Nema algebre koja bi otrpela ovakvu nakaradnu formulu. Život je, međutim, nešto drugo – življe, pa prevazilazi uštogljenu maštu matematičara. Biće dobro ako na ovom omeđenom prostoru uspem da objasnim šta se formulom htelo reći. Aprilski skup G 20, i još više vreme posle njega, pokazuju kako svet počinju da vode Amerika i Kina, dakle G 2, a sve ostalo za njih je 0 (nula). Nažalost, uključiv i Evropsku uniju, koja u skupini G 20 ima čak pet predstavnika (Britaniju, Nemačku, Francusku, Italiju i EU, kao zajednicu).
Dakle prvi dvojac, prikačivši pro forme sebi ostale, koje inače smatra nulom, postao je G 20, koliko da manje iritira svetsko mnjenje… Ko vodi igru vidi se ponajpre po parama koje je uložio da bi se kriza okončala i pritom obezbedila superpoziciju na startu novih odnosa. Amerika je zakuvala krizu, ali je u stimulacije tržišta uložila 787 milijardi državnih dolara, sledi je Kina sa 586 i Evropska unija sa 200 milijardi dolara do 30. marta ove godine. Obećanja ima i mnogo više, ali čak ni ona ne remete redosled.
Koliko se Evropa prostire ispod svojih mogućnosti (ukupnog bogatstva, broja stanovnika, teritorije, istorije…) najbolji je pokazatelj da je 28. marta, samo pet dana pre samita G 20 u Londonu dežurni predsedavajući Evropskom unijom, češki premijer Mirek Toplanek, svim silama napao administraciju predsednika Obame, nazvavši mere oporavka privrede koje je američki Kongres odobrio „put ka paklu, koji će razoriti stabilnost globalnog finansijskog tržišta“. Doživeo je da ga se svi u EU odriču, izuzev njegovog predsednika, ultrakonzervativca Vaclava Klausa, te da mu čak nemački socijalista usred evroparlamenta objasni kako „nije shvatio ulogu predsedavajućeg Evrope“ . Inače ta G 20, nastala je 1999. godine kako bi sprečila da se ponovi finansijska kriza što je pogodila Daleki Istok i Rusiju. Održava se od tada svake godine, bez naročitog publiciteta i značaja, kao skup ministara finansija i guvernera nacionalnih banaka zemalja članica. Aprilski sastanak u Londonu poduprt je prisustvom predsednika država članica, generalnog sekretara OUN i predsednika Svetskog foruma za finansijsku stabilnost. No uprkos svoj toj bulumenti, svi pogledi, pa i učesnika, bili su uprti u predstavnike Amerike i Kine.
Kineski premijer Ven Đabao opravdao je upućenu mu pažnju izjavivši da je „zabrinut za kineske investicije u Americi“. Po prvi put u istoriji SAD predsednik te zemlje morao je da sasluša šta jedan strani državnik misli o njegovoj privrednoj i fiskalnoj politici, odnosno o obavezi da ne uništava vrednost sopstvenog novca. Koliko da bude sasvim jasno potrudio se Vang Jivei, ekspert za međunarodne finansijske odnose, konstatujući da je: „Naš (kineski) urgentni problem, kako da sprečimo prebrzo propadanje Amerike“. Guverner kineske centralne banke predložio je da bi u cilju stabilizovanja globalne ekonomije, dolar postepeno valjalo zamenjivati nekom vrstom Specijalnih prava vučenja, koja bi se dobila na bazi dolara, evra, jena i funte. Kako uvek ima onih koji istrčavaju desilo se sada da je Argentina reagovala tako što je proglasila currency swap – obračunavanje svoje spoljne trgovine sa Kinom u juanima (renminbi). Vreme kriza obiluje radikalizmima, latinoamerički je zabavan sve dok ne počne pucnjava.
Predsednik Svetke banke Amerikanac – Robert Zelik i njegov zamenik Kinez – Jufu Lin, lansirali su prvi formulu G 2 i kako bi to jezički sadisti rekli, „pojasnili“ sledećim rečima: „Dva su razloga u osnovi poremećaja svetske ravnoteže: preterana potrošnja i uvoz u Americi, i preterana štednja i izvoz u Kini. To su dve nacije koje su istovremeno preduzele i najveće manevre protiv recesije. One mogu jedino pokazati i izlaz iz krize. Njihov je zadatak da dizajniraju buduću svetsku ekonomiju“. Njihovu ideju Washington Post pretvorio je u programski uvodnik. U ovom trenutku prednost Kine je što ona ima slobodnih sredstva kojima može da spasava zemlje u teškoj situaciji, a Amerika ne. To je istovremeno najlakši put da se obezbede saveznici u svetskim institucijama. Mere koje preduzima američki predsednik Obama u priličnoj meri podsećaju na tendencije državnog kapitalizma koji se u Kini pokazuje kao veoma efikasan. Na vrlo istančan način kineski premijer Ven Đabao je uspeo da ničim ne „nažulji“ Amerikance, kao što je američki državni sekretar, Hilari Klinton, uspela da ne spomene Tibet prilikom svoje posete Kini. G 2 ulaze u fazu ašikovanja. Evropa, Indija, Rusija, Brazil… mogu biti u prvom redu, ali samo onom za publiku.
Milutin Mitrović
broj 55, maj 2009.