na specijalističke preglede direktno ugrožava zdravlje pacijenata i krši njihovo pravo na dostupnost i kvalitet zdravstvenih usluga. Pritom se nemilice troši njihovo vreme a da ne mogu da dobiju od lekara čak ni relevantnu informaciju, upozoravaju u nevladinoj organizaciji Tim 42, koja se u svom delovanju bavi i kvalitetom zdravstvenih usluga u Srbiji.

Gubitak zdravlja u proceduri

U teoriji, pacijenti koji predugo čekaju na pregled kod državnog lekara mogu od njega da zahtevaju pisanu potvrdu da zdravstvena usluga ne može da se obavi u neophodnom roku, i da odu kod privatnika, a refundaciju troškova zatraže od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO). U praksi, to ne važi za one zdravstvene usluge za koje se utvrđuju liste čekanja i koje su stoga najproblematičnije, a po pravilu i najskuplje.

Prema podacima RFZO, na snimanje magnetnom rezonancom, na primer, trenutno čeka najmanje 7.000 ljudi, neki duže od dve godine. Ova usluga kod privatnika košta najmanje 10.000 dinara, a često je cena znatno veća u zavisnosti od toga koji deo tela se snima.

Refundacija ponekad nije zagarantovana ni za one usluge koje su na listi RFZO-a, iz više razloga, a jedan od njih je odbijanje zdravstvenih radnika da pacijentima izdaju potvrde da ne mogu u predviđenom roku dobiti uslugu u državnoj ustanovi, navode u Timu 42.

Njihovi pravni stručnjaci su tokom pandemije najčešće dobijali pritužbe upravo onih građana koji čekaju na specijalističke preglede, a i kada bi pregledi bili zakazani, pacijenti su se žalili da stoje i više od deset sati u redovima. Građani koji nemaju novca da obave preglede u privatnim zdravstvenim ustanovama, ostaju „zaglavljeni“ u lavirintu državnih procedura, gde ih „upućuju iz zdravstvene stanice u bolnicu, pa iz bolnice u Dom zdravlja, a odatle ponovo u zdravstvenu stanicu, samo da bi obavili jedan pregled“.

U ovoj nevladinoj organizaciji ističu da je ovakav tretman suprotan svemu što piše u Zakonu o pravima pacijenata, od kojih neki zbog ovakvog odnosa odustaju od daljeg lečenja. Dodaju da su zavodi za javno zdravlje ranije analizirali kvalitet rada zdravstvenih ustanova i izveštavali o zadovoljstvu njihovih korisnika, ali da takvi izveštaji nisu dostupni u poslednje dve godine koliko traje pandemija.

Imajući u vidu da su mnoge zdravstvene ustanove ulazile u „kovid sistem“ i zato odlagale preglede pacijenata sa drugim zdravstvenim tegobama, ne čude podaci da je pored više od 15.000 preminulih od korone, zabeležen i porast smrtnih slučajeva usled drugih oboljenja. Prošle godine je u Srbiji preminulo 21.000 ljudi više nego 2020. i čak 34.000 više nego 2019. godine

„Optimizovano“ i obrazovanje

U prethodnim godinama zdravstvo nije bilo jedina žrtva „optimizacije“, kako zvaničnici vole da zovu štednju. „Udeo budžeta za Ministarstvo prosvete se umanjio sa 4,74% iz 2014. godine na 4,08% BDP-a u 2020. godini. Sredstva za stipendije, domove, subvencije za ishranu i slično, spala su u tom periodu sa 0,09% na 0,06% budžeta za učenike srednjih škola, i sa 0,20% na 0,14% budžeta za univerzitetske studente, neproporcionalno utičući na učenike i studente iz porodica sa nižim primanjima“, navodi se u najnovijem izveštaju koji su uradili Inicijativa za ekonomska i socijalna prava A11 i njujorški Centar za ekonomska i socijalna prava (CESR).

Nenad Jevtović, direktor Instituta za razvoj i inovacije, kaže za B&F da u Srbiji još uvek nije toliko izražena nejednakost u pristupu obrazovanju kao u neoliberalnim ekonomijama poput američke, ali da polako klizimo ka tome.

Njegov zaključak potvrđuju i podaci Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ, da svega 9% najsiromašnije dece pohađa predškolsku nastavu. Osnovnu školu upisuje 95,7% od ukupnog broja dece, ali čak 10 od 15% upisanih je ne završi. „To su najčešće deca iz izrazito siromašnih porodica i iz manjina poput romske“, kaže Jevtović i dodaje da je ovo složen problem, koji se ne može svesti samo na materijalne uslove ili pripadnost određenoj zajednici.

No, i oni koji nisu među najsiromašnijima, imaju poteškoća da finansijski izdrže „besplatno školovanje“ kakvo Srbija ima. Dok sve zemlje oko nas, osim Bosne i Hercegovine, deci obezbeđuju besplatne udžbenike, u našoj zemlji se oni kupuju i to po nimalo pristupačnim cenama. Udžbenički kompleti za osnovnu školu koštaju od 7.500 pa sve do 17.000 dinara. „Mnogi roditelji nemaju novca za nove knjige pa kupuju polovne, i na taj način nejednakost postaje još vidljivija“, ističe Jevtović.

Uludo trošenje ljudi

Naš sagovornik, međutim, skreće pažnju da su društvene razlike u dostupnosti školovanja najvidljivije u visokom obrazovanju: „Ako ste rođeni u velikom gradu koji je univerzitetski centar, ako imate obrazovane roditelje i materijalnu sigurnost, već na početku života ste dobili premiju. Za takve ljude postoji velika šansa da će nastaviti školovanje. Za sve ostale ovo je borba iz koje možda neće izaći kao pobednici“.

Deca iz siromašnih porodica se često zapošljavaju posle srednje škole kako bi doprinela kućnom budžetu. Ukoliko se i odluče na studiranje, pitanje je da li će imati dovoljno novca za sve troškove: za knjige, za stanovanje ako studiraju van svog prebivališta, ili za finansiranje prve godine ako ne upadnu „na budžet“.

Jevtović tvrdi da naše visokoškolske ustanove ne prate zahteve tržišta, zbog čega se dešava da na nekim fakultetima za jedno mesto konkuriše po troje, četvoro studenata, a na pojedinim ni u drugom upisnom roku ne uspeju da popune slobodna budžetska mesta. „To je zamka za osobe koje nemaju sredstava da studiraju, jer se samo zbog prve godine ’na budžetu’ mogu opredeliti za profesiju koja nije tražena na tržištu. Zbog toga, već na početku studiranja umanjuju svoju mogućnost za kasniji napredak u društvu“, navodi Jevtović još jednu u nizu zamki za uludo trošenje ljudskog potencijala u Srbiji, koji nam usled ogromnog odliva mozgova ionako „ne pretiče“.

Marija Dukić

Biznis i finansije 195, mart 2022.

Foto: Pixabay

Чланак Dostupnost zdravstva i obrazovanja: Koliko para, toliko zdravlja i znanja се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pandemija je samo pojačala regionalne nejednakosti u Srbiji, koje su i pre sadašnje zdravstvene i ekonomske krize bile među najvećima u Evropi. Nerazvijeni regioni su usled posledica korona virusa dodatno ekonomski oslabili, dok je prestonica višestruko ojačala. Beograd je investitorima prvo mesto za ulaganja, radna snaga se najviše seli ka prestonici, BDP glavnog grada po stanovniku i zarade su iznad nacionalnog proseka, a zaposleni koji rade na najbolje plaćenim poslovima većinom u prestonici – najlakše su se prilagodili „radu od kuće“.

Iako je smanjivanje ekonomskih nejednakosti među regionima u Srbiji zvanično promovisano kao jedan od glavnih ciljeva i u privlačenju stranih direktnih investicija (SDI), profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Dejan Molnar kaže za B&F da je njihov raspored već od samog početka tranzicije bio izuzetno neujednačen u korist Beograda. U periodu od 2001. do 2016. godine, u regionu Beograda je realizovano čak 45% od ukupnog broja stranih investicija, u Vojvodini 37%, Šumadija i Zapadna Srbija su privukle tek 10%, a Južna i Istočna Srbija svega 8% od ukupnih stranih ulaganja.

Molnar napominje da su regionalne neravnomernosti u Srbiji bile izražene i po brojnim drugim osnovama čak i unutar samih regiona. Stoga ni troškovi koje je isporučila pandemija nisu bili jednaki za sve, jer je otpornost na šokove prevashodno zavisila od postojeće ekonomske snage i strukture privrede, kao i od kvaliteta zdravstvene i društvene infrastrukture.

Različite Srbije unutar jedne države

Kada je korona virus paralisao ceo svet 2020. godine, Beograd je imao BDP po glavi stanovnika za 71,5% veći od nacionalnog proseka, dok je u ostalim regionima bio niži od republičkog proseka i to u Vojvodini za 4,1%, u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji za 33,3%, a u Južnoj i Istočnoj Srbiji za 34,6%.

