Po uredbi koju je usvojila Vlada, trgovci na veliko sada imaju rok od 15 dana da kupljen šećer „naslažu“ u rafove u prodavnicama. Ovaj rok meriće se od momenta sklapanja kupoprodajnog ugovora trgovaca na veliko i – proizvođača. A njih, prema podacima APR, zvanično registrovanih za proizvodnju šećera u Srbiji ima – ukupno šest.

Šest preduzeća u Srbiji

Šifru delatnosti broj 1081 – „proizvodnja šećera“ u opisu svoje firme nosi svega šest preduzeća u Srbiji. Od toga su dve šećerane u vlasništvu iste kompanije, dok pod okriljem jedne kompanije posluju – fabrike u tri različita grada.
„Sunoko“ je kompanija u vlasništvu MK grupe Miodraga Kostića. Slovi za najvećeg domaćeg proizvođača i izvoznika šećera s obzirom da ima tri fabrike – u Vrbasu, Pećincima i Kovačici.

Po poslednjim dostupnim finansijskim izveštajima za 2020. godinu, „Sunoko“ zapošljava 442 radnika, a u prvoj pandemijskoj godini poslovao je sa dobitkom od milijardu dinara, što je oko 8,6 miliona evra.

Grčka kompanija Hellenic sugar industry u vlasništvu ima fabriku šećera „Šajkaška“ Žabalj i fabriku šećera „Crvenka“ u istoimenom mestu.

„Šajkaška“ je 2020. upošljavala 49 radnika i poslovala je sa gubitkom od 182 miliona dinara, dok je „Crvenka“ zapošljavala 116 ljudi i poslovala je pozitivno, sa ostvarenom dobiti od 101,8 miliona dinara.

Šećerana doo Šabac, u vlasništvu je Vladimira Simića. Za 2020. godinu upisano je – nula zaposlenih i gubitak od 26.000 dinara.

Preduzeće „Mega plus“ iz Novog Sela takođe je registrovano za proizvodnju šećera. U vlasništvu je Bobana Lazovića. Ovo preduzeće 2020. godine imalo je 33 zaposlena i ostvarenu dobit od 1,58 miliona dinara.

Istu šifru delatnosti ima i preduzeće „Bero“ iz Novog Pazara, u vlasništvu Berata Sejdije. Ovaj proizvođač upošljavao je (2020. godine) četvoro radnika, a poslovao je s profitom od 400.000 dinara.

Na dan izmene uredbe i određivanja cene šećera koja važi za sva pakovanja (u četvrtak 26. maja) predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da je na tržište isporučeno 260 tona šećera, a da je spremno još 250 tona.

„Nemamo problema sa količinama šećera, imali smo problema sa jednom firmom iz Kolubarskog okruga, sa jednim tajkunom i sa još nekim ljudima… nekim kamatarima koji misle da je veliko vreme da zarade ogroman novac, ali baviće se svim tim i BIA i naši državni organi i građani će imati više nego dovoljno šećera, brašna, soli, ulja, svega…“, rekao je Vučić.

„Ali sve uspevamo da završimo i ljudi ne treba da brinu“, poručio je Vučić, dodavši da svih namirnica ima dovoljno.

Izvor: N1.rs

Foto: Pixabay

Чланак Koliko ima šećerana u Srbiji i u čijem su vlasništvu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Iz tog razloga ne čudi da je proizvodnja šećera u Srbiji sa nekadašnjih 525.000 tona pala na prošlogodišnjih 270.000.
Ovih dana Srbijom je zavladao strah od nestašice šećera. Sa svih strana, iz velikih gradova ali i sasvim malih varoši, stižu vesti da u prodavnicama nema „slasti“, posebno je nema u manjim pakovanjima. Nije trebalo ni dva meseca od prvih naznaka manjka da se cena u trgovačkim lancima udvostruči. Još u oktobru mogao se nabaviti za 80 dinara po kilogramu, dok se ovih dana u novinama čita da je cena veća od 160 dinara.

Posle pola veka zaštite

Može se reći da je razlog nestašica sve manja domaća proizvodnja – prošle godine sa gotovo 32.000 hektara pod repom jedva da je proizvedeno 265.000 tona šećera. Pitanje je je li ovog proleća repinim semenom posejano i 30.000 hektara. Da podsetimo, u srećnija vremena Vojvodina je pod repom imala u proseku 62.000 hektara, pojedinih sezona i desetak hiljada više. Stoga ne čudi da je godine 2017, preradom repe u Srbiji dobijeno oko 510.000 tona, a samo dve godine kasnije jedva 290.000.

Nije teško pomisliti da se nešto neobično dešavalo tih godina kada je decenijama naprofitabilnija ratarska proizvodnja bezmalo preko noći doživela drastičan pad. Jeste, posle pola veka, 2017. godine ukinut je evropski sistem kvota u šećeru, odjednom svako je mogao da zaseje repe koliko je hteo. Reakcija na promenjene okolnosti bila je drastična. U Evropskoj uniji je pod repom naredne 2018. godine zasejano čak 4,7 miliona hektara više nego što se decenijama sejalo.

Bagatelna cena

Dobar rod, udružen sa rekordnim rodom šećerne trske u svetu, doveo je do kraha cena šećera. Sa dotadašnjih 540 do 610 evra po toni, za manje od pet meseci srozao sa na ispod 300 evra. Sve evropske šećerane doživele su gubitak, a cena se nije oporavljala ni naredne tri sezone. Čak i u Francuskoj i Nemačkoj, višedecenijskim liderima u industriji šećera, po tri šećerane stavile su ključ u bravu.

No, cena se šećeru nije oporavljala, pa je tako pre godinu dana i kod nas kilogram mogao da se kupi za 68 dinara, otprilike 20 odsto jeftinije nego petnaestak godina ranije. Ono što je pogubno po veći deo evropske industrije šećera jeste da je njegova cena godinama neprekidno bila ispod 404 evra po kilogramu, što je reperna cena ispod koje sve evropske šećerane trpe gubitak.

