Uprkos krahu domaćeg finansijskog sistema tokom devedesetih godina, relativno brzo je ponovo uspostavljeno poverenje u domaći bankarski sistem, zahvaljujući vraćanju stare devizne štednje putem državnih obveznica, ali i dolasku inostranih banaka. Ekspanzija privrede i kreditne aktivnosti u prvim godinama tranzicije donela je i veoma visoke kamate na depozite, koje su u periodu pred svetsku ekonomsku krizu dodatno privukle ulagače. Velika potražnja za kreditima ponukala je banke da deponentima ponude kamate i do 8, pa i 9 procenata, te se 2007-2008. godine deponentska baza popela najpre na četiri, a veoma brzo i na pet milijardi evra sa praktično nulte tačke 2001. godine.

Potonji krizni period obeležili su naglo gomilanje loših plasmana i posledično manji broj kredita, što je veoma brzo oborilo tražnju i kamate na depozite. Međutim, ni niže kamate, ni kolaps nekolicine državnih i paradržavnih banaka nisu smanjili poverenje građana u banke koje su nastavile da beleže rast depozita, istina nešto nižim tempom u periodu sprovođenja fiskalne konsolidacije. Kada su se kamate konačno približile nultom podeoku, kao posledica linearnog pada na globalnom tržištu usled politike „jeftinog novca“ ključnih svetskih centralnih banaka, tempo štednje je iznenađujuće ubrzan, te su na kraju prošle godine građani u domaćim bankama u valuti držali preko 13 milijardi evra.

Mnogo brži rast kamata na kredite, nego na štednju

Jasno je da većina građana ove depozite više nije ni oročavala, već su banku koristili kao sigurno mesto za čuvanje ušteđevine. Oni koji su, pak, oročavali štednju iz godine u godinu u protekloj deceniji, ostvarili su bruto zaradu tek nešto veću od 11 procenata (bez obračuna poreza od 15 procenata), nedovoljnu da nadmaši aktuelnu inflaciju i pre nego što se ona domogla vrha. Dinarska štednja, koju godinama propagira centralna banka, bila je kudikamo lukrativnija, ali građani poučeni negativnim iskustvima iz prošlosti i dalje ne preferiraju ovaj vid čuvanja ušteđevine. Svega šest do sedam procenata ukupne štednje od preko 14 milijardi evra odnosi se na dinarske depozite, koji su u proteklih deset godina doneli neto zaradu u čvrstoj valuti od oko 43 procenta.

I baš kao što su kamate brzo propale, borba svetskih centralnih banaka sa inflacijom donela je njihov linearni i nagli rast u drugoj polovini 2022. godine. No, deponenti su već navikli da u ugovornom odnosu sa bankom jedna strana po definiciji dominira. Tako su cene bankarskih kredita promptno revidirane prema uslovima na tržištu, dok kamate na depozite rastu pokretima onemoćalog starca uz stepenice. Junski podaci centralne banke govore da banke dinarske godišnje depozite plaćaju ispod nivoa od pet procenata, dok štednja u evrima donosi bruto zaradu tek oko 2,6 procenata. Nešto bolja situacija je kod višegodišnjih valutnih depozita, gde na novoodobrenim poslovima banke u proseku omogućavaju bruto zaradu od oko 3,3 odsto.

Istovremeno, državne evroobveznice koje se kotiraju na inostranom tržištu nose prinos od oko šest procenata. Ovi papiri denominovani mahom u evrima (nekoliko emisija sprovedeno je u dolarima), nude ulagačima duplo veću zaradu u odnosu na štednju u bankama, ali se građani teško upuštaju u ove poslove usled nedovoljne informisanosti i generalno niskog nivoa finansijskog znanja. Pojedine evropske zemlje, pa i naši susedi, lansirali su emisije obveznica upravo namenjene građanima, kako bi se barem donekle suzbila dominacija banaka na tržištu. Tokom proteklih deset godina, državne obveznice denominovane u evrima nisu bile toliko atraktivne, ali su pre svega zahvaljujući prvoj polovini ovog perioda, donele prinos od oko 40 procenata, nalik štednji u dinarima, ali takođe uz minimalno učešće domaćih građana.

Cigla je zakon…

Tokom perioda nultih kamata, izvestan broj krupnih deponenata svoju ušteđevinu je prelio na tržište nekretnina, koje je bilo izvor više nego solidnih zarada u proteklih deset godina. Kapitalni rast i zarade putem rentiranja premašili su nivo od 100 procenata, dobrano nadmašivši sve ostale domaće, tradicionalne načine plasmana ušteđevine. Istina, ovaj rast je znatno ubrzan nakon izbijanja pandemije, dok je nulta tačka ovog desetogodišnjeg perioda bila obeležena skoro pa najnižim cenama na tržištu, kao posledica obrisa svetske ekonomske krize i krize suverenog duga perifernih članica evrozone.

Treća komponenta „svetog trojstva“ kada je reč o ulaganjima domaćih građana – zlato, našla se negde između preostale dve dominantne investicione alternative, nekretnina i depozita. Zlato je u poslednjoj deceniji donelo zaradu od oko 55 procenata, ali i solidne pozitivne kursne razlike u dolarima, s obzirom da se vrednost ove imovine tradicionalno obračunava u američkoj valuti. Teško je reći koliko je domaćih građana aktivno na ovom polju, ali činjenica da se tokom svake krize, na postojeću ponudu pojavi masa posrednika za trgovinu investicionim zlatom, govori o postojanju prilično velike publike koju privlači viševekovna uloga zlata kao čuvara vrednosti imovine.

… akcije i dalje španska sela

Investiciona alternativa koja je u protekloj deceniji donela najveću zaradu jeste tržište akcija, i to američko koje prednjači u globalnim okvirima. Glavni američki indeks S&P 500, zajedno sa godišnjim dividendama od oko 1,5 do 2 odsto, doneo je u ovom periodu zaradu od oko 177 procenata, na koju bi trebalo dodati i velike pozitivne kursne razlike usled snažnog jačanja dolara u odnosu na evro. Treba napomenuti da su ovaj rast u velikoj meri generisali američki tehnološki giganti, koji su u ovom periodu gotovo u potpunosti zaposeli listu najvećih svetskih kompanija. Ulagači skoncentrisani na akcije najpopularnijih kompanija poput Apple-a, Amazona, Google-a, Microsoft-a, zarade su merili dodatnim stotinama procentnih poena.

Kada su u pitanju evropska tržišta akcija, ona su svakako donela manje prinose, usled brojnih problema koji su usporili rast evropske privrede tokom proteklih deset godina. Kriza suverenog duga perifernih članica evrozone, migrantska kriza, Bregzit, rat u Ukrajini, samo su najvažniji događaji koji su potkopali izglede evropske privrede i njenih najvećih kompanija. No, i zarade na evropskim tržištima akcija bile su konkurentne pobrojanim ulaganjima u kojima naši građani drže glavninu novca. Tako je nemački indeks akcija, DAX 40, doneo zaradu od oko 90 procenata, a francuski CAC oko 80 odsto u posmatranom periodu. Čak su i akcije na Beogradskoj berzi donele solidan dinarski prinos od oko 74 odsto, dok bi ukupna zarada sa isplaćenim dividendama izvesno premašila prag od 100 procenata, uprkos tome što kreatori domaće ekonomske politike godinama sapliću ovo tržište.

Ne treba biti previše upućen u ovdašnje finansijske tokove pa zaključiti da je mali broj domaćih građana upražnjavao neku od ovih investicionih alternativa. Brojni korporativni skandali sa Beogradske berze i kršenja prava manjinskih akcionara svakako su doprineli udaljavanju građana od finansijskih tržišta, ali sve veća globalizacija, demokratizacija ulaganja i dolazak novih generacija čine ovu vrstu ulaganja sve prijemčivijom. Biće potrebno puno vremena da se razbiju aktuelni obrasci ponašanja ulagača, ali skučenost domaćeg tržišta i izuzetno skroman broj investicionih alternativa na duže staze ne može opstati kao opravdanje trenutnog izgleda domaće investicione scene.

