Siudad Real, gradić na zapadu Španije prema granici sa Portugalom, pre tri godine dobio je aerodrom, ambiciozno zamišljen da preuzme nešto putnika sa madridskog Barahasa (udaljenog oko 250km) i dovede turiste u Ekstremaduru, najsiromašniju špansku pokrajinu. Tokom prvih šest meseci njega je koristilo nekoliko privatnih aviona i španska niskobudžetska kompanija Vueling. Danas je na pisti samo jedan avion, u kojem Pedro Almodovar snima novu komediju.
Bilo je i pre trzavica u relativno kratkom životu federacije sa 17 pokrajina različitog stepena fiskalne autonomije. Međutim, sve dok su poreski prihodi bili toliko obilni da bi se moglo ugađati svačijem prohtevu, između bogatih i siromašnih, centra i regiona, vladala je trpeljivost. Sada, kad su se lokalne vlasti zadužile preko svojih mogućnosti, od Madrida se traži kako novčana pomoć tako i više fiskalnog suvereniteta.
Aerodrom u Siudad Realu barem može da kaže da je dočekao i ispratio pokoji avion; na drugom kraju Španije, u Kasteljonu, na mediteranskoj obali je smešten aerodrom koji ni posle tri godine nije video neku letelicu, niti će. Aerodrom u koji je uloženo 150 miliona evra zvrji prazan, kao tužan spomenik političkoj taštini. Sličnih primera je na sve strane. Lokalna televizija u Valensiji (pokrajini, ne gradu) duguje 1,2 milijardi evra, zbog čega je najavila otpuštanje 200 radnika. Televizija koja ima gledanost od svega pet procenata na teritoriji od nekih pet miliona stanovnika, zapošljava 1700 ljudi!
Aerodromi, grandiozne lokalne televizije, blistavi muzeji i slični projekti cvetali su širom zemlje u vreme građevinskog buma, kada su lokalne vlasti ubirale poreze na gradnju i promet nekretnina. Sada su ti izvori presušili i španske pokrajine kao da se utrkuju u tome koja više duguje kreditorima i traži pomoć od vlade u Madridu. Katalonija, u kojoj je Kasteljon sa svojim praznim aerodromom, traži od Madrida pet milijardi evra pomoći kako bi servisirao dug koji je dostigao 42 milijarde evra. O vraćanju za sada nema ni govora. Susedne mediteranske pokrajine, Valensija i Mursija, traže ukupno oko četiri milijarde a ni drugde u zemlji situacija nije bolja. Posle godina nezajažljivog zaduživanja, pokrajinama su sada zatvorena vrata na kreditnim tržištima i pomoć moraju da traže samo u Madridu.
Vlada u Madridu i sama bije bitku protiv ogromnog duga. Batrgajući se u pokušaju da izbegne sudbinu Grčke, Irske i Portugala, bila je primorana da potraži pomoć od Brisela. I mada je premna da pomogne regionima, postavlja stroge uslove. Oni se, pre svega, tiču smanjenja i eventualne eliminacije budžetskog deficita. Za sada je regionima, na koje inače odlazi 40 odsto javne potrošnje u Španiji, naloženo da spuste budžetski deficit na 1.5% lokalnog BDP-a. U protivnom, finansijsku kontrolu preuzeće ‘ljudi u crnom’ iz Madrida (izraz se prvobitno odnosio na finansijske kontrolore koje Brisel šalje zemljama kojima daje pomoć). Na sve strane se uvode mere štednje, smanjuje broj zaposlenih u državnoj službi i povećavaju nameti. Najdramatičnije je upravo u Kataloniji, jednoj od najbogatijih pokrajina u Španiji, čija je ekonomija veličine portugalske.
I bogati reže
Upravo zbog svih ovih ekonomskih trzavica, Katalonci su se ponovo opsetili da bi mogli da se osamostale. Pre nekoliko sedmica je milion i po ljudi izašlo na ulice Barselone da traži nezavisnost. Pozivi na nezavisnost čuli su se čak i na utakmici Lige šampiona između Barse i moskovskog Spartaka, što odavno nije zabeleženo. Ubrzo nakon ovih novih izliva separatizma, u Madrid je došao prvi čovek katalonske vlade, Artur Mas, u pokušaju iznuđivanja razgovora o novom poreskom režimu između Katalonije i Španije. Španski premijer Marijano Rahoj je odbio bilo kakvu mogućnost promena postojećeg uređenja, rekavši da zemlja sada ima ozbiljnije brige. “Katalonija ima ozbiljne probleme sa deficitom i nezaposlenošću i ovo nije vreme za igranje,” rekao je Rahoj.