Dosadašnji epilog celog slučaja, šire posmatrano cele transformacije evropske industrije šećera započete još 2005. godine, jeste drastično smanjen broj šečerana u Uniji, sa nekadašnjih 195 na otprilike osamdesetak još opstajućih. Takav tok događaja primetno je umanjio proizvodnju šećera u EU, pa sada na ovom području gotovo da i nema većih rezervi. Usled rata u Ukrajini izvoz je stopirala i Rusija, dok je Brazil, daleko najveći izvoznik šećerne trske, intenzivirao proizvodnju bioetanola u koji sada odlazi čak 60 odsto šećerne trske uzgajane u ovoj zemlji. Vidljivo je da trenutno i viškovi ove vrste šećera nisu prevelike.

Uz manji rod u Indiji i na Tajlandu, te uz probleme u vezi sa narušenim transportnim lancima, pojavio se ne preveliki manjak šećera i na drugim destinacijama.

Kraljica polja

Cene su skočile, povremeno premašujući i 650 evra po toni. Rastu cena doprineo je i rast kursa dolara čija je direktna posledica poskupljenje šećera od trske za Evropljane čija je valuta sada za 15 odsto slabija spram dolara nego pre tri sezone.

Inače, šećernu repu su vojvođanski seljaci decenijama posmatrali kao „kraljicu polja“, čiji uzgoj zahteva najviše i znanja i rada, ali je i decenijama donosio najveći profit. Ali, poslednjih sezona i ovo se promenilo, visoke cene uljarica i žitarica motivišu paore da seju ove useve, za čiji uzgoj je potrebno manje ulaganje, manje rada i manje znanja nego za repu. Ratne okolnosti u Evropi i visoke cene žita i uljarica će i dalje podsticati seljake da se orijentišu na četiri-pet osnovnih kultura, žitarica i uljarica.

Šansa za regionalno tržište

Seljak se vodi pema proceni finansijske kalkulacije i tu se nema šta zameriti. Ipak, bilo bi dobro da se u većok meri vrati šećernoj repi. Jer Srbija bi u proizvodnji i preradi ove zahtevne biljke mogla da bude regionalni lider i zapažen kontinentalni proizvođač. Naši susedi, BIH, Albanija, Makedonija, Bugarska, Mađarska, ostali su bez šećerana, dok su Hrvatska i Rumunija spale na samo po jednog prerađivača. Dakle osim 230.000 tona, koliko se godišnje šećera konzumira u Srbiji, ovdašnje četiri šećerane bi kao geografski najbliže mogle da budu veoma uspešne i na regionalnom tržištu kapaciteta sa još bezmalo 800.000 tona.

Srbija bi mogla da bude lider u branši, naše šećerane su modernizovale proizvodnju, ratari su uvećali rod pa sa hektara sada dobiju 55 umesto donedavnih 45 tona, pri čemu je i slast repe sa 14,5 povećana na 16,5 odsto. Oni najbolji sa hektara uzgajaju i po 90 tona repe. Dakle, imamo dosta preduslova da u ovoj branši budemo regionalni lideri i to bi mogao da bude jedan od ciljeva srpske agrarne politike.

Šok u prodavnici

No, građane koji se poslednjih meseci šokiraju prilikom svakog odlaska u prodavnicu najviše zanima hoće li šećer pojeftiniti. Prilično teško. U Srbiji su samo dva proizvođača šećera, u pitanju je duopol. Takođe, domaća proizvodnja jeste zaštićena taksom od 12 dinara za uvoz kilogram šećera iz EU, odosno 16 dinara za šećer sa drugih teritorija. To nije prvelika zaštita. Sniženje će biti onda kada se ovdašnji proizvođači i prerađivači vrate nekadašnjem broju zasejanih hektara pod repom i nekadašnjim tonama proizvedenog šećera, sada na osnovu mnogo kvalitetnije i racionalnije proizvodnje.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Razlog nestašica šećera je u sve manjoj domaćoj proizvodnji се појављује прво на Biznis i Finansije.

Istovremeno bi se proizvodnja pšenice mogla povećati, kaže se u izveštaju.

SAD, Kina i Brazil su „zbog rasta temperatura koje će ih zahvatiti glavni uzročnik nadolazećih nevolja na globalnim robnim tržištima“, stoji u izveštaju, gde se dodaje kako će promene poremetiti dugogodišnje trgovinske tokove u celom svetu i uzrokovati društvene preokrete i nemire, prenosi Jutarnji list.
Proizvodnja kukuruza u SAD mogla bi se dugoročno (2070-2099) sniziti upola zbog viših temperatura, čime će zemlje koje kupuju te useve biti dovedene u nezgodan položaj. Proizvodnja kukuruza u Rusiji i Kanadi mogla bi porasti za 13, odnosno 17 posto, ali nedovoljno da se nadoknade globalni nedostaci.

Izveštaj je objavljen uoči ključnog samita o klimi Ujedinjenih nacija COP26 u Glazgovu sledećeg meseca i njime se pozivaju kreatori politike da ne gledaju isključivo vlastite nacionalne interese. U obzir se uzima samo rast temperatura, što znači da u izveštaju nisu uključene potencijalne posledice ekstremnih vremenskih događaja.

Zajednička poljoprivredna politika Evropske unije u procesu je reforme kojom se nastoji podstaći održiva proizvodnja i stvoriti preduslovi za bolju reakciju sektora na sadašnje i buduće izazove. Evropski parlament, između ostalog, smatra kako bi najmanje 30 posto sredstava za direktna plaćanja trebalo da bude namenjeno ekološkim programima.

Evroposlanici se zalažu i za postepeno smanjenje isplata velikim gazdinstvima, za podršku malim proizvođačima i mladim poljoprivrednicima, a predlažu i osnivanje savetodavnih službi za poljoprivredna gazdinstva u svim državama članicama.

Izvor: Jutarnji list/B92

Foto: Pixabay

Чланак Proizvodnja šećera i kafe zbog klimatskih promena mogla bi da opadne čak 59 odsto се појављује прво на Biznis i Finansije.

