Osim poslova vezanih za drogu, prostituciju i šverc, mafija se umešala i u tržište radne snage, što nije čudno s obzirom na činjenicu da je uvek brže reagovala na tražnju nego inertne državne službe.
class=“MsoNormal“ style=“text-align: center;“>
Svi uveliko znamo o prljavim i unosnim poslovima mafije sa drogom, prostitucijom i trgovinom oružjem i cigaretama. Vrlo malo, ili gotovo ništa, se ne govori o jednom području na koje se polulegalno mafija udenula i “kao pijavica parazitira na tuđoj muci”, kako se kaže u jednom letku što ga italijanski sindikati dele stranim državljanima, pretežno iz Istočne Evrope, koji dolaze u Italiju, ne bi li našli posla i zaradili više nego što mogu u svojoj zemlji. Tri su segmenta na udaru: kućne pomoćnice, medicinsko pomoćno osoblje i sezonski poljoprivredni radnici. To su područja gde se poslovi mogu obavljati bez kvalifikacija i gde je broj italijanskih radnika nedovoljan da pokrije potrebe.
Uvek je bivalo da kriminalci, podvedeni pod univerzalno ime mafija, reaguju na tražnju brže nego inertne državne službe ili profesionalne organizacije, koje se više bave cenjkanjem sa državom nego pružanjem pomoći onima zbog kojih postoje. Kada se, kao što je ovaj slučaj, udruže “preduzetnici” iz različitih zemalja onda i borba protiv njihovog beskrupuloznog posla postaje još teža. Evo o čemu je reč: U Italiji ima registrovano 693.000 kućnih pomoćnica i patronažnih sestara, koje vode brigu o ostarelim i nedovoljno pokretljivim osobama. Od toga broja čak 619.000 su strankinje. Iako je njihov broj za poslednje četiri godine porastao za 300 odsto, računa se da je tražnja još uvek veća za oko 40 odsto od ponude. Stranaca među pomoćnim medicinskim osobljem ima preko 20.000, a tražnja je bar za još tolikim brojem. I konačno broj sezonskih radnika u poljoprivredi na branju grožđa (Italija je najveći svetski proizvođač vina), jabuka (treća u svetu) i drugog voća i povrća, oscilira prema sezoni i zapošljava one koji ne biraju posao samo da dođu do nekih prihoda.
Prema podacima poljske policije od ulaska te zemlje u Evropsku uniju, dakle lakšeg kretanja radne snage, u Italiji se gubi svaki trag 119 poljskih građana, od kojih je 14 umrlo pod krajnje sumnjivim okolnostima. Izvesni Lešek Slamovič, nađen je prošle godine nedaleko od Fođe spaljen, a na lešu je stajao netaknut poljski pasoš. To su metode poljske mafije, koja preuzima poslove u italijanskoj poljoprivredi i surovo se sveti onima koji pokušaju da pobegnu sa posla na koji su dovedeni. Naime, od onih 119 nestalih, najveći deo je dakako među živima, ali je pobegao od svojih sunarodnika preduzimača i potražio neki drugi posao, jer se na sezonskim radovima u poljoprivredi živi u neljudskim okolnostima i zarađuje 2 evra na sat.
Preduzimač, od italijanskog poslodavca naplaćuje 6 do 8 evra i razliku zadržava za sebe, istina dajući radnicima dva loša obroka i spavanje u štalama. To je eksces, a više prostora ćemo posvetiti drugim dvema delatnostima u kojima ima priličan broj naših sunarodnica.