Sa većom edukacijom, koja barem kada je finansijska pismenost u pitanju sve više dolazi sa novim generacijama, teško da će domaći građani ostati izvan globalnog finansijskog tržišta. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog obilja investicionih alternativa među kojima svako može naći odgovarajući način ulaganja, u skladu sa sopstvenim sklonostima.

Nenad Gujaničić

Biznis i finansije 213, septembar 2023.

Foto: Andre Taissin, Unsplash

Чланак Pouke ulaganja iz poslednje decenije: Kako sprečiti pad imovine u uslovima inflacije? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Fond za inovacionu delatnost objavio je novi javni poziv za bespovratna sredstva u vrednosti od 10,3 miliona evra, koji će biti otvoren do 15. septembra ove godine. Za sredstva mogu da konkurišu mikro, mala i srednja preduzeća, kao i konzorcijumi koje čine privatna preduzeća i naučnoistraživačke organizacije. Fond će u okviru Programa ranog razvoja, Programa sufinansiranja inovacija i Programa saradnje nauke i privrede, dodeliti bespovratna sredstva u visini do 120.000 evra i do 500.000 evra po pojedinačnom projektu, u zavisnosti od programa, najavila je Milica Krstić iz Fonda za inovacionu delatnost na događaju „EU nedelja mogućnosti“.

Ulaganja u razvoj inovacija koje je finansijski podržao Fond za inovacionu delatnost kroz različite programe, dostigla su u poslednjih šest godina skoro 66 miliona evra. Podrška je namenjena širokom krugu korisnika, od timova i startap preduzeća, do naučnoistraživačkih organizacija, sa istim ciljem – da svoju dobru ideju uspešno komercijalizuju na tržištu. „Mi delimo rizik sa inovatorima tako što im dajemo bespovratna sredstva, počev od Programa ranog razvoja, kada im je podrška možda i najpotrebnija“, navodi Krstić.

Ovaj program je namenjen početničkim firmama koje razvijaju tehnološku inovaciju iz bilo koje naučne i tehnološke oblasti, bez obzira na to u kojoj industriji posluju. Za sredstva mogu da se prijave mikro i mala preduzeća u domaćem vlasništvu, koja ne posluju duže od deset godina u trenutku prijave. „Fond dodeljuje maksimalno do 120.000 evra po pojedinačnom projektu, što je znatno više nego ranije, kada je ta suma iznosila 80.000 evra“, napominje Krstić. Fond finansira 70% od ukupne vrednosti projekta, u periodu do 12 meseci.

Program sufinansiranja inovacija, za koji je takođe otvoren novi javni poziv do 15. septembra ove godine, namenjen je iskusnijim preduzećima. To su firme koje su se već pozicionirale na tržištu, ali su im potrebna značajna finansijska sredstva za poboljšanje postojećeg ili razvoj potpuno novog proizvoda. Krstić ističe da je svrha ovog programa da pomogne mikro, malim i srednjim preduzećima da poboljšaju istraživanja i razvoj i da zahvaljujući tehnološki naprednijim i konkurentnijim proizvodima osvoje nova strana tržišta i uspostave partnerstva koja su za njih strateški važna. Firme mogu da konkurišu za sredstva do 500.000 evra, s tim što Fond obezbeđuje 70% ukupne vrednosti projekta za mikro i mala preduzeća, dok taj udeo iznosi 60% za srednja preduzeća. U oba slučaja, program pruža podršku u periodu do 18 meseci.

Nauka u firmama, preduzetništvo u nauci

Treći program za koji je raspisan novi javni poziv usmeren je na pospešivanje saradnje nauke i privrede. Krstić pojašnjava da je njegov cilj da podstakne privatna preduzeća na saradnju sa naučnoistraživačkim organizacijama, kako bi razvila proizvode sa kojima mogu da budu konkurentna na tržištu i ostvare značajne prihode. Program saradnje nauke i privrede pruža finansijsku podršku za period do 18 meseci. Za sredstva mogu da se prijave mikro, mala i srednja preduzeća u domaćem vlasništvu, koja su ostvarila dobit u prethodnoj poslovnoj godini i koja su formirala konzorcijum sa javnom naučnoistraživačkom organizacijom, registrovanom i akreditovanom u Srbiji.

Konzorcijum može da ima najviše pet članica, a preostale tri mogu da čine preduzeća, domaća i strana, ili naučnoistraživačke organizacije. Maksimalan iznos podrške je 500.000 evra, pri čemu Fond finansira 70% ukupne vrednosti projekta sa kojim konkuriše mikro ili malo preduzeće kao nosilac konzorcijuma, odnosno 60% ako je reč o srednjem preduzeću. Uslov za ovaj grant je i da se najmanje 15% odobrenih sredstava mora upotrebiti za projektne aktivnosti koje sprovodi naučnoistraživačka organizacija ili organizacije u okviru konzorcijuma.

S druge strane, Program transfera tehnologije podržava naučnoistraživačke organizacije da komercijalizuju svoje pronalaske, objašnjava Jelena Stanarević iz Fonda za inovacionu delatnost. Namenjen je svim fakultetima, institutima i inovacionim centrima u javnom vlasništvu, ali i svim privatnim organizacijama koje su akreditovane za obavljanje naučnoistraživačke delatnosti. „Kao i ostali programi Fonda, i ovaj je usklađen sa Nacionalnom strategijom pametne specijalizacije. To znači da prioritet imaju četiri oblasti. To su hrana za budućnost, IT industrija, proizvodnja mašina budućnosti i kreativna industrija“, precizira Stanarević.

Fond naučnicima nudi stručnu podršku u različitim fazama komercijalizacije njihovih pronalazaka, a za razliku od drugih programa, ovde se finansira celokupna vrednost projekta u maksimalnom iznosu do 20.000 evra. Imajući u vidu da je reč o inovacijama koje potiču iz naučnih istraživanja, jedan od uslova za podnošenje prijava je da mora biti regulisano pitanje vlasništva između pronalazača i naučnoistraživačke organizacije koja je nosilac finansijske podrške.

Prvi srpski akcelerator

Dušan Karan iz Fonda za inovacionu delatnost kaže da je ova institucija pokrenula i dva nova programa za startap firme, Katapult i Pametni početak. Katapult je akceleratorski program, za koji su sredstva obezbeđena iz zajma i tehničke podrške Svetske banke u iznosu od 7,7 miliona evra i bespovratne finansijske podrške EU u iznosu od 10 miliona evra. „Katapult predstavlja prvi pravi akcelerator kod nas, koji je pokrenut 2021. godine i od tada smo kroz dva javna poziva finansirali 38 startapova“, navodi Karan.

Program je namenjen mikro i malim preduzećima koja nisu starija od šest godina u vreme podnošenja prijave, a imaju potencijal da u kraćem vremenskom roku prikupe dodatna finansijska sredstva za ubrzavanje svog rasta. Katapult prvo obezbeđuje tromesečni program intenzivne obuke, koju pružaju lokalni i međunarodni eksperti, uspešni osnivači startapova i investitori. Nakon završene obuke, startap firme imaju mogućnost da u narednih devet meseci obezbede investicije, a potom će istu sumu dobiti od Fonda kao bespovratna sredstva, s tim što ona mogu iznositi maksimalno 300.000 evra. „Katapult predstavlja važnu sponu između startapova i investitora, jer firmama omogućava da budu prepoznate na globalnom tržištu, a investitorima da prepoznaju dobre prilike za ulaganja“, ističe Karan.

