Pre nekoliko godina našla sam se u društvu jednog starog novinara Rojtersa. Simpatični Britanac, ne skidajući osmeh sa lica, pričao mi je kako je zapanjen društvenim položajem novinara u Srbiji. U Engleskoj, kaže on, novinari su važne ličnosti, odmah iza političara. Ovde, svi vas gledaju sa visine, kao da ste društveni parazit, koji izjeda sve one korisne tvorevine zajednice.
Moja povremena iskustva u ovoj profesiji otvorila su mi prozor u novi svet – susreti sa publikom medija često izgledaju poput susreta proizvođača bundi sa najezdom kunića. Iako meni lično niko ne zamera, opšteprihvaćeno je mišljenje o novinarima kao stratezima degradacije društva. Ne smatram sebe dostojnom ovog zadatka, ali imam potrebu da iznesem svoju percepciju društvenog položaja predstavnika veoma bitne profesije u zajednici.
Kada sam završila FPN shvatila sam da je većina mojih koleginica sa fakulteta otišla u pr-ove. One su sad bolje plaćene i našminkane, i umesto da cene svoju prvobitnu profesiju, ili bar opredeljenje, novinare smatraju kućnim ljubimcima koje treba nahraniti. Dešavalo mi se da, kada na nekom događaju zatražim informacije od pr-a, on meni ponudi tanjir sa hranom. Ja uporno odbijam, oni uporno nude. Možda će nam u budućnosti odmah isporučivati hranu na kućnu adresu, da ne zakupljuju bez razloga prostor za događaje. Politika – kineska hrana, Blic – indijska, Danas – makrobiotička, Kurir – sarmice, Pravda – u vinu je istina. BiF ima posebne afinitete, mi bi svinju sa sindikalnim pečatom na butki. Šalu na stranu, nisu svi pr-ovi takvi, ali ima onih koji vas zbune svojim prioritetima u organizovanju medijskih događaja.
Osim toga, dešavalo mi se da se nađem u krugovima poslovnih ljudi, koji, ne znajući čime se bavim, pričaju sa nipodaštavanjem o mojim kolegama. Pokušam tu i tamo da objasnim ljudima da većina novinara ima veću školu i opšte obrazovanje od nekih koji nam vode državu, ali ne vredi. Oni nas i dalje smatraju smetalima, koja ništa ne rade, a primaju plate. Desi se i da vam neko osorno kaže: „Pa šta, novinarstvom svako može da se bavi, a ja sam završio fakultet i sad obavljam bitnu funkciju u velikoj kompaniji“, a obično je završio Megatrend, i da živi još 300 godina neće pročitati knjiga koliko ste vi za godinu dana svog rada. Ali ima fensi odelo. Naravno, ovo su umerene pristalice antinovinarizma, oni bar ne šutiraju pripadnike moje profesije, niti im nude svoje ovce kao ispunjenje svih seksualnih fantazija. Mada, ko zna, možda će početi i žive životinje da nam šalju u redakcije, za svačiji ukus. Odmah da napomenemo, BiF prihvata samo pavijane, daju nam inspiraciju za pisanje o aktuelnim političkim dešavanjima.
Elem, pošto razmišljam o postdiplomskim studijama, ljudima je nekako logično da me pitaju čime ću posle da se bavim. Ako kažem novinarstvom, nije im jasno zašto bi se obrazovana osoba bavila time. Uspevam da se suzdržim i da im ne kažem – vašim obrazovanjem.
Ovih dana čitam Politiku od pre 50 godina i razmišljam o tome kako je za protekle dve decenije ugled profesije uspeo toliko da se sroza. Jasno je, postoje novinari koji su zaslužni za ovaj „uspeh“. To su oni koji primaju mito i pišu pr tekstove, to su oni koji se politikom bave na isti način kao estradom, i eventualno oni koji posećuju određena medijska dešavanja zbog dobre klope. Ali, šta je sa drugim delom novinarske populacije? To su ljudi koji ne moraju svima da se smeškaju, poput pr-ova, ljudi koji ne moraju da zaobilaze odgovore na pitanja, kao što rade političari, ljudi koji ne moraju nikome da se pravdaju, kao menadžeri preduzeća, to su ljudi koji zaista istražuju, koji postavljaju pitanja. Oni ne služe kapitalu, politici, kiču, narodnim ukusima, pa čak ni građanima. Oni služe jednom gospodaru – istini. Da li je ova služba toliko nečasnija od prezentovanja dobrih strana vaših poslodavaca, zgrtanja para i demagogije?
Pre neki dan doneta je presuda protiv Press-a, koji je na nelegalan način „nabavio“ i objavio privatne fotografije Čedomira Jovanovića. Čitaoci ovih novina smatraju da je time ugrožena demokratija, da novinari treba da se bave takvom vrstom istraživanja. Naravno, ovo je iskrivljena slika o demokratiji, ali upravo nju su lansirali neki mediji. Jer, kada smo „osvojili“ tu dugo očekivanu slobodu 5. oktobra, država se nije pozabavila edukacijom naroda kroz formalno i neformalno obrazovanje, javne debate i sl, kako bi objasnila građanima šta je demokratija (istim građanima koji su, otkad postoje kao nacija, živeli u nekoj vrsti diktature, počev od turske okupacije, preko kraljevine, jednopartijskog sistema, do Slobe Miloševića, koji je sam vladao u „višepartijskom demokratskom sistemu“). Ona je to prepustila medijima. Tu se pojavila senzacionalistička štampa, koja odavno postoji, ali ovaj put je odlučila da se ne bavi pitanjem čije gaće nosi Marija Šerifović, već politikom. Tako se publika umesto pitanja organizacije i rada vlasti bavi privatnim životima političara. I šta time dobijamo? Novinare koji se ponašaju kao špijuni i kojima najbitnija alatka nije pero već foto aparat, i publiku koja se bavi mačkama, decom i izgledom političara pri donošenju najvažnijih odluka.
I naravno, stav da su novinari polupismeni manipulatori u službi okovratnika raznih boja.
Marija Dukić