Kako se navodi u saopštenju ovog udruženja potrošača, upitna je prirodnost porekla šećera i etanola u navedenim proizvodima, ali i dodate vode.

Kada je u pitanju med, ističu da, prema istraživanju, čak 22 uzorka (88 odsto) od ukupno 25 testiranih uzoraka meda iz sedam najvećih trgovinskih lanaca, nisu prošla test autentičnosti.

To znači da veliki deo meda koji se trenutno nalazi u sedam velikih trgovina ne ispunjava kriterijume autentičnosti i nije med, tvrdi pančevačko udruženje i dodaje da su medu dodavane razne vrste šećera u ne malim količinama.

88,89 odsto vina ne zadovoljava kriterijume

Prema istraživanju, čak 16 uzoraka vina (88,89 odsto) od ukupno ispitanih 18 uzoraka vina iz najvećih trgovinskih lanaca i uglavnom iz uvoza, nije zadovoljilo kriterijume autentičnosti.

Ovo izaziva ozbiljnu zabrinutost u pogledu kvaliteta vina dostupnih na tržištu, kao i informacija o njihovom poreklu, navodi udruženje potrošača iz Pančeva.
Vinu je dodavana i voda i alkohol koji nije poreklom od grožđa.

6 od 7 rakija sumnjivog porekla

Čak 85,71 odsto ispitanih uzoraka voćnih rakija (6 od 7) nije prošlo ispitivanje botaničkog porekla etanola, rekli su iz pančevačkog udruženja.

Ovo, prema njihovim navodima, ukazuje na ozbiljan problem vezan za kredibilitet deklaracija proizvoda i potvrđuje da je neophodno hitno delovati kako bi se obezbedio kvalitet voćnih rakija.

Udruženje apeluje na nadležne organe, proizvođače i trgovce da hitno preduzmu mere kako bi se obezbedila autentičnost i kvalitet proizvoda na tržištu prehrambenih proizvoda u Srbiji.

Izvor: Tanjug

Foto: Pixabay

Чланак Ispitivanje pokazalo alarmantnu situaciju u kvalitetu meda, vina i rakije се појављује прво на Biznis i Finansije.

Popularni sajt koji se bavi zanimljivim statistikama po zemljama World of Statistics objavio je listu najpopularnijih pića po zemljama. Nismo ni sumnjali da ste već u naslovu pogodili koje je omiljeno piće u Srbiji, ali ono što je nas iznenadilo jeste podatak da čitav region obožava ovaj napitak.

Naime, prema pisanju sajta World of Statistics, to je rakija. I nisu samo Srbi ljubitelji ove žestoke kapljice, pa rakiju vole da cugnu i u Albaniji, Bugarskoj, Hrvatskoj te Bosni i Hercegovini. Za Hrvatsku se uz rakiju pominje i pelinkovac a za Bosnu i Hercegovinu i kafa.

Kafa je najpopularnije piće u Alžiru, Australiji, Etiopiji, Saudijskoj Arabiji i Sjedinjenim Američkim Državama, čiji žitelji, očekivano, vole da popiju i „koka kolu“.

Čaj se najviše pije u Kini, Velikoj Britaniji, Indiji, Turskoj ali i u Japanu, u kojem se osim čaja pije i sake, popularno tradicionalno alkoholno piće piće napravljeno fermentacijom pirinča.

Na Tajvanu je popularan boba (bubble) čaj, a u Egiptu – crni. Rum je izbor na Antigvi i Barbudi te Venecueli, Argentinci pijuckaju najradije vino a Belgijanci pivo.

Italijani piju nama slabo poznato piće kinoto (chinotto), koje je najpoznatije bezalkoholno piće u Italiji. Proizvodi se od soka citrusa (Citrus myrtifolia) i drugih biljnih ekstrakata a to je zapravo italijanski odgovor na američku „koca-kolu“.

Kokteli mohito i kuba libre su najpopularniji na Kubi, dok Francuzi više vole šampanjac i crno vino.

Nemci preferiraju lager pivo, Grci liker s ukusom anisa uzo, Mađari voćnu rakiju palinku, a Irci dobro poznato pivo Ginis.

Tekila je najpopularnije piće u Meksiku, votka u Poljskoj, a pinja kolada, sladak koktel na bazi ruma u Portoriku. Sangrija je piće broj jedan u Španiji.

Izvor:24sedam.rs
Foto: Pixabay

Чланак Koja su najpopularnija pića po zemljama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kazan, tradicionalni ili najmoderniji, napravljen od više različitih materijala, jedina je „konstanta“ potrebna za proizvodnju rakije. I vredne ruke. Voće se podrazumeva. Sve ostalo, „može da bude, ali i ne mora“, zavisno od toga da li se rakija pravi iz hobija, ili je to posao od koga se živi i isplaćuju zarade zaposlenima. U odnosu na to, kupuje se i ostatak opreme, od pumpi za pretakanje, preko rashladnih uređaja i toplotnih pumpi, opreme za pranje i seckanje voća, vađenje koštica, pa sve do kompjuterskih programa, koji u kazanu, „diktiraju“ vreme i način pečenja rakije.