Time se smanjuje i izvoz u ovoj inače tradicionalno izvoznoj industriji, uprkos potencijalima za prodaju srpskog šećera na tržištima u Mađarskoj, Bugarskoj, BiH, Makedoniji i Albaniji, gde nema proizvođača šećera. Prodajne cene šećera na domaćem tržištu su više od cena po kojima domaće šećerane prodaju šećer na tržišta EU i CEFTA.

U Srbiji se očekuje da će prosečni prinosi šećerne repe ove godine iznositi oko 55 tona po hektaru, budući da je ova biljna kultura, zasađena na oko 35.000 hektara, prema oceni stručnjaka veoma dobro podnela hladno proleće. Ratari procenjuju da će po katarskom jutru prihodovati od 500 do 700 evra, a u šećeranama najavljuju početak prerade. U četiri srpske šećerane ove godine očekuju proizvodnju oko 340.000 tona šećera, što je dovoljno za domaće potrebe, a za izvoz u Evropsku uniju bez carine planirano je oko 180.000 tona.

Uprkos ovako optimističkim prognozama, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, korišćeno poljoprivredno zemljište za proizvodnju šećerne repe izrazito varira poslednjih godina. Tako je 2015. godine zabeležen značajan pad požnjevenih površina od čak 35% ili oko 20 hiljada hektara zasađenih površina manje u odnosu na 2014. godinu.

Posle toga, povećavaju se površine pod ovom poljoprivrednom kulturom do 2017. godine, kada one dostižu 54 hiljade hektara, da bi od 2017. godine bio nastavljen pad. U pretkriznoj, 2019. godini poljoprivredno zemljište za proizvodnju repe odnosno požnjevene površine bile su na nivou iz 2015. godine – nešto preko 42 hiljade hektara, dok je u 2020. bilo zasejano šećerne repe za 12% manje.

Proizvodnja opada i u EU

Uvoz šećerne repe je neisplativ, a 99% domaće proizvodnje odvija se u Vojvodini. Od 16 proizvođača šećerne repe koji čine oko 40% tržišta, u posmatranom periodu proizvodnju su povećale samo dve kompanije: Agrounija iz Inđije i Novo plud iz Crvenke.
I pored smanjenja obima proizvodnje, beleži se rast prosečnog prinosa po hektaru – od nešto preko 47 tona na više od 54 tone po hektaru.

Ipak, prema oceni Komisije za zaštitu konkurencije, povećanje prosečnih prinosa ne ublažava negativan trend koji se odražava u smanjenju zasađenih površina šećernom repom, sve manjem broju šećerana, manjoj iskorišćenosti proizvodnih kapaciteta i manjem potencijalu za izvoz u ovoj inače tradicionalno izvoznoj industriji.

Primetno je da je i u Evropskoj uniji manje površina zasejano šećernom repom, kao rezultat povećane proizvodnje šećera od trske, s obzirom da se sirovi šećer od šećerne trske sve više uvozi u Evropu i rafiniše.

Mnogo proizvođača, malo otkupljivača

Šećernu repu u Srbiji nudi veliki broj proizvođača i poljoprivrednih zadruga, nasuprot malom broju kupaca koje čine domaće šećerane, Sunoko grupa (u okviru koje posluju šećerane u Kovačici, Pećincima, Vrbasu i Senti) i Hellenic sugar (u okviru koga posluju šećerana u Crvenki i Šajkaška). Količine otkupljene šećerne repe smanjuju se u posmatranom periodu, sa 2,1 miliona tona u 2017. godini, na 1,16 miliona tona u 2019. godini. Cena šećerne repe od oko 32 evra po toni je približna kretanju cena na uporedivim tržištima u Evropskoj uniji, na kojima su prisutne značajne subvencije za proizvođače.

Gašenje šećerana

Tržište proizvodnje šećera u Srbiji odlikuje visok stepen koncentrisanosti, budući da su aktivna samo dva učesnika na tržištu: Sunoko grupa i Hellenic sugar. U 2019. godini proizvedeno je 250 hiljada tona šećera, što je čak dvostruko manje u poređenju sa 2017. godinom. U istom periodu raste tržišni udeo Sunoko grupe sa 60 do 70% u 2017. godini na 70 do 80% u 2019. godini, iako je u toj godini ova kompanija proizvela manje šećera nego u 2017. godini.

Učešće Hellenic sugar grupe opada sa 30 do 40% u 2017. godini na 20 do 30/% u 2019. godini, prvenstveno zato što šećerana Šajkaška u Žablju te godine nije proizvodila šećer. Imajući u vidu da ni šećerana u Senti nije pokrenula proizvodnju nakon što je Sunoko uspostavio kontrolu nad njom, domaće tržište se svelo na rad četiri šećerane, konstatuje se u izveštaju Komisije za zaštitu konkurencije. Trend smanjenja broja šećerana, evidentan je i na tržištu EU gde je, za nešto više od deset godina, ugašeno preko 80 šećerana.

Šansa na okolnim tržištima koja nemaju svoju proizvodnju

Tržište prodaje šećera u posmatranom periodu iznosi prosečno godišnje nešto više od 250 hiljada tona, sa velikim godišnjim varijacijama. Pored prodaje na domaćem tržištu, proizvođači šećera u Srbiji, izvoze značajne količine šećera na tržišta EU i CEFTA. Srbija je neto izvoznik šećera i postoji veliki potencijal za povećanje izvoza, posebno na tržišta u regionu, s obzirom da u Mađarskoj, Bugarskoj, BiH, Makedoniji i

Albaniji nema proizvođača šećera.Imajući u vidu blizinu tih tržišta i uštede u transportnim troškovima, proizvođači u Srbiji navedenu okolnost svakako mogu posmatrati kao komparativnu prednost, naročito u uslovima kada je tržište EU potpuno otvoreno i za uvoz šećera od šećerne trske, zaključuje se u izveštaju.

