Kan Terzioglu, potpredsednik Cisco Systems za centralnu i istočnu Evropu, govori za B&F o obrazovnom i tehnološkom značaju širenja broadband konekcija. Prema njegovim rečima, zemlje jugoistočne Evrope sada imaju jedinstvenu priliku da „kupe kartu“ za svetlu budućnost.
Svetska banka je nedavno objavila rezultate koji pokazuju da je jaz između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju sve veći, umesto da se smanjuje. To se najviše ogleda upravo u sferi digitalizacije – bogate zemlje imaju veću potrebu za upotrebom visoke tehnologije. Šta je potrebno da bi se, barem u ovom slučaju, ostvarila jednakost za sve?
Kan Terzioglu: Treba uzeti u obzir i da se ta razlika meri apsolutnim brojem korisnika a ne procentima, pa su i podaci relativni. Većina zapadnih zemalja sada doživljava penetraciju broadband konekcija između 50 i 60 procenata, ali ako pogledamo širu sliku i stope rasta, iznenađujući podaci dolaze iz tržišta u razvoju, istočne Evrope i centralne Azije. Proboj broadbanda je ekstremno visok i jedina je razlika što se na tim prostorima počinjalo sa manje osnove. Optimista sam i očekujem skoro globalno izjednačavanje, bez obzira na trenutne pokazatelje.
Moramo da obratimo pažnju na dve dimenzije razvoja: dostupnost broadbanda (mogućnost pristupa) i finansijsku priuštivost. Uočavamo veoma velike razlike u ceni broadbanda pa u nekim zemljama on još uvek predstavlja luksuz. Vlade bi trebalo da gledaju na primenu broadbanda kao na servis lako dostupan svim građanima, na pravo koje bi svako trebalo da ima, poput zdravstvene zaštite i obrazovanja. Upravo će broadband vremenom doprineti da zdravstvene i prosvetne usluge postanu dostupnije.
Svaka zemlja bi trebalo da adaptira svoje ciljeve ka širenju ICT kulture i korišćenju interneta. Većina državnih uprava širom sveta uviđa fundamentalni značaj broadbanda za dalji progres. EU je to jasno stavila do znanja Lisabonskom konvencijom i SAD svojim programom „No Child Should Be Left Behind“. Do sada smo smatrali da dete od sedam godina uzrasta treba da zna da čita i piše. Možda sada treba da promenimo te standarde – četvorogodišnjaci znaju kako da kliknu na pravo mesto i pretražuju internet.
I dalje smo programirani da mislimo kao u šezdesetim godinama: deca se rode, napune šest ili sedam godina i krenu u školu da stiču osnovno obrazovanje. Nije više tako. Količina znanja koja je svima lako dostupna sada je veća nego ikad.
Nedavno se moj petogodišnji nećak igrao na laptopu, u jednom trenutku se okrenuo ka meni i rekao mi: „Laptop ti ne radi. Pokvaren je.“ A hteo je da kaže da ne može s njega da pristupi internetu. Naša generacija još nije prihvatila činjenicu da se svet bitno menja, ali zato će naša deca da se u njemu osećaju kao ribe u vodi.
BIF: Da li mislite da se starije generacije mogu prilagoditi tim promenama? Kako im najlakše objasniti da mogu višestruko da povećaju svoju produktivnost?
K. Terzioglu: Pre svega treba naći alternativne načine da se internet uključi u svakodnevni život. Mislim da će najveći pokretači biti aplikacije poput digitalne ili IP TV. Starije generacije su itekako zainteresovane da spoznaju mogućnosti interneta. Zamislite penzionisane doktore ili advokate kako doprinose zajednici svojim savetovanjem, slanjem tekstova i istraživanjima preko interneta. Veliki izazov za nas u skorijoj budućnosti biće pronalaženje pravog načina da se animiraju starije generacije, ali i ljudi srednjih godina.
Pomalo smo postali i razmaženi svom tom visokom tehnologijom. Ona bi trebalo da nam doprinese da radimo sve manje, ali evo dešava se upravo suprotno – zahvaljujući njenim mogućnostima, sve više vremena provodimo radeći. Danas, čovek bukvalno može da provede 24/7 pred kompjuterom, stalno konektovan, uključen i budan. To se traži pogotovo u velikim multinacionalnim kompanijama. Mislim da će tek sledeće generacije imati bolji balans između realne potrebe i potrošenog vremena.
BIF: Kako očekujete da će se postići taj sklad, ako danas svi pričaju o tome kako se po svaku cenu mora ostati konkurentan na tržištu?
