Kada je objavljeno da je Srbija dobila organizaciju specijalizovane izložbe EXPO 2027, koja je deo pratećeg programa iz franšize velike Svetske izložbe, vlast je najavila da će za te potrebe sagraditi novi grad na 127 hektara u Surčinu. Očekuje se nacionalni stadion, planiran mnogo ranije ali je sada bilo zgodno da se provuče kroz ovaj projekat, zatim novi Beogradski sajam, jer je njegova sadašnja lokacija ustuknula pred investicionim zaletom Beograda na vodi, kao i 1.500 stanova, komercijalnog i prostora za EXPO. Sve to će koštati oko 12 milijardi evra, uglavnom iz kredita.

Ali odmah po objavljivanju ovih planova, nametnula su se dva ključna pitanja. Prvo, čemu će služiti objekti namenski izgrađeni za tu manifestaciju kada se ona završi? Drugo, ko će izgraditi sve to i ko kasnije opsluživati kada je na tržištu evidentan manjak radne snage, od građevinara do uslužnih delatnosti?

Na prvo pitanje nema jasnog odgovora, dok se za drugo rešenje vidi u stranim radnicima, što je znatno olakšano usvajanjem novog zakona, kojim je bitno skraćena i pojednostavljena procedura dobijanja radnih dozvola. Broj onih koji te papire već imaju vrtoglavo raste, pa je 2020. izdato 13.000 dozvola, naredne godine 25.000, a prošle 35.000. Samo do juna 2023. taj dokument je dobilo 25.000 stranaca, uz procenu da će se do kraja godine ovaj broj udvostručiti. Najviše ih je angažovano u građevini, gde se procenjuje da od oko 170.000 zaposlenih trećinu čine strani radnici. Sledi poljoprivreda, ali se tu broj uzima sa rezervom. Mnogo je neprijavljenih sezonaca, kod domaćina se često zateknu „dalji rođaci“ iz Bangladeša, Kube ili Pakistana, koji „eto, malo pomažu“, pa nemaju status radnika.

Profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko kaže u razgovoru za B&F da uvoz radne snage uveliko funkcioniše i da je pored ranije prisutnih radnika iz Bosne i Crne Gore, akcenat već neko vreme na onima iz Jugoistočne Azije, Indije, Pakistana, Bangladeša, Filipina, Šri Lanke… Taj region sa oko dve milijarde ljudi nepresušan je izvor radne snage, pa nedostatak domaćih radnika neće biti „usko grlo“ za investicije, ukoliko se one finansijski realizuju. Naš sagovornik potvrđuje da su iskustva sa stranim radnicima protivurečna, od ocena da su nepouzdani i da će napustiti posao ako im se ukaže bolja prilika u nekoj od razvijenijih zapadnih zemalja, do tvrdnji da su neki od njih surovo eksploatisani i obespravljeni.

„Nedavno se pojavila jedna švajcarska agencija sa projektom kojim bi se uvoz radne snage učinio pristojnijim i humanijim, kako bi se izbegle ekscesne situacije. Takođe, domaći poslodavci se sve manje oslanjaju na ponudu raznih agencija koje im za određeni procenat uvoze radnike, već sami stupaju u kontakt sa institucijama na destinaciji gde biraju koga će angažovati. To je najčešće kod firmi koje rade zahtevnije unutrašnje, zanatske radove“, objašnjava Arandarenko.

Plate rastu, standard isti

Dodaje da prilivu stranaca pogoduje i jak trend rasta evro-plata u Srbiji. Nama se to ne čini kao bogzna šta, standard nam je isti jer rastu i cene. Ali, održavanje kursa jakog dinara učinilo je da konvertovane u devize, zarade rastu, što su kao model ranije primenjivale i zemlje poput Češke, Slovačke ili Hrvatske, sve dok nisu prešle na evro. Za one koji dolaze, razlika u zaradama koja je nekada bila mala između nas i Šri Lanke, sada je značajno veća, tako da smo postali atraktivna destinacija za Jugoistočnu Aziju.

„Ako su strani radnici formalno zaposleni, oni imaju ista prava kao i domaći, a kontrola je u nadležnosti Inspektorata za rad. Bilo bi izuzetno važno da je ta kontrola čvrsta, da sprečava damping na koji se žale naši sindikati, jer je razumljivo da su stranci došli da zarade, pristaju na prekovremeni rad ili oskudnu zaštitu. A u našem je interesu, i za poslodavce i za domaće radnike, da se njihova prava ne ugrožavaju. Druga je priča kod onih koji dolaze preko ugovora sa stranim agencijama. Oni su u statusu ’upućenih radnika’, za koje važe pravila njihovih firmi. To se uglavnom javlja kada radove izvode strane firme, i u tim slučajevima je najčešće bilo ekscesa poput vijetnamskih radnika na gradilištu Ling Longa, ili turskih u Kraljevu. Te situacije ne podležu kontroli i bilo bi jako važno da se domaće radno zakonodavstvo odnosi i na njih“, ističe Arandarenko.

Predsednik Sindikata radnika građevinarstva Saša Torlaković potvrđuje da su damping cene pod pritiskom stranih radnika jedan od većih problema, zbog čega su sindikati često reagovali.

„Ne možete u neoliberalnom kapitalizmu da zamerate investitoru što je uzeo stranca, to čini i država, najčešće kada angažuje strane firme. Sve je počelo mnogo ranije, još od izgradnje mosta kod Beške, koja je umesto domaćoj Mostogradnji poverena Alpini, ili mosta u Novom Sadu koji su gradili Španci, a na kraju dolaze Azerbejdžanci da nas uče kako da gradimo. Sve funkcioniše po poznatom sistemu: uzme se kredit od strane banke, ona dovede svoju firmu kao izvođača, a oni onda uzmu naše podizvođače. Kako mi onda da razvijamo operativu i stvaramo stabilno tržište radne snage?“, pita Torlaković.