Odgovor na pitanje koliko novca je potrebno uložiti u opremu za pečenje rakije nije jednostavno dobiti, jer se proizvođači rakije, bar u Srbiji, dele na „hobiste“, male i srednje destilerije, i na kraju velike, profesionalne proizvođače ovog alkoholnog pića. I svaka od ovih kategorija ima „svoju računicu“. Takođe, u našoj zemlji se neki vinari bave i proizvodnjom rakije, a kako je oprema za obe vrste pića vrlo slična, njihova računica za početno ulaganje je takođe priča za sebe.

Inflacija nije zaobišla ni ove proizvode. Proizvođači kažu da je, u zavisnosti od opreme, poskupljenje minimum 30 procenata. Za neku opremu i više. Kao i da se na isporuku ponekad čeka i više meseci. Ali napominju da je za dobar rakijski kazan „uvek bilo reda“. I virus korona i rat u Ukrajini su uticali na industriju rakijske opreme, ali različito. Rat u Ukrajini je doneo problem sa sirovinama, dok je virus korona doneo veću potražnju za osnovnom opremom za pečenje rakije. Proizvođači to objašnjavaju specifičnim okolnostima u kojima su se ljudi našli, pa su rakiju pekli i oni koji nikada nisu.

Za početak, potreban je kazan

Saša Kopilović, samostalni proizvođač rakije iz Ljutova kraj Subotice i organizator „Festivala mlade rakije“, kaže za B&F da je prema njegovom iskustvu, za najosnovniju opremu za pečenje rakije potrebno uložiti oko 2.000 evra.

„Za početak potreban je kazan. Od 160 litara sada košta oko 1.500 evra. Pre dve godine bio je jeftiniji za oko 20 procenata, ali sada ispod te cene ne može da se nađe. Mašina za mlevenje voća košta oko 200 evra, a stakleni baloni za čuvanje rakije, od 50 litara, su od 70 do 100 evra. I to su neka veća ulaganja. Rakija može da se čuva i u plastičnim buradima, ono od 200 litara je oko 2.000 dinara“, objašnjava Kopilović. Napominje da je, na sve ovo, potrebno dodati i gradometar i širometar. Prvi služi za „finiširanje“ rakije, dok se drugim meri količina šećera u komini. I jedan i drugi koštaju oko 2.000 dinara, a kvalitetnije prave hrvatski proizvođači.

Osnovna oprema za proizvodnju rakije, kao što su kazani i burad, proizvode se u Srbiji. Ostalo se uvozi, a ako se i proizvodi kod nas, to radi mali broj firmi. Jedna od kompanija koja više od pola veka proizvodi kazane za pečenje rakije i drugih alkoholnih pića je „DES“ iz Subotice. Preduzeće proizvodi tradicionalne kazane za one koji peku rakiju više puta godišnje, dok ima voća, kao i za male i srednje destilerije. Godišnje proizvedu 5.000 kazana, i do kraja sezone pečenja rakije, što je negde u oktobru, sve i prodaju. Osim u Srbiji, izvoze ih i u Rumuniju, Čile, Peru, Australiju, Veliku Britaniju koja im je ujedno i najbolje izvozno tržište. Kako kažu, u ovoj zemlji se njihovi kazani koriste pre svega za pravljenje džina, viskija, votke, pa čak i mlečne votke sa surutkom.

„Osnovni materijal od koga pravimo kazane je bakar i prohrom, i njihova cena u velikoj meri diktira i cenu našeg tradicionalnog hobi kazana. Njih pravimo od 10 do 350 litara, u serijskoj proizvodnji, i kupuju ih ljudi koji rakiju prave isključivo za svoje potrebe ili eventualno neku manju prodaju. Najčešći kupci su nam muškarci od 40 do 50 godina, a u Srbiji najviše prodamo u Vojvodini i Beogradu“, kaže za B&F Dajana Bilić, iz kompanije DES. Osim u Srbiji, veliki broj ovih kazana izvezu i u Mađarsku i Rumuniju, gde se takođe koriste za proizvodnju rakije.

DES najviše prodaje kazan od 120 litara, i dugo su ga prodavali za 131.000 dinara. Danas je 197.000 dinara. Sirovinu za izradu, bakar, kupuju u Srbiji, dok neke sitnije delove uvoze iz Kine. Ali, kako kažu, za sada nema zastoje u nabavci tih delova.

„Kod premijum proizvoda, odnosno kazana za male i srednje destilerije, situacija je nešto drugačija. Prve isporuke tih kazana, veličine od 150 do 2.000 litara, imaćemo tek u junu. Jednostavno, takav je proces proizvodnje i potražnja“, objašnjava Bilić.

Za jednu seriju od 20 kazana za domaćinstva i one kojima je pravljenje rakije hobi, ovoj kompaniji potrebno je oko dve nedelje. Za isti period naprave i jedan premijum kazan. Vizuelni izgled kazana crtaju njihovi konstruktori, po čijim nacrtima se onda i naprave. U samom procesu proizvodnje koriste se najmodernije mašine za lasersko sečenje, kružno zavarivanje,… ali ima i velikog udela ručnog rada.