Beograd je na 1.000 stanovnika imao 382 zaposlena, Vojvodina 317, Šumadija i Zapadna Srbija 293, a najlošija situacija je bila u regionu Južne i Istočne Srbije koji je imao 282 zaposlena na 1.000 stanovnika. Pritom, neto prosečna zarada bez poreza i doprinosa je u regionu Beograda bila veća za 1,3 puta nego u Vojvodini, blizu 1,5 puta viša nego u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji i za 1,4 puta veća nego u Južnoj i Istočnoj Srbiji.

Regionalne razlike su vidljive i mereno kvalitetom radnih mesta. U beogradskom regionu oko 74% zaposlenih rade kao rukovodioci, direktori, funkcioneri, stručnjaci i umetnici, tehničari, službenici i oni koji se bave uslugama i trgovinom, što je za 23% više od republičkog proseka za pomenuta zanimanja.

S druge strane, u centralnoj, zapadnoj, južnoj i istočnoj Srbiji preovlađuju potpuno drugačije profesije među zaposlenima, napominje Molnar. U ovim regionima je najviše poljoprivrednika, šumara, ribara i srodnih zanatlija, te rukovaoca mašinama i postrojenjima, montera i vozača. Pored toga, u Beogradu čak 43,2% od ukupnog broja zaposlenih ima visoko obrazovanje, njihovo učešće u ukupnoj zaposlenosti u Vojvodini iznosi 23%, u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji 20,4%, Južnoj i Istočnoj Srbiji 18,2%, dok je nacionalni prosek 26%, navodi Molnar.

U strukturi beogradske privrede više su zastupljeni tercijarni i kvartarni sektor, odnosno usluge, trgovina, administracija, državna uprava, finansije, u poređenju sa primarnim i sekundarnim – poljoprivredom, rudarstvom, prerađivačkom industrijom, dok je situacija u ostalim regionima obrnuta. Stoga su zaposleni u regionu Beograda mogli i lakše da se prebace na „rad od kuće“, ukazuje naš sagovornik.

Spremnost regiona da svojim zdravstvenim kapacitetima odgovore na pandemiju takođe je bila veoma različita. Kada je 2020. proglašeno vanredno stanje zbog ubrzanog širenja korona virusa, najviše stanovnika na jednog lekara je bilo u Vojvodini (399), zatim u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji (371) i Južnoj i Istočnoj Srbiji (329), dok je stanje bilo najpovoljnije u Beogradu (286). Prema broju stanovnika koji dolaze na jednog lekara, nejednakosti su bile još veće unutar regiona, između samih okruga, i to u Vojvodini 1,65 puta, u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji 1,7 puta, a u Južnoj i Istočnoj Srbiji 1,9 puta.

Unutrašnji odliv mozgova

Ogromne razlike u ekonomskoj razvijenosti, prosečnom standardu i kvalitetu života uzrokuju veoma izražene unutrašnje migracije od manje razvijenih ka razvijenijim regionima. U 2020. godini, priliv stanovništva su imali regioni Beograda (+4.866 lica) i Vojvodine (+ 937), dok su regioni Šumadije i Zapadne Srbije (-3.266) i Južne i Istočne Srbije (-2.537) zabeležili veći broj odseljenih nego doseljenih lica.

Unutar Vojvodine, od ukupno sedam okruga, u tri (Zapadnobačkom, Severnobanatskom i Srednjobanatskom) je zabeležen negativan migracioni saldo, u Sremskom okrugu je on bio nula, dok je u tri okruga (Južnobanatskom, Južnobačkom i Severnobačkom) pomenuti bilans bio pozitivan. U svih osam okruga unutar Šumadije i Zapadne Srbije zabeležen je negativan migracioni saldo stanovništva. Od ukupno devet okruga u Južnoj i Istočnoj Srbiji, čak osam je zabeležilo negativna migratorna kretanja, osim Nišavskog okruga (+ 172 lica).

Od ukupno 25 administrativnih oblasti, u čak 19 je evidentiran veći broj odseljenih u poređenju sa brojem doseljenih lica.

Tokom perioda od 2013. do 2020. godine, Srbija je proseku gubila oko 38.000 ljudi godišnje. U posmatranom sedmogodišnjem razdoblju rast broja stanovnika beležili su jedino Beograd (oko 3.500 na godišnjem nivou) i Novi Sad (oko 2.400 u proseku godišnje). Ostali gradovi imali su prosečan godišnji pad žitelja: Leskovac (-1.279), Кruševac (-1.123), Кraljevo (-1.114), Zrenjanin (-1.000), Sombor (-960), Кikinda (-663), Smederevo (-816), Užice (-684), Vranje (-539)…

Ovako izražen odliv stanovništva iz najvećeg dela Srbije ka samo dva grada, upozorava da bi uprave na lokalu trebalo što pre da osmisle i sprovedu razvojne strategije koje bi zaustavile, a potom počele i da preusmeravaju ovakva kretanja, ističe Molnar.

Ogoljene ruralne nedaće

Mada se u prvom talasu pandemije činilo da su sela u Srbiji odjednom počela da bivaju „prenaseljena“ zbog masovnog napuštanja gradova tokom najrigoroznijih karantinskih mera, podaci govore da je korona samo dodatno ogolela sve veći jaz u ekonomskom i društvenom razvoju na štetu ruralnih sredina.

Natalija Bogdanov, profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, ističe da je u uslovima pandemije položaj ruralnih sredina još otežaniji nego ranije:

„Na samom početku pandemije, u uslovima potpunog zatvaranja, ionako otežan pristup seoskog stanovništva socijalnim uslugama postao je još izraženiji. To se posebno odnosilo na zdravstvene usluge, na brigu o deci i starima, snabdevanje staračkih i samačkih domaćinstava u uslovima ograničenog kretanja i ukidanja transporta. Zaposleni iz seoskih sredina, smenski radnici i slično, često su bili prinuđeni da napuste poslove na kojima su angažovani. Sistem pomoći za staračka i samačka domaćinstva u udaljenim naseljima nije institucionalno bio regulisan. Sistemi samopomoći i socijalne mreže bili su pokrenuti i aktivirani da se ovi izazovi prevaziđu, uključujući lokalne nevladine organizacije i Crveni krst. Praćenje onlajn nastave otežavao je loš kvalitet interneta u udaljenim naseljima“.

Pokušaji da se pristup poljoprivrednika tržištima olakša kroz plasman putem onlajn pijaca i drugih vidova prodaje preko interneta jesu bili korisni, ali ne jednako za sve sektore i proizvode, smatra naša sagovornica. Isto se može reći i za vanredne mere podrške poljoprivredi. „Međutim, nema dileme da su ruralni turizam, ugostiteljstvo i domaćinstva uključena u prateće servise značajno profitirali, pre svega zbog ograničenog kretanja van zemlje“, zaključuje Bogdanov.

Danijela Nišavić

Biznis i finansije 195, mart 2022.

Foto: Pixabay

Чланак Jačanje regionalnih razlika u Srbiji: Virus beogradizacije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Zašto je raspon u raspodeli dohotka toliko važan za razvoj jednog društva? Zato što koncentracija ekonomske i političke moći u rukama malog broja dobrostojećih pojedinaca na štetu svih ostalih nije samo pitanje društvene pravde, već je to činilac koji bitno utiče na političku stabilnost i ekonomski prosperitet. Ili kako je to definisao ekonomista Francisko Fereira: „Poput holesterola, nejednakost može biti dobra ili loša. ’Dobra’ nejednakost nagrađuje trud i vodi ka boljem učinku, dok ’loša’ nejednakost traći ljudski potencijal“, navodi se u analizi Centra za visoke ekonomske studije (CEVES) o uticaju nejednakosti na održivi razvoj.

Gubitak ekonomske efikasnosti usled visoke nejednakosti je veći u zemljama u razvoju nego u razvijenim državama. Stanovništvo u siromašnijim zemljama teže dolazi do posla, većinom radi u loše plaćenim delatnostima, nema odgovarajuće mogućnosti da se obrazuje i leči, a sve to prati i slabo razvijen sistem socijalne zaštite za podršku najugoroženijima. Prevelika nejednakost u društvu vodi u začarani krug siromaštva, u kome deca siromašnih najčešće imaju „perspektivu“ da završe u siromaštvu kao i njihovi roditelji.

Stoga biti relativno siromašan u nekoj bogatoj zemlji sa visokim prosečnim standardom nije isto što i oskudevati u ekonomski slabije razvijenoj državi kao što je Srbija. Životni standard u Srbiji je za oko 60% niži nego u EU, a dohodna nejednakost u našoj zemlji je među najvećima u Evropi. Trenutno, petina najbogatijih građana Evropske unije ima pet puta veći dohodak od petine najsiromašnijih, a u Srbiji je ta razlika 6,5 puta.