Nestale kompanije i naslednici

Naglašava da veliki građevinski sistemi jesu uništeni, ali da ima bar tridesetak ozbiljnih firmi koje su tokom dve, tri decenije postepeno narastale.

„Sada je preduzeće od 300 ili 400 radnika veliko jer se tehnologija promenila, 4.000 kvadrata gradi 10 do 15 ljudi. Posle dolaze zanatlije, ali i tih firmi ima dosta, samo što ne mogu da dođu do velikih poslova, kao ni one koje proizvode građevinski materijal jer se u inostranstvu kupuju pločice, sanitarije, čak i rizla. Kada bi bile angažovane, domaće kompanije zajedno bi mogle da iznesu taj investicioni ciklus, naši radnici bi primali plate. To se, međutim, ne dešava, a na ruku planiranom velikom uvozu radnika ide i tek usvojen Zakon o zapošljavanju stranaca, koji je vlast verovatno tempirala baš u susret ovoj priči oko EXPO 2027“, ističe Torlaković i navodi da je trenutno na gradilištima najviše Turaka koji rade zanatske radove, dok su Indijci, kao nekada „kvantaši“, angažovani na teškim radovima.

U domaćim građevinskim firmama smatraju da najavljene investicije neće dodatno produbiti problem nedostatka radnika, jer će se kompanije koje budu angažovane potruditi da dovedu svoje ili uposle strane preko agencija. Ono što ih brine je nezvanična najava da će se, sada najbrojniji turski radnici, povući sa našeg tržišta, jer su zbog obnove objekata razorenih zemljotresom pozvani da se vrate kući.

Prema rečima Ivana Lukovića iz ivanjičkog preduzeća Iva Invest, manje firme radije se oslanjaju na domaće radnike, iako je sve manje zanatlija. „Kod mene strani radnici nisu radili, ali neke moje kolege angažovale su ljude iz Albanije, Makedonije, Turske. Kažu mi da se na njih ne mogu osloniti, nesigurni su i dešava se da budu na gradilištu mesec, dva a onda preko noći nestanu. To je gore nego da ih nemate“, smatra Luković.

Penzioneri kao zakrpa

„Srbija svake godine izgubi 50.000 potencijalno zaposlenih. Naime, kategorija oko 65 godina, koja broji 120.000 ljudi, odlazi u penziju, dok onih sa 20, koji dolaze na tržište rada, ima tek oko 70.000. Mi se delimično krpimo i zahvaljujući penzijskom sistemu koji je katastrofalan za većinu slabije plaćenih i oni su prinuđeni da nastave da rade. Uz to, imamo i odliv u inostranstvo, iako ne gubimo previše ljudi kroz trajno iseljavanje, ali će mlađi uglavnom da odu u neku od zapadnih zemalja ako im se ukaže prilika. Sve više ćemo se suočavati sa nestašicama radne snage, što je posledica ’hidraulike’ – nas povlači razvijeni Zapad, a mi povlačimo one koje možemo, sa bližih ili daljih destinacija“, kaže profesor Mihail Arandarenko.

Mirjana Stevanović

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Bernd Dittrich, Unsplash

Чланак Ima li ko da gradi objekte za EXPO: Ima, strane firme i radnici iz uvoza се појављује прво на Biznis i Finansije.

Uobičajena radna nedelja za Evropljane starosti od 20 do 64 godine 2022. godine bila je u proseku 37,5 sati, sa znatnim razlikama među zemljama članicama.

Najdužu radnu nedelju imali su Grci (41 sat), zatim Poljaci (40,4), Rumuni i Bugari (40,2), a najkraću radnici u Holandiji (33,2), Nemačkoj (35,3) i Danskoj (35,4).

U analizi su obračunati uobičajeni sati koje osoba radi na glavnom poslu, uključujući dodatni rad, plaćen ili neplaćen, ali ne računajući vreme putovanja između kuće i radnog mesta i pauze za obrok. Ti podaci se odnose na radnike sa punim i nepunim radnim vremenom.

Rezultati za 2022. godinu predstavljeni su za članice EU i tri zemlje EFTA (Island, Norveška i Švajcarska) i Srbiju kao državu kandidata za članstvo, prenosi Beta.

U EU, 46,8 odsto zaposlenih radilo je između 40 i 44 sati sedmično, 5,4 odsto je radilo u proseku manje od 20 sati, a 7,6 odsto više od 50 sati.

U većini zemalja EU najveći procenat ljudi je radilo od 40 do 44 sati, dok je u Danskoj, Francuskoj, Finskoj, Belgiji i Irskoj najveći procenat imalo radnu sedmicu od 35 do 39 sati.

Grčka je imala najveći procenat ljudi koji su radili više od 50 sati (13,2 odsto), dok je u Holandiji gotovo četvrtina radnika radila manje od 25 sati nedeljno.

U Srbiji je više od 10 odsto radnika imalo radnu nedelju dužu od 50 sati, a samo oko pet odsto je imalo radnu nedelju kraću od 40 sati.

Kada je u pitanju prosečna radna sedmica za radnike sa punim radnim vremenom, Srbija je na prvom mestu, sa 44 sata.

Iza nje su Švajcarska (43,4) i Island (42,8), a od zemalja EU najviše su radili Grci (42,7), a najmanje Finci (38,8).

Radnici sa nepunim radnim vremenom imali su najdužu radnu sedmicu u Švedskoj (26,4) i Rumuniji (26,2), a najkraću u Portugalu (18,6).

U izveštaju Eurostata se navodi i da su muškarci, zaposleni na puno radno vreme, u proseku radili više sati sedmično od žena u svim članicama EU, a najveća razlika je zabeležena u Irskoj i Holandiji, od četiri, odnosno 3,7 sati.

Međutim, kada su u pitanju radnici sa nepunim radnim vremenom, žene su imale dužu radnu sedmicu u većini zemalja.

