Nije problem što ga je policijski zid sve vreme štitio od uspaljenih «Sivih vukova» i drugih zagriženih protivnika hrišćanstva, nisu problem ni transparenti na svakom koraku: «Papa’yi istemioruz» (Papa je nepoželjan), problem je može li se silom otvarati dijalog i praviti prijateljstvo. Isuviše su sveži Racingerovi gafovi u odnosu na islam i Tursku, da bi makar protokolarno mogli biti prećutani.
Komično je kako su se turske političke ličnosti razbežale po svetu da ne bi morale da se susretnu sa Papom. Čak su gradonačelnik Istanbula Kadir Topbas i ministar vera Mehmet Ajdin, uspeli da umaknu. Novinske izveštaje da su se turski premijer Erdogan i Papa sreli na kratko u aerodromskoj zgradi, premijer je demantovao kasnije tvrdeći da se nikada nije video uživo sa Papom. Tu sledi rečenica koju je napisao Predrag Matvejević: «Ništa slično ne bi bilo moguće da se desi njegovom prethodniku Jovanu Pavlu II. Karol Vojtila je u Istočnoj Evropi naučio kako se treba ponašati u složenim i teškim situacijama». Napisao je to kada je Racinger, uz tvrdnju da dijalog mora da počiva na «strpljenju i istini» citirao Mihajla Paleologa koji je rekao glasniku: «Pokaži mi to što je Muhamed doneo novo i naći ćeš samo ružne i neljudske stvari». Uz to, svesno ili ne, pripisao Muhamedu Sure (delove Korana) koji su nastali 632 godine posle prorokove smrti.
Te Sure pisane su nakon Krstaških ratova u kojima su, kako se tvrdi u jednoj naučnoj emisiji BBC krstaši pod zidinama Jerusalima kuvali i jeli novorođenčad kako bi zastrašili branioce grada te ubijali sve živo – muslimane, Jevreje i tamošnje hrišćane. To je deo istine za muslimane, one koji su vekovima posle smrti Muhameda pisali naknadne delove Korana, takozvane medinske Sure. To je ono o čemu je Veliki Muftija Ali Bardakoglu želeo da raščisti sa Racingerom. Političari su izbegli susret kako ne bi pružili priliku Racingeru da olako spere svoje, iz vremena dok je još bio kardinal, zagrižene tvrdnje da Turska ne može u Evropu, jer su evropski koreni hrišćanski. On je ondašnje stavove, valjda u ime «strpljenja i istine», olako zamenio tvrdnjom sada da je Turskoj mesto u Evropi. Ponovimo ono «…ništa slično nije bilo moguće da se desi Vojtili…»
Prvih dana 2004. godine tadašnji kardinal Racinger i filozof Jirgen Habermas, obojica u detinjstvu pripadnici Hitler Jugend, vodili su na minhenskoj Katoličkoj akademiji raspravu na temu: «Zapad između vere i religije». Zagazili su duboko u etiku modernog društva pa je Racinger izneo prvi put svoju omiljenu tezu da «nove opasnosti Racionalizma imaju lice klonacije… hrišćanska Vera je vekovna racionalnost, apsolutna snaga priznata od svih…» Ništa slično isključivo ne može se naći kod Habermasa. Naprotiv on smatra da «uzajamno priznavanje građana vernika i onih koji to nisu jedino vodi dijalogu». Iz svojih premisa Racinger izvodi svoju politiku tvrdog hrišćanstva i uz pomoć predsednika Episkopalne konferencije kardinala Ruinija. Kako tvrdi Marko Damiani, pisac knjige «Božija partija» direktno se meša u italijanske unutrašnje stvari težeći da kroz «reality show» pokažu kako bi trebalo da izgleda prava hrišćanska država. Ruini otvoreno poziva građane da ne glasaju za one koji se zalažu za abortus, veštačko začeće, seksualnu toleranciju, laičko društvo… formiraju «teodem» frakciju na levici, koja iz demokratskog bloka treba da istisne «nevernike». I preko svega Racinger je javno ustao protiv Kodeksa Davinči i Hari Potera. Samo neodmeren ideološki zanos može da ratuje sa vetrenjačama.
U tom kontekstu uz prećutanu konferenciju, koju su samo nedelju dana pre Racingerovog odlaska u Istanbul u istom gradu organizovali Kofi Anan, Zapatero i Erdogan na temu «Zajednica civilizacija» sa usvojenim tezama kako postepeno otklanjati konflikt između islama i hrišćanstva – teško je zamisliti išta drugo do nepoverenja u Turskoj. A u tu zemlju je Papa došao na poziv pravoslavnog verskog vođe Bartolomeja I, što Istanbul još uvek smatra Konstantinopoljem. Bilo bi to sasvim normalno da iza ne stoje netrpeljivosti.
Krajem pedesetih godina bila je popularna pesmica ansambla «Four lads» čiji smo početak uzeli za naslov, a kraj ostavili za poentu: «Why did Constantinople get the works?/ That’s nobody’s business bat the Turks!»
Milutin Mitrović
Broj 26, Decembar 2006/Januar 2007.