Zamke nejednakosti i siromaštva su još opasnije posle izbijanja korona krize koja je najviše pogodila najugroženije grupe stanovništva, radnike u sivoj ekonomiji i zaposlene u sektorima sa niskim zaradama, kao što su lične usluge i turizam.

Kreativne rupe u zakonu

Izvori nejednakosti su mnogobrojni, ali jedan od glavnih razloga za velike razlike u dohotku je loš učinak na tržištu rada koje ne uspeva da aktivira neaktivnu radnu snagu i stvori kvalitetna i dobro plaćena radna mesta. Delimičan razlog za takvu situaciju u Srbiji su i nedovoljna ulaganja u mere aktivne politike zapošljavanja, koja iznose manje 0,1% BDP-a.

Prema podacima iznetim u pomenutoj studiji, u Srbiji je neaktivno 32% radno sposobnog stanovništva u poređenju sa 27% neaktivnih u EU, a među njima je najviše žena. Posledica toga su niske stope zaposlenosti, koje iznose 61% za stanovništvo između 15 i 64 godina starosti i samo 54% za žene. Srbija ima visoke stope neformalne zaposlenosti (18%) i ranjive zaposlenosti (24%), što zajedno sa visokim udelom ljudi koji nemaju posao, ne školuju se niti usavršavaju kroz sistem obuka – a takva je petina radno sposobnog stanovništva u poređenju sa 14% u EU – predstavlja jedan od glavnih izvora postojeće nejednakosti i gotovo siguran uvod u buduće siromaštvo.

Domaće tržište rada boluje i od izraženih regionalnih razlika. Tako je stopa zaposlenosti od 65% u regionu Beograda za 8% viša nego u Južnoj i Istočnoj Srbiji, dok je stopa nezaposlenosti skoro 6% niža. Prisutne su i ogromne regionalne razlike u zaradama, pa je u pretkriznoj 2019. razlika u prosečnim neto zaradama između opština sa najvišom i najnižom prosečnom zaradom iznosila skoro 55.000 dinara, što je odgovaralo prosečnoj neto zaradi u to vreme. Zato su i rizici od siromaštva u regionima neravnomerno raspoređeni. Primera radi, riziku od siromaštva u opštini Novi Beograd je izloženo 4,8% stanovništva, a u opštini Tutin skoro dve trećine tamošnjih žitelja, navodi se u analizi.

Nejednakosti na tržištu rada su veoma izražene i zavisno od tipova ugovora preko kojih se radnici angažuju, odnosno da li su u pitanju standardni ili takozvani nestandardni vidovi rada – rad na određeno, agencijski rad, privremeni i povremeni rad, sezonski rad, samostalna delatnost i neformalni rad. Iz tog razloga ni povećanja minimalne zarade ne utiču bitnije na smanjivanje nejednakosti. Naime, radnici angažovani „na crno“ ne ostvaruju pravo na minimalnu zaradu, a široko je rasprostranjena i praksa u privatnom sektoru da se minimalna plata isplaćuje legalno, a preostali iznos u gotovini.

Stoga, poslodavci samo prilagođavaju povećanje minimalne zarade na način da deo zarade koji se isplaćuje u gotovini bude umanjen za iznos povećanja minimalne zarade. Uz to, nije retkost da radnik mora da vrati poslodavcu deo minimalne zarade koji se zvanično isplaćuje, kroz neformalne kanale, a nekim radnicima se smanjuje stvarna minimalna zarada tako što im se povećava radno vreme za taj iznos, upozoravaju autori studije.

Ovakva situacija je posledica lošeg radnog zakonodavstva i činjenice da je uloga sindikata u našoj zemlji potpuno marginalizovana. Prema podacima Međunarodne konfederacije sindikata, Srbija je među državama koje sistematski ugrožavaju prava radnika. Sindikati imaju izrazito mali uticaj na kreiranje javnih politika i radnog zakonodavstva, što otvara prostor za mnogobrojne zloupotrebe i eksploataciju radnika. Sindikati imaju mali broj članova u poređenju sa ukupnom zaposlenošću, a ova nesrazmera je posebno izražena u privatnom sektoru.

Siromaštvo „kopa jamu“ za još veću oskudicu

Siromaštvo roditelja „kopa jamu“ njihovoj deci i u pogledu mogućnosti za školovanje. Ovaj jaz počinje u Srbiji još od predškolskog obrazovanja, kojim je obuhvaćeno svega 9% dece iz siromašnih porodica. Najviše dece u vrtićima potiče iz urbanih sredina, a preko 60% iz porodica u kojima su oba roditelja zaposlena. Što je viši stepen obrazovanja to je veći i socijalni jaz, pa verovatnoća da mlada osoba čiji roditelji imaju samo osnovno obrazovanje završi fakultet je 79 puta manja nego kada je reč o njenom vršnjaku čiji roditelji imaju visoko obrazovanje. Autori studije navode i podatak da 87% srednjoškolaca iz bolje stojećih porodica očekuje da će steći fakultetsko obrazovanje, u poređenju sa samo 41% onih koji potiču iz siromašnijih domaćinstava.

Izbijanje pandemije i prelazak na onlajn nastavu su dodatno diskriminisali decu iz najugroženijih grupa, jer nisu imala potrebnu opremu niti internet vezu da prate nastavu na ovakav način.

Državni mehanizmi socijalne pomoći u Srbiji ne uspevaju da obuhvate sve ugrožene grupe, a prema podacima UNICEF-a, čak 90% najsiromašnijih ne dobija novčanu podršku u okviru socijalne pomoći. Obuhvat dece dečijim dodatkom je značajno smanjen u poslednjih nekoliko godina i pao je sa 25,1% u 2012. na 17,7% u 2019. godini.

S druge strane, 12% starijih od 65 godina nije ostvarilo pravo na starosnu penziju. Kako ocenjuju autori studije, raspon između najviših i najnižih penzija je veliki, a poslednje delimične reforme penzionog sistema su samo uvećale postojeće nejednakosti. „Primena Bizmarkovog penzionog sistema bez progresivnog oporezivanja dovela je do velikih nejednakosti među penzionerima, a ovaj problem nije rešila ni nedavno sprovedena švajcarska formula“, navodi se u analizi.

Neodgovarajući poresko-socijalni sistem se često ističe kao jedan od ključnih generatora visoke nejednakosti. Đini koeficijent za bruto i neto zarade se neznatno razlikuje, što ukazuje na činjenicu da oporezivanju zarada u Srbiji nije progresivno. Isto tako, mehanizam socijalne zaštite u Srbiji ima znatno manji redistributivni efekat nego u EU – od relativno malih iznosa za dečiji dodatak do obuhvata penzija, posebno kada je reč o ženama. Prema kompozitnom indeksu CRI, koji meri delovanje države u oblasti socijalnih davanja, oporezivanja i radnog prava, Srbija na listi od 157 država zauzima 144. mesto po osnovu poreskih politika, 73. mesto po osnovu socijalnih davanja i 57. mesto po osnovu radnih prava i zarada.

Maja Đurić

Biznis i finansije 195, mart 2022.

Foto: Pixabay

Чланак Srbija – zemlja radnika bez radničkih prava се појављује прво на Biznis i Finansije.

Periskop

6. CIJENA RATA U UKRAJINI: Kvadratura gasa
Ako je rat nastavak politike drugim sredstvima, onda su ekonomske sankcije uvertira rata. Rat u Ukrajini nije „normalan“ rat i brzina kojom su eskalirale zapadne ekonomske sankcije protiv Rusije, i njihova žestina, pogodiće i globalnu ekonomiju. Ono što gledamo su tektonske promjene koje radikalno preoblikuju ekonomske, političke i vojne odnose, prvenstveno u Evropi.

10. TRŽIŠTE „VEČNE MLADOSTI“ – STARTAP KOJI ULAŽE U NOBELOVCE: Mladi žude za bogatstvom, a bogati za mladošću
Da je i nauka veliki posao pokazuje biotehnološki startap „Altos lab“ koji u potragu za večitom mladošću kreće sa tri milijarde dolara.

12. GENERALNI DIREKTORI U SRBIJI I SVETU O EKONOMSKOM OPORAVKU: Promena težišta
Najveći broj poslovnih lidera u svetu i u Srbiji je uveren da će se poboljšati ekonomske prilike u ovoj godini, a slično percipiraju i najveće pretnje po poslovanje, pokazuje najnovije PwC istraživanje. Rezultati studije potvrđuju da sada najvažniji postaju ljudi, naša zajednica i životna sredina.

