Račun za kulturu
Mirno nedeljno popodne. Staljam vodu da se greje i otrčavam do prodavnice da kupim minut pire (neki jednostavno nisu rodjeni za kuhinju).
Nervozno cupkam u prodavnici sa svojom kutijom ručka i gledam na časovnik. Dolazim na red. Setih se da nemam ni cigare. Pitam prodavačicu da li ih prodaju i tom trenutku spazih iza kase policu sa duvanskim proizvodima (izbegavam stilske greške, odnosno ponavljanje reči). Konstatovah naglas da ih imaju. Prodavačica me čudno pogleda i reče: „Ti postaviš pitanje i odmah odgovaraš! Pusti mene da kažem… Kako se zove ta stilska figura koji si sad upotrebila?“ Onako zbunjena potpuno se zablokirah. Odgovorih da ne mogu da se setim. Tada mi prodavačica održa predavanje o kulturi i srpskom jeziku. Svi koji su stajali u redu iza mene su pažljivo slušali predavanje. Da li ova priča ima neku poentu? Da. (Opet odgovaram sama.) Nikada ne podcenjujte nečije znanje, bez obzira na okolnosti. Možda bi ona trebalo da piše za novine a ja da sedim za kasom i ukucavam kod kada fiskalna odbija da zapišti.
Dilema
Ljubica, omiljeni izvodjač monologa u Balkanskoj, tog dana bila je u velikoj dilemi. Sedela je na uglu sa Milovana Milovanovića, sa cigarom u jednoj i pivom u drugoj ruci. Osnova njenog novog izlaganja bila je kritika potrošačkog mentaliteta i zatucanosti. Zašto ljudi ne žele da uče? Ona pokušava da im objasni stvari, ali niko se ne trudi dovoljno da je razume. Tog dana putnik u autobusu 46 bio je u dilemi da li je iščačkao sve ostatke poslednjeg obroka. Izvalio se preko sedišta, izvukao konac za zube i počeo da ih čačka. Autobus je stao na Cvetkovoj pijaci. Slavni seksualni manijak, a inače u slobodno vreme i inventar na pijaci (zamislite koliko slobodnog vemena ima), bio je u dilemi kome da pridje. Zašto nijedna žena kojoj na ulici ponudi seks ne želi da spava sa njim? Zašto sve one žure kući punih cegera, zar nijedna ne želi zadovoljstvo o kome mašta dok je sa svojim debelim mužem? Svega ima, osim odgovora.
Svi se mi ponekad nađemo u dilemi.
Do koske
Ako se u slobodno vreme šetkate nenaseljenim delovima Afrike, možda će vas napasti čopor lavica. Ako se pak šetate naseljenim delovima Beograda može vas napasti čopor pasa lutalica. Posebno iskustvo za adrenalinske zavisnike je Denkova bašta. Osnovni pribor za polazak na ovoj put su blindirana kola sa ojačanim gumama ili eventualno puška sa uspavljujućim emcima. I tada ćete se osećati kao mali bantu crnac sa kopljem u ruci, koji oprezno korača džunglom i osluškuje…Trza se na svaki šum… Jer, nikad ne znaš iz kog će žbuna neprijatelj izleteti. Oni su ljuti, ožalošćeni. Oni su napušteni od svojih vlasnika. Njima je čovek počinio nepravdu. Svoje frustrancije usmeravaju na ta ista bića koja su im nanela emotivni bol. Druže se, zajedno su jači. Čuvaju svoju teritoriju, pa čak i od njenih stanovnika. Uskoro će postati geto, u koji ljudska noga neće smeti da kroči. Oko za oko, zub za zub. Ako smo mi njih proterali, zašto bi oni imali dovoljno morala da to ne urade nama…
Marija Dukić
broj 30, april 2007.