Cene niže u izvozu nego u Srbiji

Analizom i poređenjem prodajnih cena šećerana, uočeno je da su one na domaćem tržištu više od cena šećera po kojima šećerane prodaju šećer na tržišta EU i CEFTA. Kao glavni razlog za navedenu okolnost, šećerane navode postojanje velikih zaliha šećera u prethodnom periodu, što je uslovilo i nižu cenu u izvozu.

Očekuje se da u narednom periodu konkurentski pritisak izvrši i uvoz šećera iz Rusije i EU. Ipak, prepreka većem uvozu iz EU je postojanje dažbina na uvoz šećera kao i kvote na uvoz šećera. Ključna je opredeljenost šećerana da, u izmenjenim okolnostima na tržištu šećera u Evropi, povećaju svoju produktivnost, kako bi bile u mogućnosti da se uspešno konkurišu evropskim ali i svetskim proizvođačima šećera. Stoga je neophodno makar održati trenutno stanje kapaciteta i sprečiti trend gašenja šećerana u Srbiji, ističu u Komisiji za zaštitu konkurencije.

Foto: Pixabay

Чланак Gorak ukus šećerne repe се појављује прво на Biznis i Finansije.

Što se tiče ratarstva, cene svih glavnih žitarica su porasle u skladu sa globalnim vrednostima. Procenjuje se da će i globalna potrošnja da raste, uglavnom predvođena potražnjom za stočnom hranom. Kako je navedeno u izveštaju, proizvodnja žitarica u EU mogla bi da dosegne 295,2 miliona tona za 2020/21., što je porast od 5,3% u odnosu na prošlu godinu.

Očekuje se da će ukupna proizvodnja uljarica u EU porasti za 3,4% u odnosu na prethodnu godinu i doseći 16,7 miliona tona u ovoj sezoni i to uprkos teškim vremenskim uslovima. Što se tiče proteinskih useva, njihova proizvodnja porasla je za 7,9% u 2020/21., a mogla bi i dodatno da raste za 5,2 odsto zbog domaće potražnje.

Šećer trpi petu godinu zaredom

Međutim, proizvodnja šećera dosegla je petogodišnji minimum i iznosi samo 14,4 miliona tona. Ovaj pad uglavnom je posledica žutice šećerne repe u Francuskoj. Međutim, očekuje se stabilna potrošnja koja će dovesti do smanjenja zaliha.

Ove sezone maslinovo ulje moglo bi da dosegne proizvodnju blizu 2,1 miliona tona, što je 10% više u odnosu na 2019/20. Nakon povećanja 2020. godine, potrošnja u EU mogla bi da nastavi da raste za dodatnih 3%. Zahvaljujući ovom rastu i očekivanom stabilnom izvozu, njegova cena mogla bi i dalje da se oporavlja.

Što se tiče vinskog sektora, očekuje se da će proizvodnja vina ostati stabilna na oko 158 miliona hektolitara. Domaća upotreba mogla bi da se poveća za 2%, a uz očekivani porast izvoza, ova kretanja mogla bi da dovedu do smanjenja zaliha i bolje tržišne ravnoteže u sektoru.

Stabilna proizvodnja jabuka, više pomorandži

Proizvodnja jabuka u EU-u ostaje stabilna za 2020/21., na 11,5 miliona tona. Uz povećanu konzumaciju tokom pandemije, očekuje se da će potrošnja svežih po glavi stanovnika ostati na visokom nivou od 15,4 kg. Proizvešće se i 8% više pomorandži, a očekuje se i dalje visoka potrošnja sa 12,9 kilograma po stanovniku.

Više mleka, a manje krava?

Kada je reč o mleku, tokom ove godine se prognozira rast za 1% a istovremeno se očekuje smanjenje broja krava. Potrošnja sira i maslaca mogla bi da se poveća usled ponovnog otvaranja ugostiteljskih objekata, a maloprodaja bi trebalo da ostane na višem nivou u odnosu na razdoblje pre Covid-19.

Proizvodnja govedine u EU smanjila se za 1,2% prošle godine, a isti trend očekuje se u ovoj i to za 0,9%, uprkos oporavku potražnje u drugoj polovini 2021. godine. Što se tiče svinjskog mesa, proizvodnja je porasla za 1,2 odsto u 2020., podstaknuta izvozom. Međutim, nakon dve godine spektakularnog rasta, izvoz će se smanjiti zbog kineske proizvodnje, koja se polako oporavlja od afričke svinjske kuge. To će dovesti do pada od 0,7% u ovoj godini.

U 2020. godini proizvodnja živine porasla je za 1% i očekuje se da će zadržati sličan rast u ovoj. Sektor je bio pogođen ptičjim gripom otkrivenom u 18 zemalja EU, povrh toga, tu je zatvaranje ugostiteljskih objekata zbog pandemije SARS-CoV-2. Međutim, 2021. trebalo bi da dođe do blagog oporavka u smislu izvoza, sa postupnim ukidanjem zabrana (povezanih sa ptičjim gripom).

Proizvodnja ovčijeg i kozjeg mesa porasla je za 2% u 2020. Međutim, predviđa se pad za 1% u 2021. godini, usled smanjenja veličine stada i manjeg obima klanja na farmama u Rumuniji. Takođe, niža dostupnost ovčijeg mesa na domaćem tržištu mogla bi da dovede do povećanja cena.

Izvor: Agroklub

Foto: Pixabay

Чланак Cene žitarica u porastu, šećer i mleko u padu се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nakon ukidanja proizvodnih kvota za šećer značajno su porasle površine u EU, a taj je rast praćen rekordnom proizvodnjom i drastičnim padom cena šećera. Evropska industrija šećera samo u jednoj tržišnoj godini nakon ukidanja kvota izgubila je oko 2,5 milijarde evra prihoda, uprkos porastu proizvodnje oko 27 odsto.

Prosečna cena za ovaj postkvotni period prema podacima Evropske komisije iznosi samo 350 evra po toni. Ne postoji nijedna šećerana u EU koja može dugoročno poslovati uz ovaj nivo cena, ističe u intervjuu za Agrosmart jedan od najboljih poznavalaca stanja na tržištu šećera, savetnikom Uprave Hrvatske industrije šećera i član Evropskog udruženja šećerana CEFS Miroslav Božić.

