Princeza na zrnu graška
Nekada se govorilo kako u „toj demokratskoj Americi“ Crnac nema šanse da uspe, osim u hip hopu i valjanju droge. Evo, uspeo je Obama. Ovih dana su se svi pozivali na rezultate rada Haškog tribunala, urednik Presa je čak napisao kolumnu u kojoj objašnjava da su naši „heroji“ dobili veće kazne od nacista na Nirnberškom suđenju. Da li su se ovi naši borili za otadžbinu, a nacisti su samo koljači? Zašto uvek mislimo da su drugi gori od nas, da smo mi čovečni i tolerantni a drugi se samo pretvaraju da jesu? Kada slušam ljude oko sebe imam utisak da je naša zemlja dobra princeza iz neke bajke a ostali su zla veštica koja se prerušava u još bolju i lepšu princezu. I sad treba dokazati ko je tu prava princeza. Kad bi to moglo nekim zrnom graška….
Elem, brine me ta srpska tolerancija. Sve mislimo da su u Americi crnci u lošem položaju, da Francuzi ne žele da govore drugi jezik osim svog, da su muslimani po difoltu teroristi, i slično. A mi šta smo, tolerantni?
Pre neki dan sam šetala ulicom i ispred mene su išla dva poslovna čoveka. Jedan od njih, ogroman, ćelav i nabildovan širio se dok hoda. Prišla mu je Romkinja sa bebom u naručju i onim poznatim „Daš jedan dinaaaar“. Opsovao je ženu. Međutim, ona je krenula da mu priđe bliže, sa ispruženom rukom. U tom trenutku je počeo da viče kako će joj lupiti šamar, uhvatio je za ruku i gurnuo unazad. Žena se zateturala, i umalo da padne, sa sve detetom u naručju. Nisam ni čula šta mu je rekla, kada je gromada u lepo ispeglanom odelu krenula rukom ka ženi. Stala sam između njih, pomerila je u stranu i rekla mu da ne može da udari ženu sa detetom u naručju. Umesto da i ja „popijem batine“, dobila sam mirniji odgovor da ga nerviraju Romi. Primetila sam drugačiji ton u glasu kada se gromada obraćala meni. Zato se pitam koliko smo mi tolerantni. Razmislite dobro na koji način gledate Rome i ostale manjine, i šta razlikuje vas zaista od njih, jer jedno je sigurno – svi smo mi ljudi.
I manjinska i ljudska su ipak prava
Ponekad mi je neprijatno što se bavim ovim poslom, jer u Srbiji važi opšte mišljenje da novinari često prozivaju pojedince i kompanije, a retko ih hvale. Razloga je više, ali izdvojićemo senzacionalizam i strah od optužbi za korumpiranost. Zašto? Raskrinkavanje afera vam povećava tiraž, a kada neko napiše tekst hvalospeva o određenoj kompaniji odmah se zapitamo koliko je plaćen. Međutim, ja želim da kažem šta me je proteklog meseca prijatno iznenadilo, pa nek mi prikače titulu plaćenika.
Retko je videti u ovoj zemlji da neko ima snage da se bori za prava manjina, a upravo je to u više navrata učinilo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava prošlog meseca. Prvo, 150 nevladinih organizacija potpisalo je Memorandum o saradnji sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava. Drugo, napokon je neko iz Vlade počeo da se obračunava sa incidentnim pojedincima i organizacijama. Naime, svi znate da je otkazana konferencija Gej strejt alijanse u Sava Centru, sa porukom da je ova građevina “ međunarodni kongresni centar i da takve institucije svuda u svetu služe za ozbiljne skupove”. Državni sekretar u ovom ministarstvu je oštro osudio taj ispad i pozvao rukovodstvo Centra Sava da podnese ostavke. Ne sećam se da sam skoro čula nekoga iz Vlade da brine o diskriminaciji LGBT zajednice, ili bar to da radi javno. Osim toga, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava proteklih dana tražilo je zabranu organizacije Obraz, i tužilaštvu podnelo inicijativu da ispita ustavnost i zakonitost njihovog rada. Između ostalog, obrazloženje je da “Obraz ne može i ne sme da odlučuje o tome ko je Srbin i ko je zaslužio da bude građanin Srbije.” Neću sada nabrajati sve akcije Ministarstva za ljudska i manjinska prava, jer ko želi da ih vidi taj će i videti. Ko ne želi, ipak treba da zna da se polako, ali sigurno, u Srbiji stvari menjaju.
Marija Dukić,
broj 53, mart 2009.