Proizvodnja je dosegla 244,1 milion hektolitara, što je sedam odsto manje u odnosu na 2022. godinu, saopštilo je međuvladino telo predstavljajući prve procene.

“Još jednom su ekstremni klimatski uslovi, poput ranog mraza, obilne kiše i suše, značajno uticali na proizvodnju svetskih vinograda”, navodi organizacija koja pruža podatke zemljama proizvođačima i potrošačima grožđa i vina.

Brojni veliki proizvođači na južnoj hemisferi imali su značajan pad proizvodnje. Australija, Argentina, Čile, Južnoafrička Republika i Brazil zabelžili su pad proizvodnje između deset i 30 odsto.

Italija je izgubila titulu najvećeg svetskog proizvođača jer je njena proizvodnja pala za 12 odsto, što je omogućilo Francuskoj da vrati prvo mesto jer je njena proizvodnja ostala stabilna.

Španija je zadržala svoju poziciju trećeg najvećeg svetskog proizvođača vina iako je njena proizvodnja pala za 14 i 19 odsto u odnosu na petogodišnji prosek. Optimizam, ako postoji, za industriju je u tome što sve ovo može pomoći u ublažavanju tržišne neravnoteže, odnosno, prekida jasne dominacije većih proizvođača.

“Iako OIV govori o ekstremnim vremenskim prilikama koje utiču na proizvodnju, to tek treba i dokazati s klimatskim promenama”, izjavio je Inaki Garsija de Kortazar-Atauri iz francuskog nacionalnog instituta za agronomska istraživanja INRAE, piše Guardian, a prenosi N1 Zagreb.

S druge strane, stručnjaci za uticaj klime na poljoprivredu, tvrde da je šteta u Italiji nastala zbog toga što obrađeno zemljište nije moglo apsorbirati vodu tako dobro kao prirodno tle.

Naglašeno je i da su ekstremni vremenski događaji sve češći s toplotnim talasima ili kišnim razdobljima koja pogađaju određene regije te povećavaju postojeće probleme poput plesni.

Izvor: N1

Foto: Pixabay

Чланак Zbog ekstremnih klimatskih uslova veliki pad proizvodnje vina се појављује прво на Biznis i Finansije.

Svet bi mogao da se souči sa nestašicom litijuma jer potražnja za metalom raste, a neki analitičari predviđaju da bi to moglo da se desi već 2025. godine.

Drugi pak predviđaju da bi ta nestašica mogla još da se prolongira. BMI, istraživačka jedinica Fitch Solutions, bila je među onima koji predviđaju deficit snabdevanja litijumom do 2025.
U nedavno objavljenom izveštaju, BMI je u velikoj meri pripisao deficit kineskoj potražnji za litijumom, koja je veća od njene ponude prenosi Cnbc.

– Očekujemo prosečan godišnji rast od 20,4% godišnje potražnje za litijumom u Kini samo za EV tokom 2023-2032 – navodi se u izveštaju.

Nasuprot tome, kineska ponuda litijuma će porasti samo za 6% u istom periodu, rekao je BMI, dodajući da ta stopa ne može zadovoljiti ni jednu trećinu predviđene potražnje.

Kina je treći najveći svetski proizvođač litijuma

Kina je treći najveći svetski proizvođač litijuma, koji je sastavni element baterija za električna vozila. Svet je 2021. proizveo 540.000 metričkih tona litijuma, a do 2030. Svetski ekonomski forum predviđa da će globalna potražnja dostići preko 3 miliona metričkih tona.

Prema predviđanjima S&P Global Commoditi Insights-a, prodaja električnih vozila bi trebalo da dostigne 13,8 miliona u 2023. godini, ali će naknadno skočiti na više od 30 miliona do 2030. godine.

– U osnovi verujemo u nedostatak industrije litijuma. Naravno, predviđamo rast ponude, ali potražnja će rasti mnogo bržim tempom – rekla je Korin Blanšar, direktorka Dojče banke za istraživanje litijuma i čiste tehnologije.

Do kraja 2025. Blanchard vidi“skromni deficit“ od oko 40.000 do 60.000 tona ekvivalenta litijum karbonata, ali predviđa širi deficit koji će iznositi 768.000 tona do kraja 2030.

Stotine litijumskih projekata su trenutno u fazi istraživanja

Drugi analitičari ne vide da će deficit doći tako brzo, ali ipak predviđaju manjak do kraja decenije. Iako bi više rudnika litijuma i projekata istraživanja rudarstva koji se pojavljuju na mreži moglo da podrži rastuću potražnju, to bi samo produžilo pistu za još nekoliko godina, prema procenama Ristad Energy.

Prema kompaniji za istraživanje energetike, stotine litijumskih projekata su trenutno u fazi istraživanja, ali složenost u geologiji i dugotrajan proces izdavanja dozvola i dalje predstavljaju izazove.