„Šećerne proizvodne kvote su bile na snazi 50 godina, to je jedini ’preživeli’ kvotni režim nakon što su 2014. ukinute kvote za mleko. Glavni problem ukidanja kvota je hiperprodukcija. Došlo je do enormnog porasta proizvodnje u 2017, posebno u nekoliko najvećih kompanija u EU kojima je jedan od, doduše nikada javno iskazanih ciljeva, bio da unište male nezavisne proizvođače“, objašnjava Božić.

Strmoglavi pad cena

Dodatna nepovoljna okolnost je, kaže, rekordna proizvodnja u Indiji, Tajlandu i Australiji što je dovelo do globalnog viška i istorijskog rekorda svetske proizvodnje. Cena šećera na tržištu Evropske unije strmoglavo je pala: samo dva meseca nakon ukidanja kvota beleži se jedva 400 evra po toni što je u tom trenutku bila najniža mesečna cena u istoriji praćenja od strane Komisije. Pad se nastavio do januara 2019. kada je dostignuto dno na tek nešto više od 300 evra po toni.

Nakon toga se cena šećera sve do danas, uprkos blagom rastu, uporno zadržava ispod službenog referentnog praga u EU koji je postavljen na 404 evra. Prosečna cena za ovaj postkvotni period prema podacima Komisije iznosi samo 350 evra/t. Ne postoji nijedna šećerana u EU koja može dugoročno poslovati uz ovaj nivo cena, uveren je Božić.

Zbog ovog cenovnog poremećaja, svi proizvođači šećera u EU, bez izuzetka, tokom poslednje dve, a većina i poslednje tri tržišne godine, beleže gubitke. Stoga nije moglo proći bez gašenja šećerana.

Ironija da su najveću štetu pretrpeli najveći proizvođači

„Posebna ironija je da je šteta koja je prouzrokovana ovom prekomernom proizvodnjom najveće finansijske gubitke donela upravo najvećim proizvođačima u Uniji koji su i doveli do prekomerne proizvodnje. Od ukupnog povećanja proizvodnje šećera u 2017/18. koje je iznosilo više od 4,5 miliona tona, blizu dve trećine se odnosi na šećerane u Francuskoj i Nemačkoj. Ironija je da je od ukupno 12 ugašenih šećerana u Uniji nakon ukidanja kvota – polovina zatvorena upravo u te dve zemlje gde je najveća proizvodnja“, ističe Božić.

Govoreći o podršci EU za širenje proizvođača na svetska tržišta, Božić ocenjuje da je to bila samo verbalna podrška.
„Proizvođači šećera u Uniji nisu dobili nikakvu pomoć iz Brisela za vreme ove sada već trogodišnje krize. Frustracija industrije zbog toga je ogromna ali kuknjava ne pomaže. Međutim, ovo ponašanje Komisije treba staviti u istorijski kontekst. Na početku velike reforme sektora šećera u EU započete 2004/05. bilo je 195 aktivnih šećerana. Do tržišne godine 2012/13. ostalo ih je samo 106, znači broj je skoro prepolovljen. To je bilo najveće sektorsko restrukturiranje unutar agro-prehrambene industrije ikad sprovedeno u EU, za koje je iz zajedničkih sredstava Unije potrošeno čak 5,5 milijardi evra“, ukazuje Božić i dodaje:

„Mislim da je u pozadini pasivnog držanja Brisela u ovoj poslednjoj i zapravo najvećoj krizi koju prolazi sektor, upravo to saznanje da se dosta novaca iz EU kase već potrošilo i da sad industrija sama mora podneti teret“.

Od štete proizvođača šećera profitirale druge industrije

Za ilustraciju, evropska je industrija šećera samo u jednoj tržišnoj godini nakon ukidanja kvota izgubila oko 2,5 milijarde evra prihoda, uprkos porastu proizvodnje skoro 27 odsto. U lancu vrednosti taj je novac najvećim delom završio u industrijama koje troše šećer kao sirovinu. To su na primer, konditori, proizvođači raznih napitaka, sladoleda, džemova i sličnih proizvoda gde nije bilo skoro nikakvog pada cena.

„Manjim je delom profitirala i maloprodaja jer je došlo do bespoštedne tržišne utakmice, često s udarcima ispod pojasa. Učinak drastičnog pada cena šećera (35 odsto u odnosu na poslednju godinu kvotnog sistema), naglavačke je okrenuo stvari na tržištu. Nekad visoko profitabilan sektor počinje gomilati gubitke. Kriza posebno teško pogađa zemlje i šećerane u kojima nije postojala dovoljno visoka akumulacija da se na održiv način pokriju nastali gubici“, objašnjava Božić.

Uticaj krize u EU na proizvodnju šećera u Srbiji

Božić ukazuje da se posledice krize u EU direktno se odražavaju i na srpsku industriju šećera.

„Analizirao sam iskorišćenje kvota za izvoz srpskog šećera u EU i uočio ono što je poznato proizvođačima a tiče se pada iskorišćenja raspoložive bescarinske kvote. U poslednje četiri EU šećerne kvotne godine 2013/14. – 2016/17, Srbija je prosečno iskorišćavala svoju izvoznu kvotu sa čak 96 odsto. Nakon ukidanja proizvodnih EU kvota, to iskorišćenje rapidno pada. Poslednje tri godine je u proseku samo 35 odsto, odnosno od moguće 543 hiljade tona bescarinskog izvoza, ostalo je neiskorišćeno oko 353 hiljada tona, što odgovara ukupnoj proizvodnji šećera u Srbiji u 2018. godini“.

To je evidentan dokaz, ističe Božić, kako se kriza u EU posredno odrazila i na industriju šećera u Srbiji. Međutim, nije došlo samo do količinskog pada izvoza, nego i pada izvoznih cena.

