I pored optimističkih najava o prinosima šećerne repe ove godine, proizvodnja ove kulture u Srbiji opada, zajedno sa smanjenjem broja šećerana.
Time se smanjuje i izvoz u ovoj inače tradicionalno izvoznoj industriji, uprkos potencijalima za prodaju srpskog šećera na tržištima u Mađarskoj, Bugarskoj, BiH, Makedoniji i Albaniji, gde nema proizvođača šećera. Prodajne cene šećera na domaćem tržištu su više od cena po kojima domaće šećerane prodaju šećer na tržišta EU i CEFTA.
U Srbiji se očekuje da će prosečni prinosi šećerne repe ove godine iznositi oko 55 tona po hektaru, budući da je ova biljna kultura, zasađena na oko 35.000 hektara, prema oceni stručnjaka veoma dobro podnela hladno proleće. Ratari procenjuju da će po katarskom jutru prihodovati od 500 do 700 evra, a u šećeranama najavljuju početak prerade. U četiri srpske šećerane ove godine očekuju proizvodnju oko 340.000 tona šećera, što je dovoljno za domaće potrebe, a za izvoz u Evropsku uniju bez carine planirano je oko 180.000 tona.
Uprkos ovako optimističkim prognozama, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, korišćeno poljoprivredno zemljište za proizvodnju šećerne repe izrazito varira poslednjih godina. Tako je 2015. godine zabeležen značajan pad požnjevenih površina od čak 35% ili oko 20 hiljada hektara zasađenih površina manje u odnosu na 2014. godinu.
Posle toga, povećavaju se površine pod ovom poljoprivrednom kulturom do 2017. godine, kada one dostižu 54 hiljade hektara, da bi od 2017. godine bio nastavljen pad. U pretkriznoj, 2019. godini poljoprivredno zemljište za proizvodnju repe odnosno požnjevene površine bile su na nivou iz 2015. godine – nešto preko 42 hiljade hektara, dok je u 2020. bilo zasejano šećerne repe za 12% manje.
Proizvodnja opada i u EU
Uvoz šećerne repe je neisplativ, a 99% domaće proizvodnje odvija se u Vojvodini. Od 16 proizvođača šećerne repe koji čine oko 40% tržišta, u posmatranom periodu proizvodnju su povećale samo dve kompanije: Agrounija iz Inđije i Novo plud iz Crvenke.
I pored smanjenja obima proizvodnje, beleži se rast prosečnog prinosa po hektaru – od nešto preko 47 tona na više od 54 tone po hektaru.
Ipak, prema oceni Komisije za zaštitu konkurencije, povećanje prosečnih prinosa ne ublažava negativan trend koji se odražava u smanjenju zasađenih površina šećernom repom, sve manjem broju šećerana, manjoj iskorišćenosti proizvodnih kapaciteta i manjem potencijalu za izvoz u ovoj inače tradicionalno izvoznoj industriji.
Primetno je da je i u Evropskoj uniji manje površina zasejano šećernom repom, kao rezultat povećane proizvodnje šećera od trske, s obzirom da se sirovi šećer od šećerne trske sve više uvozi u Evropu i rafiniše.
Mnogo proizvođača, malo otkupljivača
Šećernu repu u Srbiji nudi veliki broj proizvođača i poljoprivrednih zadruga, nasuprot malom broju kupaca koje čine domaće šećerane, Sunoko grupa (u okviru koje posluju šećerane u Kovačici, Pećincima, Vrbasu i Senti) i Hellenic sugar (u okviru koga posluju šećerana u Crvenki i Šajkaška). Količine otkupljene šećerne repe smanjuju se u posmatranom periodu, sa 2,1 miliona tona u 2017. godini, na 1,16 miliona tona u 2019. godini. Cena šećerne repe od oko 32 evra po toni je približna kretanju cena na uporedivim tržištima u Evropskoj uniji, na kojima su prisutne značajne subvencije za proizvođače.
Gašenje šećerana
Tržište proizvodnje šećera u Srbiji odlikuje visok stepen koncentrisanosti, budući da su aktivna samo dva učesnika na tržištu: Sunoko grupa i Hellenic sugar. U 2019. godini proizvedeno je 250 hiljada tona šećera, što je čak dvostruko manje u poređenju sa 2017. godinom. U istom periodu raste tržišni udeo Sunoko grupe sa 60 do 70% u 2017. godini na 70 do 80% u 2019. godini, iako je u toj godini ova kompanija proizvela manje šećera nego u 2017. godini.
Učešće Hellenic sugar grupe opada sa 30 do 40% u 2017. godini na 20 do 30/% u 2019. godini, prvenstveno zato što šećerana Šajkaška u Žablju te godine nije proizvodila šećer. Imajući u vidu da ni šećerana u Senti nije pokrenula proizvodnju nakon što je Sunoko uspostavio kontrolu nad njom, domaće tržište se svelo na rad četiri šećerane, konstatuje se u izveštaju Komisije za zaštitu konkurencije. Trend smanjenja broja šećerana, evidentan je i na tržištu EU gde je, za nešto više od deset godina, ugašeno preko 80 šećerana.
Šansa na okolnim tržištima koja nemaju svoju proizvodnju
Tržište prodaje šećera u posmatranom periodu iznosi prosečno godišnje nešto više od 250 hiljada tona, sa velikim godišnjim varijacijama. Pored prodaje na domaćem tržištu, proizvođači šećera u Srbiji, izvoze značajne količine šećera na tržišta EU i CEFTA. Srbija je neto izvoznik šećera i postoji veliki potencijal za povećanje izvoza, posebno na tržišta u regionu, s obzirom da u Mađarskoj, Bugarskoj, BiH, Makedoniji i
Albaniji nema proizvođača šećera.Imajući u vidu blizinu tih tržišta i uštede u transportnim troškovima, proizvođači u Srbiji navedenu okolnost svakako mogu posmatrati kao komparativnu prednost, naročito u uslovima kada je tržište EU potpuno otvoreno i za uvoz šećera od šećerne trske, zaključuje se u izveštaju.
Cene niže u izvozu nego u Srbiji
Analizom i poređenjem prodajnih cena šećerana, uočeno je da su one na domaćem tržištu više od cena šećera po kojima šećerane prodaju šećer na tržišta EU i CEFTA. Kao glavni razlog za navedenu okolnost, šećerane navode postojanje velikih zaliha šećera u prethodnom periodu, što je uslovilo i nižu cenu u izvozu.
Očekuje se da u narednom periodu konkurentski pritisak izvrši i uvoz šećera iz Rusije i EU. Ipak, prepreka većem uvozu iz EU je postojanje dažbina na uvoz šećera kao i kvote na uvoz šećera. Ključna je opredeljenost šećerana da, u izmenjenim okolnostima na tržištu šećera u Evropi, povećaju svoju produktivnost, kako bi bile u mogućnosti da se uspešno konkurišu evropskim ali i svetskim proizvođačima šećera. Stoga je neophodno makar održati trenutno stanje kapaciteta i sprečiti trend gašenja šećerana u Srbiji, ističu u Komisiji za zaštitu konkurencije.
Foto: Pixabay