Dragan Aranđelović Arči ove godine će obeležiti 51 godinu stoperskog staža, tokom kojeg je uzduž i popreko prošao bivšu Jugoslaviju i skoro čitavu Evropu. Najpoznatiji i najstariji auto-stoper iz Niša svoja putovanja je opisao u knjizi „Kako sam auto-stopom stigao do Ginisa“. Ovih dana priprema i drugo izdanje knjige koje će dopuniti još nekim zanimljivostima sa putovanja, dok ponovo ne krene na put, čim se smiri pandemija.
Dragan Aranđelović kaže da je počeo da stopira još kao tinejdžer i da još nije stavio „tačku“ na taj svoj hobi, iako je na pragu sedme decenije života. „Ne napušta me entuzijazam i želja za putovanjima, naročito sada kada dve godine zbog pandemije nigde nisam mrdnuo iz Niša. Svrbi me palac da izađem na put i krenem. Najlepši je osećaj kad stanete pored puta, blagi povetarac nosi miris asfalta i miris benzina, čuje se huk motora, a vi iskušavate svoju sreću da li će vam neko od vozača stati ili ne”, opisuje sagovornik B&F-a zašto mu je stopiranje toliko važno.
Njegova privrženost takvom načinu putovanja potiče još iz rane mladosti, kada je to bio jedan od načina da živi životom kojim su živeli hipici u Americi. „Moji drugovi i ja, a imali smo tada po 17 ili 18 godina, hteli smo da imitiramo hipike po svemu. Po oblačenju, dugoj kosi, muzici koju slušamo, knjigama koje čitamo, a naravno i po tome što putujemo auto-stopom. Iz tog mog društva, osim mene niko nije istrajao u stopiranju. Nisam siguran da se bilo ko iz Niša bavi time i u ovim godinama. Meni će biti 69 ove godine“, kaže Aranđelović.
Naš sagovornik ističe da nikada nije stopirao zbog toga što nije imao novca da plati kartu za autobus ili voz, već isključivo zato što mu je „merak“ da tako putuje. Stopirao je uglavnom sam, ali i sa drugarima, kumovima, suprugom i ćerkom. Istrajao je u stopiranju i zbog toga što je uvek imao sreću da ga neko poveze.
„Samo sam jednom odustao. Vraćao sam se iz Rovinja u Niš, i u Zagrebu sam pokušao da nađem prevoz. Bila je ponoć i kiša je neverovatno lila, tako da je bilo nerealno da će mi neko stati. Jedini put kada sam čekao zaista dugo, bilo je kada sam stopirao sa suprugom u Nemačkoj. Hteli smo da se vratimo u Jugoslaviju i stopirali smo od šest ujutru do četiri popodne, ali nam niko nije stao. U momentu kada smo se spremali da odustanemo, stala je žena i povezla nas do Jadranskog mora”, priseća se Dragan.
Do Ginisa kao putnik
Na putovanjima je, ističe, doživeo mnogo nezaboravnih trenutaka i zbog toga sebe sada smatra veoma bogatim čovekom. Jedan od takvih momenata je vožnja u Nemačkoj, zahvaljujući kojoj je, posredno, stigao i do Ginisove knjige rekorda.
„Sa kumom sam putovao za Holandiju i u Nemačkoj nas je povezao Diter Veš, čovek koji je zvanični svetski rekorder po broju prevezenih stopera. Kum i ja smo bili njegovi putnici broj 6.235 i 6.236. Dao nam je sertifikat, a zauzvrat smo se upisali u njegov rokovnik koji mu je poslužio kao dokaz za Ginisovu knjigu rekorda”, priča Dragan.
Dobro pamti i odlazak u Beč na koncert Rolingstonsa 1980. godine. „Moj kum Zoran Stamenković predlagao je da pođemo tri dana ranije, jer je sumnjao da možemo na vreme da stignemo na koncert. Međutim, samo pet minuta nakon što smo stali kod hotela „Nais’, stao nam je automobil i to srebrnasti ’Mercedes’. Ispostavilo se da vozač ide čak do Berlina i da može da nas poveze do Beča. Bili smo zaista oduševljeni, a uz to je vozač dozvolio kumu da vozi ’Mercedes’ ka Beogradu. Možete da zamislite njegovo oduševljenje kada je kao mladić sa 22 godine seo za volan takvog automobila”, kroz smeh govori Dragan.
Bilo je i slučajeva da su ljudi koji su ga vozili želeli da mu daju novac, misleći da nema novca za putovanje autobusom. Bračni par iz Amerike koji ga je povezao na Jadranskoj magistrali želeo je da mu da 50 dolara, uz objašnjenje da i njihov sin u isto vreme putuje auto-stopom po Jugoslaviji i da ga možda u tim trenucima vozi upravo Draganov otac.