Prema podacima Refinitiva, u svetu trenutno postoji samo 101 rudnik litijuma. Potpredsednica kompanije Ristad Energy Suzan Zou procenjuje da će se ukupna ponuda rudnika litijuma povećati za 30% i 40% na godišnjem nivou u 2023. i 2024. godini, i da će rudari nastaviti da razvijaju postojeće i grinfild projekte usred „globalnog napora za elektrifikaciju transporta“.

Iako bi to moglo da ukaže na globalni višak litijuma sledeće godine, nestašice bi mogle početi da muče lance snabdevanja 2028.

– U narednih nekoliko godina, iako bi snabdevanje litijumom moglo ostati adekvatno na svetskom nivou, regionalna neravnoteža snabdevanja je i dalje neizbežna – dodao je Zou, napominjući da regionalni rudarski i prerađivački kapaciteti u SAD i Evropi možda neće moći da održe korak sa potražnjom za EV baterijama.

– Globalni lanac snabdevanja baterijama možda će ponovo naći nedostatak litijuma koji se približava kraju ove decenije kada rast ponude možda neće pratiti rast potražnje – rekla je ona.

U tom scenariju, Zou je rekao da bi cene litijuma mogle da porastu do svojih istorijskih maksimuma iz 2022. godine, što bi zauzvrat povećalo troškove proizvodnje baterija. Cene litijum karbonata porasle su na rekordnih 600.000 juana po toni u novembru 2022, više od 12 puta u odnosu na cene u januaru 2021.

Izvor:Telegraf Biznis
Foto: Pixabay

Чланак U svetu trenutno postoji samo 101 rudnik litijuma се појављује прво на Biznis i Finansije.

Očekivana proizvodnja kukuruza je oko 6,6 miliona tona, što je za 54,8 odsto viša u odnosu prošlu godinu, kao i suncokreta za 6,7 odsto, šećerne repe za 22,4 odsto i soje za 55,5 odsto.

Kako se navodi u saopštenju, očekuje se manja proizvodnja šljiva za 27,8 odsto, jabuka 11,9 odsto i grožđa 12,4 odsto.

U odnosu na desetogodišnji prosek (2013-2022) proizvodnja pšenice je veća 25,1 odsto, 14,9 odsto suncokreta, 9,9 odsto soje i pet odsto kukuruza, a za 16,5 odsto je manja proizvodnja šećerne repe i 10,8 odsto grožđa.

Očekivana proizvodnja šljiva u ovoj godini je, u poređenju sa desetogodišnjim prosekom, manja 14,2 odsto, a jabuka 17,1 odsto.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак U Srbiji proizvedeno više pšenice za 10,9 odsto се појављује прво на Biznis i Finansije.

Od zemalja Evropske unije najviše je bicikala proizvedeno u Portugalu (2,7 miliona), sledi Rumunija (2,6 miliona), Italija (2,5 miliona), Nemačka (1,7 miliona) i Poljska (milion), pokazuju podaci Eurostat-a.

Nova ekonomija je ranije pisala da je Srbija, prema podacima u 2021. godini proizvela 254.231 bicikala, što je pad u odnosu na 2020. godinu kada je proizvela 266.601 bicikala.

Vrednost izvoza bicikala EU, prema podacima Eurost-a, u zemlje van Evropske unije u 2021. godini iznosila je 921 milion evra, pokazuju podaci Eurostat-a.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay

Чланак Porast proizvodnje bicikala u EU се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kazan, tradicionalni ili najmoderniji, napravljen od više različitih materijala, jedina je „konstanta“ potrebna za proizvodnju rakije. I vredne ruke. Voće se podrazumeva. Sve ostalo, „može da bude, ali i ne mora“, zavisno od toga da li se rakija pravi iz hobija, ili je to posao od koga se živi i isplaćuju zarade zaposlenima. U odnosu na to, kupuje se i ostatak opreme, od pumpi za pretakanje, preko rashladnih uređaja i toplotnih pumpi, opreme za pranje i seckanje voća, vađenje koštica, pa sve do kompjuterskih programa, koji u kazanu, „diktiraju“ vreme i način pečenja rakije.

Odgovor na pitanje koliko novca je potrebno uložiti u opremu za pečenje rakije nije jednostavno dobiti, jer se proizvođači rakije, bar u Srbiji, dele na „hobiste“, male i srednje destilerije, i na kraju velike, profesionalne proizvođače ovog alkoholnog pića. I svaka od ovih kategorija ima „svoju računicu“. Takođe, u našoj zemlji se neki vinari bave i proizvodnjom rakije, a kako je oprema za obe vrste pića vrlo slična, njihova računica za početno ulaganje je takođe priča za sebe.