Program Pametni početak takođe obezbeđuje mentorsku i finansijsku podršku, ali u maksimalnom iznosu do 30.000 evra, a namenjen je projektima koji su tek u idejnoj fazi. Za program mogu da konkurišu timovi od najmanje dva a najviše pet članova, kao i mikro preduzeća koja nisu starija od dve godine u vreme podnošenja prijave. Cilj je da korisnici podrške u periodu do šest meseci razviju prvi prototip ili minimalno održiv proizvod.

Ovaj program se pokazao kao veoma koristan, jer oni koji ga uspešno prođu, kasnije mogu da konkurišu za druge programe Fonda. To potvrđuje iskustvo Stefana Dejanovića, suosnivača preduzeća GapApp. On je sa svojim bratom Srđanom razvio platformu zasnovanu na veštačkoj inteligenciji, koja preduzećima olakšava da usklade svoje poslovanje sa bilo kojom regulativom u svetu.

„Mi smo prvo konkurisali za program Pametni početak, gde smo dobili osnovna sredstva i mentorsku podršku da svoju ideju pretvorimo u inicijalno rešenje. Razvoj smo nastavili kroz Katapult, gde za tri meseca prođete sve ono što vam treba da biste došli do investicija. Ovaj program je veoma zahtevan, morate jako brzo da učite, da razvijate proizvod, pratite prodaju, tražite investicije… Ali zato Katapult drastično povećava vaše šanse da privučete investitore, jer vam podiže rejting i znatno olakšava pregovaranje sa ulagačima“, poručuje Dejanović.

Biznis i finansije 211/212, jul/avgust 2023. 

Foto: kiquebg, Pixabay

Чланак Fond za inovacionu delatnost: Podela rizika sa inovatorima се појављује прво на Biznis i Finansije.

Kada već nije reformisan državni penzioni sistem, niti je uveden takozvani drugi stub kojim se poslodavac obavezuje da deo doprinosa za svoje zaposlene uplaćuje i u namenski privatni fond, očekivalo se da će mnogo značajniju ulogu na tržištu zauzeti bar treći stub sistema, dobrovoljni penzioni fondovi. Država je ideju podržala velikim poreskim olakšicama, nepristupačnim za banke i osiguravajuće kuće, iako i one imaju proizvode koji su po suštini vrlo slični modelima ovih fondova.

I pored toga, penzioni fondovi se sporo probijaju do korisnika i od 2006. kada su počeli da posluju u Srbiji, tek je na kraju prošle godine broj članova (215.500) obuhvatio deset odsto zaposlenih, ali je broj aktivnih, znači onih koji imaju bar jednu uplatu godišnje, tek nešto veći od trećine korisnika ili oko tri odsto od ukupnog broja zaposlenih.

U Narodnoj banci Srbije za B&F ističu da iz godine u godinu fondovi imaju sve veći broj članova, te je na kraju 2021. bilo 4.770 aktivnih korisnika više nego na kraju 2020. godine, tokom 2022. broj ugovora je povećan za 2.312 korisnika, a na kraju prvog kvartala ove godine bilo je čak 18.097 aktivnih korisnika više nego na kraju istog perioda lane. Najveći broj uplata vrši se preko poslodavaca koji uplaćuju sredstva u fond za svoje zaposlene, ali primetan je i rast individualnih uplata doprinosa, što je veliki potencijal za dalji rast broja članova penzijskih fondova, kažu u NBS. Ukazuju i da je od osnivanja prvih fondova njihova ukupna neto imovina kontinuirano rasla, ali da je na kraju 2022. prvi put zabeležen pad.

„Neto imovina na kraju 2022. iznosila je 48,2 milijardi dinara, što je za 1,7 odsto manje nego na kraju 2021. godine. Promena vrednosti neto imovine fondova zavisi od uplata članova, naplaćenih naknada, isplaćenih akumuliranih sredstava i prinosa od ulaganja. Do smanjenja vrednosti neto imovine fondova u 2022. došlo je usled negativnog prinosa od investiranja, koji je zabeležen prvi put, kao i privremenog rasta isplata, što je posledica negativnih okolnosti na globalnom finansijskom tržištu. Sa aspekta strukture ulaganja imovine fonda, na prinos utiču: prinos na državne dužničke instrumente u koje se ulaže najveći deo imovine fondova, promena vrednosti akcija, visine kamatnih stopa, promene kursa valuta i slično“, naglašavaju u centralnoj banci.

Pad vrednosti – trenutni poremećaj tržišta

Dodaju da su dobrovoljni penzijski fondovi institucije kolektivnog investiranja sa dugoročnim horizontom ulaganja, „pa treba imati u vidu da je reč o jednokratnom i trenutnom poremećaju na tržištu. Dokaz za to je što se u prvom tromesečju ove godine beleži rast neto imovine na godišnjem nivou od 1,7 odsto, te da ova imovina na 31. mart 2023. godine iznosi 49,68 milijardi dinara”, odnosno oko 423,5 miliona evra.

Poređenja radi, osiguravajuća društva u kategoriji životnog osiguranja, što je sličan oblik akumulirane štednje kao i u penzionim fondovima, na kraju prvog tromesečja ove godine raspolagala su sa više od milijardu evra. Takođe, štednja u bankama (u koju su uključeni i modeli slične funkcije kao u fondovima) na kraju prvog tromesečja iznosila je 14,7 milijardi evra i posledica je kontinuiranog rasta, iako smo u prethodne tri godine bili izloženi pandemijskoj, energetskoj i krizi izazvanoj ratom u Ukrajini, sa zajedničkom karakteristikom da su na globalnom nivou izazvali neizvesnost.

Nešto drugačija slika dobija se kod sagledavanja prinosa ostvarenog iz ulaganja, uglavnom u državne obveznice. U NBS podsećaju da je za praćenje rezultata „relevantno kretanje FONDex, indeksa koji predstavlja jedinstveni pokazatelj trenda kretanja sistema dobrovoljnih penzijskih fondova”, ali skreću pažnju da podaci o istoriji vrednosti indeksa ne predstavljaju garanciju budućih rezultata tog dugoročnog ulaganja, koji mogu biti viši ili niži.

„Na kraju 2021. godišnji prinos FONDex-a iznosio je 1,3 odsto, dok je njegov prinos od početka poslovanja bio 7,8 procenta. Na kraju 2022. godine godišnji prinos FONDex-a je bio -2,2 odsto, a od početka poslovanja 7,2 odsto, koliko i na kraju prvog tromesečja 2023. kada je godišnji prinos FONDex-a iznosio -0,3 procenta“, ističu u NBS.

Drugačija računica

Međutim, Fiskalni savet je početkom prošle godine, analizirajući 15 godina poslovanja dobrovoljnih penzionih fondova, naglasio da se od nominalne vrednosti prinosa mora oduzeti stopa inflacije koja kod takve vrste dugoročnog ulaganja tokom niza godina znatno obezvređuje štednju. Prema toj računici, prosečan prinos iznosio je oko tri procenta do 2019. godine, „što se može smatrati adekvatnim rezultatom, naročito imajući u vidu globalnu finansijsku krizu 2008”.

Naravno, u poslovanju fondova bilo je boljih i lošijih godina, pa je tako realna stopa prinosa u kriznoj 2008. bila u minusu za više od 15 odsto, dok je 2015. dostigla gotovo taj iznos, ali u plusu. U pandemijskoj 2020. prinos je posle dužeg vremena, ponovo u realnom minusu i to za 0,3 odsto, naredne godine je bio minus 6,1 procenat. Kako je prošle godine inflacija iznosila 15,1 odsto a minus u prinosu 2,2 procenta, realan prinos bio je -17,3 odsto što je najlošiji rezultat do sada.

