Agenti FBI su prošlog 11. decembra upali u kuću sedamdesetogodišnjeg brokera Bernarda Madofa, spakovali ga zajedno sa gomilom zlatnih satova sa dijamantima, bisernih ogrlica i sličnim vrednim stvarima i odveli u zatvor.
Bio je to poslednji veliki skandal, kojim je završena faza otkrivanja razloga nastale krize u svetu. Istina, samo tri nedelje kasnije guverner Novog Meksika, Bil Ričardson, morao je da se zahvali Obami na ponudi da bude njegov ministar za trgovinu, jer upravo mora na saslušanja kod istražnog sudije. Ričardson je sa svojih stotinak miliona dolara ukaišarenih preko obveznica koje je emitovao Novi Meksiko, pravi amater za kojega se ne bi ni čulo da nije postao kandidat za ministra i to u Obaminoj vladi. Madof je onaj pravi – zaokrugljena suma njegovih prevara iznosi 50 milijardi dolara i predstavlja najveću prevaru koju je jedna osoba ikada organizovala. Princip je najprostiji i zovu ga najčešće Poncijeva šema, izvesnom Čarlsu Ponciju, poštanskom službeniku koji je tvrdio da je otkrio kako se trgujući sa IRC (markama koje važe u celom svetu kao povratne) može napraviti odličan biznis na njihovoj razlici u ceni. Iskonstruisao je oko toga odličnu priču i ponudio svakome ko mu poveri novac da će mu ga vratiti u roku od 45 dana sa kamatom od 50 odsto! Prve dve ture igrača su dobile, a u trećoj je pukao lanac piramide i Ponci je dobio 5 godina zatvora.
Osnovni model piramide se zasniva na geometrijskoj progresiji – inicijator nađe dva igrača, zatim svaki od njih opet nađe dva i tako piramida raste. Ukoliko osnivač počne sa 6 igrača, onda se u drugom nivou njihov broj povećava na 36, u trećem na 216, u dvanaestom na 2.176.782.336, dok 13 nivo nije čak ni moguć jer bi u njemu učestvovalo 13.060.694.016 igrača, a toliko nema ljudi na zemlji. Da bi se ljudi motivisali da uđu u igru potrebno je naći neki primamljiv argument, kao što je Poncijevih 50 odsto kamate za 45 dana. Piramida je okvir, a lanci su unutrašnja veza. Najpoznatiji je lanac Sv. Antuna, koji funkcioniše „samoupravno“ – bez organizacije i centra. Tom tehnologijom su se služili bezbrojni prevaranti tokom istorije uključiv i Jezdu i Dafinu. Madof nije bio prostak koji se odmah zaleti i ogoljenim principom pokupi nešto para pa propadne. On je svoj metod koristio decenijama. Osnovna je stvar da je briljantno konstruisao model lažnog računovodstva i besprekorno pedantno u njega ubeležavao prave i lažne iznose. Prvi put se posumnjalo još 1992. godine. Izvršena je revizija i nije nađeno ništa. Sedam godina kasnije broker, Keri Markopolos, podneo je protiv Madofa prijavu Komisiji za kontrolu (SEC) sa motivacijom da realno nije moguće davati fiksnu kamatu od 10 odsto. Rezultat je bio da su „oklevetanog“ stručnjaka Mardofa 2001. izabrali za predsednika NASDAQ (tzv. tehnološke berze). Madof je birao klijente čijim parama će da radi – najveće banke, hedž fondovi, osiguranja, kompanije i od individualaca samo jako poznate ličnosti: režiser Spilberg, nobelovac Vizel, scenarista Forest Gampa – Rot, vlasnica kozmetike L’Oreal – Betenkort, sopstvene bogate i važne prijatelje, pa čak i svoje sinove. Njima je krajem prošle godine otkrio da je bankrot, jer mu je prispelo da plati 7 milijardi, a on ima samo 300 miliona, što će reći da je prokockao i imovinu sinova. Oni su otišli pravo u policiju i dalji tok priče punio je stranice novina u svetu.
Bezbroj prevara, bankrotstava i kriza naveli su filozofa i sociologa Ričarda Seneta (Sennett) da napiše knjigu sa naslovom «Craftsman» (Zanatlija), koja postaje bestseler u svetu. Budućnost vidi u individualnom, zanatskom, pravljenju modernih rukotvorina kao što je softver, male medicinske usluge, računovodstvene tehnike… Teze su mu da bismo imali drugačiji socijalni poredak da se društvo odlučilo da u centar stavi razvoj ljudskih sposobnosti i saradnje umesto što se opredelilo za konkurenciju kao osnovni parametar. „Moderni kapitalizam – kaže on – ubeđen je da razlike, dakle nejednaka polazna pozicija, generira više uspeha nego saradnja… Investirati, kao što čini Zapad, samo u sposobnosti malobrojnih, zanemarujući ostale, nije samo etička, nego i ekonomska glupost… Moj predlog nema ništa sa komunizmom – naša je potreba više materijalizma“.
U vreme kriza adrenalin udara i u mozak i proizvodi svakojake ideje, dovitljivosti, prevare i utopije, kad se sve slegne, ono što vredi ipak ostane.
Milutin Mitrović,
broj 52, februar 2009.