Katalonija kao i većina drugih španskih pokrajina uživa veliki stepen autonomije u oblastima poput zdravstva, obrazovanja, policije i sl. Ekonomski stručnjaci strahuju da usled ogromnih troškova upravo u ovim oblastima, vlast u Barseloni neće moći da ispuni ciljeve koje postavlja Madrid. Katalonski lider Mas raspisao je vanredne lokalne izbore za kraj novembra. Poruka koju time šalje Rahoju je da će, ako ne pristine na dogovor o raspodeli para, samo povećati broj pristalica nezavisnosti.
Decentralizacija i prenos ovlašćenja na lokalne autonomije su relativno nove pojave u Španiji. Španija je praktično postala federacija posle Frankove smrti 1975. godine i ponovnog uspostavljanja demokratije. Zemlja ima 17 pokrajina, koje uživaju različit stepen autonomije. Najveću imaju severne pokrajine Baskija i Navara, koje jedine same ubiraju sve poreze, a onda Madridu uplaćuju određenu kvotu. U slučaju svih ostalih pokrajina, uključujući i Kataloniju, većinu poreza ubira Madrid, koji onda tim pokrajinama ‘vraća’ deo para, a deo preusmerava slabije razvijenim regionima. Katalonci se već duže vreme žale da im Madrid uzima mnogo više nego što im vraća – prema nekim procenama izmedju 12 i 16 milijardi evra godišnje. Ta razlika obično završava u siromašnijoj Andaluziji ili Ekstremaduri, u vidu pomoći manje razvijenim regionima.
Da finansijske krize i separatističke tendencije idu zajedno nije izgleda ništa novo: Katalonija je nezavisnost tražila – i na kratko proglasila – još 1931, ali se na kraju levičarski katalonski lider Francesko Masia zadovoljio visokim stepenom autonomije i pravom na formiranje sopstvene vladu (Generalitat). Ubrzo potom, Franko je poveo rat u Španiji protiv ‘crvenih’, ali i protiv ‘separatista’. Narednih 40 godina, nacionalni identitet Katalonaca i Baskijaca suzbijan je tokom diktature, a autonomija praktično ukinuta. Tek je po povratku demokratije sredinom ’70-ih katalonski nacionalizam ponovo počeo da buja, a katalonski političari su vešto uspevali da od vlade u Madridu iznude prenos novih i novih ovlašćenja, pazeći da nikada ne pređu onu kritičnu crtu koja vodi u konflikt. Uglavnom se sve vrtelo oko kulture, jezika i – para.
Barselona radi, Madrid se gradi
Tvrdnje katalonskih nacionalista da Madridu daju mnogo više nego što dobijaju natrag nisu neopravdane. Barselona posle Olimpijskih igara 1992. jeste izrasla u poslovni gigant ravan Madridu, ali je u ostatak pokrajine ulagano relativno malo. Dobar primer za to je strategija razvoja brzih pruga kroz Španiju. Vozovi koji idu brzinom od 300km na sat prvo su stigli do manjih regionalnih centara poput Sevilje ili Valjadolida, mnogo pre nego do Barselone. U poređenju sa ostatkom Španije, autoputevi u Kataloniji su zastareli.
Iako pozivi na nezavisnost Katalonije nisu ništa novo, čini se da do sada nisu bili ovako glasni. U priču se umešao i ‘spoljni faktor’ – Predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo izjavio je da nezavisna Katalonija ne bi automatski postala članica Evropske unije, već bi to članstvo morala da traži i da prođe kroz istu proceduru kao i svi drugi kandidati. Ako je Barozo ovom porukom hteo da apeluje na Katalonce da porazmisle da li je nezavisnost zaista u njihovom interesu, čini se da nije uspeo. Ali, je zato doprineo da se u Španiji ponovo otvori komplikovana debata o mehanizmu po kojem neka pokrajina može da se odvoji. Eventualni odlazak Katalonije zahtevao bi promenu španskog Ustava i referendumsko izjašnjavanje na teritorije čitave Španije. Oba koraka su veoma komplikovana i potencijalno eksplozivna. Premijeru Rahoju, koji ne zna kako da izađe na kraj sa najvećom stopom nezaposlenosti u Evropi, ova priča nikako ne treba.
Pokrajine, Regioni, Zajednice
Španske pokrajine se u direktnom prevodu zovu ‘autonomne zajednice’; u stranim medijima se najčešće spominju kao ‘regioni’, ali termin ‘pokrajine’ najviše odgovara ustavnom uređenju Srbije.
Aleksandar Kocić, Madrid
broj 91, oktobar 2012.