Na skromne prinose koje ostvaruju sredstva uložena u penzione fondove nije bez uticaja i struktura ulaganja u kojoj dominiraju državne dužničke obveznice. One su na kraju prošle godine činile čak 76,6 odsto svih plasmana, svega 10,9 odsto uloženo je u akcije domaćih kompanija kojima se trguje na berzi, na oročenim depozitima u bankama nalazi se 9,3 odsto sredstava, dok je na kastodi računima 3,3 odsto.

Takav raspored plasiranja sredstava u kojoj je noseća uloga državnih hartija, nosi najmanji rizik ali je saobrazno tome i prinos niži, a nakon što su posle dužeg perioda počele da rastu kamate, jedan je od uzroka negativnog prinosa u fondovima. Naime, ranije kupljene obveznice sa nižom kamatom izgubile su tržišnu atraktivnost nakon emitovanja novih, sa višom stopom, pa su fondovi taj pad vrednosti morali da iskažu u svojim bilansima.

Stručnjaci tvrde da bi fondovi bili uspešniji kada bi se ukinulo zakonsko ograničenje kojim se samo deset odsto sredstava može investirati u inostranstvu, gde je tržište kapitala daleko razvijenije. Fiskalni savet je ocenio da su se u sadašnjoj situaciji penzioni fondovi sveli na preprodavce državnih obveznica.

Posebna priča su naknade za upravljanje fondovima koje se isplaćuju iz imovine, a nesrazmerno su visoke i po pravilu na zakonskom maksimumu od 1,25 odsto, iako dominantna ulaganja u državne obveznice povlače najmanje operativnih troškova. Po tom osnovu je samo u prošloj godini isplaćeno gotovo 600 miliona dinara. U međunarodnoj praksi tako visoke naknade naplaćuju društva sa diversifikovanim portfeljima i većim rizikom, namenjena mlađim populacijama gde je eventualni gubitak moguće ispraviti tokom dugogodišnjeg upravljanja. Kod fondova koji su pandan domaćim, sa sigurnim investiranjem u državne obveznice, obično visina naknade ne prelazi 0,4 odsto.

Raspored na tržištu

U Srbiji posluje sedam dobrovoljnih penzionih fondova čijom imovinom upravljaju četiri društva, zatim jedna kastodi banka, pet banaka posrednika i jedno društvo za osiguranje-posrednik. U društvima za upravljanje zaposlena su 124 lica. Prema visini imovine, po dva fonda se nalaze u grupi veliki i srednji i njihov udeo na tom tržištu iznosi 92 odsto. Najveći fond iz te dve kategorije ima tržišno učešće od 41 procenat. Preostala tri fonda svrstana su u male, a takav raspored konstantan je od 2015. godine.

Mirjana Stevanović

Biznis & finansije, Finansije Top 2022/23

Foto: Kaspars Eglitis, Unsplash

Чланак Kako posluju dobrovoljni penzioni fondovi u Srbiji: Ima li nade za pristojnu starost? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Nikada se nije više ulagalo u energiju iz održivih izvora nego sada. U 2022. je na globalnom nivou u tehnologije kojima se dobija “zelena” energija investirano 1,3 biliona dolara. To znači da je u odnosu na predpandemijsku 2019. godinu visina ovih investicija povećana za 70 odsto.

Međutim, ne ulaže ceo svet ravnomerno u održivu proizvodnju energije. Od ukupne količine investicija gotovo polovinu čine kineske, dok 12 odsto ulažu SAD i Kanada, i isti toliki procenat Evropa.

Najmanja ulaganja beleže se u Centralnoj Americi, Africi i Južnoj Aziji, u kojima se očekuje brz rast populacije a samim tim i tražnje za energijom. Najgora situacija je, očekivano, na najsiromašnijem kontinentu – Africi – gde je u 2021. u projekte za proizvodnju energije iz održivih izvora uloženo svega 2,6 milijarde dolara.

To znači da će ubuduće, uprkos globalnom rastu investicija u čistiju energiju, i dalje veliki deo sveta, odnosno zemlje sa velikim brojem stanovnika, koristiti prljavu. Ako je uopšte i budu imali, jer trenutno veći deo populacije Subsaharske Afrike nema pristup električnoj energiji.

U trku se uključuju strani investitori

Ipak, postoji interesovanje zapadnih i kineskih kompanija za ulaganje u manje razvijene delove sveta. Primera radi, Kina investira velika sredstva u hidro i solarne projekte u Južnoj Americi, gde se situacija značajno popravila. Tako Ekvador sada dobija 92 odsto svoje struje iz hidroelektrana od kojih su mnoge građene pozajmicama od kineskih banaka. Najveća azijska ekonomija finansirala je i izgradnju velikih solarnih elektrana u Argentini, međutim prema poslednjim podacima ova zemlja najveću količinu energije proizvodi pomoću prirodnog gasa (65 odsto), hidroelektrana (18 odsto), nuklearki (osam odsto), vetra (sedam procenata) i samo jedan odsto pomoću sunca. Njeni potencijali jesu veliki ali su bolno neiskorišćeni. I u drugim državama koje spadaju u ovu skupinu je tako.

Zato su se i SAD uključile u ovu trku, što javnim investicijama, što privatnim. To ne čudi, jer kako piše Clean Technica, sa strane privatnih kompanija, ovo mogu biti lukrativni poslovi. Naime, određene zemlje u Severnoj i Subsaharskoj Africi, kao i Argentina i Peru, imaju veoma veliki kapacitet za proizvodnju energije iz vetra. Mnoge od njih su i veoma sunčane. A još uvek imaju nedovoljan broj projekata za razvoj infrastrukture za proizvodnju energije iz održivih izvora. Ni Južna Azija nije preterano privlačna investitorima, premda se jedna zemlja, Indija, u ovoj regiji veoma ističe i dobija sve više novca.

Šta koči investicije?

Generalno gledano većina zemalja iz navedenih regiona, i dalje muku muči sa političkom i ekonomskom nestabilnošću. Na primer, mnoge južnoameričke zemlje imaju velikih problema sa inflacijom i političkom stabilnošću. U Subsaharskoj Africi problem je korupcija koja urušava demokratiju, institucije i sigurnost investicija, a ni u drugim regionima “ne cveta cveće”.

Ipak, ne treba izgubiti iz vida da mnoge od ovih zemalja beleže brz rast populacije i da će jednog dana predstavljati ogromna tržišta, na kojima verovatno neće biti zadovoljena domaća tražnja. Zato bi investicije u ove zemlje mogle biti isplative, naravno ukoliko ne dođe do nekih novih kriza i geopolitičkih razmirica.

Izvor: Clean Technica, World Bank, IEA

Foto: Sander Weeteling, Unsplash

Чланак Proizvodnja “zelene” energije: Najmanje se ulaže u zemlje sa najvećim potencijalom се појављује прво на Biznis i Finansije.

Poreski kredit za ulaganje u nekretnine, postrojenja, opremu i biološka sredstva, a ne i za ulaganja u ostalu imovinu, kao vid podsticaja novim investicijama, uveden je 2013. ali je krajem te godine i ukinut. Zakonom o porezu na dobit pravnih lica bili su propisani slučajevi u kojima poreskom obvezniku može da se umanji poreska obaveza po osnovu tog ulaganja.

Pravo na poreski kredit priznavalo se u iznosu od 20% od izvršenog ulaganja, s tim što iznos nije mogao biti veći od 50% od obračunatog poreza u godini u kojoj je bilo ulaganje. Malom pravnom licu priznavalo se pravo na poreski kredit od 40% od vrednosti ulaganja, a iznos nije mogao biti veći od 70% od obračunatog poreza. Ako je u istoj godini umanjenje po osnovu poreskog kredita premašivalo 50%, odnosno 70 procenata obračunatog poreza za tu godinu, razlika se mogla preneti u sledeće godine, odnosno u roku od 10 godina.

Poreski obveznik, pri obračunu obaveze za porez na dobit pravnih lica, morao je prvo da koristi poreski kredit po osnovu ulaganja u osnovna sredstva ostvaren u tekućoj godini, a tek onda poreske kredite prenete iz ranijih godina.

