Posetio sam jednog višeg zvaničnika Ministarstva kulture u Skopju koji je na sebi imao tri sata. Upitao sam ga zašto i odgovorio mi je: “Ovim idem u prošlost, ovim idem u budućnost, a ovo je moj arheološki sat. Njime mogu da nađem zlato, srebro, ili bronzu zakopanu u zemlji. To je sve povezano, mentalno, u mom mozgu. Vama ne bi koristilo”.
Iza stola, vladin zvaničnik drži veliku sliku Isusa sa rukom oko nekoga ko veoma liči na njega. Zapravo, siguran sam da i jeste on ali je on to porekao. “To je Sveti Pavle”, rekao je. A onda je izvukao antičku bistu Filipa Makedonskog, stavio je pored svoga lica i rekao: “Primećujete sličnost?”
Od nedavno se pojavila određena količina, recimo neobičnosti u makedonskom životu i politici. Nakon preimenovanja aerodroma u Aleksandar Makedonski, makedonska vlada je sada preimenovala autoput u isto ime, nazvala nacionalni stadion po Filipu i planira da podigne spomenik Aleksandru visok 17 metara u centru Skoplja.
Dok to odgovara mnogima koji su frustrirani godinama izolacije i siromaštva i koji i dalje trpe zbog grčkog veta prošlog aprila protiv učlanjenja u NATO-u, ovim potezi za posledicu imaju gubitak prijatelja u inostranstvu. “Ovo je ludilo”, komentariše jedan diplomata, “oni ne vide uzrok i posledice’.
Kao i svuda, makedonska ekonomija ide nizbrdo. Njena glavna izvozna roba, tekstil i poljoprivredni proizvodi su već pogođeni svetskom finansijskom krizom. Nezaposlenost je velika. Budžet zemlje, sastavljen na osnovu optimističnih predviđanja od prošle godine, mora biti ozbiljno ograničen.
Sada Makedonci, kao i svi ostali na zapadnom Balkanu dobijaju pomešane signale od EU. “Proširenje EU sa 15 na 27 članova u roku od nekoliko godina… je uslovilo velike napore”, kaže program partije CDU nemačkog kancelara Angele Merkel za sledeće evropske izbore. “Kao posledica toga CDU više želi fazu konsolidacije, tokom koje će konsolidacija vrednosti i institucija EU imati prioritet nad daljim proširenjem EU”, kažu. “Jedini izuzetak pravilu može se napraviti za Hrvatsku”.
Ne kaže se „nikad“, ali nije baš ni ohrabrujuće, čak iako ostali evropski lideri pohitaju da kažu da vrata nisu zatvorena. Trenutno sam u Banja Luci. Susreo sam se sa jednim višim zvaničnikom koji je do nedavno bio zadužen za vođenje (cele) Bosne ka Briselu. Bio je ljut. “U ponedeljak kažu jednu stvar, u utorak drugu, do srede su sve zaboravili, a onda sledećeg ponedeljka počinju sve ispočetka“. Govorio je o zvaničnicima iz Brisela koji su zaduženi za ovaj region.
On smatra da je situacija urgentna. Puni udar ekonomske krize nije još pogodio Republiku Srpsku, ali hoće uskoro. Ljudi ovde, kao i drugde, imaju dosta ličnih dugova. Šta onda? Ako izolacija u Makedoniji dovodi do prelaza luckastih ideja u glavne tokove, šta će se onda desiti u Bosni? Po prvi put nakon mnogo godina ljudi pričaju o sukobima, ne o pravom ratu, ali ipak o sukobu. Nezamislivo je ponovo postalo zamislivo.
U Bosni, niko nije na čelu vlasti i takozvana međunarodna zajednica se povlači. U Makedoniji, zapadne diplomate savetuju premijera da bi bilo veoma, veoma nekorisno nazvati autoput po Aleksandru, ali on ih ne sluša. A zašto? Mislim, ako izgledi za budućnost u EU slabe, šta onda ima da izgubi? Pa, možda ništa on lično, ali obični Makedonci, naravno, imaju mnogo da izgube.
Prošlog meseca Ivo Sanader je došao u Beograd kako bi učvrstio veze. Dok ovo pišem lideri G20 će se okupiti u Londonu kako bi videli šta mogu da učine kako bi rešili ovu krizu. Imam jedan predlog. Ako bi svi prešli preko svojih istorijskih predrasuda, prestali da misle samo o budućim glasovima, onda mislim da bi lideri bivših jugoslovenskih republika mogli da se nađu i dobro razmisle šta bi bilo najbolje za region i kako da sarađuju kako bi spasli svoje ljude i ekonomije od recesije. Na kraju krajeva, kako kaže Mersal Bilalli, albansko-makedonski analitičar: “Ne možete se najesti od Aleksandra Makedonskog“.
Tim Džuda
broj 54, mart 2009.