Vinarija „Jović“ iz Knjaževca u isto vreme proizvodi i vino i rakiju, ali pravi i neke od uređaja potrebnih u procesu proizvodnje. Osnivač ove vinarije Saša Jović je istovremeno i vlasnik kompanije „Alfa klima“ koja pravi opremu za hlađenje i hladnu sterilizaciju, namenjenu malim i srednjim destilerijama. Prema njegovoj računici, za proizvodnju rakije od 20.000 litara godišnje, početno ulaganje za opremu je i više od 100.000 evra.

„Najmoderniji kazani za rakiju, koji se koriste u malim i srednjim destilerijama, a rade pomoću kompjutera, dostižu cenu i do 30.000 evra. Važan deo opreme u proizvodnji rakije je i oprema za fermentaciju, odnosno inox cisterne koje u sebi imaju mešalice kao i rashladne uređaje. Njihova cena je oko 8.000 evra. Zatim, oprema za prepumpavanje košta i do 6.000 evra, a moderan mono blok za lepljenje etiketa i stavljanje čepova i dvostruko više“, kaže Jović za B&F.

Rakijski „kompleti“ i u apotekama

Burad u kojima se čuva rakija uvek se pravi od hrasta, i proizvodi se i u Srbiji. Bure od 300 litara sada košta 700 evra. Pre dve godine Kinezi su naveliko kupovali sav hrast koji je mogao da se kupi u Srbiji, što je izazvalo veliki poremećaj na tržištu i skoro udvostručilo cenu buradi. Proizvođači rakije koji to mogu da priušte, burad uvoze iz Francuske. Tvrde da su kvalitetnija, a „kvalitetna“ je i cena jer koštaju preko 1.000 evra.

U Srbiju se inače najviše opreme za proizvodnju rakije uvozi iz Bugarske, Hrvatske, Italije i Slovenije.

Svi koji žele da peku svoju rakiju, ali ne i da se izlažu velikom trošku kupujući opremu, mogu da je iznajme. Takvih ponuda ima širom Srbije, pa i onih za uslužno pečenje rakije. Iznajmljivači opreme kazane dovoze na lice mesta, a cene su zaista šarolike, i zavise pre svega od toga kakav je kazan, da li je cena sa ogrevom ili bez, da li se iznajmljuje samo oprema ili i znanje o pravljenju ovog alkoholnog pića. Na primer, samo iznajmljivanje kazana od 220 litara za jedno pečenje, može da se nađe u Zrenjaninu po ceni već od 2.000 dinara. Usluga pečenja rakije na profesionalnom kazanu, u Novom Sadu iznosi 4.500 dinara.

Jedan broj apoteka prodaje i takozvane „rakijske enološke komplete“ u kojima se nalaze kvasci i enzimi koje je potrebno dodati rakiji, ali u već tačno spakovanim količinama, dovoljnim za 200 kilograma voća. Uz sve ovo, prodaje se i kompletna šema za proizvodnju voćne rakije. Cena ovakvog rakijskog kompleta je oko 2.000 dinara.

I za kraj, prvi „jedinstveni stroj za pečenje rakije“ napravljen je 1909. godine. Napravio ga je novosadski kazandžija i pronalazač Milana T. Jovanović, i zaštitio kao svoj patent u tadašnjoj upravi za zaštitu industrijske svojine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

Aleksandra Galić

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: Martin Knize, Unsplash

Чланак Oprema za proizvodnju rakije: Malo ruke, malo roboti се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poznato je da je begečka šargarepa brend, ali i proizvod sa zaštićenim geografskim poreklom. Proizvodnja i popularnost ove ratarske kulture donela je Begeču veliku slavu. Međutim, meštani su sada otišli korak dalje i napravili unikatno piće – rakiju od šargarepe.

Flaša „šargarepovače“ prodaje se za 1.200 dinara i dosta je tražena. Pored domaćih kupaca, za ovu rakiju zainteresovani su i u Slovačkoj, Mađarskoj, Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj.

Žena koja ispred svoje kuće prodaje ovo unikatno piće, prenosi portal nsuživo.rs, kaže da je njen deda došao na ideju da pored viljamovke i dunje, na svom salašu peče i šargarepu.

Sve to rade na svom salašu, priča ova žena, na kom imaju sopstveno voće i povrće, a sam proces pečenja ove rakije je dug i zahtevan, ali se „radi iz ljubavi“.

Dodaje da se uzgojem šargarepe u njenoj porodici svi bave, od najstarijih do najmlađih i da su čak nekoliko puta učestvovali i na poznatoj begečkoj „Šargarepijadi“.

Begečka šargarepa proglašena je za proizvod sa zaštićenim geografskim poreklom 2017. godine i zbog specifičnih karakteristika i kvaliteta postala je treći sertifikovan proizvod na teritoriji Novog Sada, a druga zaštićena šargarepa u Evropi.

Izvor: 24sedam

Foto: Pixabay

Чланак U Begeču se pravi rakija od šargarepe се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ove godine prve jagode su na našem tržištu imale cenu od oko 500 dinara za kilogram, međutim sa pristizanjem sve većih količina cena je polako padala. Takođe, česte padavine u vreme berbe značajno su uticale na kvalitet jagode na otvorenom što je dovelo do toga da se veće količine ovih plodova prerade. Pored džema i likera na jednom imanju u selu Zagorica potekla je i rakija od ovog voća koja je prema rečima našeg sagovornika fantastičnog ukusa.