Najviše sati na poslu su proveli kvalifikovani radnici u poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu (u proseku 43,9 sati nedeljno).

Izvor: Beta
Foto: Pixabay

Чланак Radimo šest sati više nedeljno u odnosu na prosek u Evropskoj uniji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Broj stranih radnika u Srbiji poslednjih godina stalno se povećava i od početka godine izdato je više od 32.000 dozvola za rad strancima, dok je prošle godine izdato 35.000 dozvola, rekao je direktor Nacionalne službe za zapošljavanje, Zoran Martinović.

Martinović je za Tanjug rekao da je do pre nekoliko godina pitanje stranih radnika u Srbiji bilo gotovo nevidljivo jer je njihov broj bio zanemarljiv.

– Srbija ima potrebu za uvozom radne snage i to se vidi. To diktira odnos ponude i potražnje. To traže poslodavci koji na domaćem tržištu rada ne mogu da pronađu adekvatne profile radnika ili dovoljan broj zainteresovanih radnika koji će raditi u oblastima koje često zahtevaju povećan obim posla – rekao je Martinović.

Kako je rekao, strani radnici u Srbiji najčešće rade u oblasti građevinarstva i reč je o različitim profilima kadrova koji nedostaju Srbiji: zidari, stolari, varioci, pomoćni građevinski radnici, ali i u ugostiteljstvu, poljoprivredi, na poslovima vozača.

– Različiti su profili radnika koji dolaze i nadomešćuju nedostatak domaće radne snage i to je vrlo dragoceno, jer veliki broj privrednih aktivnosti ne bi mogao adekvatno da funkcioniše da nije tako – poručuje Martinović.

Dodaje da već dugi niz godina najveći broj radnika dolazi iz Kine, poslednjih godina, a posebno poslednjih meseci iz Ruske Federacije, ali da imamo i veliki broj radnika iz Indije, Turske, Severne Makedonije, Albanije.

Takođe, navodi, da odskoro postoji i priliv radnika iz Nepala, Šri Lanke i BiH.

– Zaista je širok krug zemalja iz kojeg dolaze radnici, a verujemo da će biti i veći. Postoji ozbiljna potražnja za stranim radnicima zbog nedostatka velikog broja profila na domaćem tržištu rada – rekao je Martinović.

Rusi drže IT

Rat u Ukrajini, kako kaže, takođe se odrazio na tržište rada u Srbiji.

– Ukrajinski državljani imaju povlašćeni položaj i jednostavniji pristup tržištu rada i imamo povećan priliv državljanina Ukrajine koji su angažovani na poslovima u Srbiji. S druge strane, državljani Ruske Federacija najviše rade u IT sektoru i osnivaju sopstvene biznise iz oblasti trgovine i u oblastima u kojima je zastupljena viša tehnologija – kazao je Martinović.

Na pitanje kako će nove izmene i dopune Zakona o strancima uticati na zapošljavanje stranaca, direktor NSZ odgovara da je cilj usvojenih izmena da se procedura ubrza i pojednostavi i da se uvede jedinstvena dozvola.

– Od 1.februara naredne godine biće na snazi propis koji će omogućavati izdavanje jedinstvene dozvole na jednom mestu, izdavanje boravišne dozvole i dozvole za rad, i to će raditi MUP. NSZ će u tom procesu vršiti procenu ispunjavanja uslova za izdavanje jedinstvene dozvole – navodi Martinović.

Dodaje da je razlika u odnosu na trenutnu situaciju to što je sada taj posao podeljen između MUP-a, koji izdaje boravišnu dozvolu, i NSZ, koji izdaje radnu dozvolu, ali da će NSZ i po novim izmenama i dopunama zakona raditi ono što i sada radi: testiranje tržišta rada i procenu ispunjenosti uslova za izdavanje dozvole.

– NSZ neće izdati pozitivnu ocenu za angažovanje stranca, ukoliko na domaćem tržištu rada postoji takva radna snaga – poručuje Martinović.

Do 1. februara dozvola će se izdavati po starim propisima.

– Svaki poslodavac koji želi da zaposli stranca, prvo mora da se obrati NSZ da utvrdi da li na domaćem tržištu rada postoji takav domaći radnik, a nakon toga sledi izdavanje boravišne dozvole od strane MUP-a. Tek tada sledi izdavanje radne dozvole od strane NSZ – zaključuje Martinović.

Izvor: 24sedam/Tanjug

Foto: Pixabay

Чланак Za osam meseci u Srbiju došlo 32.000 stranih radnika се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema njemu, osiguranje zaposlenih je obavezno.

Poslodavci su sada dužni da prilagode poslovanje novim zakonskim propisima u roku od dve godine od stupanja zakona na snagu.

U nastavku pročitajte šta podrazumeva osiguranje od povreda na radu i profesionalnih bolesti, od čega osiguravate svoje zaposlene, kolike su kazne ukoliko to ne uradite i sve što treba da znate.

Ko treba da osigura svoje zaposlene i šta podrazumeva ovo osiguranje?
Zakon ima za cilj unapređivanje i sprovođenje mera bezbednosti i zdravlja na radu, kako bi se sprečile povrede na radu, profesionalne bolesti i bolesti povezane sa radom. On definiše obaveze poslodavaca, prava i obaveze zaposlenih i druge opšte smernice za prevenciju.

Jedna od ključnih odredbi Zakona je da poslodavci moraju obezbediti osiguranje zaposlenih od povreda na radu i profesionalnih bolesti, kako bi im se omogućila adekvatna naknada štete u slučaju nezgode.

Finansijski teret osiguranja snosi poslodavac, a svi poslodavci dužni su da osiguraju svoje zaposlene, bez obzira na delatnost kojom se bave.

Kako nam profesionalci sa sajta osiguranik.com prenose, zabeleženo je povećanje poziva poslodavaca koji žele da osiguraju svoje zaposlene od stupanja zakona na snagu, kao i dodatnih pitanja u vezi sa njihovim obavezama. Iako postoji rok od dve godine za prilagođavanje, preporučuje se da poslodavci što pre zaključe polisu osiguranja zaposlenih od nezgode, imajući u vidu da godišnji troškovi osiguranja nisu visoki.

