U Srbiji postoji sedam lutkarskih pozorišta koja su često nagrađivana na međunarodnim festivalima, kao što je nedavno bio slučaj i u Podgorici, gde je trijumfovalo „Dečije pozorište Subotica“. Glumci često odlaze u penziju anonimni, iako se od njih, osim glumačkog talenta, zahteva da umeju da lete, skaču kao vrhunski atletičari i izvode sve ono što će decu učiniti srećnom, a da to ne košta mnogo. “Kada je subotičko dečije pozorište osnovano u njemu su glumili isključivo volonteri, ljudi koji nisu želeli nikakvu materijalnu nagradu za rad sa decom. Svi mi bi trebalo malo više da se ugledamo na njih”, tvrdi njegova direktorka.
Emitovanje jedne od prvih dečijih serija u bivšoj Jugoslaviji, “Na slovo, na slovo”, počelo je davne 1963. godine. Njen najomiljeniji junak bio je krpeni lutak Aćim, čiji su mnogi drugari takođe bili lutke. U to vreme, takav pristup je i u svetu bio novost – čuveni Mapetovci pojavili su se tek nekoliko godina kasnije. Domaći kreatori lutaka konstruisali su ih od raznih materijala, a pesmice Duška Radovića koje su ovi neobični junaci pevali ubrzo su pevušila deca širom tadašnje zemlje. Kada je ona počela da se raspada u građanskom ratu, niko više nije mario za lutke. Nestale su sa televizijskih ekrana, a i lutkarske predstave su imale sve manje publike. Nedavno se, međutim, lutakarstvo “povampirilo”. Prvo su Tajvanci 2000. godine snimili filmski hit “Legend of the sacred stone”, u kome su specijalne efekte zamenili glumci koji su lutke pomerali “uživo“. Sledi satirični film “Team America: World police” iz 2004. u kojem su svi glumci marionete. Iste godine je prikazan i film “Strings” (Žice), sa marionetama kojima žice namerno nisu sakrivene, jer predstavljaju “žice života”, odnosno ono što junake pokreće. Od tada svake godine imamo po jedan ovakav film, od kojih sve manje dečijih a sve više onih za odrasle.
Ali zato deca po ceni bioskopske karte mogu da gledaju lutke u pozorištu. Zemunsko pozorište „Pinokio“ ove godine je proslavilo 40 godina rada otvorivši sezonu predstavom “Carevo novo odelo” na kojoj su, po motivima poznate Andersenove bajke, radili Jaroslav Antonjuk, jedan od najznačajnijih evropskih lutkarskih reditelja, scenografkinja Eva Farkašova i autor muzike Bogdan Šćepanski – svi vlasnici brojnih međunarodnih priznanja.
Gde se prave lutke
U Podgorici je nedavno po prvi put održan Međunarodni festival lutkarstva, na kojem je trijumfovalo „Dečije pozorište Subotica“ sa komadom “U tami”. Za pravljenje predstave o dečaku koji se oslobađa straha od mraka sprijateljivši se sa njim, Subotičani su se – snalazili. To je, na žalost, postalo pravilo u njihovom inače širokom repertoaru predstava i na srpskom i na mađarskom jeziku. Direktorka Marta S. Aroksalaši kaže da imaju taman toliko serdstava da naprave jednu kvalitetnu predstavu godišnje koju šalju na festivale, dok u pravljenju ostalih nedostajući novac nadoknađuju entuzijazmom i kreativnošću. “Finansiramo se iz gradskog budžeta, i mada je Subotica po iznosima koji se izdvajaju za kulturu odmah iza Novog Sada, ta sredstva su mala jer su i budžeti mnogo manji nego što je, na primer, beogradski. Zato sami zarađujemo – igramo oko 300 predstava godišnje, a za ovu godinu je u planu čak 400, ne samo u Subotici, već i Beogradu, Mađarskoj… Cenu karata smo podigli sa 100 na 150 dinara i ne možemo više da je dižemo jer smo svesni roditeljskih muka da u ovakvim vremenima deci obezbede normalno detinjstvo“. Subotičani sarađuju sa manjim pozorištima iz regiona, ali i ona imaju slične probleme. U Hrvatskoj čak dečija pozorišta moraju i deo svojih plata da zarađuju sama.