„Za srpske proizvođače je povoljna okolnost tržište CEFTA na kojem su glavni tržišni lider. Ali i ovde je prisutan pad cena i porast uvoza jeftinog šećera iz trećih zemalja. Komparativna prednost industrije šećera u Srbiji i dalje postoji što pokazuje i grčki Helenik šugar koji održava jednu od svoje tri fabrike upravo u Srbiji. Sunoko je već duže etabliran i nezaobilazan na prostiru šire regije. Činjenica je da će pravi test otpornosti konkurentskom pritisku proizvođači šećera u Srbiji imati tek kada zemlja uđe u EU“, predviđa Božić.

Naime, u ovom trenutku asimetričan trgovinski režim s EU i nepostojanje zahteva u pogledu nabavke emisija ugljen dioksida, pružaju određenu zaštitu.

„Dok je tako, manji je pritisak na dalje restrukturiranje u cilju dostizanja prosečne proizvodnje šećera po jednom proizvodnom pogonu kakav je danas u EU. Ipak, čini se da je zaostatak koji danas imaju domaći proizvođači repe u pogledu digestije i prinosa, veći nego zaostatak industrije u poređenju s prosecima u EU“, ocenjuje Božić.

Budućnost šećera

Kada je reč o budućnosti, jedina izvesnost je to da je ona neizvesna, ističe Božić:

„Ako je verovati prognozama Evropske komisije, ove bi se godine moglo završiti turbulentno razdoblje. Međutim, već se pokazalo kako su prognoze Brisela bile pogrešne u pogledu stanja na tržištu šećera nakon ukidanja kvota. Proizvodnja pada, šećerane se zatvaraju, nagomilani su gubici. Pandemija i cenovni poremećaj na tržištu nafte doveli su u maju 2020. do najnižih globalnih cena šećera u poslednjih 13 godina. Međutim, globalna pa i evropska potrošnja nisu doživele značajniji pad na godišnjem nivou. U svetu tek oko tri odsto, a u EU nešto manje od pet odsto“.

Božić napominje da se ključevi raspleta kad je reč o globalnom tržištu šećera nalaze se u trouglu Brazil – Indija – Kina. Prvi kao najveći proizvođač i izvoznik, drugi kao najveći potrošač, a treći kao najveći uvoznik. Više od 60 odsto šećerne trske u Brazilu ide na proizvodnju etanola, a i ono što ostane dovoljno je da su najveći izvoznici šećera. Kina je poslednjih nekoliko meseci snažno povećala uvoz, što uz pad proizvodnje u Indiji i Tajlandu diže svetske cene.

„To se još uvek ne odražava značajnije na rast cena na evropskom tržištu ali verujem da će kritični prag biti prekoračen do leta ove godine. Zalihe u EU su dosta niske, što je već dovelo do snažnog porasta spot cena. Isključivo zbog prethodno sklopljenih godišnjih ugovora s velikim potrošačima na koje se odnosi više od 85 odsto prodaje, ukupan rast cena zapravo ne sledi tržišne fundamente“, precizira Božić.

Neki se proizvođači šećera nadaju da će se cene evropskog šećera vratiti već ove godine u područje od oko 500 evra po toni. „Ja ne verujem da je takav scenario dugoročno održiv“, ističe Božić, „iako je moguće da cene u kratkom roku i premaše taj prag jer robe nema dovoljno. Francuska kao najveći EU proizvođač beleži najmanju proizvodnju u poslednjih 30 godina, poharao ih je žuti virus. Velike su štete i u Velikoj Britaniji koja više nije u EU ali je značajan uvoznik šećera“.

Izvor: Slađana Gluščević, AgroSmart

Чланак Nepovratno prošlo vreme visokih cena šećera се појављује прво на Biznis i Finansije.

U prodavnicama su najzastupljeniji slatkiši koji se sastoje od industrijskog belog šećera, a često sadrže trans masti i belo brašno. Poznato je da se usled konzumacije ovakvih slatkiša, u našem telu brzo podiže nivo šećera u krvi. Zbog toga se luči velika količina insulina da bi se nivo šećera u krvi smanjio i šećer ubacio u ćelije. Zbog lučenja velike količine insulina zatim dolazi do naglog pada šećera u krvi i bez obzira što smo imali obrok osećamo ponovo glad. Zbog toga se može desiti da pojedemo 300g čokolade i da se nismo zasitili. Ovolika količina čokolade sa sobom nosi oko 1600 kalorija, što je dovoljna količina kalorija za ceo dan. Naravno ovde moramo da napomenemo da je tokom dana u 1600 kalorija potrebno uneti adekvatne količine proteina i masti a ne samo ugljenih hidrata, u koje spada šećer. Sav višak kalorija koje unesemo skladišti se u mastima i mi se gojimo.

Često čujemo savet da je potrebno samo voditi računa o količini slatkiša koje dnevno unesemo. Ipak to nam nije mnogo od pomoći baš iz navedenih prirodnih procesa i reakcija u telu. Čak i mala količina slatkiša nam stvara potrebu da ih uzimamo i dalje u većim količinama. Možemo imati čvrstu volju i izdržati ali ćemo sigurno dugo da mislimo o slatkišima. Najčešći scenario koji se dogodi je da ne izdržimo i da pojedemo veću količinu od planirane, a da se posle toga kajemo i imamo grižu savesti.

Naturalija tim koji se bavi proizvodnjom lešnika i prodajom prirodnih proizvoda savetuje da je najbolje odustati od navedenih slatkiša i opredeliti se za zdrave poslastice koje možete sami napraviti. Oni ne goje, ne izazivaju osećaj da vam treba još više šećera u organizmu i da se ne možete zaustaviti. Korisno deluju na organizam jer sadrže veoma hranljive sastojke i daju nam osećaj da smo nešto dobro uradili za sebe i svoje telo.

Zdrave poslastice bez belog šećera

U zdravim poslasticama se ne koristi beli šećer. Kada se upustustite u istraživanja recepata za zdrave slatkiše pronaći ćete mnogo zdravih zamena za beli šećer. Neke od njih su dozvoljene i osobama sa insulinskom rezistencijom i sa dijabetesom.

Više o zdravim zamenama za beli šećer u zdravim poslasticama možete pročitati na stranici zdravi slatkiši.