Aranđelović ističe da je za sve ove godine koliko putuje stopom, doživeo samo tri neprijatnosti: „Dogodilo mi se da me je na Jadranskoj magistrali povezao stranac za kojeg sam u toku putovanja shvatio da je gej i da želi od mene nešto više od vožnje. U Italiji me povezao čovek koji se tokom vožnje čudno ponašao, kočio je i ubrzavao bez razloga. Policija ga je zaustavila i kaznila sa 1.700 evra, a meni su naplatili kaznu od 44 evra jer je u Italiji stopiranje na auto-putu zabranjeno”.
Pomešali ga sa teroristima
U neprijatnom sećanju ostalo mu je i putovanje 1972. godine na Jadransko more od Beograda preko Sarajeva, pošto ga je na tom putu milicija legitimisala i pretresla čak 36 puta. „Celim putem mi nije bilo jasno zašto to rade. Tek posle sam shvatio da su me legitimisali zbog toga što sam nosio vojničku jaknu, pantalone i ranac, a baš u to vreme trajala je potraga za teroristima koji su ušli u Bosnu. Naravno da sam im bio sumnjiv zbog svog izgleda, mada sam ja sve te stvari kupio na vojnom otpadu jer je u to vreme maskirna garderoba bila popularna među mladima”, objašnjava Dragan.
Putujući uglavnom auto-stopom, stigao je i na 250 velikih koncerata širom Evrope. Mnogi njegovi poznanici smatraju da su koncerti bili glavni razlog da stopira, ali on tvrdi da je to radio isključivo zbog putovanja.
„Dok sam bio mlađi, barem jednom godišnje sam išao na neko duže putovanje, recimo do Holandije, Francuske, Nemačke… Putovao sam i na istok, do azijskog dela Turske, ali nisam išao dalje. Nisam bio ni u Portugalu, Španiji i Engleskoj, mada jesam imao veliku želju da odem do Engleske ali nisam imao novca za smeštaj i trajekt. Nisam ostvario ni svoj san da stopiram po Americi, iako sam nekoliko puta bio tamo, jer su me upozorili da nije bezbedno”.
Ništa bez stoperskih štosova
Poslednji put je na duže putovanje stopom išao 2018. godine i to u Bjelovar, gde je nekada služio vojsku i gde ima dosta prijatelja. Otputovao je tamo da bi bio na koncertu klape „Intrade“, pošto je veliki zaljubljenik u tu vrstu muzike.
„Otputovao sam i vratio se bez ikakvih problema. Ljudi i dalje staju stoperima. Ne tako puno kao do dvehiljaditih godina, ali staju. Da bi bili uspešni u stopiranju morate da znate određene ’štosove’, nema nikakve magije. Potrebno je, kada podigneš palac, da se osmehneš vozaču koju nailazi da bi video da nisi neki mrgud. Osmehneš se i klimneš glavom u znak pozdrava, a taj trenutak kada te pogleda i odluči da li će da stane ili ne – to je ta igra sreće. Ukoliko stane dobro je, ukoliko ne, kažete: „Hvala lepo“. I pozdravite, staće sledeći“, objašnjava Dragan.
Prema njegovim rečima, uspeh stopiranja zavisi umnogome i od mesta na kojem stojite, jer to mora da bude mesto na putu na kojem vozila polako prolaze. On je uvek na daleka putovanja kretao oko osam ili 10 sati uveče, jer je to vreme kada vozače sustiže umor i potreban im je saputnik.
„Sigurno da ne bi tako puno putovao i toliko puno zemalja obišao da nisam imao sreću da radim poslove koji su mi pružali dosta slobodnih dana. Najpre sam u radio u ’Niškoj mlekari’ i imao radno vreme koje se samo može poželeti. Radio sam deset dana od 4 ujutru do 7 ili 10 uveče, a posle sam imao 20 slobodnih dana. Nakon rada u mlekari, otvorio sam prodavnicu ploča i diskova ’Happy House’, a taj posao mi je takođe omogućavao da putujem kad god poželim jer sam imao petoricu radnika u prodavnici”, priča Dragan.
Tvrdi da ne može da zamisli život bez muzike i putovanja i da ga godine koje je prikupio neće sprečiti da neguje te svoje ljubavi. Aranđelović zato najavljuje da će ponovo na put čim se epidemija bude smirila, da oseti miris benzina i asfalta i opet okuša stopersku sreću.
Biljana Ljubisavljević
Biznis i finansije 195, mart 2022.