Šta se smatra nesrećnim slučajem?

Važno je razumeti šta se smatra „nesrećnim slučajem“ prema uslovima osiguravajućih kuća.

To je iznenadni događaj nezavisan od volje osiguranika, koji može rezultirati smrću, potpunom ili delimičnom invalidnošću, privremenom nesposobnošću za rad ili zdravstvenim problemom koji zahteva medicinsku pomoć.

Nezgode mogu uključivati: sudare, padove, električne udare, prelome kostiju, gušenje, udarce, ujede životinja, opekotine, izlaganje štetnim hemikalijama i slično. Važno je da osiguranik nije namerno izazvao nesrećni slučaj i da se on dogodio protiv njegove volje.

Osiguravajuće kuće neće nadoknaditi štetu ako je nesrećni slučaj posledica prirodnih katastrofa, rata, terorističkih napada ili građanskih nemira. Takođe, nema nadoknade ako je osiguranik bio pod uticajem alkohola ili droga, izvršio ili učestvovao u krivičnom delu, namerno se povredio ili pokušao izvršiti samoubistvo.

Kada su zaposleni osigurani?

Zaposleni su osigurani ne samo tokom radnog vremena i na radnom mestu, već i tokom puta od kuće do posla, kao i tokom službenih putovanja.

Odluka da se zaposleni osiguraju i van radnog vremena i puta je na poslodavcu, ali takvo pokriće može biti ugovoreno. Na primer, radnik koji je osiguran i u slobodno vreme može dobiti nadoknadu ako se povredi tokom amaterske fudbalske utakmice s prijateljima.

Kolike su kazne za nepoštovanje obaveze osiguranja?

Kazne za nepoštovanje obaveze osiguranja zaposlenih su visoke.

Poslodavac sa svojstvom pravnog lica koji ne osigura svoje zaposlene suočava se sa novčanom kaznom u rasponu od 1.000.000 do 1.500.000 dinara.

Za preduzetnike, kazna iznosi od 200.000 do 400.000 dinara

Direktori i druga odgovorna lica kod poslodavaca mogu biti kažnjeni novčanom kaznom od 30.000 do 150.000 dinara.

Fizička lica koja ne obezbede osiguranje zaposlenih mogu biti kažnjena novčanom kaznom u rasponu od 30.000 do 150.000 dinara.

Da li je osiguranje zaposlenih od povreda na radu i profesionalnih bolesti skupo?

Cena obaveznog osiguranja zavisi od rizičnosti posla kojim se radnik bavi.

Premija za poslove sa nižim rizikom, poput knjigovođe, će biti manja u poređenju sa poslovima sa većim rizikom, kao što je građevinski radnik. Osiguravajuće kuće razlikuju tri razreda opasnosti, kao i posebno rizična zanimanja poput vatrogasaca ili vojnih pilota.

Izvor: Osiguranik.com/Sveonovcu

Foto: Pixabay

Чланак Koliko košta obavezno osiguranje za zaposlene? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Giganti kao što su Meta, Amazon, Google, Microsoft, redom su najavljivali rezove i u desetinama hiljada, i samo se čekala potvrda da se takav globalni trend preslika i na regionalno, a potom i na domaće tržište.
Po svemu sudeći, to se i desilo – jedan od domaćih giganata HTEC Group, nedavno je otpustio 200 svojih zaposlenih, piše Blic.

Kako objašnjavaju iz HTEC Group, izuzetno izazovna situacija na globalnom IT tržištu je nažalost prelila i na regionalno tržište i kompanija je uvela još početkom godine niz mera u pravcu racionalizacije troškova i jačanja timova u cilju očuvanja zdravog biznisa i daljeg rasta. U to je bio uključen i proces reorganizacije te optimizacije broja inženjera.

Više od 203.000 zaposlenih je otpušteno u IT sektoru širom sveta

„Kao neophodan odgovor na nepovoljne makroekonomske prilike, a sa ciljem postizanja veće agilnosti sa jedne strane, a sa druge strane fokusa na ključne oblasti rasta koje vidimo u narednom periodu, reorganizovali smo poslovne jedinice i optimizovali broj inženjera koji izvesno vreme nisu bili angažovani na projektima i čije znanje i veštine, nažalost, nisu odgovarajući za oblasti rasta koje očekujemo u narednom periodu“, kažu iz HTEC Group.

„Pored reorganizacije funkcionalnih jedinica, preusmeravanja ljudi i prekvalifikacija, nažalost, ovim procesom reorganizacije i optimizacije obuhvaćeno je oko 200 zaposlenih sa kojima smo morali da se raziđemo, što čini oko sedam odsto naše organizacije. Žao nam je što ove kolege nisu više deo našeg tima i činimo sve što je u našim mogućnostima da ih podržimo u daljem profesionalnom putu“, navode.

Ipak, kako napominju, paralelno sa otkazima, nastavlja se i proces zapošljavanja u ključnim oblastima rasta.

„Poslovanje kompanije je stabilno, u prvom kvartalu zabeležili smo rast prihoda od 30 odsto. Iako je ovo solidan rezultat, ispod je očekivanog nivoa i ambicija kompanije. Pored organskog rasta, i dalje aktivno istražujemo prilike za dalje strateške akvizicije koje bi kompaniji i njenim zaposlenim donele nove prilike, kako u regionu Jugoistočne Evrope, tako i na ostalim lokacijama gde firma posluje, a prevashodno u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji“, tvrde.

Prema podacima sajta Layoffs.fii, više od 203.000 zaposlenih je otpušteno u IT sektoru širom sveta od početka 2023. godine.