Posao ovih radnica, kojima i naziv kategorije kaže da treba da pomažu drugima, svodi se na održavanje kuće, brigu o deci i sve više brigu o starim i nepokretnim osobama. Teško je govoriti o nekom preciznom radnom vremenu kada kućna pomoćnica živi u kući zajedno sa osobama kojima pomaže, a u 75 odsto slučajeva je tako. Zarađuju u proseku 800 evra mesečno (neto), a sa doprinosima njihove poslodavce koštaju oko 1.200 evra. Taj deo je jasan, nije jasno ono što prethodi. Najčešće je u pitanju sprega beskrupuloznih sunarodnika i podjednako beskrupuloznih Italijana, koji su podelili posao tako da italijanski “posrednik” pronalazi kome je pomoćnica potrebna i obezbeđuje dokumente za njen boravak, dok sunarodnik vrbuje osobe u svom rodnom kraju, prevozi ih do “radnog mesta” i za to im uzima 3 do 4 hiljade evra! Da bi bili sigurni u naplatu oduzimaju pasoš dovedenoj osobi, koji dobijaju tek kada otplati ceo dug. Sa “našima” posao je nešto jeftiniji, jer je uhodan, ali je na početku plaćan podjednako surov danak.
Surova računica
Sa medicinskim osobljem posao je nešto sofisticiraniji. Tu već postoje “agencije” i “kooperative” koje, nažalost, nisu ništa manje okrutne od pojedinačnih mafijaša. U Italiji stranac ne može da zasnuje radni odnos sa državnom službom, u ovom slučaju zdravstvenom. Međutim, ako se bolnica obrati nekoj domaćoj agenciji ili kooperativi i poveri joj jedan deo poslova (higijenu u zgradama, negovanje teških bolesnika…), onda nije važno hoće li taj posao efektivno obavljati stranac. Račun je surovo jednostavan. Zdravstvena ustanova (bolnica) prima po zaposlenom 40 evra na sat (bruto), da bi smanjila trošak angažuje agenciju kojoj plaća 28 evra na sat. Od tog iznosa zaposleni stranac dobija (bruto) 10 evra na sat, što će reći bez bilo kakvog osiguranja ili beneficija u smeštaju i prehrani, koje inače italijanski zaposleni u zdravstvu imaju. U toj transakciji je bolnica uštedela 12 evra po satu, agencija zaradila 18 evra, samo je onaj ko radi načisto da on nema od koga da otme.
U ove dve sfere, prema računicama italijanskih sindikata, posrednici godišnje zarade oko 300 miliona evra. Lepa para na tuđoj grbači.
Najviše strankinja koje dolaze da rade, legalno ili ilegalno, su iz Ukrajine i njihov se broj za četiri godine povećao za 750 odsto, slede Moldavke (450 odsto). Na trećem su mestu one koje dolaze iz Južne Amerike, zatim iz Severne Afrike, a naše sunarodnice su tek na devetom mestu. U pitanju su građanke i građani zemalja koje se najmanje brinu da bi zaštitili prava svojih sunarodnika i tako omogućavaju mafijašima da zaposednu taj deo tržišta rada. Naravno, ni ovo kao i većina drugih uopštavanja nije stoprocentno tačno. Ima veliki broj onih koji rade legalno, plaćeni su pristojno, koliko se za nekvalifikovani ili nisko kvalifikovani rad može platiti. No uglavnom potiču iz zemalja koje su sa Italijom imaju potpisale ugovore o preferencijalnom zapošljavanju, među njima je najviše iz Albanije i Maroka.
class=“MsoNormal“ style=“text-align: justify;“>Srbija ima vrlo dobre ukupne ekonomske odnose sa severoistočnim regijama Italije. Svaka od tih regija ima diskreciono pravo da zapošljava određeni broj stranih radnika (kvotu) i po tom osnovu mogao bi biti postignut sporazum da značajan broj nezaposlenih iz Srbije nađe sebi stabilan izvor prihoda radeći pošteno i savesno. Nesreća je samo što država obično više služi onima koji iz nje cede pare nego najsiromašnijima, kojima je njena pomoć najpotrebnija. Vlast koja služi građanima morala bi ispred svih prioriteta staviti napor da ljudima obezbedi mogućnost da rade i zarade dostojno za život. Ako to ne može kod kuće, onda bar treba da traži posla tamo gde ga ima.
class=“MsoNormal“>
class=“MsoNormal“ style=“text-align: right;“>Milutin Mitrović
broj 25, novembar 2006.