Sve učestalije tvrdnje u aleksinačkom kraju da se intenziviraju aktivnosti na eksploataciji uljnih škriljaca digle su i cene zemljišta u tom kraju. Tamo gde se kopa u potrazi za škriljcima cena zemljišta je skočila između 800 i 1.000 evra po aru. Iskopavanje škriljaca je međutim ekološki pogubnije od klasične eksploatacije nafte.
Pored činjenice da su zalihe najtraženije robe na svetu – sirove nafte – sve oskudnije, aktuelna ekonomska kriza je dodatno primorala naftne kompanije da tragaju ne samo za novim naftnim nalazištima, već i za novim načinima njene eksploatacije. Moderne tehnologije istovremeno su postale adut da se stara priča o alternativnoj ekpsloataciji nafte i gasa iz uljanih škriljaca i naftnog peska promoviše kao novo spasonosno rešenje i dokaz da će se uvek naći nove zalihe neobnovljivih fosilnih goriva. Pri tom, zagovornici ovog rešenja su dobacili spasonosni pojas i političarima da u vremenu teške ekonomske krize obećaju svojim biračima „kule i gradove“ po osnovu eksploatacije lokalnih nalazišta. Uljani škriljci su postali svetski hit, a države su krenule da se utrkuju u procenama sopstvenih rezervi koje će obezbediti ne samo energetsku sigurnost, već i toliko željene strane investicije.
Tako je, na primer, krajem prošle godine objavljeno da Izrael, na ono malo teritorije koju zauzima, raspolaže zalihama naftnog škriljca za proizvodnju čak četiri milijarde balera nafte, što bi mu obezbedilo da pri današnjoj potrošnji o ovom energentu ne razmišlja u naredne četiri decenije. Navodna nalazišta su udaljena oko pedesetak kilometara od Jerusalima, ali su takve procene već osporili pojedini izrelski stručnjaci, uz opsaku da sve i kada bi bile tačne, Izrael je toliko gusto naseljen da je „takva vrsta eksploatacije ravna naučnoj fantastici“ i da ne treba zaboraviti „da je problem mira u Izraelu upravo – manjak prostora“.
Izrael nije jedina zemlja u kojoj su dovedene u pitanje prvobitne megalomanske procene o nacionalnim zalihama naftnog škriljca i peska, pa su u nekima, kao na primer u Poljskoj, morali da revidiraju ugovore sa stranim kompanijama, pretežno američkim, koje su bile zainteresovane da finansiraju eksploataciju. Uporedo su, iako daleko manje medijski propraćene, počele da se objavljuju i upozoravajuće analize o ekonomskim troškovima i ekološkoj šteti prilikom ove vrste ekspoloatacije i proizvodnje nafte. Naime, ona je prilično skupa, jer zahteva ogromne nenaseljene površine i velika postrojenja. Pri tom, eksploatacija naftnog škriljca je izuzetno prljava tehnologija koja koristi velike količine vode, neophodne za kultivaciju terena, eksploataciju, a potom rekultivaciju kako bi se eksploatisano područje vratilo u prvobitno stanje. Prema pojedinim procenama, rezerve nafte iz naftnog škriljca iznose oko 800 milijardi barela, sa cenom proizvodnje od preko 100 dolara po barelu.
Kanada protiv EU
Uljani škriljci su stene koje sadrže više od 10 odsto organske materije, kerogena (ulja). Obično nastaju u većim jezerima, močvarama ili plitkim delovima velikih voda. Pod određenim uslovima prerade i na određenoj temperaturi, od njih se dobijaju gas i ulje. Ulje može direktno da se sagoreva ili da se prerađuje u sintetičku naftu koja ima identične karakteristike kao i sirova nafta. Škriljci se prvo vade iz zemlje – bilo površinskim kopom ili podzemnim kopanjem – i onda odvoze na mesto na kome se vrši prerada. Stari način prerade podrazumeva razbijanje stene na komade, izvlačenje kerogena i njegovu preradu procesom hidrogenizacije u gorivo. Dva glavna problema u tom procesu su preostala suva masa koju nije moguće vratiti na mesto odakle je izvađena i zagađena voda, nastala preradom kerogena, koju je neophodno smestiti u posebne bazene kako bi se sprečilo njeno mešanje sa izvorima pijaće vode i plodnim zemljištem.