Tek uvedeno, pa ukinuto

Izmenama zakona iz decembra 2013. ova olakšica je potpuno ukinuta, a povećani su brojni podsticaji kod novih ulaganja, čime su postojeće kompanije stavljene u nepovoljniji položaj. Većina firmi „sa stažom“ je tada ukazivala da ne mogu da izdrže konkurenciju novoosnovanih preduzeća, ali ni uvoznika koji robu kupuju od inostranih proizvođača koji uživaju subvencije svojih matičnih država.

Usledili su zahtevi privrednika i preduzetnika, kao i njihovih udruženja, da im Ministarstvo finansija vrati poreski kredit na ulaganja koji bi iznosio 100% vrednosti ulaganja u osnovna sredstva, bez ograničenja u odnosu na poresku obavezu. Predloženo je, takođe, da poreski obveznik ima pravo da koristi poreski kredit po osnovu ulaganja u osnovna sredstva iz prethodnih godina bez vremenskog ograničenja, odnosno najkraće u narednom roku od pet godina, što je rok uobičajen u uporednoj pravnoj praksi.

Prema podacima Unije poslodavaca Srbije, prosečna tehnološka starost mašina, opreme i alata u Srbiji je 27,5 godina, što je 12 godina ispod proseka u Evropskoj uniji i direktno utiče na nivo tehnološke razvijenosti privrede i na niske zarade zaposlenih. Taj problem je posebno izražen na jugu Srbije, gde je oprema u proseku stara preko 30 godina, pa bi oslobođenje od poreza za ulaganja u nabavku novih mašina i opreme, u znanje i nove tehnologije dodatno doprinelo i smanjenju ogromnih regionalnih razlika i velikih razlika u standardu stanovništva.

Obrazloženje Ministarstva finansija za ukidanje poreskog kredita, u vreme fiskalne konsolidacije javnih finansija, bila je da će time biti povećana naplate javnih prihoda. Predstavnici tog resora su navodili da su brojne studije pokazale da, pri niskoj poreskoj stopi, poreske olakšice ne predstavljaju efikasan mehanizam podsticanja investicija, odnosno ne utiču presudno na odluku za ili protiv ulaganja, pa je procenjeno da ukidanje tog poreskog podsticaja neće imati značajan uticaj na opredeljenje za investiranje.

Preporuka koja se ne miče iz čekaonice

Preporuka o poreskom kreditu za ulaganje u opremu je predlog Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj (NALED) koji najduže od svih čeka na usvajanje, još od 2008. godine.

„U prvih nekoliko godina smo predlagali da se tadašnji sistem unapredi jer su privrednici zakonom bili obavezani da prvo moraju da iskoriste poreski kredit ostvaren u tekućoj godini pa onda iz prethodnih, s tim što su to morali da urade u roku od 10 godina, pa se moglo dogoditi da i ne iskoriste sve poreske kredite. Predlog je bio da im se ukine ograničenje od 10 godina, a potom smo sugerisali da se ukine ograničenje visine poreskog kredita. Predložili smo kroz Sivu knjigu da i pravna lica i preduzetnici mogu da dobiju poreski kredit do 100% izvršenih ulaganja. Nažalost, u decembru 2013. je ova olakšica u potpunosti ukinuta, tako da je od tada preporuka obuhvatila i inicijativu da se poreski kredit vrati“, kažu u NALED-u za B&F.

U ovom udruženju procenjuju da to ne bi donelo veće smanjenje poreskih prihoda za državu, dok bi pozitivni efekti na drugoj strani bili značajni. „Država se opredelila za drugačiji koncept i uvela podsticaje kod novih ulaganja, odnosno za novoosnovane kompanije, čime su one u odnosu na postojeće dobile značajnu konkurentsku prednost. Zbog toga su privrednici morali da se dovijaju, pa se događalo da postojeće kompanije osnivaju nova privredna društva kako bi na taj način ostvarili pravo na podsticaje, a neke od posledica su bile dodatno komplikovanje poslovanja i smanjenje pravne sigurnosti kooperanata takvih kompanija“, smatraju u NALED-u.

Imajući u vidu koliko dugo se ova preporuka nalazi u Sivoj knjizi i da poslednjih deset godina nije bilo promena po ovom pitanju, nisu u potpunosti optimisti da će se situacija promeniti, ali i dalje veruju da bi se to moglo dogoditi. Na pitanje šta bi za mala i srednja preduzeća značilo vraćanje te poreske olakšice, odgovaraju da je za sve privredne subjekte, a posebno za male firme, poreski kredit važan kako bi na jasan način dobili priliku da ulažu u modernizaciju poslovanja i poboljšanje konkurentnosti. Za male privrednike to je značajna olakšica, imajući u vidu njihove ograničene resurse i kapacitete da ulažu u razvoj poslovanja kroz nabavku osnovnih sredstava.

Privrednici neće odustati

Privredna komora Srbija u poslednjih pet godina takođe predlaže vraćanje ovog vida podsticaja za mikro, mala i srednja preduzeća. PKS je anketirala 305 firmi, od kojih je 80% iskazalo interesovanje za vraćanje poreskog kredita.

„Inicijativom PKS predloženo je da se poreski kredit vrati za sve privredne subjekte koji izvrše ulaganja u osnovna sredstva tako da poreski kredit iznosi 100% izvršenih ulaganja u osnovna sredstva, bez ograničenja u odnosu na iskazanu poresku obavezu. Predložili smo i da se iskazani poreski kredit može koristiti u narednim godinama poslovanja, bez vremenskog ograničenja, odnosno najkraće u narednom roku od pet godina“, kaže za B&F Gordana Jelisavčić iz Centra za privredna pitanja PКS.

Međutim, Fiskalna strategija za 2023. godinu sa projekcijama za 2024. i 2025. ne predviđa uvođenje stimulativnih mera, koje po karakteru odgovaraju nekadašnjem institutu poreskog kredita za ulaganja u osnovna sredstva, napominje Jelisavčić i dodaje:

„Ponovno uspostavljanje poreskog kredita za sva pravna lica koja izvrše ulaganja u osnovna sredstva su od značaja zbog stimulisanja novih ulaganja, proširenja proizvodnih kapaciteta kao i modernizacije proizvodnje. Privrednici, a posebno mikro, mala i srednja preduzeća, vide poreski kredit kao pomoć u poslovanju kroz umanjenje fiskalnih nameta, a ušteđena sredstva bi bila iskorišćena za izmirenje dospelih poslovnih obaveza, isplatu zarada zaposlenima, za nova ulaganja i proširenje proizvodnje uz dodatno zapošljavanje“.

U Ministarstvu finansija za B&F nisu hteli da odgovore na pitanje da li razmatraju sve glasnije zahteve privrednika da ponovo imaju poreske olakšice ukoliko nabavljaju nova sredstva za rad.

Bez obzira na gluvoću nadležnih, privrednici, posebno tekstilna industrija, neće odustati od zahteva da plaćaju manji porez ako modernizuju poslovanje, kaže za B&F direktorka Klastera modne i odevne industrije Srbije Slađana Milojević. „Poreske olakšice su nam potrebne za ulaganja u napredak, posebno u digitalizaciju. Bez toga naša privreda ne može da uhvati korak sa svetom. To je važno za svaku proizvodnju, a posebno za tekstilnu koja je niskoakumulativna privredna grana. Bez toga ona ne samo da neće napredovati, već će početi da se gasi, jer nećemo uspeti da zadržimo radnike, niti ćemo imati koga da zaposlimo. To sigurno nije u interesu države“, uverena je Milojević.

Marica Vuković

Biznis & finansije 208, april 2023. 

