lang=“sh-YU“ style=“margin-bottom: 0cm;“>Dok se premijer Mirko Cvetković pribojava od izvesnog usporavanja privredne aktivnosti, ministar Mlađan Dinkić veruje u sasvim održiv razvoj, a potpredsednik vlade Božidar Đelić veruje da nam aktuelna svetska kriza može biti čak i korisna.
Podsećati mlađe generacije na filmski ep japanskog autora Akira Kurosave „Rašomon“, u kome nekolicina ljudi, svedoka jednog istog događaja, iznosi sasvim drugačije viđenje, nije od veće koristi u poređenju sa onim šta se kod nas dešava u jeku svetske finansijske krize i sve ozbiljnije recesije u Evropi, ali i Americi.
Ima sličnih primera i iz naše nešto novije ekonomske istorije. Ne tako davno – polovina 1992, kada su nam Ujedinjene nacije zavele ekonomske sankcije. Bilo je nekoliko veoma ozbiljnih ekonomista, o političarima da se i ne govori, koji su tvrdili da će tek u takvim okolnostima srpska privreda pokazati svoju vitalnost, a svet propatiti što nas nema na međunarodnom tržištu. Slomili su nas. I za kraj svih podsećanja – 1999. i besomučna NATO bombardovanja fabrika i infrastrukturnih objekata svuda po Srbiji. I opet inaćenje – „ne mogu oni da polupaju koliko mi možemo da opravimo“. A razbili su nas i unazadili da ni 1997. još ne možemo da dohvatimo u mnogim ekonomskim pokazateljima. O 1989. da se i ne priča.
Čemu sva ova ni malo lepa podsećanja? Film je samo povod.
Reč je o nečemu što se događa pred našim očima. Svedoci smo velike i globalne ekonomske krize koju je izazvao slom finansijskog tržišta Amerike. Cunami sa Volstrita stigao je svom silinom do Evrope, ali i dalekoistočnih tržišta. Amerika je na jedvite jade u oba predstavnička doma odobrila nekako 700 milijardi dolara za smirivanje poljuljanog poverenja u sistem, a Evropa nagovestila čak dve hiljade milijardi evra ne bi li sprečila da rušilački finansijski talas zahvati i realan sektor. O Japanu i ostalim „daleko istočnim tigrovima“ da se i ne govori. Svi su stali na noge i u odbranu svojih finansija i privreda.
Mi, kao mala, ali sasvim otvorena privreda, u pravoj ekonomskoj špilji, ne možemo biti sasvim pošteđeni rđavih događanja u svetu, jer globalna privreda radi i opstaje po sistemu „spojenih sudova“. I šta se događa?
Više inicirani onim što ozbiljan ekonomski svet čini, ne bi li predupredio loše događaje ili ublažio nastalu štetu, naši čelnici se više utrkuju u ocenama razmera, nego u donošenju preventivnih mera ne bi li se sprečile štete svetske ekonomske krize. I gle čuda. Iz istog kabineta vlade tri različita stava.
Dok se premijer Mirko Cvetković pribojava od izvesnog usporavanja privredne aktivnosti, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, Mlađan Dinkić, veruje u sasvim održivu dinamiku, a potpredsednik vlade i ministar evropskih integracija, Božidar Đelić, poručuje da nam aktuelna svetska kriza može biti čak i korisna. Da smo u nekoj od učestalih predizbornih trka, pa da se ovako disonantni tonovi i procene razumeju, ali da izađu iz jedne vlade, iz usta tri čelna čoveka za ekonomiju – malo je previše. Čak i za naše prilike. Ali, i to smo mi.
A šta su to srpski ekonomski apostoli učinili ne bi li sprečili pogubno delovanje svetske ekonomske krize i sloma međunarodnih finansija? Taman ono što bi i svaki znatiželjan posmatrač uradio gledajući sa bezbedne daljine i visine šta se dešava u vrtlogu međunarodnih ekonomsko-političkih zbivanja. Pošteno govoreći – ni noge nisu okvasili.
Premijer je, doduše na pravom mestu, u Privrednoj komori Srbije, najavio, a docnije u vladi i usvojeno nekoliko, reklo bi se, umirujućih, sedativ, mera – garantovaće se isplata svakog štednog uloga do 50.000 evra. Odložena su ili zabašurena poskupljenja gasa i telefonskih usluga, najavljena povećanja akciza na gorivo i obećano ukidanje poreza na devizne štedne uloge i kapitalnu dobit na akcije. Ova obećanja, ako ih i parlament usvoji, važila bi tek od Nove godine. Ne mogu, tobož, pre, jer su bogzna kakvi prihodi te dve stavke ušli u plan ovogodišnjeg budžeta.
