Jedno od rešenja za smanjivanje broja od 40% nezaposlenih mladih je podsticanje preduzetništva, ali bez reforme provereno lošeg obrazovnog sistema ne mogu im pomoći ni izuzetno povoljni start ap krediti.
Fakultet političkih nauka ugostio je prošlog meseca ministra ekonomije Mlađana Dinkića, direktora USAID-a u Srbiji Majka Harvija, nekoliko mladih preduzetnika i zainteresovane studente na debati o problemima zapošljavanja mladih i omladinskom preduzetništvu. Osim nekolicine učesnika koji su reklamirali svoje kompanije i svoje ideje, imali smo priliku da čujemo omaladinu, prilično zabrinutu za svoju budućnost. Međutim, priča o zapošljavanju se, kao i uvek, svela na kritiku lošeg obrazovnog sistema, koji stvara neproduktvne kadrove. Po ovom pitanju su se složili i studenti i ministar ekonomije, a na optuženičkoj klupi našao se dekan Političkih nauka, kao predstavnik obrazovnog sektora.
Studentima je glavni problem činjenica da posle završenih fakulteta ne samo da nemaju praktična znanja, već nemaju ideju čime bi oni to trebalo da se bave. Ako dodamo na ovaj problem svetsku krizu, koja bi prema analitičarima uskoro trebalo da uhvati pun zamah na ovim prostorima, postavlja se pitanje kako uopšte možemo poboljšati položaj mladih i pružiti im motivaciju za školovanje. Mlađan Dinkić nam je brojčano predstavio situaciju – devedesetih godina je dve trećine mladih Srba želelo da napusti matičnu državu, a sada je taj broj smanjen na pola, što je i dalje alarmantan podatak. Naravno, glavni razlog je problem nalaženja posla. Do skora je Srbija imala veoma visoku stopu nezaposlenosti, koja je sada u padu. Stopa nezaposlenosti je, prema Dinkićevim rečima, u Srbiji 15%, dok se očekuje da će npr u Španiji ove godine ona biti 16%. Drugim rečima, ministar postavlja pitanje mladima da li je odlazak u insotranstvo sada pametna odluka, s obzirom na tamošnje ekonomske probleme. No, kako ovoj državi statistika nije bolja strana, pokušali smo da utvrdimo pravo stanje sa zaposlenošću. Vladimir Ilić, direktor NSZ-a, prošlog meseca je davao izjave za štampu da je stopa nezaposlenosti 13.5 %, što predstavlja veliki pomak u odnosu na 2006. godinu kada je ona bila 21.6%. No, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u poslednje dve godine je oko 26 ooo ljudi ostalo bez posla (u 2006. godini zaposleno je bilo 2025627, a u 2008-oj 1999476 ljudi). Broj zaposlenih u javnom sektoru je smanjen, ali je porastao udeo zaposlenih u privatnom preduzetništvu. Ne znamo ko od njih greši, ali obe ove institucije su državne. S obzirom na ovu grešku u proračunu i validnost statistike, nije čudo što ne možemo da napravimo nijednu uspešniju strategiju za unapređenje bilo kog sektora u državi, pa prosipamo mleko, a finansijski pomažemo onima koji se tabaju po belom svetu.