Foto: Umit Yildirim, Unsplash

Чланак Sve glasniji zahtevi da se vrati poreski kredit na ulaganja u opremu: Privrednike nema ko da čuje се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema njihovom izveštaju „China Global Investment Tracker“, ukupna kineska ulaganja u inostranstvo od 2005. godine dostigla su 2,27 biliona (hiljada milijardi) dolara.

Oni napominju da je u 2022. godini pandemija nastavila da ograničava investicije, mada se infrastrutkurni projekti u inostranstvu oporavljaju. Takođe, glavni sektor ulaganja je energetika.

10 investicija u Srbiji

Ako se posmatraju samo investicije, prema ovom istraživanju, kineske kompanije su u Srbiju uložile 4,4 milijarde dolara u periodu od 2014. do 2022. godine.

Tu se navodi da je Zijin mining investirao u četiri navrata 2018, 2019, 2020. i 2021. godine ukupno 1,84 milijarde dolara, mada je 380 miliona dolara koštao otkup firme Friport Mekmoran koja je imala istražna prava za rudnik Čukaru Peki.

Takođe, velika investicija je fabrika guma Šangdong Linglong u Zrenjaninu od 950 miliona evra.

Ovaj izveštaj u investicije smešta i izgradnju bloka 3 termoelektrane u Kostolcu od 970 miliona dolara od strane kineske kompanije CMEC, filijale Sinomaha, mada se ta izgradnja finansira kreditom koji otplaćuje država Srbija.

Pored toga, tu je kupovina železare Smederevo od strane Hebei stil, preko ćerke firme HBIS za 120 miliona dolara, kao i izgradnja TE-TO Pančevo od strane kompanije Šangaj elektrika po narudžbini Gasproma.

Ovaj izveštaj je ukupno nabrojao 10 investicija kineskih kompanija u Srbiji.

Naviše investicija u Americi

Projekti izgradnje infrastrukture koje finansiraju kreditima kineske kompanije su gotovo tri puta vredniji od investicija i prema ovom izveštaju iznose ukupno 12,87 milijardi dolara.

Tu se mahom radi o izgradnji autoputeva, puteva i pruga u 19 projekata koje su nabrojali u ovom institutu koji prati kineske investicije širom sveta.

U regionu, u Rumuniji su kinske kompanije radile na tri projekta vredna 2,1 milijardu dolara bez investicija.

U Mađarskoj je pak Kina uložila 7,5 milijardi dolara investicija i još oko 1,5 milijardu dolara u finansiranje infrastrukturnih projekata.

U Hrvatskoj Kina je uložila ukupno 690 miliona dolara, u Bugarsku 460 miliona, Makedoniju 650 miliona, a u BiH znatno više, tri milijarde dolara. I u Crnu Goru Kinezi su uložili 1,1 milijardu dolara i to milijardu u izgradnju autoputa.

Ubedljivo najviše investicija Kina ima u Sjedinjenim američkim državama. Od 2005. godine tamo su kineske kompanije investirale čak 197,4 milijarde dolara. Iza njih je Australija sa 127,4 milijarde dolara.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Чланак Koliko je Kina investirala u Srbiju, a koliko iznose krediti za infrastrukturu? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Draga i Branko Topalović iz Kladova su novac zarađen tokom rada u Nemačkoj uložili u otvaranje staračkog doma u rodnom kraju. Dom za smeštaj odraslih i starih lica „Topalović“ otvoren 2012. godine i dalje je jedini starački dom u Kladovu. Branko i Draga su ga podigli uz pomoć članova svoje porodice, a za to su im bile potrebne skoro dve decenije. Bio je to mukotrpan posao, ali Topalovići ni u jednom trenutku nisu pomišljali da odustanu jer su imali jasan cilj – da u Srbiji obezbede posao za svoje ćerke, zetove i unučad.

Aleksandra Popović, Dragina i Brankova unuka, socijalni radnik po zanimanju, kaže za B&F da starački dom ima 82 korisnika, 28 zaposlenih, od kojih su šestoro njih u rodbinskim vezama.

„Ovde radimo moja majka, brat i ja, moja tetka, njen suprug i brat. Dedina zamisao je bila da svi živimo i radimo zajedno i uspeo je u tome. Napravio je kuću pored doma u kojoj smo živeli svi zajedno i dom u kojem ima posla za sve nas. Baba i deda nikada nisu vozili skupe automobile, niti su ih kupovali svojim ćerkama, odnosno mojoj majci i tetki. Takođe nisu, poput drugih ljudi koji rade u inostranstvu, ulagali u imanje na selu. Procenili su da u toj kući na selu neće hteti niko da živi, da ćerke, unuci i unuke neće hteti da se bave poljoprivredom. Ulagali su u dom za stare, onoliko koliko su mogli da uštede radeći u Hamburgu“, objašnjava Popović.

Naša sagovornica dodaje da su njeni baba i deda radili u domovima za stare u Nemačkoj, te otuda i ideja da u domovini ulože u takav posao. „Kada su oni počinjali gradnju, u našoj zemlji još nisu postojali standardi za izgradnju staračkih domova, ali je deda imao već veliko iskustvo i insistirao je da objekat bude izgrađen po standardima koji su u to vreme važili u Nemačkoj. Dom je izgrađen sa niskim stepenicama, rukohvatima, podnim grejanjem kako bi se pločice brzo sušile, liftom dovoljno širokim da u njega stane krevet, trpezarijom i dnevnim boravkom na svakom spratu. Kada je uvedena obaveza licenciranja, mi smo već ispunjavali sve te zahteve koje su tražili od vlasnika domova“, ističe Popović.

Svi se pripremali za porodični posao

Izgradnja i otvaranje staračkog doma umnogome su uticali na izbor zanimanja nje i njenih braće i sestara, kao i njene majke i tetke. „Moja majka i tetka radile su u školama kao nastavnice, ali su nakon otvaranja doma krenule da rade ovde kao radni terapeuti. Moj rođeni brat završio je master na elektrotehnici i direktor je doma, a brat od tetke je ekonomista i radi u računovodstvu. Ja sam se između medicine i Fakulteta političkih nauka opredelila za ovaj drugi kako bih stigla do diplome socijalnog radnika, jer je to zanimanje neophodno za rad jednog doma. Svi mi radimo sve što zatreba u domu, pomažemo jedni drugima i to je jedan od uslova da bi dobro funkcionisali. Tako je bilo i dok se dom gradio, svi su pomagali. Pri tom, svi imamo tačno određenu platu, niko ne uzima direktno iz kase novac i to je takođe uslov da dobro funkcionišemo“, konstatuje Popović.

Cilj njenog dede da svojim potomcima osigura budućnost obezbeđivanjem posla, u potpunosti je ispunjen, ali na žalost, on nije poživeo dovoljno dugo da bi to video.

„Nakon penzionisanja, posle 30 i više godina rada u inostranstvu, baba i deda su krenuli u domovinu, ali je njemu usput pozlilo. Vrlo brzo nakon toga je preminuo. Baba je živa, a i pored poznih godina stalno obilazi dom i razgovara sa korisnicima. Među našim korisnicima ima puno ljudi koji su radili u inostranstvu pa se vratili u domovinu, ali ne mogu da žive sami u selima, jer tamo nema prodavnica, ambulanti. Deca su im daleko, uglavnom van zemlje, pa se plaše da žive sami jer može da im pozli ili da padnu, a nema ko da im pomogne i onda im je dom najbolje rešenje“, navodi Popović.

Prema njenim rečima, ovog proleća će kapacitete staračkog doma proširiti još jednim objektom koji su oni porodično izgradili. Reč je o objektu koji je „toplom“ vezom povezan sa postojećim domom, a koji će u prizemlju imati zdravstvene ordinacije, a na ostalim spratovima sobe za tridesetak korisnika. Popović napominje da sa područja jugoistočne Srbije veliki broj naših ljudi radi u inostranstvu, ali su retki oni koji se opredeljuju da investiraju u objekte koji će njihovim potomcima obezbediti posao u Srbiji.

„Uglavnom se svi opredeljuju da u inostranstvo ode cela porodica. Tako je bilo ranije, tako je i sada. Migracije se nastavljaju, odlaze ljudi svih zanimanja, a posebno medicinske sestre. Znam ljude koji su imali nameru da novac zarađen radom u inostranstvu iskoriste za pokretanje privatnog posla, ali su odustali kada su naišli na administrativne prepreke. Nama je ovde blizu Rumunija i znamo da je tamo mnogo jednostavnije osnivanje firme. Mi smo baš dugo radili na otvaranju doma“, komentariše Popović.

Švedska u Nišu

Među našim ljudima koji žive i rade u inostranstvu, poslednjih godina poraslo je interesovanje za otvaranje firmi u Srbiji, ali prvenstveno u IT sektoru. U Nišu već postoji veći broj IT firmi čiji su vlasnici Srbi u dijaspori, a jednu od njih, „Sozap“, otvorio je Rade Prokopović, naš čovek koji živi u Švedskoj, a poreklom je iz Leskovca. Prokopović je dolaske u domovinu iskoristio da uspostavi saradnju sa domaćim stručnjacima, pošto je u Švedskoj od 2015. godine imao sopstvenu firmu. Vremenom, ta saradnja je prerasla u otvaranje švedsko-srpske kompanije koja se bavi proizvodnjom video igra za mobilne i tablet uređaje.

Direktor marketinga „Sozapa“ Marko Dimitrijević kaže za B&F da je ta firma u Nišu počela 2019. godine da radi najpre u jednom malom prostoru, a potom se preselila u Naučno-tehnološki park u Nišu. „Srbija se po kvalitetu IT kadrova dobro kotira u svetu, po znanju i po ophođenju prema poslu i projektima, pri čemu je radna snaga jeftinija nego, recimo, u skandinavskim zemljama, Americi ili zapadnoj Evropi. Nisu to tako velike razlike kao što ljudi misle, ali opet je jeftinije da zaposlite programera ovde nego u Švedskoj ili Americi, a ukoliko su tu negde po znanju, normalno je da to uradite ovde“, smatra Dimitrijević.

Prema njegovim rečima, osim pomenutih prednosti rada u Srbiji, firme koje rade u Naučno-tehnološkom parku u Nišu imaju i dodatne pogodnosti, kao što su odličan prostor za rad, obezbeđena logistička podrška i blizina fakulteta. „Tehnički fakulteti su na samo 20 metara od NTP-a, a 90 odsto naših zaposlenih su diplomirani inženjeri. Pored toga, značajna nam je i saradnja sa drugim firmama u ovom objektu koje se bave izradom video igara. Dostupna su nam različita savetovanja i treninzi, kao i izvori finansiranja. Mnogo je drugačije kada nastupate zajedno sa zaposlenima iz Naučno-tehnološkog parka i kada vas oni predstave, nego kada svuda idete sami“, naglašava Dimitrijević.

Naš sagovornik kaže da se Naučno-tehnološki park angažuje i oko obezbeđivanja kadrova koji stalno nedostaju IT firmama, poput 2D ili 3D artista. Rukovodstvo NTP-a iniciralo je razgovor sa Fakultetom umetnosti u Nišu, kako bi se nastavni program tog fakulteta prilagodio potrebama na tržištu rada.

Prema podacima Ministarstva spoljnih poslova, u prethodnih deset godina srpska dijaspora u proseku na godišnjem nivou daje tri milijarde evra u doznakama. Reč je uglavnom o ličnim transferima, odnosno novčanoj pomoći koju porodicama u Srbiji pružaju porodice iz inostranstva, a tu je i pomoć humanitarnih organizacija građanima i nevladinim organizacijama u našoj zemlji.

Biljana Ljubisavljević

Biznis & finansije 207, mart 2023. 

Foto: Omid Armin, Unsplash

Чланак Ulaganja srpske dijaspore u domaću privredu: Kod kuće novac uglavnom u kućama се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema njegovim rečima činjenica da domaći građani uglavnom štede u bankama i to u valuti (evrima) ne iznenađuje gotovo nikoga ko je imao dodira sa domaćom ekonomskom stvarnošću. Značajnija promena po ovom pitanju nije došla ni nakon jačanja kursa dinara u poslednjih pet godina, niti posle višegodišnjeg trenda mizernih kamata na valutne depozite koje su se približile nultom podeoku.

No, da li iznenađenje predstavlja podatak da su depoziti u evrima u poslednjih pet-šest godina porasli za više od 50 procenata uprkos sve nižoj ceni ovog novca koju banke plaćaju građanima, pita se Gujaničić. Jasno je da ova ekonomska nelogičnost ima jako utemeljenje u nerazvijenom domaćem tržištu kapitala i bankarskom lobiju, pa se postavlja pitanje mogu li se posle toliko godina pojaviti sile koje će promeniti nezavidan položaj domaćih štediša?

A pre samo 15-ak godina prosečni štediša se nalazio u kraljevskoj ulozi, ne sumnjajući ni najmanje da će tadašnje „zlatno doba“ deponenata veoma brzo iščeznuti, piše on. Više nego dinamičan rast kreditne aktivnosti u mladoj, tranzicionoj privredi gde je stanovništvo bilo željno svega i svačega doneo je veliku borbu banaka za depozite, a posledično i kamate koje su na svom vrhuncu dostizale nivo od 9-10 procenata. Ovaj Eldorado za štediše prekinula je svetska ekonomska kriza, a potom i gomila loših kredita koja se valjala po bilansima banaka koje su imale prečeg posla od brige za bazu deponenata. Kamate su se polako topile dok je završni udarac došao sa svetskog tržišta kapitala u vidu praktično nultih kamata svetskih centralnih banaka što je potrajalo sve do prošlogodišnjeg razbuktavanja inflacije.

Kakve alternative su uopšte imali ulagači u Srbiji?

Deponenti su u ovom potonjem periodu uglavnom nemo pratili dešavanja na tržištu, čak i ne oročavajući depozite pa se do prošle godine većina novca u bankama nalazila tamo tek radi puke sigurnosti. Naravno, izvesnih odliva je bilo, uglavnom od strane krupnih štediša i to na tržište nekretnina, što je obično poslednja destinacija na kojoj se završava svaki interes prosečnog štediše za plasman svoje ušteđevine.

Nizak nivo ekonomske i finansijske pismenosti deponente je uglavnom sprečavao da istražuju skromne alternative na domaćem finansijskom tržištu, dok je mnogima od njih u ružnom sećanju ostala uspomena na Beogradsku berzu i mnoštvo novca protraćenog u korporativnim aferama. Svetsko tržište kapitala i njegove brojne alternative, pak, dugo će ostati nedokučiva kategorija prosečnom domaćem štediši.

Nije da država nije pokušala da animira građane nudeći im sopstvene dužničke hartije, ali ad-hoc inicijative, bez jake kampanje, i u vremenima kada su generalni prinosi bili odveć niski nisu pobudile iole značajniji interes građana. Tako je plasman državnih štednih obveznica, denominovanih i u evrima i dinarima, krajem 2017. godine doživeo pravi fijasko. Čak i skromna emisija ovih dužničkih hartija denominovanih u evrima od 80 miliona evra upisana je sa tek nešto preko 20 procenata dok su dinarske hartije zabeležile još i slabiju tražnju. Ovome su svakako kumovale i tada aktuelne niske kamate koje su se kod hartija u evrima kretale od jedan odsto za dvogodišnju ročnost, do četiri odsto na deset godina.

Šta se u međuvremenu promenilo?