Taj broj je porastao skoro 8 puta od sredine januara, piše na sajtu. Podaci pokazuju i da je 2023. godina premašila 2022. Prošle godine, oko 1.024 globalne kompanije su otpustile ukupno 154.336 zaposlenih.

„To se ogledalo najpre u manjku projekata“

Masovni otkazi u IT sektoru širom sveta počeli su krajem 2022. Ovaj trend pokrenuli su svetski poznati giganti, Meta, Amazon, Google, Microsoft, i tom prilikom je na desetine hiljada ljudi ostalo bez posla. Više istraživanja pokazuje da je globalno, bez posla na ovom tržištu u 2023. ostalo više od 200.000 ljudi. Prema podacima sajta Tech crunch, samo tokom prvih pet meseci ove godine, otpušteno je 190.000 IT radnika.

Nije se dugo čekalo da taj trend stigne i od nas, ali se strahovalo i ozbiljno i mnogo ranije. Kompanija Quantox bila je prva koja je objavila da je morala da otpusti 170 radnika, dok je HTEC Group nedavno otpustio 200 zaposlenih.

Marko Vučetić, PR menadžer portala HelloWorld kaže za Blic da je posle dugo vremena sad već vidljivo da su krenuli IT otkazi. Na udaru su ljudi koja su već neko vreme bili na „benču“, što znači da su primali platu, ali kompanija nije imala i projekte na kojima bi radili.

„Neke oblike krize u IT industriji mi smo videli već sredinom prošle godine. To se ogledalo najpre u manjku projekata, a zatim i u smanjenju oglasa za posao. Kompanije koje se bave autsorsingom su se na neki način „uplašile“ i malo smanjile broj zapošljavanja. Iako su tada imali određeni broj IT stručnjaka na „benču“ tada ih nisu otpustil. Nadali su se da će se stvari promeniti i nisu želeli da rizikuju da ostanu bez radnika. Držali su ih tako 6 meseci, a onda kada su videli da ipak neće biti planiranih projekata, kompanije su morale da krenu u otpuštanja“, kaže Vučetić.

I globalna dešavanja dovela do otakaza u IT sektoru

Iako je IT sektor u velikoj meri ostao otporan na rat u Ukrajini, ipak neke posledice sada već počinju da isplivavaju. Prema rečima Marka Vučetića iz Hello World-a, to je jedan od faktora koji doprinosi masovnim otpuštanjima u ovoj industriji. Kako kaže ima uticaja i ekonomska kriza koja je i dalje prisutna, ali i veštačka inteligencija.

„Mislim da ima malo uticaja i veštačka inteligencija i optimizacija i automatizacija. Ne zamenjuje čoveka, ali ubrzava određene procese“, kaže Vučetić.

On ističe da u nekom smislu možemo da kažemo da je ovo kriza u IT sektoru, jer po prvi put vidimo ovakvu situaciju koja nije bila prisutna na domaćem IT tržištu, ali smatra da je ovo ipak više normalizacija tržišta.

„Ja bih ovo pre nazvao nekom normalizacijom svega u IT zato što nije bilo realno da godinama unazad beležimo veliki rast oglasa od 40, 50 pa i 60 odsto. Mislim da je ovo optimizacija unutar IT sektora, jer je posle pandemije bilo toliko projekata da su velike firme zapošljavale i „šakom i kapom“. Ovo je sada ujedno i velika šansa za male kompanije, jer one do sada od velikih giganata nisu mogle da dođu do kvalitetnog kadra. Sada po prvi put imaju ozbiljnu priliku da dovedu ozbiljne stručnjake koji mogu da im pomognu da unaprede poslovanje“, zaključuje Vučetić.

Izvor: Blic

Foto: Bing

Чланак U Srbiji krenulo otpuštanje radnika iz IT sektora се појављује прво на Biznis i Finansije.

Reagujući na jedan od ovogodišnjih protesta organizovanih zbog povreda i pogibije radnika, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja navelo je podatak da su „inspektori rada u toku 2022. godine izvršili 982 inspekcijska nadzora povodom smrtnih, teških sa smrtnim, teških, kolektivnih i lakih povreda na radu, kojih je 10 odsto manje nego u 2021. godini, kada je izvršeno 1.096 nadzora povodom prijavljenih povreda na radu“. Usledio je zaključak da je „mehanizam kontrole od strane inspektora rada doprineo unapređenju sistema bezbednosti i zaštite zdravlja na radu kod poslodavaca“.

Ali, tako izvučeni brojevi ne objašnjavaju druge podatke preuzete sa zvaničnog sajta tog Ministarstva, takođe iz izveštaja Inspektorata za rad a na osnovu evidencije Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja: u 2021. registrovano je 21.058 povreda na radu, od kojih je 17.558 lakših, 3.455 teških i 45 sa smrtnim ishodom, dok su u godini za nama zabeležene 21.864 povrede i to 18.328 lakših, 3.472 teže a poginula su 64 radnika.

Ni mere koje su inspekcije preduzele niti njihov epilog, ne ulivaju poverenje da će kaznena politika u praksi naterati poslodavce na odgovornije ponašanje i brigu za bezbednost zaposlenih. Prema istom izveštaju, inspektori su u prošloj godini iz domena bezbednosti na radu podneli 1.324 zahteva za pokretanje prekršajne odgovornosti, prvostepeni postupak okončan je u 807 predmeta od kojih neki potiču i iz ranijih godina. Ukupan iznos za izrečene novčane kazne iznosio je 77,2 miliona dinara ili u proseku oko 136.000, izrečeno je 67 opomena, zastarela su 125 postupaka, odbačeno osam zahteva, pet postupaka je prekinuto a inspektori su u svega 12 uložili žalbu.