Biznis

14. MARJANA DAVIDOVIĆ, GENERALNA DIREKTORKA KOMPANIJE NESTLÉ ZA SRBIJU, CRNU GORU I SEVERNU MAKEDONIJU: Uskoro će zamena za meso proizvedena u Srbiji osvajati strana tržišta
Kompanija Nestlé je prošle godine na globalnom nivou prodala vegeterijanske i veganske hrane u vrednosti od 860 miliona dolara, a sada takvu proizvodnju pokreće u novoj fabrici u Surčinu. Sirovine za proizvodnju, a prvenstveno soju, pretežno će nabavljati u Srbiji, dok će najveći deo proizvodnje izvoziti u evropske zemlje, najavljuje u razgovoru za B&F Marjana Davidović, generalna direktorka kompanije Nestlé za Srbiju, Crnu Goru i Severnu Makedoniju.

18. GORDANA DOJČINOVIĆ MANIĆ, UNIJAPAK: Za modernizaciju uvek mora da bude novca
Porodično preduzeće Unijapak je počelo kao proizvođač kesica za šećer, a danas isporučuje na domaće i strana tržišta preko 150 praškastih i zrnastih prehrambenih proizvoda. Jedno od ključnih pravila ovog preduzeća iz Niša je da za modernizaciju uvek mora biti novca, a ono što ga dodatno izdvaja je porodični konsenzus da se u javnosti ne ruži konkurencija, niti hvališe humanitarnim akcijama.

20. RECEPT ZA USPEH IZ „SKROZ DOBRE PEKARE“ Morate uvek biti skroz dobri
„Skroz dobra pekara“ je od nekadašnje male trgovine na Karaburmi izrasla u najveći maloprodajni lanac u Srbiji u svojoj delatnosti. Danas imaju 80 maloprodajnih objekata u 25 gradova, gde njihove proizvode svakodnevno kupuje svaki stoti stanovnik Srbije. Ovaj maloprodajni lanac, koji je potpuno promenio standarde u svojoj industriji, izuzetno dobro posluje i u pandemiji. Prošle godine su počeli da izvoze svoje proizvode na tržište EU, a uskoro će ih biti i u Ruskoj Federaciji i okolnim državama.

22. MARKO PETKOVIĆ, PEAKSEL: Gejming je kao filmska industrija, samo teži
Niška kompanija Peaksel je tokom decenije postojanja objavila 300 mobilnih igrica i aplikacija za Android i iOs, a sa današnjih 60 zaposlenih i Guglom kao ključnim partnerom predstavljaju jednog od lidera u domaćoj gejming industriji. Osnivač i vlasnik Marko Petković kaže da je tokom preduzetničke karijere naučio dve važne lekcije: da ništa ne treba raditi na silu, kao i da je ključ zdravog poslovanja u diversifikaciji rizika.

Finansije

24. STRAH OD INFLACIJE: Novi nevidljivi neprijatelj pred vratima
Taman kada je izgledalo da će odgovor centralnih banaka na rastuću inflaciju, u prvom redu Fed-a, biti centralno ekonomsko pitanje u tekućoj godini, napad Rusije na Ukrajinu sve ostalo je bacio u drugi plan. Rusko-ukrajinski sukob dodatno će raspiriti inflaciona očekivanja, a eventualno veće povlačenje stranog kapitala iz Istočne Evrope ne bi zaobišlo ni našu zemlju. Stabilnosti javnih finansija neće doprineti ni populističke mere koje su se umnožile u predizbornom periodu. Stoga, očekivanja NBS-a da će se inflacija krajem godine kretati u rasponu 3,5-4,0 odsto deluju kao prilično optimistički scenario, a sa nedavnom eskalacijom geopolitičkih rizika gotovo neostvarivo.

28. PORESKI TRETMAN STICANJA IMOVINE IZ PROCESA RESTITUCIJE: Dažbine na vraćena dobra
Srbija je u januaru ove godine prvi put emitovala državne obveznice radi izmirenja obaveza po osnovu obeštećenja za oduzetu imovinu, a krajem marta će biti isplaćena akontacija u novcu starim vlasnicima. Šta propisuju važeći zakoni o oporezivanju imovine koja je stečena iz procesa restitucije?

30. ULAGANJA U INTERNET: Telekomi protiv „big teh“ družine
Najveće telekomunikacione kompanije u Evropi žale se na stalni pad profitabilnosti zbog velikih ulaganja u internet i skromnih naknada za korišćenje mreže, koju su preplavili sadržaji „big-teh“ kompanija. Izuzev Deutsche Telekoma, telekom operateri Orange, Telefonica i Vodafone su doživeli pad cena akcija u poslednjih pet godina. Nasuprot njima, velike tehnološke kompanije koje ne učestvuju u finansiranju internet infrastrukture doživele su pravi bum na berzama, naročito tokom 2021. godine, a njihove kapitalizacije su neuporedivo veće nego kapitalizacije pomenutih telekoma, čak i do preko deset puta.

Temat – Zamke sve većeg socijalnog jaza

32. PANDEMIJA EKONOMSKE NEJEDNAKOSTI U SVETU: Imati i nemati
Pandemija nije podjednako pogodila svakoga. Neki su ostali bez posla, ušteđevine i krova nad glavom, dok su drugi uvećali svoje bogatstvo za desetine milijardi dolara. U prosjeku, znači, svi smo profitirali, što bi rekli statističari.

36. GLAVNI RIZICI ZA POVEĆANJE NEJEDNAKOSTI U SRBIJI: Zemlja radnika bez radničkih prava
Trenutno, petina najbogatijih građana EU ima pet puta veći dohodak od petine najsiromašnijih, a u Srbiji je ta razlika 6,5 puta. Jedan od glavnih izvora nejednakosti kod nas je jako veliki udeo loše plaćenih poslova i praksa da se cela ili veći deo zarade isplaćuje „na crno“, što obesmišljava i povećanja minimalne zarade. Srbija se na međunarodnim listama kotira i kao zemlja u kojoj se sistemski ugrožavaju prava radnika, a nije visoko ocenjen ni domet socijalne zaštite.

38. NERAVNOMERAN OPORAVAK PRIVREDE: Ista meta, ali ne i odstojanje
Aktuelna pandemija je nekim delatnostima donela veliki boljitak, neke su se brzo prilagodile i nisu knjižile značajnije gubitke, ali ima i onih koje će se kad prođe kriza dugo oporavljati. Male i velike firme, kao i domaće i inostrane, nisu delile isti sudbinu i na različite načine su se suočavale sa novim uslovima poslovanja i borile da opstanu na tržištu. Te nejednakosti država nije uspela da „ispegla“ svojim paketima pomoći i od nje privrednici koji su najviše pogođeni i dalje očekuju određene povlastice i podsticaje.

40. JAČANJE REGIONALNIH RAZLIKA U SRBIJI: Virus beogradizacije
Korona virus je samo podstakao „virus beogradizacije“ u Srbiji, dodatno jačajući regionalne nejednakosti koje su tolike da se čini da u jednoj egzistira više različitih država. Dok su ekonomski slabije razvijeni regioni dodatno oslabili, prestonica je višestruko ojačala. Pandemija je još više ogolela i nedaće ruralnih sredina, pogoršavajući ionako nezavidan položaj sela u odnosu na gradove.

44. UTICAJ PANDEMIJE NA RAST NEJEDNAKOSTI U POTROŠNJI: Plići džepovi se brže prazne
U Srbiji 10% najsiromašnijih ljudi troši 50% svojih prihoda na hranu, dok 10% najbogatijih troši 28%, što je gotovo upola manje. Ipak, da je pred našom zemljom svetla budućnost, pokazuje sastav minimalne potrošačke korpe za tročlanu porodicu, u kojoj su predviđeni mesečni troškovi za restorane preko dva puta veći od troškova za obrazovanje.

46. DOSTUPNOST ZDRAVSTVA I OBRAZOVANJA: Koliko para, toliko zdravlja i znanja
Iako su obrazovanje i zdravstvo u našoj zemlji deklarativno besplatni, često imamo utisak da kroz poreze plaćamo više od onoga što dobijamo. To postaje još vidljivije kada vam zdravlje zavisi od toga da li imate novca za privatnog lekara, jer kod državnog čekate mesecima, pa čak i godinama. Ili kada krajem avgusta pola plate potrošite na račune a drugu polovinu za školske udžbenike, pa vam jedino preostaje da berete pečurke po obližnjoj šumi kako biste se prehranili. Pod uslovom da šumu nije izbetonirao neki kreativni investitor.

48. SOCIJALNE RAZLIKE MEĐU PENZIONERIMA: Daleko je Robin Hud
Penzijski fond ne može čak ni u vreme korona krize da preuzme ulogu socijalnih službi kako bi se umanjila socijalna nejednakost među penzionerima, saglasni su ekonomisti. U Srbiji ima najviše onih sa penzijama ispod prosečne koja od ove godine iznosi 30.987 dinara, dok je najviša penzija devet puta veća od najniže. Iako bi penzioneri na „minimalcu“ voleli da što pre preskoče tu granicu i da se smanji raspon penzija koji je među najvećima u Evropi, nema te čarobne formule koja bi ih zadovoljila a da ne uruši postojeći penzijski sistem.