Pet godina kasnije situacija je sasvim drugačija – država se dugoročno zadužuje na međunarodnom tržištu po stopama većim od šest procenata, dok su kamate na štednju stidljivo počele da se oporavljaju. Obe ove okolnosti posledica su generalnog rasta kamata koji se promptno preneo na cenu našeg zaduživanja. No, za razliku od državnog duga čiju cenu svakodnevno određuje tržište odnosno svetski profesionalni investitori, cena depozita domaćih građana prilično je diskreciona kategorija usled inferiornog položaja deponenata.

I dok je državne obveznice denominovane u evrima sa dospećem 2027. godine moguće kupiti sa prinosom većim od šest procenata, deponenti u bankama na ovaj period mogu dobiti efektivnu kamatnu stopu od najviše tri odsto. Svako drugo tržište bi veoma brzo dovelo do arbitraže u ceni i približavanju ovih prinosa, ali ovde to nije slučaj ili barem neće biti u bližoj budućnosti. Pre svega zbog slabe edukovanosti deponenata, ali i koncepcije države kojoj je u prikupljanju kapitala mnogo jednostavnija korespondencija sa nekolicinom međunarodnih investicionih banaka nego li animiranje sopstvenih građana.

Najavu hrvatske vlade da će emitovati „narodne obveznice“ za sopstvene građane, kao što su to već radile pojedine zemlje u našem okruženju, eventualno bi mogli slediti i kreatori domaće ekonomske politike. Građani bi se namah dočepali prinosa (zarada) znatno većih u odnosu na kamate u bankama, dok bi tržište kapitala dobilo preko potrebno „veštačko disanje“. Jasno, u okolnostima u kojim se zaduženje na svetskom tržištu proglašava „istorijskim uspehom“, ovakve aktivnosti koje bi pomogle običnom čoveku ne bi mogle proći bez sveprisutnog populizma. Za promenu, ova pošast koja neumitno prati obavljanje javnih funkcija na ovim prostorima jednom bi mogla doprineti i nekom višem cilju.

Izvor: Momentum

Foto: Mufid Majnun, Unsplash

Чланак Da li bi “narodne obveznice” mogle da ojačaju srpsko tržište kapitala? се појављује прво на Biznis i Finansije.

Ova godina, po prvi put u deceniju i po, bića takva da će investitori morati da nagađaju o tome šta će se desiti u svetu.

Iako je indeks S&P 500 završio 2022. sa padom od 19%, većina analitičara se složila da je inflacija verovatno dostigla vrhunac, ali da će doći do blage recesije u bogatim zemljama tokom prva dva kvartala 2023. godine.

Nagađanje na duži rok najteže do sad
Ovaj okvir nudi jasnu strategiju ulaganja, piše Wall Street Journal. Ako je zaokret centralne banke suočen sa ekonomskom krizom blizu, onda kupovina obveznica ima smisla. Većina velikih brokera veruje da će prinosi 10-godišnjih trezora završiti 2023. ispod trenutnog nivoa od 3,9%.

Sa ‘buma’ na ‘krah’

Verovatno bi i štediše trebalo manje da brinu o narednih 12 meseci nego o narednih 12 godina. Ali kako piše WSJ, nagađanje na duži rok retko je bilo teže nego sada.

2022. je bila godina brzog pomeranja sa ‘buma’ na ‘krah’, nestabilnih cena i agresivnog pooštravanja monetarne politike centralnih banaka. Ovo je polarna suprotnost periodu koji je započeo 2008. — možda čak i 1990-ih — koji je uključivao prigušen, ali stabilan rast i inflaciju, i ultra niske kamatne stope. Šta se onda može predvideti?

BlackRock, najveći svetski investicioni fond sa više od 10 triliona dolara pod nadzorom, veruje da je svet u novom režimu. Upozorava da „očekujemo da će se inflacija smanjiti, ali da će ostati uporno viša od ciljeva centralne banke od 2%“.

Postoje dva velika argumenta koji podržavaju ovaj pogled na svet. Prvi, koji je potvrdio poznati britanski ekonomista Čarls Gudhart, jeste da stanovništvo koje progresivno stari smanjuje radnu snagu, povećavajući pregovaračku moć radne snage. Integracija kineskih radnika u globalnu ekonomiju zaustavila je ovaj trend, ali je politika jednog deteta u ovoj zemlji sada izazvala demografski preokret. Drugi uključuje disciplinujući efekat globalizacije na potražnju za radnom snagom i cene razmenljivih dobara i usluga. Svet se sada vraća ekonomskim i finansijskim blokovima, koje bi rat u Ukrajini mogao da ubrza.

Ako je to tačno, onda su obveznice daleko manje privlačne za dugoročne investitore. Investitori bi trebalo da se opredele za papire i proizvode vezane za inflaciju, i da izaberu akcije u jeftinim ili „vrednim“ sektorima sa predvidljivom zaradom, navodi WSJ.

Filozofija i investitori

Švajcarska banka UBS savetuje klijente da se klade na smanjenje inflacije i ulože novac na dobitnike u poslednje dve decenije, uključujući dugoročne obveznice i akcije „rasta“ poput tehnološkog giganta Netflix-a. Ekonomisti UBS-a naglašavaju da je globalizacija samo smanjila inflaciju za oko 0,16 procentnih poena godišnje i da će se, na osnovu dosadašnjih korporativnih najava, ponovno zadržavanje proizvodnje dogoditi samo u malom obimu.

Takođe, podaci ne potvrđuju navodnu vezu između progresivnog starenja i veće inflacije – mnogi teoretičari čak veruju da bi starenje trebalo da je smanji. Jednostavnije je da je opadanje stope sindikalizacije širom zapadnih zemalja oslabilo pregovaračku moć radnika i da ova dezinflatorna sila ostaje na snazi. U Sjedinjenim Državama 12% radnika je sindikalno organizovano, u poređenju sa 21% 1983. Ali čak je i ovo komplikovano, jer su povećanja plata loše objašnjenje za inflaciju.

Investitori, zaključuje WSJ, sada moraju da biraju gde će se nalaziti u velikim filozofskim debatama koje utiču na tržišta. Jednostavno ih više ne mogu ignorisati.

Izvor: Bonitet.com

Foto: hipster-mum-XookgCxFw6Q-unsplash-scaled.jpg

Чланак Investitorima nikad teže od ‘buma’ na ‘krah’ се појављује прво на Biznis i Finansije.

Prema podacima servisa Crunchbase, prošle godine je obim rizičnih ulaganja (venture capital) u svetu oborio sve rekorde, dostigavši vrednost od 643 milijardi dolara. Od tog iznosa, čak 201 milijardi je uloženo u startap kompanije, a 29,4 milijarde dolara je uloženo u ranu fazu razvoja inovacija.

Prošla godina je donela i rekordan broj novih „jednoroga“, kompanija čija je tržišna vrednost premašila jednu milijardu dolara. Ukupno je bilo 586 takvih kompanija, pri čemu je svake nedelje u 2021. godini u proseku 10 kompanija sticalo status „jednoroga“.

Prema obimu transakcija, ulagači su najviše investirali u finteh sektor, a slede zdravstvo, elektronska trgovina i usluge prevoza.

SAD i dalje meka za rizične investicije

Najviše rizičnih ulaganja privukle su Sjedinjene Američke Države, čak 330 milijardi dolara, odnosno više od polovine ukupnih ulaganja na tržištu rizičnog kapitala. Na drugom mestu je Azija sa 165 milijardi dolara.

Mada zaostaju za američkim i startap kompanijama u Aziji, evropski startapovi su privukli za 150 odsto više investicija nego 2020. godine, ukupno 116 milijardi dolara.

Rizična ulaganja u svetu su se u poslednjih deset godina udesetostručila, navodi se u izveštaju koji je objavio Crunchbase.

Foto: Pixabay

Чланак Rizična ulaganja najveća u poslednjih deset godina се појављује прво на Biznis i Finansije.