Isplativa ušteda

„Sistem prekršajne odgovornosti nema odvraćajuću komponentu. Oko jedne trećine postupaka protiv poslodavaca zastari, dok se u onima koji se završe utvrđivanjem odgovornosti često izriču novčane kazne koje su na propisanom minimumu, ili čak ispod njega. Zato se poslodavcima isplati da ’uštede’ na radnicima na svaki način, potpuno svesni da time krše zakon, jer kroz prekršajni postupak plaćaju samo jedan deo vrednosti koje su zakinuli nepoštovanjem zakona, a parnični postupci za naknadu štete traju previše dugo, pa se radnici ne odlučuju uvek ni da ih pokrenu“, kaže u razgovoru za B&F Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za radno pravo iz Beograda.

Ništa ubedljivija nije ni statistika malobrojnih krivičnih prijava, takođe data u izveštaju Inspektorata a na osnovu podataka tužilaštava. Naime, u prošloj godini podneto je 46 krivičnih prijava zbog propusta u zaštiti koji su rezultirali teškim ili smrtnim povredama radnika, čemu treba dodati i 57 predmeta koji su bili u radu tužilaštava iz prethodnih perioda. Od tog ukupnog broja odbačeno je 40, uključujući i četiri koja su završena oportunitetom, u pet slučajeva optuženo je lice zaduženo za bezbednost a izrečena je i (samo) jedna zatvorska kazna, dok ostale prijave tužioci i dalje istražuju.

I podaci o sudskoj završnici su poražavajući. Mario Reljanović ističe da je u periodu od 2017. zaključno sa 2021. za najteže delo u ovoj oblasti koje podrazumeva tešku povredu ili smrt radnika, osuđeno 45 lica, od čega samo devet na kaznu zatvora, dok je najveći broj dobio uslovnu osudu (53 odsto) ili kućni zatvor (27 procenata). U sedam od pomenutih devet slučajeva, zatvorska kazna izrečena je u trajanju od šest do 12 meseci. Ukoliko se posmatraju samo slučajevi u kojima se sudilo zbog smrti radnika (jednog ili više), statistika je još poraznija.

„U petogodišnjem periodu smrtno je stradalo 256 radnika, a zatvorska kazna izrečena je samo za osam lica, uslovna osuda za 17 i kućni zatvor za 11 osoba. Dakle, samo je ukupno 36 lica osuđeno, a kazna zatvora se u posmatranom periodu izriče samo u tri odsto slučajeva kada dođe do smrti radnika. Ako se posmatra statistika, osuda za osnovno krivično delo ’Nepreduzimanje mera zaštite na radu’, dolazi se do katastrofalnih zaključaka: u periodu od 2016. do 2021. godina nije optuženo nijedno lice, a u periodu od 2012. do 2021. godina zatvorska kazna je izrečena samo jednom prilikom, a ukupno su osuđena tri lica. U istom periodu nastalo je hiljade povreda na radu zbog izostanka sredstava i mera zaštite radnika, odnosno postojalo je više hiljada prilika da se pokrene krivični postupak za ovo krivično delo“, ukazuje Reljanović.

Objašnjava da postoji nekoliko razloga zašto je dolazilo do malog broja osuda. Jedan je taj što inspektori rada izlaze na mesto događaja bez odlaganja samo ukoliko je u pitanju smrtni ishod povrede na radu. U drugim slučajevima postoji vremenski razmak između događaja i vršenja nadzora. U tom periodu poslodavci mogu „preurediti“ mesto izvršenja krivičnog dela na način koji pokazuje da su preduzeli mere zaštite, iako to nije bio slučaj.

Država upošljava preduzeća sa „crne liste“

„Poslodavci često izlože verziju događaja koja ne ide u prilog stradalim radnicima, na primer da se radnik nalazio na mestu na kojem nije trebalo, da samoinicijativno nije primenjivao mere bezbednosti iako je morao, da je došao na posao pod dejstvom alkohola, i slično. Nisu retki primeri kada ucenjuju druge radnike da daju izjavu kako nisu videli šta se dogodilo u odsudnom trenutku. U takvim okolnostima je javnom tužiocu teško da prikupi dovoljno podataka da uspešno pokrene, odnosno dovrši krivični postupak. Takođe, kaznena politika prema odgovornim licima kod poslodavaca izuzetno je blaga, pa je šansa da se neko osudi na kaznu zatvora za najteže krivično delo u ovoj oblasti minimalna, čak i kada je nastupila smrt radnika zbog propusta u merama obezbeđenja radnog prostora“, ističe naš sagovornik.

Vanredni profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, Bojan Urdarević, kaže za B&F da je broj povreda i veći nego što to pokazuju podaci Ministarstva, jer se one dešavaju i u slučajevima kada su angažovani, za statistiku nevidljivi, radnici „na crno“, zatim stranci, kod kojih je uz 35.000 sa radnim dozvolama u prošloj godini, bar još 15.000 neprijavljenih. Pravi broj se ne zna, to je domen špekulacija i slobodne procene, pa nema ni argumenata za dokazivanje o stvarnom obimu povreda na radu.

Ističe da se ne zna ni stepen u kome ta kategorija radnika uspeva da ostvari svoja prava, jer poslodavac sigurno neće prijaviti povredu neprijavljenog radnika. U sličan položaj mogu dospeti i lica koja se angažuju „na lizing“, jer iako po zakonu imaju ista prava kao i uporedivi radnici u istoj firmi, problem nastaje kad uporedivih radnika nema.

„To bi trebalo da bude predmet rada inspekcija, ali su one ne samo nepopunjene, nego je upitan i kvalitet njihovog rada. Ni sami ne shvataju potrebu da ih je više i da su bolje edukovani za prepoznavanje rada na crno, ali i oblika nasilja na poslu koji često izaziva stres kod zaposlenih. To takođe može biti uzrok ugrožavanja zdravlja radnika pa i fatalnog ishoda, ali dobri advokati imaju načina da zaštite poslodavca. Izazov je dokazati da postoji uzročno-posledična veza između smrtnog slučaja i obavljanja posla, jer je stres sveprisutan i ne može se uvek utvrditi da li je vezan za porodicu, privatan život ili proces rada“, objašnjava Urdarević.