Intervju

50. FERNANDO FRANCIS, NOVINAR I FOTOGRAF: Čini mi se da su ljudi ovde srećniji nego što su toga svesni
Fernando Francis je dete kubanskog diplomate i Kolumbijke koji su oboje poreklom iz Palestine. Budući da dobro govori arapski jezik, godinama je radio kao ratni izveštač na Bliskom Istoku, posle čega je stekao australijsko državljanstvo i nastavio da se bavi novinarstvom u toj zemlji. Ali, kada je došlo vreme da izabere gde će se skućiti, na iznenađenje svojih prijatelja, odlučio se za Vrčin, gde sada vodi miran život, brinući o kući i okućnici, i uživajući u sitnim zadovoljstvima poput pravljenja džema. Zahvaljujući supruzi, koja je srpskog porekla, upoznao je našu zemlju i zaljubio se u nju. Redovno putuje i fotografiše po Srbiji, izlaže slike pejzaža, crkvi i – onoga što najviše voli – nasmejanih ljudi.

Skener

54. NAJBOLJI DOMAĆI PREDUZETNICI O POSLOVNOJ KLIMI: Barometar promena
Spremnost domaćih preduzetnika da se izbore sa tržišnim poremećajima u celom svetu najbolje potvrđuju podaci da više od 70% njih nastavlja sa ulaganjima, preko polovine namerava da uposli više radnika za stalno, a čak 88% planira da na različite načine inovira poslovanje, pokazuje najnoviji EY Preduzetnički barometar, koji već šest godina zaredom prati poslovanje najboljih preduzetnika u Srbiji.

56. NEVOLJE RADNIKA NEKADAŠNJIH DRUŠTVENIH FIRMI U NIŠU: „Doživotni“ protest zbog zaostalih plata
Neisplaćene plate u nekadašnjim industrijskim gigantima u Nišu, razlog su što njihovi bivši radnici protestuju skoro trinaest godina. Procenjuje se da oko 7.000 radnika nije dobilo zarade u ukupnom iznosu od oko 2,5 milijarde dinara. U međuvremenu su mnogi izgubili bitku sa godinama, bolešću ili sa sudskim izvršiteljima, čekajući da država ispuni obećanje da će ovaj problem rešiti „po hitnom postupku“.

60. KOLIKO KOŠTA SPASAVANJE LJUDSKIH ŽIVOTA U PRIRODI: Konopac sa rokom trajanja
Potpuno prazan kvalitetan medicinski ranac košta 70 evra. Sa svom potrebnom medicinskom opremom oko 4.000 evra. U trenutku heliospasavanja, spasilac je na sebi imao samo „ličnu opremu“ u vrednosti od oko 4.000 evra. Virus korona „doneo“ je i 30 odsto veće cene spasilačke opreme, a vreme isporuke više niko ne želi da garantuje.

62. CRNO TRŽIŠTE AUTO DELOVA: Cirkularno podzemlje
Poremećaji na tržištu automobila toliko su uvećali krađe auto delova u svetu, da su one dostigle srazmere organizovanog kriminala. Najnoviji trend je krađa volana zbog deficita vazdušnih jastuka, ali se najviše kradu katalizatori radi recikliranja plemenitih metala čije cene vrtoglavo rastu na berzama. Lopovi u Srbiji su najnovija tržišna kretanja dočekali spremni i sa pozamašnim iskustvom u primeni „cirkularne ekonomije“.

Nove tehnologije

64. MILJAN TEKIĆ, TENDERLY: Želimo da blokčejn bude dostupan svima
Četvorica osnivača kompanije Tenderly, dobro uigrani još od srednjoškolskih dana, uspela su da startap sa proizvodom za blokčejn zajednicu pretvore u kompaniju sa platformom koju koriste neki od najjačih igrača u toj branši. Miljan Tekić, operativni direktor u ovoj kompaniji poručuje da im je cilj da blokčejn tehnologija postane dostupnija, korisnija i pristupačnija, za šta već imaju podršku nekih od najpoznatijih investitora na svetu.

Nauka

66. PREDSTOJEĆE LEDENO DOBA: Otkazana sezona smrzavanja planete
Astronomi predviđaju da će u ovoj deceniji snabdevanje naše planete Sunčevom toplotom ponovo opasti do nivoa koji je krajem 17. veka uzrokovao „mini“ ledeno doba i masovnu glad u Evropi. Ali nova sezona smrzavanja Zemlje se po svoj prilici otkazuje i to ne zbog korone, već zbog posledica globalnog zagrevanja. Ironično, klimatske promene su naše najveće oružje protiv leda iz svemira, jer ako bi svi gasovi staklene bašte odjednom nestali iz atmosfere, prosečna temperatura planete bi sa sadašnjih 15 pala na čak minus 18 stepeni.

Koktel

68. NOVOSAĐANKA KOJA SVAKU IDEJU MOŽE DA PRETOČI U ORIGAMI FIGURU: Geometrija kao umetnost
Jelena Ilić, arhitekta iz Novog Sada, prva je u Srbiji pokrenula originalan posao sa origami figurama i brend „Paper Storm“ koji se rodio iz ljubavi prema geometriji. U svom „papirnom ateljeu“ spaja umetnost i tehnologiju da bi od papira pravila skulpture, kostime, ukrase i brojne druge predmete, a njen najzahtevniji projekat do sada je skulptura robota koje je montiran na plafonu jednog beogradskog salona. Njena najveća želja u ovom trenutku je da napravi samostalnu izložbu na osnovu najpoznatije japanske priče – o hiljadu ždralova i jednoj želji.

70. NIŠLIJA KOJI STOPIRA DUŽE OD POLA VEKA: Svrbi me palac da opet izađem na put
Dragan Aranđelović Arči ove godine će obeležiti 51 godinu stoperskog staža, tokom kojeg je uzduž i popreko prošao bivšu Jugoslaviju i skoro čitavu Evropu. Najpoznatiji i najstariji auto-stoper iz Niša svoja putovanja je opisao u knjizi „Kako sam auto-stopom stigao do Ginisa“. Ovih dana priprema i drugo izdanje knjige koje će dopuniti još nekim zanimljivostima sa putovanja, dok ponovo ne krene na put, čim se smiri pandemija.

72. SRBIJA U SREDNJOVEKOVNIM VITEŠKIM ROMANIMA: Samo Sicilijanac Srbe spasava
Viteški romani su bili veoma popularni u srednjovekovnoj Srbiji, ali je i srpska država bila dovoljno daleka i egzotična za čitaoce na zapadu Evrope, da bi se koristila za viteške podvige književnih junaka. Tako je jedan italijanski pisac poslao svog izmišljenog viteza sa Sicilije u Rašku, da poput „ričućeg lava“ spasava srpskog kralja i njegove podanike.

Komunikacije

76. POLJOPRIVREDNICI NA DRUŠTVENIM MREŽAMA: Selo u globalnom selu
Iako se bave izrazito tradicionalnom delatnošću, neki poljoprivrednici u Srbiji su osvojili društvene mreže, stekavši veliku popularnost informacijama i prilozima koje dele. Mada se razlikuju u pristupu i sadržaju koji prave, zajedničko im je to što nastoje da uvedu ovdašnja sela u globalno selo, kroz različite vidove povezivanja – od znanja do sredstava.

Reprint

78. KOMUNISTIČKA PARTIJA SAD: Još nije umrla, a ka’ će ne znamo
Komunistička partija SAD je donela odluku da će se ponovo aktivirati na političkoj sceni, kandidovanjem svojih predstavnika u američkim izborima nakon više od trideset godina pauze. Malo ko u Americi ovakve najave shvata ozbiljno, imajući u vidu da je posle celog veka od nastanka komunističke partije u najvećoj kapitalističkoj imperiji, preobraćanje Amerikanaca u „crvene“ bio i ostao Sizifov posao.

Vremeplov

80. SOCIJALNE RAZLIKE U MEĐURATNOM BEOGRADU: Čatrlja, čatrlja, čatrlja… pa onda palata!
Tačno je da je u međuratnom Beogradu živeo čovek koji je bio na listi deset najbogatijih ljudi u Evropi toga vremena. Ali bogati su činili svega 10% radno sposobnog stanovništva u prestonici Kraljevine Jugoslavije, dok je sve ostalo bila sirotinja koja se delila na oskudne, siromašne i bedne.

Чланак Biznis & finansije 195: Zamke sve većeg socijalnog jaza: Pola meni – pola meni се појављује прво на Biznis i Finansije.