Predstava „U tami“
Kragujevačko dečije pozorište barem plate pokriva iz budžeta, dok ostale troškove podmiruju iz zarade, kaže upravnik Zoran Đorić. Za razliku od subotičkog pozorišta koje ima 36 zaposlenih, od kojih 17 glumaca, kragujevačko ima samo 16 zaposlenih, pa time i manje izvedbi – oko 180 predstava godišnje. I subotičkom, koje jedno od naših najstarijih lutkarskih pozorišta (iz 1934.), i kragujevačkom, koje je najmlađe (osnovano 2003.), lutke predstavljaju veliki trošak. Njihovi zaposleni maštaju da jednog dana mogu da priušte lutke kao što je „Pinokijev“ Maks Metalik, metalna lutka visoka pet i po metara i teška 300 kg, napravljena u Finskoj zbog specifičnih zahteva izrade. Upravnik „Pinokija“ Igor Bojović je ovakav potez u više navrata objašnjavao kao neophodnost u današnje vreme, kada deca odrastaju uz nove tehnologije i „lutka na sceni ne sme da ih razočara“. Zato su pozorišne lutke sve sofisticiranije, a za svaku predstavu se prave nove, koje treba da dočaraju određenu emociju.
Kragujevčani izradu poveravaju specijalizovanim ateljima, kojih je malo u našoj zemlji a koji im rade lutke za 300 do 800 evra. U nekim predstavama, poput „Labudovog jezera“, na sceni je više od 20 lutaka, ali u predstavi igra manje glumaca, jer svako glumi po nekoliko uloga. Subotičanima lutke uglavnom izrađuju njihovi pozorišni majstori koji nisu formalno školovani za ovu oblast, ali su veliki entuzijasti. Prosečna cena njihovih lutaka je 200, 300 evra, a u slučaju kada nisu u mogućnosti da ispune neke komplikovanije zahteve, to rade kolege iz Bugarske, gde je lutkarsko umeće veoma razvijeno.
Teatar u pelenama
Lutkarska pozorišta su još po mnogo čemu različita od klasičnih. Zbog specifičnog načina izvođenja predstave glumci su često i scenografi, kaže upravnik kragujevačkog pozorišta Đorić, i pored velikog glumačkog talenta moraju da imaju i izuzetnu koordinaciju. “Teško je rukama udahnuti život lutki”, objašnjava njegova koleginica iz Subotice i dodaje: “Prosečan dramski tekst ima oko 200 strana a naš oko 20. Dečije predstave inače ne trpe previše teksta, dijaloga, u njima stalno mora nešto da se dešava, morate deci držati pažnju. U ovom poslu nema glumačkih bardova, o nama se malo zna tokom radnog veka a u penziju odlazimo anonimni“.
Naši sagovornici potvrđuju ono što preporučuje i stručna literatura – da su lutke neophodan deo edukacije jer se deca sa njima lakše identifikuju. No, lutkarska pozorišta nisu samo za decu. Nedavno je u „Pozorištu mladih“ u Novom Sadu premijerno izvedena predstava za odrasle obožavaoce lutaka, Nušićeva „Ožalošćena porodica“. I subotičko pozorište sprema sličan poduhvat, iako im to prvobitno nije bila namera.„Prvo smo spremali predstavu za decu o ohridskoj legendi ali toliko smo dugo i sistematski radili na njoj da je ona prerasla svoju publiku i postala predstava za odrasle“, kaže Aroksalaši. Druga novost iz subotičkog pozorišta je još zanimljivija – Teatar u pelenama. Ideju ali i logistiku za predstave za bebe su dobili iz Mađarske, i već su imali dve a u oktobru će održati i treću premijeru. Direktorka subotičkog dečijeg pozorišta kaže da ove predstave nemaju radnju ali se „do beba dopire vizuelno – posredstvom boja, taktilno i muzikom. Predstave traju 15 minuta, a nakon svake je organizovano posebno „bavljenje bebama“, u čemu učestvuju i roditelji i glumci. Interesovanje za ove predstave je ogromno, a i pored velike posete još se nije desilo da neka beba zaplače“.
Lutkarska odiseja
Prema dosadašnjim saznanjima prva lutka koju je čovek pomerao datira od pre 4.000 godina iz starog Egipta, mada ih je bilo i u Aziji, najviše u Japanu. Nešto kasnije, lutkari su počeli da rade u Grčkoj, gde su u lutkarskim pozorištima izvođene i „Ilijada“ i „Odiseja“, a stari Rim je iz Grčke prekopirao i ovu tradiciju. U srednjem veku Italija je postala raj za lutkare, koje je koristila i Katolička crkva za moralističke predstave, nasuprot onima lutkara komičara, koje su zabranjivane zbog satiričnih poruka. U 18. i 19. veku lutkari su spadali u istu društvenu klasu kao i žongleri, odvojeni od glumaca koji su imali viši status. Međutim, lutkarske predstave su bile veoma popularne, uključujući i aristokratiju koja je na taj način „opipavala puls“ javnog mnjenja. Tragovi jake lutkarske tradicije u nekim italijanskim gradovima su vidljivi i danas, kao u Veneciji, čiji su mnogi izlozi i dalje ukrašeni lutkama.
Marija Dukić
broj 91, oktobar 2012.