– Ove godine imao sam malo veću količinu jagoda, a zbog uvoza ovog voća cena je brzo počela da pada i odlučio sam da neku količinu sameljem za rakiju. Odradio sam pripremu kao za dunju ili kajsiju, dodao enzime, kvasac i hranu za kvasce. Dobijena rakija je po meni izvanredna, prijatne veoma intenzivne arome, bez negativnih ukusa, kiseline“, otkriva za RINU Dragan Jovanović.

Cena visoka

Kako se rakija od jagoda retko pravi, ali i izuzetnog je kvaliteta, ovaj domaćin iz Zagorice kaže da i cena ovog pića mora biti visoka. Upravo zbog toga se i ne očekuje da će biti mnogo zainteresovanih kupaca.

– Za jedan kazan kljuka potrebno je 120 kilograma jagoda plus enzimi, kvasac za voćne rakije i hrana za kvasce. Kad to pretvorimo u novac dolazi se do cifre od oko 400 evra po jednom kazanu, prosečno mi je po kazanu izlazilo oko osam litara rakije od 18 gradi. Računica je prosta, mene košta 50 evra litar“, naglašava Dragan.
On dodaje da je Za jedan kazan kljuka potrebno je 120 kilograma jagoda plus enzimi, kvasac za voćne rakije i hrana za kvasce, čime bi povećao litražu dobijene rakije ali bi smanjio kvalitet. Kako kaže, želeo je da poradi na kvalitetu a ne na kvantitetu.

Izvor: Telegraf Biznis/RINA
Foto: Pixabay

Чланак U Srbiji se pravi rakija od jagoda се појављује прво на Biznis i Finansije.

Direktor destilerije „Aleksić Prvi“ iz Guberevca Marko Aleksić kaže za „B&F“ da zbog prodaje rakije na crno država gubi milione evra, a na gubitku su i registrovani proizvođači. „Prosečna cena rakije je 1.700 do 1.800 dinara po litru, a na taj iznos mi registrovani proizvođači plaćamo između 500 i 600 dinara za porez i akcizu. Jasno je koliko država gubi kada rakiju prodaju proizvođači koji nisu registrovani. To može da se promeni, samo je potrebno imati volje. Na prvom mestu potrebno je pojačati kontrole neregistrovanih proizvođača rakije. Osim što će to uticati na povećanje državnih prihoda, pomoći će i nama registrovanim proizvođačima, jer nećemo imati nelojalnu konkurenciju“, objašnjava Aleksić.

On smatra da će se pojačanom kontrolom i pritiskom na proizvođače da se registruju uticati i na povećanje kvaliteta rakije koja se pojavljuje na tržištu. Sada inspekcije, kaže Aleksić, kontrolišu samo registrovane destilerije, dok niko ne kontroliše zdravstvenu ispravnost rakija koje se prodaju na crnom tržištu. „Preko Udruženja šumadijska rakija mi smo uspeli da na našem području suzbijemo prodaju rakije preko radio i TV oglasa. Nemate nigde na ulici tablu da neko prodaje rakiju. Kada smo mi uspeli preko našeg udruženja, može da se to uradi i na nivou države, samo je potrebno da neko sasluša predloge naših kolega u Savezu proizvođača rakije”, tvrdi Aleksić.

Muke s ambalažom

Prema njegovim rečima, protekle tri godine bile su teške za proizvođače rakije, najpre zbog epidemije korna virusa, a potom zbog krize izazvane ratom u Ukrajini.

„Epidemija korona virusa značajno je zaustavila rast proizvodnje i prodaje jer su restorani i kafane bili zatvoreni, a nama je 70 odsto plasmana upravo tamo. Pakovali smo rakiju, a nismo imali kome da je prodamo. Kada se korona završila, ponadali smo se da je najgore prošlo. Međutim, usledila je kriza zbog rata u Ukrajini. Zadesio nas je astronomski rast troškova u proizvodnji, a na prvom mestu rast cene staklene ambalaže. Od kraja 2021. godine, skoro čitave prošle godine bila je velika nestašica flaša. Mogli ste da imate para koliko hoćete, ali nigde niste mogli da kupite ambalažu. Staklara u Paraćinu nije radila, dok su italijanski proizvođači obećavali isporuke, a nisu poštovali rokove“, priča Aleksić.

Dodaje da se situacija sada popravila, staklare u inostranstvu su počele da rade kao nekada, a paraćinsku fabriku je kupila poznata slovenačka staklara „Hrastnik“, tako da svi veruju da će ponovo biti uspešna kao ranije. „Velika je potražnja za kvalitetnom srpskom šljivovicom i veliki su potencijali za razvoj ove proizvodnje. Pravi bum na svetskom tržištu je napravilo to što je šljivovica stavljena na Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Sada kažu da je najsavršenije alkoholno piće francuski konjak, posle njega srpska šljivovica, a onda sledi velika praznina na listi i tek potom druga alkoholna pića. Veći je potencijal nas srpskih rakijaša, nego vinara, jer vinara ima u celom svetu, a srpska rakija je nešto jedinstveno. Tu činjenicu mi u Srbiji moramo da iskoristimo“, uveren je Aleksić.