On dodaje da bi možda jedno od rešenja bilo uspostavljanje „crnih lista“ kompanija koje ne poštuju radnička prava, ali priznaje da ih je imalo Ministarstvo građevinarstva pa se nije videlo da te firme neko sankcioniše. Naprotiv, dešavalo se da preduzeća sa tih spiskova dobijaju poslove čak i na državnim tenderima.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije 209, maj 2023.

Foto: Yahor Urbanovich, Unsplash

Чланак Odgovornost kompanija za povrede i pogibije na poslu: Nema zatvora za ubice radnika се појављује прво на Biznis i Finansije.

Aktuelni Zakon o radu omogućava radnicima da godišnji odmor koriste jednokratno ili u više delova, s tim što bi prvi deo mora da traje kontinuirano 10 radnih dana i da bude „potrošen“ u istoj kalendarskoj godini za koju je stečeno pravo na odmor dok se ostatak može preneti i iskoristiti do 30.06. naredne godine.

Kako se odmori koriste, a kako bi trebalo da se koriste?

“Dosadašnja praksa je pokazala da veliki broj zaposlenih ne koristi prvi deo godišnjeg odmora u trajanju od dve nedelje, nego u zavisnosti od njihovih potreba i potrebe posla to bude i kraće od obaveznih 10 dana, najčešće pet dana, ali i manje. Zaposleni često žele drugačiji raspored odmora, a zbog postojećeg zakonskog okvira, poslodavci nisu u mogućnosti da im izađu u susret. To je nešto što i inspekcija zamera poslodavcima prilikom inspekcijskog nadzora”, kaže šef Jedinice za odnose sa javnošću u NALED-u Ivan Radak.

Prema njegovim rečima, namera zakonodavca prilikom uvođenja ove odredbe bila je da se radniku omogući duži odmor u kontinuitetu, ali baš zbog različitih potreba radnika i različite vrste posla trebalo bi im obezbediti veću mogućnost izbora.

“Naša preporuka je da se prvi deo odmora iskoristi u trajanju od dve nedelje, ali da to ne mora da bude u kontinuitetu. Istovremeno, postoji neopravdano ograničenje utvrđivanjem roka do kada taj prvi deo mora da se iskoristi, a to je kraj kalendarske godine. Naime, celokupan godišnji odmor za prethodnu godinu je moguće iskoristiti do 30. juna naredne. Neretko se taj rok nezvanično prekorači”, dodaje Radak.

Ostale preporuke NALED-a

Siva knjiga 15, osim ove, donosi niz unapređenih i novih preporuka za poboljšanje položaja radnika u Srbiji. Među 15 preporuka koje su izdvojene kao prioritetne našli su se i predlozi da se dokumentacija iz radno-pravnih odnosa može digitalizovati tako da osim rešenja za godišnji odmor i platnog lista, zaposleni ubuduće u elektronskoj formi mogu da dobiju i rešenje o porodiljskom odsustvu, plaćenom ili neplaćenom odsustvu, pravilnik o sistematizaciji i druge dokumente.

Takođe, među prioritetnim preporukama je i dugogodišnja inicijativa da se nakon uspešne primene elektronske procedure za prijavu sezonskih radnika u poljoprivredi, ona proširi na druge sektore u kojima je prisutan visok nivo rada na crno na privremenim, povremenim i sezonskim poslovima, kao što su građevinarstvo, turizam i ugostiteljstvo, poslovi pomoći u kući.

Među inicijativama za unapređenje položaja i standarda radnika, kao i njihovo administrativno rasterećenje je i preporuka za smanjenje fiskalnog opterećenja najnižih zarada, koje su u Srbiji visoko oporezovane u odnosu na druge zemlje i to poresko opterećenje doprinosi većem nivou rada na crno.

Predloženo je i ukidanje obaveze dokazivanja troškova prevoza, procedure koja je jednako opteretila i radnike i poslodavce, a smanjenju potrebe da radnici prikupljaju i donose dokumentaciju doprinela bi i realizacija preporuke za uvođenje sistema eBolovanja. U resoru rada, Siva knjiga 15 preporučuje i uređenje rada van prostorija poslodavca, uređenje instituta probnog rada i dr.

Izvor: Biznis u regionu

Foto: Christin Hume, Unsplash

Чланак Zašto “stari” godišnji odmor ne može da se prenese u drugu polovinu godine? се појављује прво на Biznis i Finansije.

U ovom trenutku devet od 10 zemalja OECD-a sa najproduktivnijim radnicima dolazi iz kontinentalne Evrope, regiona koji u odnosu na svetski prosek ima prilično dugačke odmore. Šta nam ovo govori? Naučnici kažu – da odmorniji ljudi efikasnije rade.

Njihove reči potvrđuje i nekoliko pilot programa u kojima je vikend trajao tri dana nedeljno. Jedan od njih realizovan je na Islandu između 2015. i 2019. godine, a drugi na Novom Zelandu ali samo među radnicima Unilevera. Ovi programi pokazali su da kraća radna nedelja nije uticala na rast prihoda kompanija i produktivnost rada. Šta više, zaposleni su bili mnogo angažovaniji na poslu i ređe su odsustvovali sa njega.

U Velikoj Britaniji je prošle godine šest meseci realizovan isti ovakav pilot projekat u kojem je učestvovala 61 kompanija. Od tog broja participanata 56 preduzeća je bilo toliko zadovoljno efektima četvorodnevne radne nedelje da je najavilo da će je proglasiti standardom.

U svim ovim projektima osim produktivnosti radnika analizirani su i njihovo ukupno zadovoljstvo i zdravlje. Eksperiment iz Velike Britanije pokazao je da su zaposleni koji su radili samo četiri dana nedeljno u 39 odsto slučajeva osećali manji stres a u 54 odsto slučajeva su bili manje anksiozni. Njihov ukupni mentalni skor porastao je sa 2,95 na 3,32 poena. Slične podatke dobili su i autori studija na Islandu i Novom Zelandu.