Inflacija nije zaobišla ni ove proizvode. Proizvođači kažu da je, u zavisnosti od opreme, poskupljenje minimum 30 procenata. Za neku opremu i više. Kao i da se na isporuku ponekad čeka i više meseci. Ali napominju da je za dobar rakijski kazan „uvek bilo reda“. I virus korona i rat u Ukrajini su uticali na industriju rakijske opreme, ali različito. Rat u Ukrajini je doneo problem sa sirovinama, dok je virus korona doneo veću potražnju za osnovnom opremom za pečenje rakije. Proizvođači to objašnjavaju specifičnim okolnostima u kojima su se ljudi našli, pa su rakiju pekli i oni koji nikada nisu.

Za početak, potreban je kazan

Saša Kopilović, samostalni proizvođač rakije iz Ljutova kraj Subotice i organizator „Festivala mlade rakije“, kaže za B&F da je prema njegovom iskustvu, za najosnovniju opremu za pečenje rakije potrebno uložiti oko 2.000 evra.

„Za početak potreban je kazan. Od 160 litara sada košta oko 1.500 evra. Pre dve godine bio je jeftiniji za oko 20 procenata, ali sada ispod te cene ne može da se nađe. Mašina za mlevenje voća košta oko 200 evra, a stakleni baloni za čuvanje rakije, od 50 litara, su od 70 do 100 evra. I to su neka veća ulaganja. Rakija može da se čuva i u plastičnim buradima, ono od 200 litara je oko 2.000 dinara“, objašnjava Kopilović. Napominje da je, na sve ovo, potrebno dodati i gradometar i širometar. Prvi služi za „finiširanje“ rakije, dok se drugim meri količina šećera u komini. I jedan i drugi koštaju oko 2.000 dinara, a kvalitetnije prave hrvatski proizvođači.

Osnovna oprema za proizvodnju rakije, kao što su kazani i burad, proizvode se u Srbiji. Ostalo se uvozi, a ako se i proizvodi kod nas, to radi mali broj firmi. Jedna od kompanija koja više od pola veka proizvodi kazane za pečenje rakije i drugih alkoholnih pića je „DES“ iz Subotice. Preduzeće proizvodi tradicionalne kazane za one koji peku rakiju više puta godišnje, dok ima voća, kao i za male i srednje destilerije. Godišnje proizvedu 5.000 kazana, i do kraja sezone pečenja rakije, što je negde u oktobru, sve i prodaju. Osim u Srbiji, izvoze ih i u Rumuniju, Čile, Peru, Australiju, Veliku Britaniju koja im je ujedno i najbolje izvozno tržište. Kako kažu, u ovoj zemlji se njihovi kazani koriste pre svega za pravljenje džina, viskija, votke, pa čak i mlečne votke sa surutkom.

„Osnovni materijal od koga pravimo kazane je bakar i prohrom, i njihova cena u velikoj meri diktira i cenu našeg tradicionalnog hobi kazana. Njih pravimo od 10 do 350 litara, u serijskoj proizvodnji, i kupuju ih ljudi koji rakiju prave isključivo za svoje potrebe ili eventualno neku manju prodaju. Najčešći kupci su nam muškarci od 40 do 50 godina, a u Srbiji najviše prodamo u Vojvodini i Beogradu“, kaže za B&F Dajana Bilić, iz kompanije DES. Osim u Srbiji, veliki broj ovih kazana izvezu i u Mađarsku i Rumuniju, gde se takođe koriste za proizvodnju rakije.

DES najviše prodaje kazan od 120 litara, i dugo su ga prodavali za 131.000 dinara. Danas je 197.000 dinara. Sirovinu za izradu, bakar, kupuju u Srbiji, dok neke sitnije delove uvoze iz Kine. Ali, kako kažu, za sada nema zastoje u nabavci tih delova.

„Kod premijum proizvoda, odnosno kazana za male i srednje destilerije, situacija je nešto drugačija. Prve isporuke tih kazana, veličine od 150 do 2.000 litara, imaćemo tek u junu. Jednostavno, takav je proces proizvodnje i potražnja“, objašnjava Bilić.

Za jednu seriju od 20 kazana za domaćinstva i one kojima je pravljenje rakije hobi, ovoj kompaniji potrebno je oko dve nedelje. Za isti period naprave i jedan premijum kazan. Vizuelni izgled kazana crtaju njihovi konstruktori, po čijim nacrtima se onda i naprave. U samom procesu proizvodnje koriste se najmodernije mašine za lasersko sečenje, kružno zavarivanje,… ali ima i velikog udela ručnog rada.

Vinarija „Jović“ iz Knjaževca u isto vreme proizvodi i vino i rakiju, ali pravi i neke od uređaja potrebnih u procesu proizvodnje. Osnivač ove vinarije Saša Jović je istovremeno i vlasnik kompanije „Alfa klima“ koja pravi opremu za hlađenje i hladnu sterilizaciju, namenjenu malim i srednjim destilerijama. Prema njegovoj računici, za proizvodnju rakije od 20.000 litara godišnje, početno ulaganje za opremu je i više od 100.000 evra.