Srbija je u 21. vek ušla politički poražena i ekonomski osiromašena. Svetska banka priznala joj je 2001. godine status najsiromašnije zemlje i zahvaljujući tome odobrila joj bespovratnu pomoć i zajmove pod povlašćenim uslovima. Kao deo sveobuhvatne tranzicije ka tržišnoj ekonomiji pokrenuta je dalekosežna reforma poreskog sistema i socijalnih transfera, koja je sprovedena u skladu sa tada vladajućom neoliberalnom ideologijom oličenom u Vašingtonskom konsenzusu. Tih nekoliko godina posle 2000. mogu se smatrati ’kritičnom prekretnicom’ socio-ekonomskog razvoja Srbije sve do danas.

U domenu poreske politike, standardni neoliberalni savet bio je da siromašnije zemlje sa skromnim administrativnim kapacitetom treba više da se oslanjaju na indirektne poreze (kao što su PDV i akcize), te da poreske stope treba da budu niske, a poreska baza široka, sa što manje izuzetaka. Tako se obezbeđuje dovoljan nivo javnih prihoda, bez većeg negativnog uticaja na podsticaje ekonomskih aktera da rade i privređuju. S druge strane, pošto prikupljeni prihodi ne bi trebalo da budu preveliki, kako ne bi ometali privredni rast, važna je efikasnost u njihovoj distribuciji na razne socijalne transfere. Prema neoliberalnim preporukama, transferi koji se ne finansiraju iz doprinosa zaposlenih, kao što su novčana socijalna pomoć i dečiji dodatak, a eventualno i socijalna penzija, treba da budu jako dobro ’targetirani’ – drugim rečima, trebalo bi da ih dobijaju samo oni kojima su zaista neophodni, idealno privremeno i u skromnim iznosima, kako ne bi ušli u klopku zavisnosti i siromaštva.

Puna kasa, na uštrb socijale

Ipak, domaći kreatori poreske i socijalne politike u mnogo čemu otišli su i dalje od ovih za to vreme standardnih preporuka. Na jednoj strani, prihodi države povećani su iznad očekivanja. Mada su zvanične stope poreza i doprinosa smanjene, stvarne (’efektivne’) poreske stope na rad zapravo su porasle, posebno za zaposlene sa nižim platama. Uspešno uvođenje PDV-a i stalni rast akciza takođe su popunili državnu kasu iznad očekivanja. S druge strane, veliki ’uspeh’ postignut je u smanjenju socijalnih transfera namenjenih siromašnijim slojevima. Uslovi za dobijanje socijalne pomoći i dečijeg dodatka efektivno su pooštreni u dva navrata, 2001. i 2011. godine, njihovi iznosi određeni na niskom nivou, a propisano je usklađivanje samo za stopu inflacije, dok su plate i penzije rasle brže. Tako na socijalne transfere usmerene prema siromašnima i danas odlazi samo oko 0,5% BDP-a, što je nekoliko puta manje u odnosu na prosek EU. Penzije, koje su pojedinačno ubedljivo najveći kontributivni transfer (ili kvazi-transfer, jer su u našem sistemu one skoro potpuno srazmerne uplaćenim doprinosima), ’dekompresovane’ su 2003. godine. Drugim rečima, tada su više penzije povećane srazmerno više od nižih, dok su par godina kasnije poljoprivredne penzije, ionako najniže, smanjene u realnim izrazima. Povećanje viših penzija povećalo je udeo budžetskih dotacija penzijskom fondu, dok sa druge strane socijalne penzije nisu ni do danas uvedene.

Za svega nekoliko godina, Srbija je prestala da bude zvanično siromašna zemlja i preskočila čak dva stepenika prema klasifikaciji Svetske banke – od siromašne preko zemlje nižeg srednjeg dohotka do zemlje višeg srednjeg dohotka, gde je ostala do danas. Paralelno, srpska država postala je već tada bogata – naravno ne mislim na zemlju, niti na njeno stanovništvo, već na političku klasu koja upravlja prikupljanjem, raspodelom i direktnim trošenjem budžetskih sredstava. Pre svega kao posledica povećanja i bolje naplate poreza, javni prihodi već polovinom 2000-ih ustalili su se na preko 40% BDP-a i na tom nivou zadržali se do danas. Srbija procesira oko 42% BDP-a kroz javne prihode, a još par procenata više kroz rashode. To je iznad proseka OECD-a, kluba najbogatijih zemalja sveta, samo nešto ispod proseka Evropske unije, ali više od većine novih članica EU. Ta ’velika država’, tipična za bogate zapadnoevropske zemlje, čini Srbiju, zajedno sa samo još Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom, jedinstvenim slučajem globalno među zemljama srednjeg nivoa dohotka.

Uhlebljivanje partija i njihovih kadrova

Političkoj klasi nije bilo teško da zatvori jaz između naraslog fiskalnog kapaciteta države i smanjenih izdataka za pomoć najsiromašnijima. ’Partijsko zapošljavanje’, trajna odlika našeg javnog sektora, dobilo je na zamahu. Raskorak između plata u javnom i u privatnom sektoru preokrenut je za samo nekoliko godina u korist javnog sektora i ostao je među najvećima u Evropi. Dok su zdravstvo i obrazovanje postepeno gubili korak u strukturi javne potrošnje, razni oblici diskrecione potrošnje, uključujući i često neefikasne i netransparentne javne nabavke, brzo su rasli. Subvencije za pokrivanje gubitaka državnim firmama ostale su veoma značajna stavka. Broj članova upravnih i nadzornih odbora u javnim institucijama je porastao, a njihove naknade višestruko povećane. Često pod izgovorom evropskih integracija, osnivana su nova tela i agencije, neke neophodne i korisne, neke baš i ne. Uvedene su izdašne i dohodno i imovinski netestirane nacionalne penzije za umetnike i sportiste.

Skoro sve ove činjenice uglavnom su, svaka za sebe, dobro poznate i već opisane. Ono što je do sada nedostajalo bio je objedinjujući konceptualni okvir za analizu preraspodele nacionalnog dohotka sa potencijalom za kvantifikaciju u uporednoj perspektivi. Srećnim sticajem okolnosti, ali i zahvaljujući dobroj raspoloživosti podataka, Srbija je ušla u veliku nedavnu studiju sprovedenu u okviru programa ’Svetska baza podataka o nejednakosti’ Pariske škole ekonomije, čiji je jedan od ko-direktora Toma Piketi.

Reforme koje su pogodovale bogatima

Autori ove studije, koja je obuhvatila SAD i 26 evropskih zemalja među kojima i Srbiju, koristili su noviji okvir distributivnih nacionalnih računa, koji povezuje individualne (anketne i poreske) podatke o dohocima i potrošnji pojedinaca sa makro podacima o poreskim, transfernim, potrošnim i dohodnim stavkama iz nacionalnih računa. Tako se dobija svojevrsno ’knjigovodstvo’ raspodele. Idealno, ako se primeni uporediva metodologija, različiti odsečci i aspekti ovog kompleksnog knjigovodstva mogu se koristiti za međunarodna poređenja u određenom trenutku, ali i za poređenja raspodele u zemlji tokom vremena.

Pogledajmo prvo kako je izgledalo učešće donje (u značenju siromašnije) polovine stanovništva u nacionalnom dohotku Srbije od 1985. do 2016. godine. Donji grafik, preuzet direktno iz radnog papira koji potpisuju Blanchet, Chancel i Gethin (2020), pokazuje da je to učešće posle intervencije države (crvena linija) bilo relativno stabilno i iznosilo preko 20%, najčešće oko 23%, u celom periodu do otprilike 2000. godine. Razlika od poen-dva između učešća donje polovine pre (plava linija) i posle oporezivanja i transfera sugeriše da je preraspodela između bogatijih i siromašnijih i tada bila skromna.

Sa otpočinjanjem tržišnih reformi počinje i naglo smanjivanje udela donje polovine stanovništva u nacionalnom dohotku. To učešće dotaklo je dno negde u periodu 2010-2014. godine, kada je palo ispod 15%. Do 2017. godine, verovatno pod uticajem mera fiskalne konsolidacije, došlo je do njegovog malog oporavka na oko 15%, ali se istovremeno efekat redistribucije skoro sasvim izgubio. Drugim rečima, između 2000. i 2017. godine, donja polovina stanovništva izgubila je četvrtinu svog učešća u nacionalnom dohotku, što je povećalo učešće gornje polovine za nekih 10%.

Nejednakost poput one u SAD

Pogledajmo sada kako redistribucija između gornje i donje polovine stanovništva izgleda u uporednoj perspektivi. Među analiziranim evropskim zemljama, Srbija je u periodu 2007-2017. imala ubedljivo najmanje učešće donje polovine stanovništva u nacionalnom dohotku – u proseku malo ispod 15% pre oporezivanja, uz minimalno povećanje posle oporezivanja – za samo 0,1 procentni poen. Samo manji broj evropskih zemalja ima to učešće posle oporezivanja neznatno ispod 20%, što sugeriše da se već značajna tržišna nejednakost dohotka u Srbiji dodatno pogoršava posle javne intervencije kroz poreze i transfere. Podsetimo se da Srbija ima učešće javnih rashoda u nacionalnom dohotku blizu evropskog proseka, te da uzrok tako velikoj dohodnoj nejednakosti treba tražiti u pravilima prikupljanja javnih prihoda i raspodele javnih rashoda.

