Solidarnost u ružnoći
U žurbi sam pročitala vesti i krenula na posao. Usput, sinulo mi je da sam na papiru videla kako će se oporezivati zarade veće od 12 000 dinara. Pomislih da nisam dobro pročitala, da tu fali jedna nula. Mislim, šta je 12 000? Realno, ljudima koji primaju toliko treba dati socijalnu pomoć. Međutim, čim sam sledeći put prišla kompjuteru proverila sam ovu vest. Zaista je bila istinita!
Ne znam da li je više smešno ili tužno. Dala bih svima koji su učestvovali u donošenju ove odluke da žive sa 12.000 mesečno. Kao prvo, ubeđena sam da njihove žene troše toliko samo zarad lepote. Stavila sam na papir, najjeftinija depilacija – 1.000 din, šišanje 1.500, šampon, balzam, gel za tuširanje, mleko za telo, krema za lice (za sredovečne žene) 2.000, pet odlazaka u solarijum mesečno 1.000 din, maskara 1.000 din, puder za lice 1.000 din, manikir i pedikir stoje 1.500 dinara, a farbanje u frizerskom salonu je 1.500. To je već 10.500 dinara, a naravno, žene koje drže do sebe kupuju parfeme, ili bar dezodoranse. I šminku. Dakle, to je svakako više od plate koja je dovoljna za oporezivanje. No, ako oni smatraju da je u redu uzimati od ljudi koji zarađuju onoliko koliko njihove žene troše na lepotu, onda se svi možemo solidarisati u ružnoći, a te žene mogu ići sa izraslinom na glavi i dlakavim nogama, solidarnost je ipak u pitanju.
Nezaborav
Ceo mart nam govore da ne zaboravimo, da ne oprostimo. Gledam tv, čitam novine, ne mogu da verujem… Kampanja se toliko zahuktala, da sam mogla u kladionici da zaradim silne novce kladeći se da će 24. marta biti sukoba na ulicama. Toliki stepen „loženja“ besne omladine videla sam poslednji put kad je proglašena nezavisnost Kosova.
Elem, vratimo se na tu mudro sročenu poruku. Ne zaboravite?! Pa ko normalan može da zaboravi da je bio bombardovan??? Zar treba pojačavati traume, produbljivati frustraciju? I to na završetku kampanje, onim morbidnim sirenama u podne. Sirene, mmmmmm, muzika za uši… Zašto nas teraju da opet slušamo zavijanje sirena? Da li se uprkos želji da održimo isti intenzitet mržnje prema „agresoru“ iko upita šta je sa psihičkim stanjem nacije? Svi se naježe kada čuju sirenu, ali to nam ide u rok službe – Srbi smo, moramo biti u konstatnom strahu ili u krizi (ovaj put su ubili dve muve istim udarcem), jer kako bi se drugačije vladalo nama?
A to što roditelje i rodbinu žrtava bombardovanja na najstrašniji mogući način vraćamo u mračno doba bliske istorije koje im je odnelo voljene, i to ide u rok službe. Hajde da ne zaboravimo! Nemojmo zaboraviti koliko nas je baš politika zastrašivajna spoljnim neprijateljima i skretanja pažnje sa dešavanja na domaćoj sceni i dovela u tu očajnu situaciju.
Moja oaza
Pre nekoliko meseci počela sam da treniram ples. Doživela sam kulturni šok. Našu grupu uglavnom čine mladi, od 20 do 35 godina. Kakav sam ja onda kulturni šok doživela? Pa, kada sam došla u plesnu školu mislila sam da su svi izveštačeno srećni. Stalno vam se smeškaju, veoma su uslužni i imaju savršene manire. Ma koliko egzotičnih plesova igrali (u prevodu – stiskavaca), instruktori su profesionalni a zabavni, te vam u takvim situacijama nije neprijatno.
A onda je došao taj 8. mart. Koji ne slavim.
Instruktori su nam delilli neke velike ruže i ja sam ovaj momenat eskivirala, jer sam posle plesa išla do grada i bilo mi je glupo da nosim sa sobom cvet. Čak sam „izvalila“ nadrealnu laž, kada su me pitali gde mi je ruža rekla sam da je u torbi koja je inače upola manja od samog cveta. Tada sam stala i razmislila. Živim u neprijatnom i otuđenom svetu, te prvo što pomislim kada upoznam fine ljude je da se foliraju. Kad dolazim na ples imam utisak da sam u paralelnom svetu, u oazi harmonije i lepog ponašanja, nikloj usred pustinje nemara, agresije i nadobudnosti. Svako treba da ima takvu oazu.
Marija Dukić
broj 54, april 2009.