Jedan od razloga zašto volim da pričam sa Srećkom Latalom, bosanskim novinarem, jeste to što on uvek lepo sažme stvari. Ovoga puta mi je rekao: “Uprkos našim političarima, postoji život na Marsu“. Možda treba da počne da piše reklame? Dolazim u Sarajevo od 1991. ali tek sam ovog maja nešto shvatio. Nikada nije izgledalo tako dobro.
Bio sam u Beogradu, Novom Pazaru, Prištini i Skoplju. Ali ni na jednom mestu nisam imao ovaj osećaj da se događa nešto stvarno dobro. Naravno, Bosna je zemlja u kojoj morate da obuzdate nevericu. Hoću da kažem, ako zanemarite ono šta pričaju političari i statistike pokazuju, onda ćete mnogo bolje razumeti realnost u Bosni.
Znao sam da stvari moraju biti bolje kada sam shvatio da mogu da letim za Sarajevo direktno iz Skoplja. Koliko ja znam, od 1991. do pre oko godinu dana, to nije bilo moguće. Dok letite pored Bjelašnice i Igmana, sa desne strane vidite nove zgrade koje se grade u srpskom istočnom Sarajevu. U centru grada je novi Avazov “Twist“ toranj i još mnogo drugih gradilišta. I to je nešto novo, to više nije obnova, ovo su nove zgrade.
Svi koje poznajem me upozoravaju da budem oprezan. “Sarajevo nije Bosna“, kažu. Pre nekoliko godina jedini znaci prosperiteta su bili u glavnom gradu. Sada kažu, “nemojte da vas zavara Sarajevo, ili Banja Luka ili Mostar ili Tuzla…“. To je tri puta bolje nego ranije. Da, znam da stvarna nezaposlenost može biti 22% i da postoji pravo siromaštvo, ali pogledajte odakle smo krenuli.
Pre šest meseci Bosanci su bili toliko uplašeni galamom koju su pravili njihovi političari da su neki pomislili da može doći do novog rata. Ali nije. Čim je Kosovo proglasilo nezavisnost Milorad Dodik, premijer Republike Srpske, spustio je ton – nije ga pojačao. On je ipak, nakon svega, racionalan političar i želi, iznad svega, ono šta je za njega najbolje.
G-din Dodik ima dovoljno novca od privatizacija i po prvi put prosečne plate u RS su nešto veće nego u Federaciji. RS privlači ozbiljnu pažnju stranih investitora, uprkos problemima sa transparentnošću i drugim brigama. Nakon proboja na polju reforme policije, tj. nakon što je EU rekla da će prihvatiti šta god se dogovore bosanski političari, a oni su se dogovorili da ne rade ništa, zemlja je krenula, rečima Miroslava Lajčaka, visokog predstavnika, “od duboke krize, ka evropskoj euforiji“.
Bosna će potpisati sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU 16. juna. Ako Srbija bude dobila vladu u kojoj su dominantne pro-evropske snage onda će se bitka za Balkan preusmeriti nazad ka Briselu i ljudi poput Karla Bilta će tvrditi da Bosna, Srbija, Albanija i Crna Gora sve moraju da krenu što brže ka dobijanju statusa kandidata, dok je Makedoniji potreban datum za početak pregovora o članstvu.
Ako Srbija dobije vladu u kojoj dominiraju radikali stvari će biti drugačije, biće odgođene, ali možda manje nego što ljudi misle. Ipak, smatram da tu postoji opasnost. Bosna napreduje, uprkos svojim liderima, uprkos svim problemima. Ali dugoročno biće joj potrebno više od pozitivne energije. Mora da pokaže da ume da upravlja sobom i da ima jasne strukture, baš kao bilo gde drugde.
Danas postoji jak argument za tvrdnju da je politički umesno da zapadni Balkan krene ka članstvu što je brže moguće iz političkih razloga. Ali sa druge strane, ako se to dogodi bez stvarnih reformi, onda je to loše i za region i svakoga. Jer postoji osećanje optimizma u Sarajevu i Bosni, i ja želim da budem optimističan takođe. Ali onda, da, moji prijatelji su u pravu. Oprez. (Optimistički oprez?)
Tim Džuda
broj 44, jun 2008.