Close
/ Blogovi / Pobeda Merkelove i njeni paradoksi: Klopka za heroinu
BiF Analize Čitajte B&F online

Pobeda Merkelove i njeni paradoksi: Klopka za heroinu

semafor
miroslav.ruzica on 10/10/2013 - 10:45 in Blogovi, Miroslav Ružica

This post has already been read 1100 times!

Bilo da potraga za koalicijom u Nemačkoj da rezultate ili se vodeća CDU odluči za nove izbore, na kojima bi verovatno dobila još veći broj glasova, ostaje ključni problem: strah dve najveće partije da se upuste u razmišljanje o evropskoj Nemačkoj, a ne Evropi po meri Nemačke. Rigidan odnos prema rešavanju problema na kontinentu, kao i potencijalno snažnije prelivanje krize ka Berlinu, moglo bi kancelarku Merkel dovesti od statusa heroine do raspeća. Njenog neželjenog partnera Pera Štajnbrika već je odveo na stranputicu. Poraz njegove partije mogao bi skupo koštati evropske socijaldemokratske partije.

semafor

Velika izborna pobeda Hrišćansko demokratske unije (CDU) i njene sestrinske bavarske partije Hrišćansko socijalne unije (CSU) postaje lični trijumf Angele Merkel, a javnost se ponajviše bavi time kako će ona podeliti vlast: debatuje se o tome da li će Zeleni ili Socijaldemokratska partija (SPD) kao koalicioni partneri uneti novu dinamiku. Ono što predstoji, a manje se vidi, jeste promena šireg političkog konteksta koji bi, sa eventualnim produžavanjem evro krize, možda mogao nametnuti raspravu o ulozi CDU i Merkelove u suočavanju sa njom. Prelivanje krize na Nemačku sasvim je moguće, a onda je od nacionalne heroine do glavnog krivca samo korak. Za Socijaldemokratsku partiju Pera Štajnbrika ta priča je još komplikovanija.

U 21. vek bez kompasa

Dve ključne partije (CDU/CSU i SPD) osvojile su zajedno oko 67% glasova i to potvrđuje već naglašeni trend u Evropi, a tiče se fragmentacije političkog centra koji tradicionalno zauzimaju socijalna-demokratija i hrišćansko-demokratske partije. Ekstremna desnica i levica šire prostor vlastitog delovanja, kao i partije sa specifičnom agendom (Zeleni, Pirati). Nema, dakle, dominantne orijentacije i aktera koji svojom paradigmom utvrđuju smer akcije. Ostaje mučno traganje za novim kompasom.

Borba za centar, u smislu podrške većine, bila je u fokusu kampanje. Zato su se i partije programski malo razlikovale. I druge radikalnije partije – Levica (Die Linke), Zeleni, pa i Alternativa za Nemačku (AfD) – računale su na bar deo istog glasačkog tela, pa su i njihove najave i ponude bile uravnotežene ali i populističke. Zato je i kampanja delovala monotono i čak dosadno, posebno kad su u pitanju CDU i Merkelova. Ali to je bila i namera. Osim ličnih osobina kancelarke za to postoji i jedan važan razlog.

„Nemačka, Nemačka, pre svega“

Ključna poruka svih partija bila je „Nemačka, Nemačka, pre svega“, pa tokom kampanje evro-kriza i EU nisu bile teme. Partije su ih ignorisale, izbegavale ili se deklarativno izjašnjavale o privrženosti EU. Nemačka je predstavljena biračima kao uspešno, stabilno i srećno ostrvo usred haotične i paralizovane EU i njene evrozone.

Mi smo se reformisali, disciplinovali i preusmerili i tako savladali ekonomsku krizu. Zašto bismo nešto menjali, dobro nam ide. To je bila ponuda Merkelove, a ostale partije se nisu trudile da ovu formulu dovedu u pitanje. U takvom kontekstu, sve stranke delovale su kao jedna ‘’mega partija’’. Ovako anestezirani, ali i zaplašeni da se pošast evrozone može preliti i na Nemačku, građani-birači su potvrdili da su im sigurnost, stabilnost i kontinuitet u vlastitom dvorištu jedino važni.

Takav pristup – pre svega Merkelove – dao joj je u istraživanjima i 65% prihvaćenosti. Svojim pragmatizmom ponudila je umerenost i sredinu. Stabilnost, stalni prosperitet i kontinuitet postali su njeno drugo ime. Ona pak nije isticala previše ni sebe a ni svoju partiju, jer su ’narod’ ili Nemačka za nju prioritet. Birači joj veruju. I oni zbunjeni, skeptični ili nepoverljivi idu za maticom, pogotovo kad ona spretno pozajmi tuđe ideje: Zelenima je preuzela glavni adut o zabrani nuklearki. SPD-ovo zalaganje za nacionalni standard u kreiranju minimalne nadnice, pretočila je u sektorske ili regionalne okvire. Ukratko, ona je sama program.