Nov način celu proceduru obavlja na licu mesta, gde se vrši podzemno zagrevanje sve dok iz stene ne počne da curi nafta. Barel nafte dobijene iz škriljaca emituje 1.2 do 1.75 puta više gasova sa efektom staklene bašte, a prema nekim procenama čak i do osam puta više od barela obične nafte. Ako se posmatra odnos uložene i dobijene energije, kod naftnih škriljaca je on 1:1, a za proizveden barel nafte se potroši 2-5 barela vode, koja po završetku procesa postaje izuzetno otrovna. Za razliku od škrljaca, naftni pesak se sastoji od peska, bitumena, gline i vode. Proizvedeni oplemenjeni bitumen sadrži primarni benzin, lagana i teška plinska ulja, koji se mešaju kako bi se proizvela lagana, niskosumporna sirova nafta. Svako zrnce naftnog peska je vodomočivo, što omogućuje odvajanje bitumena od peska i vode. Međutim, i ova tehnologija uzrokuje ogromnu devastaciju jer se zalihe naftnog peska nalaze tek na dubinama većim od 50 metara.
Najveća eksploatacija naftnog peska odvija se u pokrajini Alberti u Kanadi. Reč je o ogromnim područjima udaljenim hiljadama kilometara od naseljenih mesta. Kanada, inače treća zemlja u svetu po rezervama nafte (više od 170 milijardi balera), odlučila je da istupi iz Kjoto protokola u korist ekspanzije eksploatacije nafte na ovaj način. Šta više, krajem februara ove godine zapretila je da će podneti žalbu Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO) protiv Evropske unije, ako ova označi naftu dobijenu iz naftnog peska kao velikog zagađivača. Kanada je najavila i da će „istražiti svaku mogućnost koja joj stoji na raspolaganju kako bi odbranila svoje interese, ukoliko u novoj evropskoj direktivi o gorivu nafta dobijena iz naftnog peska bude izdvojena na diskriminišući, neosnovan ili nenaučan način“. Kanadske naftne kompanije su snažno lobirale u Briselu protiv direktive o kojoj se raspravlja još od 2008. godine. Naime, uprkos bombastičnim najavama, Evropljani još nisu postigli dogovor o predlogu da se ova tehnologija svrsta u kategoriju velikih zagađivača životne sredine. Stoga će morati da ga razmotre ministri zaštite životne sredine 27 država članica koji se sastaju u junu ove godine, pre nego što bude prosleđen Evropskom parlamentu. Nacrt direktive treba da odredi količinu emisija gasova sa efektom staklene bašte za svaki izvor goriva, što ne bi išlo u prilog naftnom pesku za čije je iskorišćavanje potrebno mnogo energije i vode.
Kineska ofanziva
U međuvremenu, Kina najavljuje nove planove za kupovinu nalazišta naftnog peska u Kanadi i širom sveta, nakon što je prošle godine ušla u pregovore sa američkom kompanijom “Chesapeake Energy” sa ciljem da pribavi prava za bušenja nafte i gasa iz škriljaca u američkim državama Kolorado i Vajoming. Procenjena vrednost posla je oko 570 miliona dolara. Istovremeno, Kinezi finansiraju i dve trećine troškova bušenja, u iznosu od 697 miliona dolara. Ceo projekat uključuje kupovinu dva bazena površine 323.749 hektara. Daljim kupovinama svetskih nalazišta, kineska vlada pokušava da stvori pojas energetske bezbednosti i prevaziđe nestabilnost u snabdevanju koja je izazvana komplikovanjem situacije izmedju zapadnih zemalja i pojedinih država bogatih naftom, posebno Iranom. Neposredno pre objave EU krajem januara ove godine da obustavlja kupovinu nafte od Irana, Kina je postala vlasnik kompletnog paketa akcija kanadske kompanije naftog peska “Atabaska”, čije nalazište će, prema procenama za tri godine davati 35.000 barela nafte dnevno. “Sinopec”, jedna od glavnih naftnih kompanija u Kini, dobila je pristup eksploataciji nafte i na teritoriji SAD, pošto je za 2,5 milijarde dolara kupila trećinu kompanije “Devon Enerdži”. Ovim poslom Kina je, istovremeno, obezbedila pristup najnovijim tehnologijama eksploatacije nafte.