Donji grafik iz iste studije, ovaj put na najnovijim raspoloživim podacima iz 2017, pokazuje koliko je zapravo neefikasna Srbija u poređenju sa ostalim evropskim državama i SAD u preraspodeli od bogatijih ka siromašnijim. Ona je jedina od svih zemalja u kojoj transferi ne povećavaju udeo u dohotku donje polovine stanovništva! To znači da se u Srbiji siromašnijoj polovini stanovništva vraća kroz transfere – penzije, socijalnu pomoć, dečije dodatke, naknade za porodiljsko odsustvo, ali i kolektivnu potrošnju – tačno onoliko koliko joj se uzima kroz poreze.

Jedna stvar je posebno zanimljiva – premda SAD imaju najveću preraspodelu dohotka, one istovremeno imaju i najveću nejednakost merenu učešćem donjih 50% ili Gini koeficijentom. Zašto je to tako? Pojednostavljeno, zato što je udeo američke države u BDP-u mnogo manji u odnosu na evropske države, uključujući i Srbiju. To što Srbija ima nivo nejednakosti vrlo blizu američkom, uprkos skoro za trećinu većoj državi (svakako relativno), svedoči o širokom prostoru za popravljanje sadašnjeg stanja.

Promena je moguća

U poslednje vreme iskristalisao se široki konsenzus među ekonomistima koji se bave pitanjima raspodele dohotka i privrednog rasta da između ekonomske nejednakosti i privrednog rasta postoji negativna veza. Drugim rečima, neka zemlja suočena sa visokom nejednakošću i sporim rastom mogla bi da ubrza rast ako se odluči za strategiju ekonomskog osnaživanja siromašnih (’pro-poor’), odnosno ’zajedničkog prosperiteta’, ili, u nešto drugačijem značenju, za strategiju socijalnog investiranja.

Dobra vest je da Srbija već sada apsolutno ima resurse da sprovede takvu strategiju ako to želi. Zapravo, sa ovim nivoom javnih prihoda i veličinom diskrecionog dela javne potrošnje, umesto sadašnjeg modela horizontalne preraspodele, gde se samo ’premešta’ dohodak od jednih grupa ka drugima bez bitnije vertikalne preraspodele ali uz prateće distorzije, moguće je kreirati daleko pravičniji sistem poreza i izdašniji sistem transfera, po uzoru na zapadnoevropske države blagostanja.

Mihail Arandarenko

Izvor: Peščanik.net

Foto: Pixabay

Чланак Srbija: Bogata država siromašnih građana се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najnoviji izveštaj otkriva da u svih osam najvećih regiona (Severna Amerika, Latinska i Južna Amerika, Karibi, Afrika, Evropa, Bliski istok i Severna Afrika, Azija i Australazija) najmanje 10% mesta u upravnim odborima zauzimaju žene. Uz određene izuzetke, napredak je uglavnom spor. Međutim, blago ubrzanje je razlog za optimizam s obzirom na izveštaj iz 2019. godine koji je pokazao da svet neće ostvariti ravnopravnost do 2052. godine. Austrija, Kanada, Irska, Italija, Poljska, Portugal, Španija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države zabeležile su najveći rast.

Ove godine, Deloitte Global je sarađivao sa inicijativom Klub 30%, čija je misija da postigne zastupljenost žena u odborima i izvršnom menadžmentu od najmanje 30% među svim kotiranim kompanijama. Izveštaj daje kratak rezime „situacije na terenu“ za sve zemlje u kojima postoji Klub 30% a time i sliku sveta nejednakog napretka ka ravnopravnosti.

Najnoviji izveštaj obuhvata vesti iz 72 zemlje o zastupljenosti žena u upravnim odborima i ispituje političke, društvene i zakonodavne trendove u osnovi prikupljenih podataka.

Tempo kolektivnog napretka spor

Prema izveštaju, skoro sve države imaju lokalne organizacije ili vlade posvećene povećanju broja žena koje učestvuju u upravnim odborima kompanija. Iako napori u privatnom i javnom sektoru pokazuju da se preduzimaju koraci za postizanje jednakosti, tempo kolektivnog napretka se mora ubrzati.

„Iako ohrabruje to što svet napreduje ka rodnoj ravnopravnosti, sa izuzetkom nekoliko zemalja, ukupan napredak je spor i neujednačen“, kaže Aleksandra Petrović, direktorka u Deloitte-ovom Sektoru za finansijski konsalting i liderka SheXO inicijative. „Pandemija je dodatno dovela u pitanje napredak ka jednakosti, čineći još važnijim prelazak sa reči na dela i preduzimanje konkretnih akcija kako bi se osigurala inkluzija unutar i van upravnih odbora, što podrazumeva, između ostalog, raznolikost. Povećanje broja žena u upravnim odborima samo je prvi korak na dugom putu.“

Nesrazmeran napredak na rukovodećim pozicijama

Iako je zastupljenost žena u upravnim odborima na globalnom nivou donekle porasla 2021. godine, došlo je do manjeg napretka na nivou predsednika odbora i generalnih direktora, što dodatno potvrđuje činjenicu da veći broj žena u upravnim odborima ne znači nužno poboljšanje situacije na svim rukovodećim pozicijama.

Prema poslednjem istraživanju, samo 6,7% mesta u upravnim odborima zauzimaju žene, što je povećanje od 1,4% u odnosu na 2018. godinu. Još manje žena – 5% – ima ulogu generalnog direktora, što je povećanje od 0,6% u odnosu na 2018.
Međutim, istraživanje koje je sproveo Deloitte Global otkriva pozitivnu korelaciju između žena u ulozi generalnog direktora i raznolikosti u upravnim odborima. Kompanije sa ženama na poziciji generalnog direktora imaju znatno više žena u svojim odborima nego kompanije koje vode muškarci: 33,5% u poređenju sa 19,4%. Slična je situacija i u kompanijama kojima odborima predsedavaju žene (30,8% žena u odborima u odnosu na 19,4%). Isto tako, veća je verovatnoća da će odbori sa raznolikim rodnim sastavom imenovati ženu na poziciju izvršnog direktora i predsednika odbora.

„Doslednost i posvećenost su neophodni da bi se prevazišle postojeće prepreke za povećanje rodne raznolikosti u upravnim odborima,“ kaže Aleksandra Petrović. „Lideri moraju prepoznati, zastupati i aktivno promovisati rodnu ravnopravnost u upravnim odborima, uprkos sporom napretku. Bilo da je u pitanju borba protiv predrasuda, implementacija programa za pomoć ženama da se pripreme za ulogu u upravnim odborima ili podrška zakonodavstvu, svi moramo biti posvećeni raznovrsnijoj i pravednijoj budućnosti.”

Drugi ključni nalazi izveštaja otkrivaju dodatne izazove za žene u upravnim odborima

Manje žena su istovremeno članovi više odbora. Deloitte Global koristi poseban statistički indikator za broj mesta u upravnim odborim jedne osobe na datom tržištu. Što je veća vrednost ovog indikatora, to je više mesta u odborima koje isti direktor zauzima na određenom tržištu.

• Ovaj pokazatelj za žene je neznatno porastao u 2021. godini u odnosu na 2018. godinu, sa 1,26 na 1,30, što ukazuje da u odnosu na muškarce manja grupa žena zauzima veći broj mesta u odborima. Za muškarce, ova pokazatelj iznosi 1,17.

• Zemlje sa najvišim navedenim indikatorima za žene – Australija (1,43), SAD (1,33) i Novi Zeland (1,32) – izbegavale su uvođenje kvota i oslonile se umesto njih na princip dobrovoljnosti i neobavezujuće ciljeve. Istovremeno, evropske zemlje koje su prve uvele kvote imaju značajno niže pokazatelje za žene direktore, u nekim slučajevima jednake onima za muškarce na globalnom nivou.

• Prosečan svetski mandat žena direktora smanjen je sa 5,5 godina u 2018. na 5,1 godinu u 2021. godini.

• Brojke opadaju na određenim tržištima, kao što su Sjedinjene Države (sa 6,3 godine u 2018. na 5,3 godine u 2021.), Ujedinjeno Kraljevstvo (4,1 godina na 3,6 godina u 2021.) i Kanada (5,7 godina na 5,2 godine).

Чланак Žene u upravnim odborima: Ukupni napredak i dalje spor се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pomenuti izveštaj pokazuje i da je nejednakost trenutno na nivou one s početka 20, veka kada je bio dominantan „imperijalizam Zapada“.