Zdrave poslastice za decu

Ukoliko se deca od malih nogu naviknu na zdrave poslastice, oni sigurno neće imati problema sa gojaznošću ili nekim drugim bolestima koje su povezane sa visokim unosom šećera. Takođe deca stiču zdrave navike što je roditeljima izuzetno važno, jer će kasnije u životu samostalno donositi odluke o ishrani a vi ste ćete im napraviti dobre osnove.

Sirovi kolači i torte bez pečenja

Bilo da želite da se hranite sirovom hranom ili želite brze poslastice a da u kuhinji ne provodite puno vremena postoji rešenje za vas u obliku sirovih kolača, kuglica i torti.

Uglavnom su osnovni sastojci orašasti plodovi, neki od zdravijih zamena za šećere, kakao po želji, voće.

U slučaju da želite slatkiše bez glutena potrebno je da umesto belog brašna koristite brašna koja ne sadrže gluten a to su brašno od pirinča, heljde i prosa.

Ukoliko vam je gluten ipak dozvoljen razmotrite upotrebu ovsenih pahuljica u kolačima koje možete samleti u blenderu da dobijete brašno, kao i brašno od spelte. Za elastičnost kolača možete dodati veoma koristan psilijum.

Чланак Zdravim poslasticama do lepšeg i zdravijeg života се појављује прво на Biznis i Finansije.

Pre 20 godina situacija je bila potpuno drugačija, u Srbiji je 2000. bilo 15 šećerana koje su imale kapacitet da proizvedu do 700.000 tona šećera.
Međutim, te godine Srbija je proizvela svega 115.000, što nije bilo dovoljno ne samo za izvoz već nije moglo da zadovolji ni polovinu domaćih potreba.

EU pogurala privatizaciju

Kada je oktobra te godine u zemlji došlo do promene, odnosno kada je DOS došao na vlast, otvorila su se vrata ka Evropskoj uniji koja je ubrzo potom odlučila da pomogne izvoz šećera i oporavak industrije tako što će uvesti preferencijale, odnosno omogućila je proizvođačima iz Srbije da bez carine izvoze šećer u zemlje EU.

Upravo to je „poguralo“ privatizaciju šećerana i 2002. Agencija za privatizaciju raspisala je međunarodni tender za prodaju šećerana u Crvenki, Kovačici, Baču, Žablju i Pećincima i najavila da će dozvolu za prodaju dobiti i šećerane u Senti i Novoj Crnji, Sremskoj Mitrovici i Kovinu.

Putem aukcije šećerane u Senti i Novoj Crnji prodate su italijanskoj kompaniji SFIR, koja je za većinski udeo u Senti dala 3,8 miliona evra, dok je za 3,1 milion evra kupila 100 odsto vlasništva u Novoj Crnji.

Zašto su šećerane kupljne svaka za manje od 200 dinara

Za dva miliona, uz obećanje velikih investicija i otplatu dugova, šećerana u Crvenki prodata je Helenik šugaru, dok je Miodrag Kostić, odnosno MK komerc za po tri evra kupio tri šećerane u kojima i danas imao udeo – Kovačici, Pećincima i Baču.
Dve godine nakon ove privatizacije, MK komerc pojašnjava zbog čega su ove šećerane kupljene svaka za manje od 200 dinara.
„Neposredno pred uključivanje u sastav MK grupe, septembra 2002. godine šećerana u Baču nije radila prethodne dve godine, a radnici u Pećincima šest meseci nisu primili platu. Šećerane su zatečene u katastrofalnom stanju“, piše Vreme u maju 2004.
MK komerc je za prve dve godine rada, kako prenosi ovaj nedeljnik, izdvojio 2,55 miliona evra za šećeranu u Baču, gotovo isto toliko za Pećince i 1,7 miliona za Kovačicu.

EU ukida privilegije

\Uporedo sa razvojem šećerana u Srbiji rasla je proizvodnja, ali i uvoz i izvoz, međutim dve godine nakon što je Srbiji omogućila da slobodno izvozi, EU je ukinula privilegije jer država nije obezbedila ispravne sertifikate o poreklu robe.
Godinama kasnije privatizacija šećerana će se naći na spisku 24 sporne privatizacije u Srbiji, ne konkretno zbog prodaje šećerana već uvoza i izvoza.

Naime, sporno je bilo to što se šećer uvozio i u Srbiji prepakivao i dalje prodavao, odnosno izvozio.
Ovo, međutim, nikada nije dokazano, a to su negirali i proizvođači šećera.

Izvoz veći od proizvodnje

Ostao je izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije koji je 2003. skrenuo pažnju Vladi kako je u prethodnom periodu potrošeno i izvezeno 109.990 tona šećera više nego što je proizvedeno i legalno uvezeno.

„Kada se na to dodaju zalihe, koje su na dan 15. maja 2003. iznosile 86.330 tone, a koje treba odbiti od raspoložive količine šećera, dobije se 196.320 tona šećera koji je tokom 2001, 2002. i do maja 2003. godine potrošen i izvezen iz Srbije, a da nije u Srbiji proizveden, niti legalno uvezen“, ističe se u izveštaju Saveta.

U izveštaju iz 2005. Savet od Vlade i državnih organa traži i odgovore na pitanja kojim su se kriterijumima rukovodili kada su tri šećerane prodali za 183 dinara, zbog čega je onemogućena saradnja strateškog partnera sa beogradskom šećeranom, zašto nije pokušana prodaja zrenjaninske šećerane?

Istrage bez optužnice

Savet je pitao Agenciju za privatizaciju i kako se to i pored velikog broja zainteresovanih stranih kompanija na sedam tendera pojavio samo jedan kupac.