SPD Pera Štajnbrika pokazao se kao partija bez mnogo ideja, okovan nasleđem prethodnog lidera i kancelara Gerharda Šredera, čije su se reforme u neoliberalnom tonu i njegov paket ‘Hartz IV’ – liberalizacija radnih odnosa, relativno smanjivanje plata, privatizacija i redukovanje programa države blagostanja (penzije, transferi) ugrađeni u „Agendu 2010“ – vratile su se SPD-u kao bumerang. Bez snage da se kritički distancira od ovih reformi i ponudi nešto sveže i novo, Štajnbrik je jedino mogao da posmatra CSU kao srećne baštinike Šrederovih reformi.

Glasači nisu mogli da razaznaju šta je program SPD. To nije problem samo ove socijaldemokratske partije već temeljni problem cele evropske socijal-demokratije: ideološki vakuum, izborna marginalizacija, neuspeh da se postane partija prihvatljiva svima, pogubno adaptiranje na neoliberalizam ili odsustvo strategije suočavanja sa globalnom krizom – sve je to postalo vidljivo u ovim izborima.

Kad se tome doda pogubna odluka SPD da tokom kampanje naglašava da je sve u Nemačkoj, a posebno kod nacionalne svetinje, Merkelove, loše, izborni rezultat nije mogao biti bolji.

angela 1

Nemačka EU ili Evropska Nemačka

Iako je na izbornom polju bilo malo razlika, u znatnom delu evrozone navijalo se za promenu snaga u nemačkom vrhu. Mnogi analitičari i sada smatraju da bi “velika koalicija“ CSU i SPD bila dobitna kombinacija za Evropu, ali trezveniji među njima uveravaju da se – bez obzira na konačni ishod – za Evropu ništa temeljno ne bi promenilo jer je EU izuzetno važna za Nemačku. Za njen mamutski izvozni sektor (52% od BDP) krucijalni su jeftini krediti, evro kao valuta, ogromno tržište i stabilnost koju nudi EU. Sem toga, nemački pacifizam i neangažovanje na međunarodnom planu (Sirija, Libija), mogući su samo ispod EU kišobrana. Problem je međutim što se, uprkos neupitnoj proevropskoj orijentaciji, nemački pristup evrokrizi sveo na tehnički menadžment: reagovanje na neposredne pretnje.
Zato se i smatra da je ključna greška SPD bila to što nije nametnuo evro krizu kao glavnu agendu. U jedinoj javnoj debati, Merkelova je ironično podsetila Štajnbrika da je SPD glasala za većinu njenih inicijativa za obuzdavanje evro krize. Da je, recimo, SPD išla na obavezno povećanje kapitala banaka (5%, 10% ili 20%), priča bi verovatno bila drugačija. SPD jeste bio za regulaciju finasijskog sektora ali je nudio čisto tehničke recepte. Žestoko je govorio o smanjivanju javnog duga kao jedinom leku, ali je izbegavao da jasno govori o nizu makroekonomskih instrumenata za ekonomski rast, javnim investicijama, ulozi države ili EU.

Velika koalicija ili novi izbori

Formiranje koalicije trajaće više sedmica, ali se najave naziru. SPD mnogo rizikuje kao mlađi partner a iskustvo iz prethodne velike koalicije i sadašnje raspoloženje članova to potvrđuju: anketa agencije Forsa pokazuje da se 65% članova ili simpatizera SDP protivi ovakvom političkom aranžmanu. Povlačenje Pera Štajnbrika sa partijskih funkcija otvorilo je vrata nagađanjima o tome da li je ovaj potez stvar ličnih motiva ili je odjek sukoba u vrhu SDP. Uz sve to, ovi nemački izbori mogu izazvati domino efekat kada su u pitanju izborne šanse evropske socijalne demokratije, posebno izbori za Evropski parlament u maju 2014.
Samo zaokret i insistiranje na ključnim temama mogu zaustaviti dalju marginalizaciju. Ukratko, strateški pristup krizi evrozone, a ne tehnički menadžment; ne “nemačka EU” već “EU Nemačka”; podsticanje rasta, uz štednju samo tamo gde se mora; zaokret ka stabilnosti posla i ograničavanja nejednakosti; otvorenost ka migrantima… Tako od SPDa, a od CDU i Angele Merkel ne treba očekivati veće promene… dok ih eventualno prelivanje krize na Nemačku ne bude samo nametnulo.

Izborna aritmetika

CSU je veliki pobednik, a najveći gubitnik su Liberali (FDP), dosadašnji članovi vladajuće kolacije koji nisu uspeli da uđu u parlament. CDU traži koalicionog partnera, ali je izbor partnera veoma ograničen. Koalicija sa Zelenima je moguća, ali manje verovatna. U pitanju su stari animozioteti, programske, lične i druge prepreke. Levica (Die Linke) se još uvek ne vidi kao ’normalna partija’, pa je automatski isključena. Ostaje ’velika koalicija’, sa SPD. Tokom kampanje se 50% ispitanika izjašnjavalo da bi podržalo ’veliku koaliciju’.

tabela za nemacke izbore

ruzica

Miroslav Ružica,

Biznis & Finansije 101, oktobar 2013.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *