Pripisuju mi lucidno ludilo, a bez toga ne bi bilo PDL… Malo lud jesam, zaista… Sve vas proglašavam misionarima slobode“ Tako je, trećeg dana osnivačkog kongresa PDL (Partito della Libertà – Partija naroda slobode), Berluskoni uz „standing ovation“ završio svoj „show“, na najvećem političkom spektaklu viđenom u današnjoj Evropi. Novoizabrani predsednik partije je milijarder, medijski mag, četvorostruki italijanski premijer, politički mađioničar, kompozitor kancona, plejboj, egocentrik, Cezar – kako ga sve češće krste, šarlatan – ako zatreba, i opaki protivnik, i kad treba i kad ne treba, ukratko – Silvio Berluskoni!
U odnosu na njegov kongres, na kojem je lično diktirao boje i binu bez predsedništva, megaekrane, jelovnik za delegate, ko će i gde sedeti u prva tri reda (promena posle svake pauze), pada u zasenak San Remo, Canzonissima i bilo koji drugi pretenciozni šou. Bilo je 6.000 delegata, svakome po „gadget“ (dizajn Vuitton) unutra „atest“ o učešću na kongresu, pozlaćena medalja, tekst partijske himne koji je napisao lično predsednik, njegov uvodni govor na pergamentu – „da čuvaju za svoju decu, unuke i praunuke, jer to je istorija“ – definicija, čija bi, nego Berluskonijeva. Delegati u transu. Domaćica kongresa, mlada nada partijskog harema, uzbuđeno počinje da govori i onda izgubi glas; ministar administracije Bruneta, surov prema zaposlenima (fannulloni – lenčuge, kako ih zove), od emocija plače za govornicom. Veruju svom bosu da prisustvuju rađanju „liberalne, građanske, narodne, umerene, međuklasne revolucije“. Najponavljanija reč: popolo – narod. Najbeznačajnija kategorija iste politike: popolo – narod. Populizam? Ne, istorijski kontinuitet. Antički Rim je proklamovao „Hleba i igara“.
Od 27. do 29. marta održan je u Rimu kongres na kojem su Berluskonijeva lična (ne) partija „Forza Italia“ i „Aleanza Nazionale“ (nastala od postfašističke MSI) prerasle u jednu partiju – PDL, sa namerom da poput levog centra, objedine desni centar i uvedu Italiju iz haosa mikro partija u bipartizam. Ono „ne“ u zagradi pred „Forza Italia“ stavio je filozof Norberto Bobio, tvrdeći da je reč o nečemu što čak nema ni statut, politički cilj, internu strukturu i institucionisane odnose. Posle toga je na prečac sledila odluka da, nepostojeći ili bar nikada objavljeni, statut „rediguje“ lično osnivač, Berluskoni. Druga komponenta, Aleanza Nazionale, bar od kada je na njenom čelu Đanfranko Fini, predstavlja ozbiljnu partiju desnice, što će se osetiti i na kongresu ujedinjenja, jer je Fini jedini u svom govoru smogao hrabrosti da skrene pažnju neprikosnovenom bosu kako buduća partija mora biti laička, pluralistička, a ne cezaristička, institucionalno postavljena, humanistička (razumevati multietičnost i priznati status imigrantima), favorizovati društvo sa čvrstom podelom vlasti i političkom kontrolom. Predložio je i da partija pokrene postupak za ustanovljavanje medalje za poštene (one koji se drže zakona i obaveza prema društvu), ukratko sve ono što je, nimalo slučajno, Berluskoni izostavio. Smrknuti Kavaljere pratio je govor koji mu kvari egzaltirano jedinstvo, ali kako je Fini završio tako mu je pritrčao, zagrlio ga i izjavio – to je ono što je trebalo ja da kažem. Među nama nema ni trunke razmimoilaženja – sve to štampa izmišlja. Njegova veština neiskrenosti dovedena je do umetnosti.
Ako je iko očekivao da će od Kavaljera ćuti nešto konkretno u završnom govoru morao je biti razočaran. „Dajem vam apsolutno obećanje: znaćemo da izađemo iz ove krize, izaćićemo i nećemo nikoga ostaviti pozadi“. Trust me, I know what I’m doing – što rekao komični inspektor Hamer. Samo kod Berluskonija to nije komično. A onda u koncentričnim krugovima oko njega prvo lepotice ministrice, pa „colonnelli“ („pukovnici“ – nadimak za najbliže saradnike), pa aparatčici… i himne: državna, pa Betovenova oda radosti, pa „Nije loše da postoji Silvio“ kancona koju mu je komponovao njegov privatni kanconijer.
Ako se kome čini da je to komedija – nije. Jer to je nova tehnika podjednako surove borbe za vlast. Ni tragedija nije, bar još ne. Kroz spektakl, pesmu, raskoš, probijaju Berluskonijeve reči: „Više vlasti premijeru… Reforme ćemo sprovesti sami, bez opozicije… Promenićemo deo Ustava, a da mu ne menjamo smisao…“ Ustav predviđa imenovanje predsednika države u parlamentu, gde Kavaljere ne može dobiti dvotrećinsku većinu, međutim ako se izmeni, pa „popolo“ stekne pravo da ga bira, onda je sledeći predsednik Italije Berluskoni, a predsednik partije PDL – onaj koga on imenuje, možda čak i Fini, koji se tome nada, ali ako prestane da talasa.
Milutin Mitrović
broj 54, april 2009.