Ministarka finansija, Diana Dragutinović, sa svoje strane je takve mere poduprla obećanjem da će se, za ne daj bože, u budžetu za iduću godinu svakako naći i pare za vanredne intervencije ako dođe do jače finansijske krize izazvane spolja. Šta to znači? Bolje je da i ne znamo. Neka se ne dogodi.
Pravu i jedinu stvar, koja odista „zveči“, učinio je guverner Narodne banke Srbije, Radovan Jelašić, ukidanjem obavezne rezerve na devizne kredite banaka od 40 odsto. Time će, kako se procenjuje, „naše“ banke, pogotovo one „domaće sa stranim kapitalom“, imati na raspolaganju oko 350 miliona evra mesečno za dodatnu likvidnost. Šta će one s tim parama učiniti i kolika će vajda od toga naša posustala privreda imati, ostaje da se vidi, ali praćenjem onoga što se i pre eskalacije krize u svetu kod nas dešavalo, mali su izgledi da preduzeća dođu do nešto više para po povoljnijoj ceni. Naprotiv.
Da je guverner Jelašić imao malo više kuraži mogao je na isti način i da iz rezervi oslobodi i 45 procenata nove devizne štednje. Ali, nije. Računice kazuju da bi time poprilično smanjio „impresivne“ devizne rezerve od nepunih deset milijardi evra, a u još jaku domaću konjunkturu upumpao bi par dodatnih milijardi evra svežeg novca. Da zna o čemu se radi svedoči i činjenica da obavezne rezerve nije oslobodio ni uloge u ovogodišnjoj tradicionalnoj „Nedelji štednje“ oko Svetog Luke – 31. oktobra.
O razlikama u procenama mogućih posledica po našu privredu ove i nekoliko narednih godina, do kada će sasvim izvesno trajati oporavak skršenih američkih finansija, koje će, da li to treba kriti, platiti i veći deo sveta, a ne samo njihovi poreski obveznici i deo privrede, govore ekonomisti, koji, u isti čas, nisu i političari. Po njima, a to niko objektivan ne može prikriti, nama ne prete događaji poput onih koje je čuveni Nikola Pašić izrazio u neverovatnoj sintagmi:“Spasa nam nema, ali propasti nećemo“.
I odista. Niko neće propasti i nestati sa lica zemlje, ali da će biti konkretnih gubitaka i otežanih uslova privređivanja, u to nas ni vazda optimistički raspoloženi naši ekonomski žreci ne mogu do kraja ubediti. Srbiji ni pre ove gužve na svetskom tržištu ni u jednom pogledu nisu cvetale ruže. Bruto domaći proizvod nam raste šest do sedam procenata. Ekonomisti kažu da će zbog krize pasti na oko četiri. Tih naših četiri odsto u odnosu na neku malo jaču privredu nije ni deseti deo procenta. Dakle? Sirotovanje. Neće biti novih fabrika, jer će se investitori, opet zbog finansijske krize, ustezati od novih ulaganja, a bez fabrika nema ni novih radnih mesta, izvoza, višeg standarda i lagodnije otplate dospelih stranih dugova. Usled smanjene inostrane tražnje opašće i tražnja i za ono malo naših izvoznih pikova – čelik, hrana, hemija… Ako im i ne padne tražnja, pašće cene, a kurs, ovakav kakav je sada, to ne može da „ispegla“.
Ekonomisti kažu da ćemo se teže i skuplje zaduživati u svetu, jer je likvidan novac na ceni, a mi bez tri-četiri milijarde evra stranih direktnih investicija godišnje ne možemo normalno da funkcionišemo i uredno izmirujemo visok trgovinski i platni deficit.
I tako se naš ekonomski krug polako zatvara. S kakvim posledicama? Verovatno manjim nego što to razvijene čeka, ali kada se komarcu, na šta mi u odnosu na velike podsećamo, kako kaže poslovica, otkine krilo, odoše i svi unutrašnji organi. Valjda do toga, ipak, neće doći. Više usled onoga što će svet činiti zbog sebe, a mi od toga profitirati, nego zahvaljujući nekakvom našem umeću i sposobnosti da tuđu muku iskoristimo u našu korist.
lang=“sh-YU“ style=“margin-bottom: 0cm; text-align: right;“>Lazar Stanković
lang=“sh-YU“ style=“margin-bottom: 0cm; text-align: right;“>broj 49, novembar 2009.