Vreme visokih cena šećera od pre desetak godina kada su bile više od 700 evra po toni je nepovratno prošlo. Nakon ukidanja kvota za šećer u EU, svi proizvođači šećera tokom poslednje dve, a većina i poslednje tri tržišne godine, beleže gubitke. Nastojanje velikih kompanija da hiper produkcijom unište male proizvođače, vratilo im se kao bumerang. Najveću štetu su pretrpeli upravo najveći evropski proizvođači. Posledice krize u EU direktno se odražavaju i na srpsku industriju šećera.
Nakon ukidanja proizvodnih kvota za šećer značajno su porasle površine u EU, a taj je rast praćen rekordnom proizvodnjom i drastičnim padom cena šećera. Evropska industrija šećera samo u jednoj tržišnoj godini nakon ukidanja kvota izgubila je oko 2,5 milijarde evra prihoda, uprkos porastu proizvodnje oko 27 odsto.
Prosečna cena za ovaj postkvotni period prema podacima Evropske komisije iznosi samo 350 evra po toni. Ne postoji nijedna šećerana u EU koja može dugoročno poslovati uz ovaj nivo cena, ističe u intervjuu za Agrosmart jedan od najboljih poznavalaca stanja na tržištu šećera, savetnikom Uprave Hrvatske industrije šećera i član Evropskog udruženja šećerana CEFS Miroslav Božić.
„Šećerne proizvodne kvote su bile na snazi 50 godina, to je jedini ’preživeli’ kvotni režim nakon što su 2014. ukinute kvote za mleko. Glavni problem ukidanja kvota je hiperprodukcija. Došlo je do enormnog porasta proizvodnje u 2017, posebno u nekoliko najvećih kompanija u EU kojima je jedan od, doduše nikada javno iskazanih ciljeva, bio da unište male nezavisne proizvođače“, objašnjava Božić.
Strmoglavi pad cena
Dodatna nepovoljna okolnost je, kaže, rekordna proizvodnja u Indiji, Tajlandu i Australiji što je dovelo do globalnog viška i istorijskog rekorda svetske proizvodnje. Cena šećera na tržištu Evropske unije strmoglavo je pala: samo dva meseca nakon ukidanja kvota beleži se jedva 400 evra po toni što je u tom trenutku bila najniža mesečna cena u istoriji praćenja od strane Komisije. Pad se nastavio do januara 2019. kada je dostignuto dno na tek nešto više od 300 evra po toni.
Nakon toga se cena šećera sve do danas, uprkos blagom rastu, uporno zadržava ispod službenog referentnog praga u EU koji je postavljen na 404 evra. Prosečna cena za ovaj postkvotni period prema podacima Komisije iznosi samo 350 evra/t. Ne postoji nijedna šećerana u EU koja može dugoročno poslovati uz ovaj nivo cena, uveren je Božić.
Zbog ovog cenovnog poremećaja, svi proizvođači šećera u EU, bez izuzetka, tokom poslednje dve, a većina i poslednje tri tržišne godine, beleže gubitke. Stoga nije moglo proći bez gašenja šećerana.
Ironija da su najveću štetu pretrpeli najveći proizvođači
„Posebna ironija je da je šteta koja je prouzrokovana ovom prekomernom proizvodnjom najveće finansijske gubitke donela upravo najvećim proizvođačima u Uniji koji su i doveli do prekomerne proizvodnje. Od ukupnog povećanja proizvodnje šećera u 2017/18. koje je iznosilo više od 4,5 miliona tona, blizu dve trećine se odnosi na šećerane u Francuskoj i Nemačkoj. Ironija je da je od ukupno 12 ugašenih šećerana u Uniji nakon ukidanja kvota – polovina zatvorena upravo u te dve zemlje gde je najveća proizvodnja“, ističe Božić.
Govoreći o podršci EU za širenje proizvođača na svetska tržišta, Božić ocenjuje da je to bila samo verbalna podrška.
„Proizvođači šećera u Uniji nisu dobili nikakvu pomoć iz Brisela za vreme ove sada već trogodišnje krize. Frustracija industrije zbog toga je ogromna ali kuknjava ne pomaže. Međutim, ovo ponašanje Komisije treba staviti u istorijski kontekst. Na početku velike reforme sektora šećera u EU započete 2004/05. bilo je 195 aktivnih šećerana. Do tržišne godine 2012/13. ostalo ih je samo 106, znači broj je skoro prepolovljen. To je bilo najveće sektorsko restrukturiranje unutar agro-prehrambene industrije ikad sprovedeno u EU, za koje je iz zajedničkih sredstava Unije potrošeno čak 5,5 milijardi evra“, ukazuje Božić i dodaje:
„Mislim da je u pozadini pasivnog držanja Brisela u ovoj poslednjoj i zapravo najvećoj krizi koju prolazi sektor, upravo to saznanje da se dosta novaca iz EU kase već potrošilo i da sad industrija sama mora podneti teret“.
Od štete proizvođača šećera profitirale druge industrije
Za ilustraciju, evropska je industrija šećera samo u jednoj tržišnoj godini nakon ukidanja kvota izgubila oko 2,5 milijarde evra prihoda, uprkos porastu proizvodnje skoro 27 odsto. U lancu vrednosti taj je novac najvećim delom završio u industrijama koje troše šećer kao sirovinu. To su na primer, konditori, proizvođači raznih napitaka, sladoleda, džemova i sličnih proizvoda gde nije bilo skoro nikakvog pada cena.