Rakijski turizam

Destilerija „Aleksić Prvi“ postoji 20 godina, a prva u Srbiji je počela sa rakijskim turizmom i to radi već 15 godina. U okviru destilerije na obroncima planine Kotlenik, u srcu Šumadije, izgradili su degustacioni centar i etno selo sa restoranom i apartmanima za izdavanje.

„Imamo brojne posetioce ne samo iz Srbije, već i Slovenije, Nemačke, Kine i zemalja u okruženju. Ljudi nas prepoznaju između ostalog i po tome što je u našem degustacionom centru snimljen deo serije ’Moj rođak sa sela’, kada Dragan Jovanović i Vojin Ćetković probaju rakije. Nadamo se da ćemo uz subvencije države i evropskih fondova naredne godine proširiti kapacitet destilerije i etno sela. Kapacitet nam je do 70.000 litara godišnje, s tim što u svakom trenutku imamo preko 30.000 litara rakije na starenju. Poznato je da šljivovica što je starija to je bolja, a mi smo prošle godine ponudili kupcima rakiju staru 20 godina“, kaže Aleksić.

Navodi da njihova destilerija izvozi 80 odsto proizvodnje žestokih pića i to najviše u Sjedinjene Američke Države, a potom u Austriju, Australiju, Nemačku i države u okruženju. „Nameravamo da i nakon proširenja kapaciteta radimo kao manufaktura, jer bi prelazak na industrijsku proizvodnju uticao na kvalitet rakije koju pravimo. Krenuli smo sa destilerijom kao sa porodičnim poslom i tako je i sada. Imamo i svojih 12 hektara voća. To što imamo sopstvene zasade voća omogućava nam da ne zavisimo od drugih proizvođača i da uvek imamo isti, vrhunski kvalitet proizvoda“, ističe Aleksić.

Otkup rakijske šljive

Gorazd Čuk, vlasnik destilerije „Pigmalion“ kaže za „B&F“ da se proizvodnjom žestokih alkoholnih pića bavi poslednjih osam godina, ali da se prvih sedam praktično učio da pravi rakiju. „Počeo sam sa malim količinama, pravio sam po 50 do 100 litara da bih video da li to mogu. Znanje i kvalitet potvrdio sam zlatnim medaljama i šampionskim nazivima na međunarodnim sajmovima u Zagrebu i Novom Sadu. Registrovao sam destileriju i krenuo sa većom proizvodnjom. Prošle godine sam proizveo 10.000 litara. Cilj mi je da napravim destileriju sa godišnjom proizvodnjom od oko 50.000 litara. Namera mi je da pravim kvalitetniju rakiju, i smatram da je to količina koja tako nešto omogućuje“, priča Čuk.

On kaže da je na svom imanju u belopalanačkoj Tamjanici zasadio tri hektara šljiva, priprema se da zasadi još tri, a cilj mu je da ima ukupno 15 hektara, kako bi na kraju imao 70 odsto svojih šljiva, a 30 odsto od kooperanata. Pri tom, sve zasade voća organski uzgaja.

„Sada ugovaram od koga ću ovog leta kupiti šljive. U nabavci tog voća postoji jedan problem da onaj ko ima zasad šljive, ne zna za koga ih proizvodi. Obično ih prodaje hladnjačama, a hladnjače otkupljuju najrazličitije sorte šljiva. Meni je potrebna rakijska šljiva, prvenstveno čačanska rodna, čačanska lepotica, požegača i crvena rana. Proizvođači sa kojima sada ugovaram otkup znaju da ću od njih kupiti šljivu i to po količini šećera koji će sadržati, što znači da će cena koju ću platiti biti viša od cene koju plaćaju hladnjače. Da bih imao kvalitetnu rakiju, moram imati dobro voće i zato plaćam po količini šećera koje sadrži“, objašnjava Čuk.

U Sloveniji se šljivovica tek vraća

Njegovo dosadašnje iskustvo pokazalo je da u Srbiji nije problem proizvesti dobru rakiju pošto ima dobrih stručnjaka i dobrih kazana, ali da je problem u neuređenom tržištu. „Ima puno ’sivog’ tržišta. U Srbiji svako peče rakiju i svako ispeče više nego što mu treba, a taj višak uspeva nekako da ’ugura’ na tržište. Ne verujem da su to količine koje zakon dozvoljava. Osim toga, na tržištu ima dosta falsifikata i prodaje se rakija koja je navodno od jabuke, kajsije ili dunje, a zapravo je od jabuke ili etanola sa dodatkom aroma. Ljudima koji se profesionalno bave proizvodnjom žestokih pića to neuređeno tržište pravi problem“, naglašava Čuk.

Prema njegovim rečima, slovenačko tržište na kojem on uglavnom prodaje svoju rakiju, prihvata više cene od srpskog tržišta, ali da bi se moglo izvoziti po ceni koja je profitabilna potrebno je da proizvođači i država još puno urade na brendiranju proizvoda. „U Sloveniji se šljivovica tek vraća nazad. U restoranima ima dobre šljivovice ali je niko ne nudi, nude viljemovku i grapu, koja je u stvari komovača. Ukoliko uspem da nagovorim vlasnika restorana da proba moju rakiju, onda sam je i prodao. To znači da je kvalitet dovoljno dobar“, navodi Čuk.

Odlučio je, kaže, da narednih godina na plantaži posveti pažnju pre svega voćnjacima i vinogradu, jer je proizvodnja lekovitog bilja po kojoj je trenutno poznatiji, na granici profitabilnosti.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Naslovna fotografija: Phideg, Pixabay

Чланак U Srbiji svi peku rakiju, tek po neko se registruje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Međutim, retki su oni koji degustiraju rakiju od mušmule. Razlog je što je i malo proizvođača, a jedan od njih je Ilija Stanković iz Malog Požarevca.

– Za realizaciju ideje o rakiji od mušmula najzaslužniji je tata. Sama ideja rodila se na prvom Sajmu etno hrane i pića na kom smo bili 2019. godine, kada su ljudi pozitivno reagovali na mušmule u svežem stanju i pokazali interesovanje za proizvode koje pravimo od njih. Kako imamo malo iskustva u proizvodnji rakije od mušmule, u ovoj godini je bilo dosta improvizacija, ali nadamo se da smo uspeli da dobijemo kvalitetan proizvod po kome će nas ljudi znati u narednim godinama – kaže ovaj mladi voćar za eKapiju.

„Mušmulovača“

Stankovići će za početak promovisati „mušmulovaču“ i prikupljati povratne informacije kako bi, dodaje naš sagovornik, „eventualno unapredili kvalitet i tehnologiju proizvodnje“.

– S obzirom na to da u prvoj godini nismo pravili neke velike količine, za sada nismo planirali da počnemo sa prodajom. Nešto ćemo pokloniti prijateljima, a nešto ostaviti za probu na sajmovima na kojima budemo učestvovali – kaže Stanković.

Ova porodica mušmule uzgaja trenutno na oko 15 ari. Izvadili su jedan stari zasad, a planiraju da na njegovom mestu posade nov, kako bi održali proizvodnju na oko 30 ari.

Naš zasad u šestoj godini daje trenutno oko 30 kg po stablu, što je prinos sa kojim smo zadovoljni. Ne zahteva neke posebne uslove uzgoja do berbe, jer je nešto najbliže organskoj proizvodnji. Veća pažnja je potrebna nakon berbe, u procesu dozrevanja plodova – ističe sagovornik našeg portala.

Od mušmula može se  praviti džem

Kaže i da se od mušmula može još praviti džem, ali i kisele mušmule. U ovoj godini na gazdinstvu planiraju da krenu u preradu svih voćnih vrsta, pa se Ilija nada da će na kraju sezone imati nove proizvode koje će predstaviti ljudima.

– Između ostalih, verovatno i voćni sir od mušmula za koji sam recept dobio iz Velike Britanije od tamošnjih proizvođača mušmula sa kojima sam u kontaktu i sa kojima razmenjujem iskustva – otkriva Stanković. Naš zasad u šestoj godini daje trenutno oko 30 kg po stablu, što je prinos sa kojim smo zadovoljni. Ne zahteva neke posebne uslove uzgoja do berbe, jer je nešto najbliže organskoj proizvodnji. Veća pažnja je potrebna nakon berbe, u procesu dozrevanja plodova – ističe sagovornik našeg portala.

Kaže i da se od mušmula može još praviti džem, ali i kisele mušmule. U ovoj godini na gazdinstvu planiraju da krenu u preradu svih voćnih vrsta, pa se Ilija nada da će na kraju sezone imati nove proizvode koje će predstaviti ljudima.

– Između ostalih, verovatno i voćni sir od mušmula za koji sam recept dobio iz Velike Britanije od tamošnjih proizvođača mušmula sa kojima sam u kontaktu i sa kojima razmenjujem iskustva – otkriva Stanković.

Izvor: Ekapija

Foto: Pixabay

Чланак Rakija od mušmule zvana „mušmulovača“ се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Stavljanje srpske šljivovice na Uneskovu listu nematerijalne baštine je velika vest za našu zemlju. Nije bilo nimalo lako dospeti na tu listu, na kojoj je srpska šljivovica trenutno jedino jako alkoholno piće“, kaže za B&F profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Ninoslav Nikićević, naš najveći stručnjak za rakiju. Međutim, dodaje da nam pomenuto priznanje neće mnogo značiti ako ne zaštitimo i tehnološki postupak proizvodnje rakije i geografsko poreklo šljivovice.

Uvođenjem reda u ovu oblast, šljivovicom ne bi više mogla da se nazivaju pića pomešana sa drugim destilatima. Tako bi proizvođači bili primorani da rakiju proizvode samo od voća čije ime ona nosi, a kupci bi bili sigurni šta kupuju, što bi se odrazilo i na prodaju našeg nacionalnog pića.

„Izvoz voćnih rakija je samo u prvih devet meseci prošle godine dostigao vrednost od 10 miliona evra. Ubeđen sam da bi mogao biti mnogo veći kada bismo zaštitili ceo postupak njene proizvodnje, počev od branja šljiva, preko fermentacije, destilacije, pa sve do sazrevanja rakije. Ovo nije samo spisak lepih želja, ja iz svog višedecenijskog iskustva znam da u inostranstvu postoji veliko interesovanje za kvalitetnu rakiju od šljive”, tvrdi profesor. To interesovanje nije novijeg datuma jer je rakija kroz istoriju zauzimala značajno mesto u našem izvozu. „Krajem 19. veka Srbija je Kaliforniji i Čikagu prodala šljive i šljivovice u vrednosti sadašnjih 37,5 miliona dolara i time otplatila celokupan devizni dug prema inostranstvu”, podseća Nikićević.

Zašto baš šljiva?

Naš sagovornik napominje da se rakija od šljive ne proizvodi samo na Balkanu, već i u Češkoj, Grčkoj, Italiji, Poljskoj, Slovačkoj, Ukrajini i drugim evropskim zemljama. Međutim, srpska šljivovica je nešto posebno, jer njena specifičnost leži u povoljnom podneblju za uzgoj šljiva ali i u sortama koje mi koristimo. Iste te sorte na drugim prostorima ne daju ni približno dobru aromu kao u Srbiji. „Kada se sve iskombinuje – sastav tla, klimatski uslovi, sorte šljiva, pa i vrsta hrasta od kojeg se proizvode burad za starenje i odležavanje rakije – dobija se jedinstvena šljivovica izvanrednog kvaliteta“, ocenjuje Nikićević.

Branko Popović sa Instituta za voćarstvo Čačak detaljnije pojašnjava ovu tvrdnju svog nekadašnjeg mentora: „Naša zemlja je s dobrim razlogom među pet prvih proizvođača šljiva u svetu. Pre svega zato što one u Srbiji mogu da se gaje na celoj teritoriji zemlje, što znači da proizvodimo veliku količinu ovog voća – u proseku oko 500.000 tona godišnje“. Drugi, ali ne manje važan razlog jeste kvalitet tih šljiva. Mi smo, prema Popovićevim rečima, uspeli da očuvamo stare sorte poput crvene ranke, koje su se koristile i za ishranu i u proizvodnji rakije, ali i da uvezemo i stvorimo nove sorte, podjednako kvalitetne.

„Polovinom 19. veka krenuli smo sa uvozom požegače, izdašne sorte koja daje dobre prinose i veoma je zahvalna za proizvodnju rakije i suve šljive. Naša ekonomska moć je u tom periodu, uz svinjarstvo naravno, počivala na proizvodnji šljive. Međutim, dvadesetih godina prošlog veka pojavila se zarazna bolest ‘šarka šljive’ koja je počela da napada požegaču, a za koju do danas nije pronađen lek. Zbog nje su šljivici sa tada najdominantnijom vrstom šljive počeli da se suše, pa smo morali da nađemo novo rešenje. Tako smo počeli da stvaramo nove sorte“, priča sagovornik B&F-a.

Od tada do danas, Institut za voćarstvo Čačak stvorio je 18 sorti šljive, a prva generacija su čačanska rodna, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rana i čačanski šećer. Od ovih sorti, kao izuzetno kvalitetne za proizvodnju rakije izdvojile su se čačanska rodna i čačanska lepotica. Popović ne krije ponos što se zbog njih ime Čačka izgovara u svim šljivarskim zemljama sveta.

Na pitanje šta to srpske šljive čini posebnim, naš stručnjak odgovara da, posebno kada je u pitanju rakija, postoji više kriterijuma za procenu njihovog kvaliteta. „Prvi je količina rakije koja se može dobiti od određene količine šljive, što prevashodno zavisi od sadržaja šećera u tom voću. Po tom kriterijumu ekonomičnosti, mi imamo dobre šljive. Drugi kriterijum je sadržaj aromatičnih jedinjenja koja se prenose u destilat i daju rakiji prijatnu i prepoznatljivu notu. Naše šljive imaju veoma izraženu i prijatnu aromu”, kaže Popović i pojašnjava da su pojedine aromatične materije prisutne u šljivama identične onima koje daju naširoko poznate mirisne note parfema.

Rakija je „demokratsko“ piće

Naši sagovornici su saglasni da za proizvodnju kvalitetne rakije nije dovoljno samo imati kvalitetnu sirovinu, već i da se proizvođači moraju striktno pridržavati standarda u proizvodnji. „Samo onaj ko pošteno proizvodi rakiju, bez dodavanja šećera i alternativnih sredstava za ubrzano sazrevanje, dobija piće visokog, pa i izuzetnog kvaliteta. Treba imati u vidu da su troškovi takve proizvodnje veći, i da se ulaganja ne vraćaju u prvih nekoliko godina, pre svega zato što rakija mora dovoljno da odleži u buretu. Najbolje bi bilo da odleži bar pet godina u hrastovim buradima starijim od 80 godina, jer tako dobija izvanredan ukus i buke. Dakle, proizvodnja kvalitetne rakije jeste ozbiljan poduhvat, ali ako sve radite po pravilima, i te kako vam se može isplatiti”, ističe Nikićević.

On primećuje da u Srbiji raste svest o značaju proizvodnje rakije na ovaj način, što pokazuje i veliko interesovanje za njegove kurseve otvorene za široku javnost, a ne samo za studente Poljoprivrednog fakulteta. Profesor se nada da će se vremenom, kako budemo proizvodili sve kvalitetniju rakiju, dobar glas o našem nacionalnom piću proširiti i da će ono postati ekonomski isplativije. Da bi se to desilo, potreban nam je i bolji marketing koji bi istakao sve prednosti rakije u odnosu na druga jaka alkoholna pića.