K. Terzioglu: Ne smemo da zaboravimo da je i održivost sastavni deo konkurentnosti. Radnici zadovoljni svojim poslom biće višestruko produktivniji i lojalniji od onih koji to nisu. Kompanija čiji su zaposleni srećni postaje nešto poput fan kluba i mi smo to u Cisku prepoznali kao veoma bitnu stvar. Skoro 40 odsto naše radne snage radi od kuće, sa potpuno istom produktivnošću. To je ogromna kompetitivna prednost i, što je najbitnije, ne postiže se nikakvom prisilom.
BIF: Kako ocenjujete razvoj ICT u balkanskim zemljama i šta predviđate da će se desiti u skorijoj budućnosti?
K. Terzioglu: Mislim da je međunarodna finansijska kriza svojevrsni srećni loz za Balkan. Dok su zemlje centralne Evrope pristupale EU, ovaj region je patio zbog rata i njegovih posledica i dosta izgubio na vremenu. Evo prilike da se časovnici izjednače, samo je potrebno sada investirati u infrastrukturu. Ovi prostori su blagosloveni sjajno obrazovanom radnom snagom a postoji i izvesna glad za uspesima posle toliko vremena.
Ranije, razvijene zemlje su rasle tri do četiri procenta godišnje, a zemlje u razvoju šest do sedam. Međutim, zbog trenutnog usporavanja koje će se osetiti još nekoliko narednih godina, razvijene zemlje će imati rast od oko jedan odsto na godišnjem nivou, što je jedinstvena prilika za sve ostale da pokušaju da ih dostignu.
BIF: Nedavno istraživanje Deloitta pokazalo je da su ICT menadžeri iz Srbije i zemalja u okruženju tokom 2009. spremni da, na razvoj i istraživanja, potroše samo trećinu novca koji su potrošili 2008. godine, uplašeni zbog recesije…
K. Terzioglu: Ja razumem njihov strah, ali upravo je ovo vreme kada treba investirati u nove tehnologije. Treba naći druge načine da se smanje troškovi. S druge strane, ne treba ni preuveličavati značaj ekonomske krize. Ja sam doživeo tri takve „jednom-u-sto-godina“ krize, a očigledno nisam star trista godina. Hoću da kažem, to su stvari koje se dešavaju i funkcionišu po određenim ciklusima, a mi samo treba da naučimo kako da se nosimo s njima. Svaki put kada se suočimo sa „teškim“ vremenima, dogovorimo se u okviru kompanije koji je najbolji način da investiramo u tom trenutku.
Svedoci smo velikog uticaja telekomunikacija na poslovno okruženje. Pojedinci na berzi u mogućnosti su da reaguju brže od regulatora i vlasti. Zato moramo da se postaramo da održimo mogućnost na jednako brz pristup informacijama svuda u svetu. Investiranje u oblasti telekomunikacija ne predstavlja samo prednost u odnosu na druge nego i preduslov za opstajanje.
BIF: Zašto postoje toliko velike razlike u ceni broadbanda i na koji način one mogu da se izjednače? Kako ocenjujete situaciju u Srbiji i poredite je sa ostalim zemljama u regionu?
K. Terzioglu: Kao i sa svakom drugom robom, to je posledica odnosa ponude i potražnje u kompetitivnoj sredini. U ovom konkretnom slučaju, veliku ulogu igraju lokalne vlade koje mogu presudno da utiču na formiranje cene. Pogotovo tokom sledeće decenije, sve vlade moraće da imaju veoma jasnu infrastrukturu i definisanu regulaciju tržišta. Trenutno, razlike u ceni broadbanda iznose i po nekoliko stotina procenata.
Uočavam pozitivne pomake u poslednje vreme, veću dostupnost i smanjenje cene. Imam utisak da je zemlja konačno ušla u „brzu traku“ i uhvatila korak sa Evropom.
BIF: Kakva je regionalna i globalna strategija Ciska u narednih nekoliko godina?
K. Terzioglu: Naša ideja je da ostvarimo potpuno javna društveno korisna partnerstva sa lokalnim vladama. Da bi postigli taj cilj trebaju nam edukovani kadrovi i iz tog razloga pomažemo osnivanjem network akademija za svaku zemlju posebno.
Drugi koncept, koji smo nedavno počeli da primenjujemo, predstavlja edukaciju preduzetnika –kako da najbrže i najlakše pristupe nekom fondu, iznesu svoju robu u inostranstvo uz upotrebu najnovije tehnologije zbog postizanja dominantne uloge na ciljanom tržištu. Ovaj sistem obrazovanja organizovaće se elektronskim putem i kroz predavanja, u saradnji sa najvažnijim univerzitetima.
Iskreno verujem da će zemlje Balkana i centralne Azije imati duplo brži rast od celokupnog svetskog proseka tokom narednih godina. Ove „nove granice“ biće najdinamičnije tržište još prilično dugo.
Marko Miladinović,
broj 52, februar 2009.