„Najmoderniji kazani za rakiju, koji se koriste u malim i srednjim destilerijama, a rade pomoću kompjutera, dostižu cenu i do 30.000 evra. Važan deo opreme u proizvodnji rakije je i oprema za fermentaciju, odnosno inox cisterne koje u sebi imaju mešalice kao i rashladne uređaje. Njihova cena je oko 8.000 evra. Zatim, oprema za prepumpavanje košta i do 6.000 evra, a moderan mono blok za lepljenje etiketa i stavljanje čepova i dvostruko više“, kaže Jović za B&F.

Rakijski „kompleti“ i u apotekama

Burad u kojima se čuva rakija uvek se pravi od hrasta, i proizvodi se i u Srbiji. Bure od 300 litara sada košta 700 evra. Pre dve godine Kinezi su naveliko kupovali sav hrast koji je mogao da se kupi u Srbiji, što je izazvalo veliki poremećaj na tržištu i skoro udvostručilo cenu buradi. Proizvođači rakije koji to mogu da priušte, burad uvoze iz Francuske. Tvrde da su kvalitetnija, a „kvalitetna“ je i cena jer koštaju preko 1.000 evra.

U Srbiju se inače najviše opreme za proizvodnju rakije uvozi iz Bugarske, Hrvatske, Italije i Slovenije.

Svi koji žele da peku svoju rakiju, ali ne i da se izlažu velikom trošku kupujući opremu, mogu da je iznajme. Takvih ponuda ima širom Srbije, pa i onih za uslužno pečenje rakije. Iznajmljivači opreme kazane dovoze na lice mesta, a cene su zaista šarolike, i zavise pre svega od toga kakav je kazan, da li je cena sa ogrevom ili bez, da li se iznajmljuje samo oprema ili i znanje o pravljenju ovog alkoholnog pića. Na primer, samo iznajmljivanje kazana od 220 litara za jedno pečenje, može da se nađe u Zrenjaninu po ceni već od 2.000 dinara. Usluga pečenja rakije na profesionalnom kazanu, u Novom Sadu iznosi 4.500 dinara.

Jedan broj apoteka prodaje i takozvane „rakijske enološke komplete“ u kojima se nalaze kvasci i enzimi koje je potrebno dodati rakiji, ali u već tačno spakovanim količinama, dovoljnim za 200 kilograma voća. Uz sve ovo, prodaje se i kompletna šema za proizvodnju voćne rakije. Cena ovakvog rakijskog kompleta je oko 2.000 dinara.

I za kraj, prvi „jedinstveni stroj za pečenje rakije“ napravljen je 1909. godine. Napravio ga je novosadski kazandžija i pronalazač Milana T. Jovanović, i zaštitio kao svoj patent u tadašnjoj upravi za zaštitu industrijske svojine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Aleksandra Galić

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: Martin Knize, Unsplash

Чланак Oprema za proizvodnju rakije: Malo ruke, malo roboti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najveći svetski proizvođač bila je Italija sa 49,8 miliona hektolitara vina što je dovoljno da 1.994 olimpijska bazena napune ovim plemenitim pićem.

Italija je proizvela 19,3 odsto ukupne količine vina na svetu.

Iza italijana našla se druga evropska i delom mediteranska zemlja, Francuka, sa 45,6 miliona hektolitara. To je 17,65 odsto ukupne svetske proizvodnje.

Na trećem mestu su Španci sa 35,7 miliona hektolitara ili 13,82 odsto svetske proizvodnje.

Ove tri evropske države napravile su više od polovine vina proizvedenog prošle godine u svetu.
Od četvrtog do osmog mesta nalaze se zemlje van Evrope, sa značajno manjom proizvodnjom vina od prve tri.

SAD su četvrte sa 22,3 miliona hektolitara, Australija i Čile su proizveli 12,7, odnosno 12,4 miliona hektolitara.

Zatim Agentina 11,45 miliona i Južna Afrika sa 10,1 miliona hektolitara vina.

Top 10 završavaju Nemačka sa 8,9 miliona i Portugal sa 6,7 miliona hektolitara vina.

Zanimljivo je da su Grčka i Gruzija proizvele istu količinu vina, po 2,1 miliona hektolitara, što je skoro dvostruko manje od Rumunije sa 3,9 miliona hektolitara.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Koje tri evropske zemlje proizvode polovinu ukupne svetske proizvodnje vina се појављује прво на Biznis i Finansije.

Najveći proizvođač bila je Nemačka, a najveći izvoznik sladoleda iz EU je bila Francuska, objavila je 14. avgusta evropska statistička agencija Eurostat.

U Nemačkoj je proizvedeno 620 miliona litara sladoleda, a slede Francuska sa 591 milionom litara i Italija sa 571 milionom.