Istovremeno, “Rojal dač šel” je sa kineskom državnom energetskom kompanijom „CNPC“ potpisao ugovor o eksploataciji gasnih škriljaca u Kini, čija su nalazišta i zalihe u kamenim naslagama među najavećima u svetu. Analitičari navode da Kina sporo razvija ovu industrijsku granu zbog nedostatka tehničke stručnosti. “Šel” će u ovom projektu upotrebiti svoju savremenu tehnologiju, operativnu stručnost i globalno iskustvo kako bi zajedno sa „CNPC“ razvio resurse gasnih škriljaca. Većina zaliha kineskih gasnih škriljaca nalazi se u basenima Sečuan i Tarim. Kina je prošle godine prvi put organizovala aukciju za prodaju blokova sa gasnim škriljcima, a u posao se uključilo šest lokalnih kompanija. Među stranim firmama koje su potpisale ugovore o eksploataciji gasnih škriljaca u Kini su “Britiš petroleum”, “Ševron” i francuski “Total”. Kinezi planiraju započinjanje proizvodnje gasa iz škriljaca 2015. godine sa namerom da do 2020. pokriju 8 do 12 odsto svojih potreba za ovim energentom iz pomenutih basena.
Bugari se predomislili
Na osnovu procenjenih rezervi nadoknadivog gasa iz škriljaca, Kina se svrstava odmah iza Sjedinjenih Država, čija je Uprava za energiju nedavno najavila “zlatnu epohu gasa” zahvaljujući njegovoj eksploataciji iz teško probojnih geoloških formacija, pre svega iz škriljaca. Međunarodna agencija za energiju procenjuje da SAD raspolažu sa 860 hiljada milijardi kubnih stopa “tehnički nadoknadivog” gasa nasuprot 237 milijardi za sada utvrđenih rezervi. Ako je ova procena tačna, samo gas iz škriljaca obezbediće Sjedinjenim Državama rezerve gasa za narednih 40 godina prema sadašnjoj stopi potrošnje. Prema istraživanjima koje je pomenuta agencija sprovela prošle godine, tražnja za prirodnim gasom u svetu će rasti najverovatnije po stopi od 2 odsto godišnje između 2009. i 2035. godine. Čak i prema opreznijem scenariju, tražnja će rasti 1.7 odsto godišnje ili 55 procenata u navedenom periodu. To znači da će gas sve više biti korišćen kao zamena za ostale izvore grejanja, pre svega električnu energiju, mazut i ugalj.
To, međutim, ne osporava osnovanost pitanja da li je gas iz škriljaca korisna transformacija kako tvrde njegovi pobornici? Problematični aspekt ove nove tehnologije, kao i u slučaju dobijanja nafte iz uljanih škriljaca je njen poguban uticaj na životnu sredinu. Kritičari ističu da „horizontalno lomnjenje iziskuje ogromne količine vode i korišćenje razločitih hemikalija opasnih po okolinu i ljudsko zdravlje“. Preciznije, svako stepenasto okno iziskuje između 2 i 4 miliona galona vode (galon = 3.78 litara) i između 15 i 60 hiljada galona hemikalija. Takođe, potrebno je obezbediti cisterne kako bi se uskladištila voda prepuna hemikalija koja se vraća u iskopane rupe nakon lomljenja škriljaca.
To je i glavni razlog što je jedan od naših suseda – Bugarska, preinačila svoju odluku iz juna prošle godine da izda dozvolu „Ševronu“ za istraživanja u severostočnom delu zemlje, za koji se procenjuje da raspolaže rezervama škriljnog gasa od bilion kubnih metara. Prvobitnim planovima predviđalo se da američka kompanija izradi petogodišnji projekat, vredan oko 50 miliona evra i investira bar četiri miliona evra u zaštitu životne sredine. Međutim, kako je to područje istovremeno i najveća žitnica Bugraske, nakon masovnih protesta širom zemlje, bugarska vlada je u januaru ove godine preinačila odluku – ostavivši američkom naftnom gigantu pravo da ispituje potencijalna nova nalazišta nafte i gasa, ali mu je zabranila da eksploatiše gas iz uljanih škriljaca koristeći tehnologiju ekstrakcije, odnosno hidrauličnog lomljenja.