Ogroman jaz između siromašnih i bogatih

Deset odsto najbogatijih ostvaruje 52 odsto globalnog prihoda, dok najsiromašnijima (50%) pripada svega 8,5%.

U proseku, pojedinac iz grupe 10% najbogatijih zarađuje 87.200 evra godišnje, dok pojedinac iz najsiromašnije grupe ostvaruje godišnju zaradu od 2.800 evra.

Ukoliko pogledamo koliko bogatstva najsiromašniji poseduju, izveštaj je poražavajući – jedva da poseduju išta. Njima pripada svega 2% svetskog bogatstva. Dok je u rukama 10% najbogatijih 76 odsto bogatstva. Dok odrasli iz grupe najsiromašnijih poseduje svega 2.900 evra, pojedinac iz grupe bogatih poseduje 550.900 evra u proseku.

Ove brojke su, kako se navodi u izveštaju, merene po „paritetu kupovne moći“ (Purchasing Power Parity).

Najjednakiji i najnejednakiji

Čak i među razvijenim zemljama postoji velika razlika po ovom pitanju, pa je nejednakost u SAD velika, dok je u Švedskoj potpuno drugačije – ova zemlja se odlikuje upravo po visokom stepenu jednakosti.

Nazire se ipak i nešto pozitivno iz ovog izveštaja – razlika između ovih 10% najbogatijih i 50% najsiromašnijih je neznatno opala. S druge strane, ukoliko se gledaju zemlje pojedinačno nejednakost raste.

Bogatstvo u privatnim rukama

Vlade su takođe sve siromašnije, u razvijenim zemljama posebno, skoro celokupno bogatstvo je u privatnim rukama. Tokom pandemije vlade su morale da se pozajmljuju od privatnog sektora i to u iznosu od 10 do 20 odsto BDP-a. Ovakvo stanje stvari uopšte nije ohrabrujuće jer ne ostavlja mnogo nade da se vlade širom sveta mogu boriti u budućnosti da se nejednakosti smanje, navodi se u izveštaju.

Kada se analizira stanje među pojedincima, slika je još tragičnija, po one koji nisu multimilijarderi, naravno. Globalni multimilijarderi, zapravo njih 1%, drži 38% bogatstva akumuliranog od sredine devedesetih 20. veka. Podsetimo, u rukama 50%, koliko čine siromašni, jeste svega 2% bogatstva. Trend je takav da se bogatstvo milijardera uvećavalo 6 do 9% godišnje od 1995. Rast bogatstva je naročito zabeležen tokom pandemije.

Na ovom istraživanju radilo je više od 100 istraživača. U istraživanje je uključena i zvanična statistika, ali i univerziteti i međunarodne organizacije kako bi se brojke u potpunosti harmonizovale, navodi se u istraživanju.

Izvor: Sve o novcu

Foto: Pixabay

Чланак U svetu raste nejednakost u bogatstvu се појављује прво на Biznis i Finansije.

„To nam ukazuje da patrijarhalni obrasci ponašanja i tradicionalne rodne uloge i dalje utiču na mogućnost žena da napreduju i dostignu visokoplaćene pozicije i mesta na kojima se donose odluke“, navela je u pisanoj izjavi, Mihajlović povodom Međunarodnog dana žena i devojčica u nauci.

Prema njenim rečima, iako žene u većem broju završavaju osnovne i doktorske studije, nema ih dovoljno u takozvanim STEM naukama, pre svega tehnologiji i inženjerstvu, saopšteno je iz Ministrstva rudarstva i energetike na čijem čelu je Mihajlović.

„Radna mesta u budućnosti biće sve više vođena inovacijama i tehnologijom i ako ne premostimo razlike u ovim oblastima, rodni jaz će biti sve veći. Moja poruka devojčicama i mladim ženama je da se obrazuju, da ne odustaju od svojih snova i da ne podležu uvreženim rodnim stereotipima, već da se vode svojim znanjem i sposobnostima. Nema razloga da ne bude više žena na mestima na kojima se donose odluke i u poslovima budućnosti“, naglasila je Mihajlović.

Srbija među liderima kada je reč o broju žena u nauci

Ona je rekla je i da je Srbija među liderima kada je reč o broju žena u nauci, da je skoro svaki drugi istraživač žena, što zemlju stavlja na četvrto mesto u Evropi.

„S druge strane, istraživanja pokazuju da naučnice u proseku objavljuju manje radova od svojih muških kolega, da su manje plaćene i da ne napreduju u karijeri onoliko koliko bi želele. Uspostavljanje ravnoteže između profesionalnog i privatnog života izazov je sa kojim se suočavaju i žene u nauci“, navela je Mihajović.

Kako je ukazala, „to se naročito pokazalo u 2020. godini tokom globalne pandemije, kada su žene preuzele ogroman teret na sebe, gde su uz redovan posao bile još više opterećene neplaćenim kućnim poslovima, kao i brigom o deci i starijima“.

„To je uticalo i na vreme koje su mogle da provedu baveći se naukom i istraživanjem“, navela je Mihajlović.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Samo trećina žena nalazi se na rukovodećim i uticajnim pozicijama u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Krajem oktobra predsednik Aleksandar Vučić obećao je da će u Srbiju do marta stići 350.000 doza Fajzerovih vakcina. U decembru je stiglo manje od 5.000 doza, a koliko će stići u naredna tri meseca još uvek ne znamo. Saznali smo jedino da je ceo svet u trci za ovom vakcinom i da je konkurencija veoma jaka.

Malo smo preciznije o ovoj trci obavešteni pre neki dan – premijerka Ana Brnabić izjavila je da će Srbija ipak najveći broj vakcina naručiti iz Kine. U pitanju su vakcine kompanije Sinofarm.

Da li postoji problem sa kineskom vakcinom?

Deo javnog mnjenja više veruje tzv. zapadnim vakcinama, pre svega Fajzerovoj i Moderninoj, jer se one, po mišljenju javnosti, podvrgavaju ozbiljnijim testiranjima, a njihovi proizvođači posluju značajno transparentnije. I zaista, dok o zapadnim vakcinama znamo i najsitnije detalje, o kineskim su objavljeni parcijalni naučni nalazi u medicinskim žurnalima, ali još uvek se ne zna kako su pronalaženi dobrovoljci za testiranje i koliko su ozbiljno praćeni u cilju otkrivanja nuspojava.

Inače, trenutno se vakcine šest kineskih kompanija nalaze u završnim fazama testiranja. Vlasti ove zemlje su najavile da će naredne godine te kompanije biti u mogućnosti da proizvedu milijardu doza vakcina.

Zapadni mediji međutim podsećaju da je Kina u poslednjih nekoliko godina imala više skandala vezanih za vakcine, a posebno za njihovu isporuku. Među nekoliko takvih primera izdvajaju Institut za biološke proizvode u Vuhanu, podružnicu Sinofarma, koji se 2018. našao u centru skandala budući da je proizveo stotine hiljada neefikasnih vakcina zbog loše proizvodne opreme. Osim toga, u 2016. godini je dva miliona doza vakcina za decu prodavano uprkos saznanju da je bilo nepropisno skladišteno. O tome su čak pisali i kineski mediji. Posle ovih skandala, palo je poverenje u vakcine u ovoj zemlji.

Lekari pak podsećaju da je Kina u protekloj deceniji razvila niz uspešnih vakcina i tako sprečila širenje morbila i hepatitisa, kao i da je radila sa poznatim međunarodnim organizacijama poput SZO i Gejtsove fondacije na konstantnom unapređenju farmaceutske industrije i poštovanja međunarodnih standarda u ovoj oblasti. Šta više, u 2017. i 2019. godini je pooštrila propise o skladištenju vakcina, uvodeći češće inspekcije i veće kazne za nepropisno čuvanje istih.

Ko kupuje kineske vakcine?

Da li će kineske vakcine protiv korone biti efikasne i bezbedne, to za sada niko ne može sa sigurnošću da tvrdi. Ali činjenica je da su one, kakve god bile, nekima jedina opcija.

Naime, zemlje koje nemaju taj “luksuz” da mogu slobodno da se nadmeću za zapadne vakcine, već su pristupile odobravanju kineskih. Prošle nedelje je Bahrein postao druga zemlja koja ih je odobrila, sledeći primer Ujedinjenih Arapskih Emirata. Navodno i Maroko planira da narednog meseca započne sa masovnom imunizacijom kineskim vakcinama. One bi takođe uskoro mogle biti odobrene i u Turskoj, Indoneziji i Brazilu, gde su sada u fazi testiranja, kao i u Rusiji (koja ima i svoju vakcinu), Egiptu i Meksiku.

I u Srbiji.

Izvor: CNBC

Foto: Dimhou, Pixabay

Чланак (Ne)Jednakost: Zapadne vakcine za bogate zemlje, a kineske za siromašne се појављује прво на Biznis i Finansije.