Pored toga što je Nemačka bila najveći proizvođač, njen sladoled je s prosečnih 1,5 evra za litar bio najjeftiniji. Prosečna cena francuskog sladoleda bila je 1,9 evra, a italijanskog 2,3 evra za litru.
Sa 7,0 evra najskuplji je u proseku bio sladoled iz Austrije, a slede Danska (4,4 evra uza litar) i Finska (2,8 evra).

Zemlje EU su prošle godine u treće zemlje izvezle 250 miliona kilograma sladoleda, ukupne vrednosti 930 miliona evra. Istovremeno uvoz iz nečlanica EU dostigao je 61 milion kilograma i koštao 203 miliona evra.
U EU je u odnosu na 2021. opao je i uvoz, i to za 14 odsto, ali i izvoz sladoleda, za dva odsto.

Od ukupnog izvoza na Francusku otpada 21 odsto, odnosno 53 miliona kilograma, što je čini i najvećim izvoznikom. Slede Holandija (17 odsto od ukupnog izvoza), Italija (13 odsto), Nemačka (11 odsto) i Belgija sa devet odsto učešća u ukupnom evropskom izvozu sladoleda.

Izvor:Beta
Foto: Pixabay

Чланак U kojim zemljama se pravi najviše sladoleda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Od kada je Džo Bajden preuzeo dužnost predsednika, sve veći broj multinacionalnih korporacija ulaže u podizanje proizvodnih pogona u Sjedinjenim Državama. Oživljavanje proizvodnje u Americi je mahom koncentrisano na visoke tehnologije. U sektoru poluprovodnika, TSMC, Intel, Texas Instruments i Micron Technology zajedno su uložili više od 152 milijarde dolara, dok su proizvođači baterija za električna vozila, uključujući LG Energy i Hyundai, izdvojili 53 milijarde dolara za izgradnju američkih fabrika.

Da bi vratio proizvodnju u SAD, zvanični Vašington je morao da pribegne ogromnim subvencijama. Prošle godine, američki Kongres je usvojio dva najveća paketa subvencija za pomoć privredi u istoriji SAD, 280 milijardi dolara za razvoj čipova i 270 milijardi dolara za proizvodnju električnih automobila i skladištenje energije.

Pre nešto više od tri decenije, tadašnji američki predsednik Bil Klinton, obećavao je prosečnom Amerikancu kule i gradove koje će mu doneti globalizacija. Pokazalo se da je američka elita svojom poIitikom napunila džepove finansijskom sektoru, dok je u isto vreme desetkovala industrijsku bazu. Bela kuća je sada odlučila da zaustavi globalizaciju, ali ne radi šire nacionalne dobrobiti. Umesto toga, Vol Strit nastoji da vrati deo proizvodnje u zemlju samo zato da bi sprečio Kinu da propisuje pravila globalne trgovine.

Onda se nešto dogodilo

Naravno, Bajdenova administracija to ne predstavlja tako, nego tvrdi da obnavlja američku ekonomiju „od sredine prema spolja“, stvarajući visoko plaćena radna mesta u proizvodnji, za koja nije potrebna fakultetska diploma. „Vol Strit nije izgradio ovu zemlju, nju je izgradila srednja klasa, a radnički sindikati su izgradili srednju klasu“, izjavio je Bajden prilikom posete fabrici u koju je TSMC uložio 12 milijardi dolara.

Bajden je propustio da objasni zašto je srednja klasa uopšte izgubila poslove. Razloge je sveo na jednostavan zaplet i rasplet: Amerika je imala dobre poslove u proizvodnji, „onda se nešto dogodilo“ i poslovi su se iselili u inostranstvo, a sada oni moraju da se vrate.

To „nešto“ je bio zaključak da su američki radnici previše skupi, naročito u poređenju sa prilikama koje su se ukazale u Kini, kada se priključila Svetskoj trgovinskoj organizaciji 2001. godine. Zbog ubrzanog iseljavanja proizvodnje iz SAD na jeftinije destinacije, pre svega na kinesko tržište, do 2004. godine broj američkih radnih mesta u proizvodnji pao je za 44% ispod svog vrhunca iz 1979. godine, dok su se na poslovima koji su preostali uslovi rada izrazito pogoršali.

Donedavno je ovaj aranžman bio na obostranu korist Kine i Vol Strita. Posle ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, njen izvoz se za samo dve decenije uvećao gotovo devet puta. Još važnije, Kina je preusmerila izvoz na napredniju proizvodnju i usluge. Prosečni prihodi kineskih građana porasli su nekoliko puta, a siromaštvo je iskorenjeno zahvaljujući nacionalnom programu vrednom 800 milijardi dolara.