„U svetu, na primer, postoji velika fama oko viskija. Ovo piće nalazi se na nekom nezvaničnom pijedestalu jakih alkoholnih pića. Ali, kada se realno sagleda tehnološki aspekt njegove proizvodnje, može se zaključiti da su šljivovica i konjak daleko kvalitetnija pića. Pre svega zato što se malt viski proizvodi od ječma i često meša sa ostalim vrstama viskija, a rakija i konjak se proizvode od čistog voća. Šećer iz voća se jednostavnije pretvara u etanol nego onaj iz žitarica, tako da je rakija znatno prirodnije i pitkije piće od viskija. No, viski je bolje brendiran jer ga proizvode oni koji cene sebe i svoju tradiciju”, konstatuje Nikićević.

Promociji naše rakije sada bi mogla da pomogne odluka Uneska da uvrsti srpsku šljivovicu na listu nematerijalne kulturne baštine, jer bolje brendirana i poznatija rakija moći će da se prodaje i u inostranstvu po većim cenama. Ipak, ne treba zaboraviti ni da nije sve u novcu, naglašava Popović: „Kada pogledamo druga kvalitetna jaka alkoholna pića, možemo uočiti da ona uglavnom nisu dostupna običnim građanima. Na primer, retko koje domaćinstvo u Francuskoj može redovno da uživa u kapljici dobrog konjaka. Kod nas je srećom situacija drugačija“. On navodi da je rakija „demokratsko“ piće jer je šljivovica pristojnog kvaliteta uglavnom dostupna prosečnim građanima, što je pozitivno jer svaki narod bi trebalo da ima mogućnost da koristi svoje tradicionalne proizvode.

„Što se tiče širenja na strana tržišta, ono se ne mora sprovoditi samo kroz klasične kanale prodaje. Mi možemo širiti glas o šljivovici i kroz gastronomsku ponudu za turiste koji obilaze našu zemlju. To je dobar način da se stranci upoznaju sa ovim pićem, pa da ga posle traže i kada se vrate u svoju zemlju. Postoji dakle više mogućnosti za promociju rakije, a po mom mišljenju najbolja reklama za nju je – degustacija“, zaključuje stručnjak iz Instituta za voćarstvo Čačak.

Marija Dukić

Biznis & finansije 206, februar 2023.

Foto: Milos Lopusina, Unsplash

Чланак Šta za nas znači upisivanje šljivovice na Uneskovu listu nematerijalne baštine? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Liniju rakija pod nazivom Baraba proizvodi Podrum Palić, koji je na ovom takmičenju dobio još pet medalja – dve zlatne, za kajsiju i viljamovku, i dve srebrne za rakiju od dunje i šljive. Osim za rakije, ovaj podrum dobio je zlatnu medalju i za svoj vinjak.

Međutim, uspeh Baraba lozovače se posebno ističe budući da je veoma strogi žiri, koji čini 250 internacionalnih sudija, dodelio toj rakiji čak 99 poena, zbog čega je dobila oznaku izvandredne (outstanding). Ovako nešto ne dešava se često – od preko 4.100 uzoraka pića iz 98 zemalja sveta, koliko je učestvovalo na takmičenju održanom u Londonu – samo osam destilata je dobilo ovakvu ocenu.

Sudije na ocenjivanju nazvale su Baraba lozu „magičnim“ pićem, izuzetno jake voćne arome i zaokruženih ukusa sočnih jagoda, ananasa, svežih kajsija, mandarina i mirišljavih bobica muskatnog grožđa.

Foto: IWSC

Чланак Lozovača iz Srbije najbolja na svetu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Da mi ne bismo morali da raspravljamo o tome, procenu je izvršio popularni gastro-sajt TasteAtlas sastavljajući listu od 50 najboljih pića na svetu.

I ne samo da su pića iz naših krajeva zauzela četiri mesta na spisku, već je kraljica viljamovka zauzela visoko četvrto mesto!

„Svetsko, a naše“, slogan je koji savršeno odgovara ovoj listi, a evo šta su tačno rekli stručnjaci.
Ocena je definitivno visoka, 4.4, iako verujemo da bi neki domaćin iz Zapadne Srbije svoju rakiju ocenio čistom peticom, ali nećemo se srditi.

Kako navode, „viljamovka je vrsta voćne rakije koja se destiluje od kruške Viljamovke“ i dodaju:

– Ovaj blag i aromatičan alkohol se proizvodi i uživa u nekoliko balkanskih zemalja. Često se smatra najboljom vrstom voćne rakije koja se proizvodi u regionu. Viljamovka se pravi od svežih, zrelih krušaka koje se fermentišu pre destilacije. Rezultat je bistro i bezbojno piće koje obično ima intenzivnu aromu kruške, blag ukus i dugu, zagrevajuću završnicu. Viljamovka se tradicionalno uživa kao aperitiv.

Dunjevača se nalazi na sredini liste, šljivovica na 22. mestu, dok se rakija u globalu nalazi na 19. mestu.

Za najbolje piće proglašen je škotski viski.

Izvor: Telegraf Biznis

Foto: Pixabay

Чланак Viljamovka ušla u top 5 najboljih pića na svetu се појављује прво на Biznis i Finansije.