„Smatramo da Vlada nije razmotrila sve aspekte šećerne afere, pre svega posledice nekontrolisanog uvoza i izvoza šećera po privatizaciju šećerana, od koje su odustali najveći svetski proizvođači šećera, čime je prouzrokovano propadanje najvećih srpskih šećerana, beogradske, zrenjaninske i kovinske“, navodi se u zaključku izveštaja Saveta koji je potpisala Verica Barać.
Zbog izveštaja Saveta 2004. je vođena istraga u ovom slučaju, ali niko nije osuđen.
Prema izveštaju MUP-a iz jula 2004. godine, podneto je ukupno 17 krivičnih prijava protiv 16 osoba koje su se nezakonito bavile trgovinom šećerom, a prema pisanju CINS-a vođena su samo dva sudska postupka protiv odgovornih lica u firmama MK komerc i Voćar lutka, u kojima je doneta odluka o odbačaju optužnice, odnosno oslobađajuća presuda.

Šta je Srbiji dovoljno?

Deset godina nakon što je protiv njega podneta krivična prijava zbog zloupotrebe službenog položaja i kupovine opreme za preradu šećerne repe, Miodrag Kostić je pozvan na informativni razgovor o kupovini tri šećerane.
Ništa sporno na kraju nije dokazano, a „kralj šećera“ je poslednjih godina ostao prilično usamljen na tronu.
Tokom 2016. MK komerc je kupio 20 odsto akcija šećerane u Senti čime je prema tadašnjim procenama imao više od 70 odsto učešća na domaćem tržištu.

Iako je u tom trenutku u Srbiji šest pogona proizvodilo šećer, vlasnik MK komerca Miodrag Kostić je jula naredne godine rekao kako su Srbiji dovoljne četiri šećerane.

„Ne treba da živimo u iluziji. Već 15 godina unazad tapkamo u mestu, uslovi su konstantno veoma loši. Srbiji je dovoljno da ima četiri šećerane. U EU Srbija najviše 180.000 tona šećera treba da izveze. Na domaćem tržištu može da proda oko 200.000 tona. Tako da se ukupno može prodati 380.000 tona. Prošle godine tri šećerane Sunoko su proizvele 420.000 tona šećera, i treba dodati još dve grčke šećerane koje rade u Srbiji i koje su proizvele 170.000 tona“, rekao je Kostić za Mađar so jula 2017.

Grdne greške napravljene

Ekonomista Milan Kovačević kaže da nije vredno razmišljati o tome da li bismo imali veću produkciju šećerne repe da smo sačuvali više šećerana.

„Kada je reč o potencijalu šećera, grdne smo greške pravili, bilo je tu šverca s Kube, ali ono što kod nas nedostaje je dosledan princip tržišnog poslovanja i uređeno tržište jer je neuređeno tržište jedino gore nego kad nema nikakvog“, napominje Kovačević.

U Srbiji, kako kaže, nećete čuti šta se misli o planiranju poljoprivrednih kultura, svako se snalazi kako ume i sadi šta želi. „A to je zato što kod nas to nije sistemski uređeno. Bilo je previše šećerana, a ljudi su malo sejali repu, tako da je moralo da se desi nešto – ili da propadnu ili da se nađe način da se podstaknu ljudi da seju šećernu repu“, ističe Milan Kovačević.

Izvor: Danas

Чланак Dva igrača za sav srpski šećer се појављује прво на Biznis i Finansije.

„Imate podsticaj, ponašanje i nagradu. U slučaju žudnje za šećerom, podsticaj bi mogao da bude završetak večere, ponašanje je konzumiranje slatkiša, a nagrada je osećaj koji imate nakon toga“, kaže dr Krupejn.

Hormon odgovoran za dobar osećaj koji se oslobađa nakon uživanja u omiljenom desertu je dopamin, a hormon koji reguliše nivo šećera u krvi je insulin.

„Kada jedemo šećer, insulin se povećava u mozga, što je naš put do nagrade. To prouzrokuje povećano oslobađanja dopamina, zbog čega se osećamo dobro. Takođe pretvara naše ponašanje unosa šećera u naviku. Kao rezultat toga, navikavamo se da ćemo se svaki put kada pojedemo obrok osećati dobro samo ako pojedemo nešto slatko“, objašnjava doktor i dodaje:

„Umesto slatkiša koji sadrže preteranu dozu šećera, možete uzeti kocku crne čokolade, koja može da zadovolji želju za slatkim“.

Hormoni gladi

„Drugi razlog zašto se javlja žudnja za desertom mogao bi da bude povezan sa grelinom, koji je hormon gladi“, kaže dr Oz.

„Ako ne jedete dovoljno ili nemate uravnoteženu ishranu, moguće je da telo ne oslobađa dovoljno grelina. Osim toga, prebrzo konzumiranje hrane može da pojača želju za hranom, ali i za slatkišima“, dodao je doktor.

Nizak nivo serotonina

Ako ste se ikada zapitali zašto svaki put nakon teškog radnog dana imate potrebu da konzumirate nešto nezdravo ili nešto slatko, to bi moglo da bude povezano sa nivoom serotonina, piše Real Simple.

Serotonin pomaže u regulisanju raspoloženja, pa je potpuno logično da telo žudi za njim kada smo, pod stresom ili smo depresivni.

„Poznato je da niži nivo serotonina u mozgu može da prouzrokuje žudnju za šećerom. Ishrana bogata šećerom poboljšava raspoloženje i ublažava teskobu“, kaže dr Oz.

Nedostatak sna

„Nedostatak sna povezan je sa prejedanjem, naročito nezdravom hranom. Pokušajte da spavate bar osam sati, to može da smanji žudnju za nezdravim i slatkim namirnicama“, kaže dr Krupejn.

Nedostatak hranljivih supstanci

Vrti vam se u glavi bez šećera ili imate hronično jaku želju za slatkim? Uzrok može da bude neravnoteže šećera u krvi, poput hipoglikemije.

Ne bi trebalo odmah donositi zaključke. Kada telu nedostaju određeni minerali koji su uključeni u regulisanje nivoa insulina, to takođe može da utiče na želju za slatkim.

Kada telo ne dobija dovoljno magnezijuma, imaćete problema sa snadbevanjem ćelija energijom, pa će se javiti žudnja za šećerom koji pomaže u podizanju nivoa energije.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

Чланак Želja za slatkišima navika ili potreba се појављује прво на Biznis i Finansije.