U međuvremenu, američke korporacije kao što su Apple, Tesla i Nike imale su neizmerne koristi od Kine kao proizvodne baze i rastućeg potrošačkog tržišta. Finansijski moguli, poput Stivena Švarcmana iz kompanije Blackstone, podsticali su američke firme da što više ulažu u kinesko tržište i postali neformalni posrednici između Pekinga i Vašingtona. Kina je do 2021. postala glavno odredište za direktna strana ulaganja, preuzevši titulu koju su SAD držale decenijama ranije.

Neprijatna istina

Iako je američki finansijski sektor i dalje duboko prisutan u kineskoj privredi, sada strahuje od zaokreta kojim zvanični Peking nastoji da izgradi sopstveni finansijski poredak, suprotstavljen zapadnom. Kineski predsednik Si Đinping je najavio hitne mere protiv „bilo kakve infiltracije kapitala u politiku koja potkopava politički sistem“, potvrđujući da nastavlja sa merama kojima želi da obuzda tehnološke tajkune u sopstvenoj kući i ojača državna preduzeća, što zapadnim kompanijama otežava nadmetanje na kineskom tržištu.

Američka finansijska elita se suočila sa neprijatnom istinom da je njima Kina i dalje potrebna, ali da oni možda više neće biti potrebni Kini. Anketa koja je krajem prošle godine sprovedena među američkim kompanijama koje posluju na kineskom tržištu, pokazala je da preko 70% ispitanika dovodi u pitanje svoje poslovanje u toj zemlji u narednih pet godina. Istovremeno, direktna strana ulaganja u Kini su u drugoj polovini 2022. pala na najniži nivo tokom poslednjih 18 godina.

Ali s druge strane, Kina svojim potezima koje preduzima s obrazloženjem kako želi da se „aktivno suprotstavi protekcionizmu, podizanju ograda i barijera, razdvajanju, prekidu proizvodnje i lanaca snabdevanja, jednostranim sankcijama i taktikama maksimalnog pritiska“, privlači sve više saveznika, pa zemlje u razvoju sada radije uzimaju kredite od Kine nego od MMF-a.

Zapošljavanje na sporednom koloseku

Vol Strit i dalje želi globalizaciju, ali pod svojim uslovima. Stoga nova američka industrijska politika nastoji da oslabi kinesku moć i da istovremeno smanji svoju zavisnost od uvoza sa kineskog tržišta. Iz tog razloga, ona je mnogo više usmerena na očuvanje nacionalne bezbednosti, nego na zapošljavanje.

Bajdenove najave kako će subvencije za proizvodnju čipova zaposliti milion radnika, nakon što je ovu procenu osporio Vašington Post pozivajući se na podatke istraživačkih kuća koje prate ovu industriju, spale su na oko 6.200 novih radnih mesta. Radnici sa nižim kvalifikacijama mogu da očekuju platu od oko 48.000 dolara godišnje, što je oko 8.000 dolara iznad medijalne zarade na nivou cele industrije. Za američke prilike to nije velika razlika, koja bi bitno uticala na rast životnog standarda među proizvodnim radnicima.

Pored toga što se pokazalo da je uprkos velikim subvencijama zapošljavanje ostalo na sporednom koloseku, postavlja se pitanje kako će ovaj plan funkcionisati u situaciji kada su vodeći proizvođači čipova u SAD godinama unazad trošili državnu podršku na otkup svojih akcija, umesto na kapitalna ulaganja.

Jedna pravila za SAD, druga za ostale

Proizvođači čipova Intel, IBM, Qualcomm, Texas Instruments i Broadcom zajedno su potrošili 71% svoje dobiti između 2011. i 2020. na otkup akcija u ukupnom iznosu od 249 milijardi dolara. ExxonMobil, jedna od primarnih kompanija za pokretanje američke „zelene revolucije“ podstaknute subvencijama, nedavno je najavila otkup akcija vredan 50 milijardi dolara, koji će trajati do 2024. godine.

Amerika sa ovakvom praksom rizikuje da se sve manje novca izdvaja za istraživanja i razvoj i da izgubi svoju tehnološku prednost nad Kinom. Trenutno, SAD vode u svetu po izdacima za istraživanja i razvoj koji čine oko 30% globalne potrošnje, ali je Kina strahovito ubrzala, povećavši ovaj udeo tokom prethodnih dvadesetak godina sa 4,9% na oko 24% globalne potrošnje.

Sjedinjene Države su decenijama uspešno prodavale priču o globalizaciji drugima, a sada, da bi se odbranile od Kine, sve ogoljenije igraju po dvostrukim standardima, potencirajući protekcionizam kod kuće dok od svih ostalih zahtevaju da se pridržavaju pravila slobodnog tržišta. Ovakvo licemerje zateglo je odnose s ključnim američkim saveznicima, Nemačkom i Francuskom, dok je Svetska trgovinska organizacija, koja je decenijama upravljala američkom hegemonijom u svetu, tužila SAD zbog kršenja trgovinskih pravila.

Чланак SAD: Šuplji povratak fabrika се појављује прво на Biznis i Finansije.