Izvor: The Conversation

Foto: Razvan Chisu, Unsplash

Чланак Zašto se opet govori o četvorodnevnoj radnoj nedelji? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Primera radi, preduzeće Rudnik i termoelektrana (RiTE) „Ugljevik“ isplatilo je oko tri miliona maraka radnicima koji su se odlučili da dobrovoljno napuste preduzeće, a otpremnine su išle i do 25.000 maraka. Međutim, kako se to vidi iz finansijskog izvještaja za prošlu godinu, novi radnici ponovo pristižu u preduzeće. Naime, na kraju 2021. godine u ovom kolektivu je radilo 1.899 ljudi, dok se zaključno sa 2022. godinom taj broj popeo na 1.925. Trend rasta se nastavio i u ovoj godini pa je krajem prvog kvartala broj zaposlenih bio 2.006 što je za 107 više nego u spomenutoj 2021. godini.

Zapošljavalo se i u Rudniku i termoelektrani (RiTE) „Gacko“. Preduzeće koje je trebalo da „prodiše“ odlaskom nepotrebnih radnika, u prošloj godini je primilo 52 nova, nametnuvši sebi novi trošak i obavezu što će uz loš kvalitet uglja i zastarelu mehanizaciju dodatno otežati poslovanje.

Raste broj radnika, pada dobit

„Hidroelektrane na Drini“ su se u prošloj godini „pojačale“ za 22 nova radnika. Međutim, više zaposlenih nije dalo bolji rezultat. Dobit u prvom kvartalu ove godine bila je nepunih 600.000 maraka, dok je u istom periodu prošle ona bila veća od milion KM.

Na platnom spisku banjalučke „Elektrokrajine“ krajem marta ove godine je bilo 1.336 radnika. U prvom kvartalu 2022. godine bilo ih je 1.308, što znači da je zaposleno 28 novih ljudi. Nedavno je ovo preduzeće krenulo u proceduru za dobijanje kredita od pet miliona maraka, kako bi krpilo rupe u poslovanju. Na sve to izveštaj za prva tri meseca ove godine pokazuje minus od 700.000 maraka, dok je u uporednom periodu prošle godine ostvarena dobit od 1,4 miliona maraka.

„Elektro – Bijeljina“ je krajem 2021. godine imala 639 radnika, dok se krajem prošle godine taj broj popeo na 715, što je više za 76.
Broj radnika se povećavao i kod „Hidroeletrana na Vrbasu“ i u „Elektro Doboju“.

Mali broj preduzeća u okviru ERS-a pak funkcionisao je potpuno drugačije – neka od njih su smanjivala broj radnika ali im je dobit rasla.

“Energetskim sistemom upravlja politika”

Ekonomista Damir Miljević smatra da će broj zaposlenih i dalje rasti, sve dok se sistem ne uruši.

„Sve to je posledica toga što energetskim sistemom upravlja politika. Ovo što rade je presipanje iz šupljeg u prazno, pa je neophodno menjati ovaj model. Za sada namere za promene nema ni na vidiku“, kaže on.

Dejan Tovilović

Izvor: Capital.ba

Foto: Robert Gourley, Unsplash

Чланак Republika Srpska: Prvo dali milione kako bi se rešili viška radnika, zatim počeli ponovo da zapošljavaju се појављује прво на Biznis i Finansije.

Oni po suncu, kiši, neretko i bez zaštitne opreme, rade na visini. Zato ne čudi što se polovina smrtnih povreda na radu dogodi upravo na gradilištima. Iako su poslodavci dužni da radnicima obezbede opremu i sredstva za ličnu zaštitu, u praksi to često izbegavaju.

„Mi smo u prethodnoj 2022. godini izvršili 65.000 inspekcijskih nadzora, to nije mali broj i tom prilikom smo podneli 3.944 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, kao i 52 krivične prijave iz oblasti bezbednosti zdravlja na radu“, kaže Saša Perišić iz Inspekcije rada, a prenosi RTS.

Od 227 zahteva za pokretanje postupka koji su stigli na adresu prekršajnog suda u Beogradu, tek svaka deseta završila se osuđujućom presudom. „Rok za vođenje postupka je dve godine. Sam broj tih prijava je zanemarljiv u odnosu na broj predmeta koje ima Prekršajni sud u Beogradu i bez obzira koliko se nadzora izvrši od strane inspektorata, jako mali broj je podnetih zahteva za pokretanje prekršajnih postupaka“, tvrdi Olivera Ristanović iz Prekršajnog suda.

Da li će novi zakon zaštititi radnike?

Da bi se obezbedila bolja zaštita radnika, nadležno ministarstvo posle 18 godina piše novi zakon koji bi, između ostalog, trebalo da dâ veća ovlašćenja inspektorima, na primer da na mesec zatvore gradilište ako utvrde da su uslovi za rad nebezbedni.

„Obaveza koja se nameće poslodavcu je i da na zahtev zaposlenog obezbedi redovan lekarski pregled koji ima veze sa rizicima koje njegovo radno mesto nosi. Tu je i obaveza sa se najmanje jednom u godini dana sprovede nova obuka Posebne obaveze za izdavanje radnih dozvola za određena visokorizična mesta od strane poslodavca“, istakao je ministar Nikola Selaković.

Ranka Savić iz asocijacije nezavisnih sindikata kaže da je sindikat pozdravio uvođenje jedinstvene liste, registra povreda na radu, gde na jednom mestu možemo da vidimo o kom broju se radi. Ali, kako kaže, najveća zamerka preuzimanja odredbe iz starog zakona je to da je inspektor u obavezi da se u roku od tri dana najavi da će izvršiti inspekcijski nadzor.

Izvor: Danas

Foto: Josue Isai Ramos Figueroa, Unsplash

Чланак Na radnom mestu prošle godine stradalo 56 osoba се појављује прво на Biznis i Finansije.