Ljudi iz “Avisa“ u Skoplju su stvarno fini i poznaju me. “Imamo glanc novi Renault Megane za vas“, rekli su. Odgovorio sam im da idem u Albaniju. I pogodite šta? Otišao sam sa običnim Opel Astra sa već pređenih 60.000 km. Dve nedelje kasnije, bio sam začuđen da skoro niko van zemlje ne shvata koliko se Albanija drastično promenila u proteklih nekoliko godina.
Prvo sam hteo da idem na jug. Pretpostavljao sam da su putevi loši kao što su uvek bili i pitao se da možda nije bolje da idem dužim putem kroz Grčku. Odlučio sam da ipak neću i bio sam odmah prijatno iznenađen kada sam prešao granicu posle Sturga – potpuno novi put. Odatle nisam prestao da se iznenađujem.
Lako je videti loše stvari u Albaniji. Zemlja je korumpirana, država slaba, a organizovani kriminal jak. Ali, u poređenju sa svim ostalim zemljama u regionu, mislim da s pravom kažem da se ni jedna nije toliko radikalno promenila u proteklih pet godina kao Albanija.
Širom zemlje novi putevi grade ili su već izgrađeni. Tirana, Drač, Valona i drugi gradovi su jednostavno neprepoznatljivi u odnosu na stanje od pre nekoliko godina. Novi, šareni stambeni blokovi i kancelarije se grade, ili su već izgrađene.
Pre dve godine bilo je uobičajeno da razvoj Albanije bude ograničen na malu oblast između Tirane i Drača. To više ne važi. Pre samo nekoliko godina na primer Valona je bila bedni grad, sa mnoštvom Kurda, drugih stranaca i naravno Albanaca, koji su svi čekali da odu za Italiju.
Tokom godina energične mere za suzbijanje trgovine ljudima i zabrana glisera su manje ili više ugušile ovaj posao. Ali, sada je deo zarade preusmeren u izgradnju i legitimne poslove. Novi hoteli i restorani uslužuju ne samo lokalne Albance, već i Albance sa Kosova i iz Makedonije. Jedan od razloga je taj što je zemlja opet bezbedna. Obični ljudi više se ne boje kriminala kao pre nekoliko godina.
Stabilnost proteklih nekoliko godina je pomogla da se otvore strane banke. Dana 20. oktobra italijanska Sanpaolo IMI grupa je objavila da planira da kupi jednu albansku banku za 125 miliona evra. Oni su sa svoje strane doneli stambene kredite, nešto sasvim novo za Albaniju, što objašnjava građevinski procvat.
Danas, kada političari iz EU zemalja govore o pauzi u proširenju EU ili restrikcijama na radnike za buduće nove članice Rumuniju i Bugarsku, ništa od toga ne brine previše Albance. Podaci govore za sebe. Od populacije od nešto više od 3 miliona, barem 600.000 živi u Grčkoj, više od 200.000 u Italiji, a najverovatnije još 200.000 drugde. Veruje se da šalju kući nekih milijardu evra godišnje. Zvanično nezaposlenost je oko 15 odsto, što je loše, ali uporedite to sa mnogo gorim podacima za Makedoniju, Kosovo, Srbiju ili Bosnu.
Velikim delom novac od onih koji rade u inostranstvu finansira izgradnju u Albaniji i potrošački bum, naravno sa zaradom od organizovanog kriminala, ali čak se i sa time hvata u koštac.
Pre manje od deset godina, Albanija je bila egzotično mesto sa mnogo toga što je podsećalo na užasne decenije komunizma pod Enverom Hodžom koji je umro 1985. Sada se Albanija sasvim promenila i podseća na nešto drugo. Sa novcem koji se šalje nazad i EU, novim putevima koji se grade širom zemlje, ali i dalje sa problemima kriminala i korupcije, Albanija podseća na južnu Italiju i Grčku iz prošlosti.
Za nekoliko godina novi autoput će spojiti Drač sa Kosovom. To će skratiti vreme putovanja od više od šest sati, na nešto preko dva sata. Albanija se spaja sa ostatkom sveta mnogo brže nego što iko shvata. Ali ne cvetaju svuda ruže. Novac koji se šalje iz inostranstva je odličan dok traje, ali počinje da se smanjuje. Za sada Albanija ne proizvodi skoro ništa. Piro Miša, izdavač mi je rekao: „Ima dosta da se uradi, ali smo učinili ogroman korak od onoga gde smo bili“.
class=“MsoPlainText“ style=“text-align: justify;“>
Tim Džuda
broj 25, novembar 2006.