Dinamika spoljnotrgovinske razmene je, kako je navedeno, opala, s tim što, za razliku od izvoza koji i dalje raste, uvoz opada, što se povoljno odražava na sužavanje deficita.

Manji uvoz energije imao je najveći uticaj na pad ukupnog robnog uvoza.

Deficit tekućeg računa platnog bilansa u periodu januar–april je neznatan, svega 20,5 mil EUR i za 99% je manji u odnosu na isti period prethodne godine.

Inflacija je u maju 2023. u Srbiji povećana na mesečnom, a smanjena na međugodišnjem nivou. U aprilu i maju 2023. registrovana je mesečna inflacija od 0,7% i 0,9%, te međugodišnja inflacija od 15,1% i 14,8%.

U maju ove godine nastavljeno je usporavanje međugodišnje inflacije koje je otpočelo tek prethodnog meseca.

Mesečna inflacija u maju povećana je isključivo pod dejstvom privremenih faktora.

Međugodišnja inflacija je bila veća u Srbiji nego u EU i u aprilu i u maju, a manja u Srbiji nego u dve zemlje EU gde je bila najveća. Međugodišnja inflacija je bila 14,8% u aprilu i 14,5% u maju u Srbiji, a 8,1% u aprilu i 7,1% u maju u EU.

U aprilu 2023. dve zemlje EU imale su veću međugodišnju inflaciju od Srbije, Letonija (15%) i Mađarska (24,5%), a u maju samo Mađarska (21,9%).

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Чланак Proizvodnja električne energije pogurala industrijsku proizvodnju u Srbiji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Delatnost ne menjaju samo ljudi, već i preduzeća. Slavko Stojilković je 2003. godine osnovao firmu „URBAN-TECHNICS”, u Valjevu, koja se tada bavila prodajom i servisiranjem opreme za izradu PVC stolarije, jer je u tom trenutku vladala velika potražnja za ovim proizvodima u Srbiji. Preduzeće je poslovalo uspešno, ali je njen osnivač tri godine kasnije primetio da tržište polako postaje zasićeno. Sticajem okolnosti, baš u to vreme kompanija „Gorenje“ je otvorila fabriku rashladnih uređaja u Valjevu. „URBAN-TECHNICS” se zato preorijentisao na proizvodnju plastičnih ekstrudiranih delova za rashladne uređaje.

Ekstrudiranjem se plastična masa (u prahu ili granulatu) termički obrađuje i istiskuje kroz specijalne alate na mašini, praveći profile od plastike. Jedna proizvodna linija za ekstruziju plastike košta između 150.000 i 200.000 evra, što je bio iznos koji je valjevsko preduzeće finansiralo iz sopstvenog poslovanja. U početku je 90 odsto svojih poluproizvoda prodavalo „Gorenju“ za izradu delova frižidera kao što su pregradice i unutrašnji delovi vrata, da bi kasnije proširilo tržište sklapanjem ugovora sa velikim inostranim kompanijama kao što su „Miele“, „Liebherr“, „V-Zug“, „Haier“, „Beko“, „Vestel“, „Hisense“, „Schott“, „Red-Bull“, „Asko“…

Uporedo sa promenama koje su dovele do izvozne ekspanzije, došlo je do još jednog zaokreta u poslovanju – rukovođenje porodičnom firmom je preuzela druga generacija. Ova promena je možda i najneobičnija, jer Ivan Stojilković nije oduvek maštao da će jednog dana preuzeti firmu od oca. Njegova strast je bila – klasična muzika.

Dobar direktor je onaj bez koga se može

Današnji direktor preduzeća „URBAN-TECHNICS” je od detinjstva svirao violončelo i pošto je bio talentovan, dobio je mogućnost da studira muziku u Nemačkoj u klasi naše najpoznatije čelistkinje, profesorke Ksenije Janković.

„Kada sam bio dete vežbao sam po nekoliko časova dnevno, a od srednje škole i po 12 sati svakog dana. To je bila moja velika strast, kojoj sam bio potpuno predan. Ali tokom studija u Nemačkoj, shvatio sam da čak ni tamo talenat i vredan trud ponekad nisu dovoljni ako ne poznajete prave ljude. Zato sam odlučio da se vratim u Srbiju i da se posvetim onome što je moj otac gradio podjednako pasionirano kao što sam ja pristupao muzici”, priseća se Ivan Stojilković kako je došlo do njegovog velikog profesionalnog zaokreta.

Vratio se 2007. godine iz Nemačke gde je odlično naučio jezik i shvatio kako funkcioniše poslovanje van Srbije, ali to nije bilo dovoljno za uspešan start u preduzetništvu. Zato je u Valjevu upisao Visoku poslovnu školu strukovnih studija, koja se danas zove Akademija strukovnih studija Zapadne Srbije.

„Tu sam stekao mnoštvo korisnih znanja iz ekonomije, računovodstva, menadžmenta… Uporedo sa studiranjem radio sam u očevom preduzeću. Počeo sam kao referent prodaje, napredovao do pozicije direktora prodaje, zatim zamenika direktora preduzeća i prokuriste, da bih na kraju postao i direktor”, priča Stojilković, napominjući da je za poziciju direktora imao i poseban „pripravnički staž“. Njegov otac je 2015. godine, dok je on bio zamenik direktora, svoju direktorsku poziciju predao iskusnom kolegi koji je bio Ivanov mentor, da bi tek tri godine kasnije njih dvojica zamenili uloge u kompaniji.

Sagovornik B&F-a nije zagovornik teorije da naslednici porodičnih preduzeća, ukoliko pretenduju na direktorsko mesto, moraju da prođu sve pozicije u firmi, počev od magacionera. Dobar direktor bi, smatra, trebalo da poseduje organizaciona znanja ali i da poznaje zaposlene, način funkcionisanja preduzeća i ono najbitnije – svoj proizvod. „Po mom mišljenju, definicija dobrog menadžera je da se bez njega može. Dakle, ne mora cela kompanija da zavisi od jednog čoveka, niti on mora da bude neprekidno dostupan svojim klijentima i zaposlenima. On treba da napravi dobar tim koji može da vodi preduzeće i u njegovom odsustvu”, uveren je Stojilković.

Do ovih saznanja došao je kroz praksu, ali i pohađajući brojne edukativne programe, poput poslovne edukacije „Adižes instituta“, a i danas, kaže, ne izlazi iz „školske klupe“ jer da bi radnici bili voljni da uče, prvo mora da uči – direktor.

Sigurnost u nesigurna vremena

„URBAN-TECHNICS” sada ima preko 250 zaposlenih i godišnji rast poslovnog prihoda više od 15 odsto. Najveći deo onoga što proizvede izvozi na evropska, ali i na daleka tržišta, poput Indije i Malezije. Zanimljivo je da je za gotovo 20 odsto ukupnog srpskog izvoza u Švajcarsku zaslužna upravo ova kompanija, a Stojilković ističe da je za njega poseban uspeh to što rade sa velikim i respektabilnim kompanijama, sa kojima nije lako uspostaviti saradnju.

Primera radi, preduzeće iz Valjeva snabdeva evropske fabrike kineske multinacionalke „Haier“, koju je „Euromonitor“ proglasio najvećim svetskim brendom u oblasti velikih kućnih aparata za period od 2009. do 2018. godine. Na pitanje kako su uspeli da uspostave saradnju sa poznatom kineskom kompanijom i izbore se sa ogromnom konkurencijom u toj delatnosti, Stojilković kaže – zahvaljujući referencama, ali i insistiranju na kvalitetu.

„Prvo što potencijalni kupci naše robe uoče su podaci o tome sa kim smo sarađivali. Referenca kao što je ‘Liebherr’ nam dakle otvara vrata, no da bismo kroz njih ušli moramo potencijalnom kupcu da dokažemo da poštujemo sve potrebne standarde, da smo u stanju da svojom organizacijom pratimo njegove potrebe i da imamo kvalitetan proizvod. Bitno je da taj proizvod bude podjednako kvalitetan kada šaljete nulte uzorke, kao i kada šaljete na hiljade proizvoda”, objašnjava naš sagovornik i dodaje da je u ovako nesigurnim vremenima rad sa velikim kompanijama veoma dobar izbor: „Naša sreća je što smo uključeni u lanac dobavljača velikih multinacionalnih kompanija. Zahvaljujući tome, pod istim ili približno istim uslovima kao one dobijamo sirovine, i to u količinama koje su nam potrebne”.

Ali da bi zadržao takvu poziciju i nastavio da raste, „URBAN-TECHNICS” je neprekidno morao da ulaže u sopstveni razvoj. U poslednjih desetak godina počeli su da rade koekstruziju koja im omogućava da istovremeno prerađuju dva različita materijala u istom alatu i uveli su tehnologiju vruće štampe za „metalizaciju” plastičnih profila. Preduzeće radi i signaciju komponenata za rashladne uređaje, odnosno potpisivanje brendova ili namene određenog dela, na primer da li je pregrada unutar frižidera za čuvanje voća, ribe ili nekih drugih namirnica. Trenutno planiraju i digitalizaciju celokupnog procesa proizvodnje.

Ivan Stojilković jedino žali što nema vremena da češće svira violončelo, ali kako kaže, teši ga to što kada uzme ovaj instrument u ruke, on zvuči kao da ga nikada nije ni ispuštao iz ruku.

Marija Dukić

Biznis & finansije 209, maj 2023.

Чланак Ivan Stojilković, „URBAN-TECHNICS”: Kako je violončelista došao na čelo porodične kompanije? се појављује прво на Biznis i Finansije.