„Manjim je delom profitirala i maloprodaja jer je došlo do bespoštedne tržišne utakmice, često s udarcima ispod pojasa. Učinak drastičnog pada cena šećera (35 odsto u odnosu na poslednju godinu kvotnog sistema), naglavačke je okrenuo stvari na tržištu. Nekad visoko profitabilan sektor počinje gomilati gubitke. Kriza posebno teško pogađa zemlje i šećerane u kojima nije postojala dovoljno visoka akumulacija da se na održiv način pokriju nastali gubici“, objašnjava Božić.
Uticaj krize u EU na proizvodnju šećera u Srbiji
Božić ukazuje da se posledice krize u EU direktno se odražavaju i na srpsku industriju šećera.
„Analizirao sam iskorišćenje kvota za izvoz srpskog šećera u EU i uočio ono što je poznato proizvođačima a tiče se pada iskorišćenja raspoložive bescarinske kvote. U poslednje četiri EU šećerne kvotne godine 2013/14. – 2016/17, Srbija je prosečno iskorišćavala svoju izvoznu kvotu sa čak 96 odsto. Nakon ukidanja proizvodnih EU kvota, to iskorišćenje rapidno pada. Poslednje tri godine je u proseku samo 35 odsto, odnosno od moguće 543 hiljade tona bescarinskog izvoza, ostalo je neiskorišćeno oko 353 hiljada tona, što odgovara ukupnoj proizvodnji šećera u Srbiji u 2018. godini“.
To je evidentan dokaz, ističe Božić, kako se kriza u EU posredno odrazila i na industriju šećera u Srbiji. Međutim, nije došlo samo do količinskog pada izvoza, nego i pada izvoznih cena.
„Za srpske proizvođače je povoljna okolnost tržište CEFTA na kojem su glavni tržišni lider. Ali i ovde je prisutan pad cena i porast uvoza jeftinog šećera iz trećih zemalja. Komparativna prednost industrije šećera u Srbiji i dalje postoji što pokazuje i grčki Helenik šugar koji održava jednu od svoje tri fabrike upravo u Srbiji. Sunoko je već duže etabliran i nezaobilazan na prostiru šire regije. Činjenica je da će pravi test otpornosti konkurentskom pritisku proizvođači šećera u Srbiji imati tek kada zemlja uđe u EU“, predviđa Božić.
Naime, u ovom trenutku asimetričan trgovinski režim s EU i nepostojanje zahteva u pogledu nabavke emisija ugljen dioksida, pružaju određenu zaštitu.
„Dok je tako, manji je pritisak na dalje restrukturiranje u cilju dostizanja prosečne proizvodnje šećera po jednom proizvodnom pogonu kakav je danas u EU. Ipak, čini se da je zaostatak koji danas imaju domaći proizvođači repe u pogledu digestije i prinosa, veći nego zaostatak industrije u poređenju s prosecima u EU“, ocenjuje Božić.
Budućnost šećera
Kada je reč o budućnosti, jedina izvesnost je to da je ona neizvesna, ističe Božić:
„Ako je verovati prognozama Evropske komisije, ove bi se godine moglo završiti turbulentno razdoblje. Međutim, već se pokazalo kako su prognoze Brisela bile pogrešne u pogledu stanja na tržištu šećera nakon ukidanja kvota. Proizvodnja pada, šećerane se zatvaraju, nagomilani su gubici. Pandemija i cenovni poremećaj na tržištu nafte doveli su u maju 2020. do najnižih globalnih cena šećera u poslednjih 13 godina. Međutim, globalna pa i evropska potrošnja nisu doživele značajniji pad na godišnjem nivou. U svetu tek oko tri odsto, a u EU nešto manje od pet odsto“.
Božić napominje da se ključevi raspleta kad je reč o globalnom tržištu šećera nalaze se u trouglu Brazil – Indija – Kina. Prvi kao najveći proizvođač i izvoznik, drugi kao najveći potrošač, a treći kao najveći uvoznik. Više od 60 odsto šećerne trske u Brazilu ide na proizvodnju etanola, a i ono što ostane dovoljno je da su najveći izvoznici šećera. Kina je poslednjih nekoliko meseci snažno povećala uvoz, što uz pad proizvodnje u Indiji i Tajlandu diže svetske cene.
„To se još uvek ne odražava značajnije na rast cena na evropskom tržištu ali verujem da će kritični prag biti prekoračen do leta ove godine. Zalihe u EU su dosta niske, što je već dovelo do snažnog porasta spot cena. Isključivo zbog prethodno sklopljenih godišnjih ugovora s velikim potrošačima na koje se odnosi više od 85 odsto prodaje, ukupan rast cena zapravo ne sledi tržišne fundamente“, precizira Božić.
Neki se proizvođači šećera nadaju da će se cene evropskog šećera vratiti već ove godine u područje od oko 500 evra po toni. „Ja ne verujem da je takav scenario dugoročno održiv“, ističe Božić, „iako je moguće da cene u kratkom roku i premaše taj prag jer robe nema dovoljno. Francuska kao najveći EU proizvođač beleži najmanju proizvodnju u poslednjih 30 godina, poharao ih je žuti virus. Velike su štete i u Velikoj Britaniji koja više nije u EU ali je značajan uvoznik šećera“.
Izvor: Slađana Gluščević, AgroSmart