Potrebe tržišta
Pošto ne možemo uspešno da baratmo brojkama, vratimo se na teorijski problem mladih. Prema analizama UNFPA-e, aktuelna kriza će, osim finansijski, delovati na mlade ljude i kroz odsustvo modela ponašanja odnosno starijih na koje se ugledaju, uništavanje sistema društvenih vrednosti, izloženost nasilju i haosu, i kroz poremećaj socijalnog života. Takva situacija otvara mogućnost ranijem stupanju u seksualne odnose i rizičnim ponašanjima, poput zloupotreba droga i alkohola. Ono što možemo da ponudimo tim mladim ljudima je šansa da sami nešto naprave, da se potvrde kroz rad. Ministar ekonomije najavio je 3000 start-ap kredita za mlade do 25 godina koji imaju želju da se bave preduzetništvom, sa gornjom granicom do 15 000 evra. Povoljnost ovih kredita ogleda se u tome što preduzetnici ne moraju da stavljaju nekretnine pod hipoteku, već ako im posao ne uspe moraju samo državi da vrate opremu koju su nabavili, a ona snosi troškove razlike u ceni. Ako, kao pravi iskusni Srbin, gajite i pothranjujete skeptičnost zasnovanu na dosadašnjem iskustvu, obavestićemo vas da je kamata kod ovih kredita 1%. Dakle, država zaista želi da pomogne mladima. Takvim podstrekom preduzetništvu otvara se mogućnost za zapošljavanje 12 000 lica, što je jedan od konkretnijih dokaza aktivnosti vlade po ovom pitanju. Nenad Ristić, uspešni preduzetnik i bivši učesnik u projektu Dostignuća mladih (program namenjen ekonomskom obrazovanju srednjoškolaca) smatra da je pored kreditiranja veoma bitno širenje svesti o preduzetništvu, i to počev od srednje škole. Možda bi na ovaj način regulisali broj nezaposlenih mladih ljudi, koji ni ne može tačno da se utvrdi jer mnogo njih radi “na crno”, ali smatra se da je oko 40%. Osim toga, mora da se uradi nešto po pitanju suficitarnih zanimanja, baš zato što mladi pri upisivanju fakulteta nemaju nikakve smernice da li će njihove profesije biti tražene ubuduće. Trenutno, imamo previše nezaposlenih medicinskih radnika, odnosno lekara i medicinskih sestara, a traženi su informatičari, građevinski, mašinski i elektroinžnjeri. Možda će novi predlog Zakona o zapošljavanju rešiti neke od ovih problema – njime se uvodi Nacionalni akcioni plan zapošljavanja kao centralni instrument planiranja aktivne politike u toj oblasti. Njime bi se “uređivali i ciljevi i prioriteti aktivne politike zapošljavanja, programi i mere te politike za narednu godinu, finansijski okvir za aktivnu politiku zapošljavanja, kao i kategorije teže zapošljivih lica koja će imati prioritet u zapošljavanju u narednoj godini.”
Osim toga, pažnja će biti posvećena dodatnom obrazovanju prema potrebama tržišta, ali ne samo zbog suficitarnih zanimanja, već i iz razloga što trećina nezaposlenih sa evidencije NSZ-a nema nikakvo obrazovanje (ili ima samo osnovnu školu).
Smešna strana Bolonje
Svaki put kada pokušamo da se bavimo razlozima nezaposlenosti vraćamo se propustima našeg sistema obrazovanja. Nedavni problemi sa bodovanjem, česte izmene Bolonje i sporvođenje polovičnih reformi doveli su do konfuzije kod mladih. Oni koje Bolonja nije “zakačila” nisu sasvim sigurni koju titulu nose i koji vid doškolovavanja bi ih doveo do mastera. Bolonjci pak muče drugi problem. Oni se žale da im je povećan udeo praktične nastave i obaveznih kolokvijuma, ali im nije redukovano gradivo. Ovaj paradoks ih je doveo u situaciju da sistem, pod izgovorom da mali broj studenata završava u roku i da želi da im se olakša studiranje, stvara dodatne obaveze mladima. I dalje se od studenata traže puko memorisanje a na ispitu rupe u znanju, umesto da se oni osposobljavaju da razmišljaju, prezentuju i realizuju svoje ideje. U takvoj situaciji ne možemo očekivati bum privatnog preduzetništva, već situaciju kakva i jeste – prijavljivanje na Biro, čekanje da vam drugi nađe posao, i oslobađanje od lične odgovornosti za uspeh određenog preduzeća. Sam ministar ekonomije smatra da je samo 5% populacije predisponirano za liderstvo, da ostali nemaju inicijativu i dovoljno hrabrosti da bi se usputili u preduzetništvo. Ova poruka je naišla na burnu reakciju kod mladih, i na jedno sasvim logično pitanje – zašto onda država konstanto ulaže u podizanje svesti o preuzetništvu i zašto se baš od njih očekuje da budu ti koji će ličnim anganžmanom podići privredu na noge. Mladi su zbunjeni, a moramo priznati da nisu jedini.
Marija Dukić
broj 53, mart 2009. godine