To iz naslova već više nije ni ona odbrana napadom, to je odbrana priznanjem koje obezoružava. To je 22. jula italijanski premijer Silvio Berluskoni, pri postavljanju kamena temeljca za gradnju nove trake autoputa Milano – Breša, izjavio okupljenom svetu, i još dodao: „To su valjda već svi shvatili.“ Čovek se ne da zbuniti. Samo dan pošto su na sajtovima dnevnog lista „La Repubblica“ i nedeljnika „L’Espresso“, počeli da se vrte originalni snimci konverzacije Silvija sa njegovom naložnicom i jednim makroom pod firmom uspešnog poslovnog čoveka. Jel važi da Berluskonija svedemo na Silvio – kad smo Miloševića mogli da zovemo Sloba, što se i sa Silviom ne bismo malo intimizovali – mada kod njega to može da bude i opasna bliskost.
Evo šta je dama Patricija d ’Adario, visoko kvalifikovana prostitutka nasnimila dok je sa Silviom bila prvo nešto dalje od kreveta. Deo u krevetu, ako postoji, nije još dostupan javnosti. Jako sažeta konverzacija iz transkripta glasi: Silvio: „Odoh ja pod tuš, a ti ako prva završiš u kupatilu sačekaj me u velikom krevetu“. Patricija: „Kojem, onom Putinovom?“ Silvio: „He, he, he… u Putinovom, dakako“. Znatno kasnije nakon povratka iz vile, kuplermajstor Đanpaolo Tarantini, je pita: „Dakle sve je prošlo kako treba, bar tako on kaže“. Patricija: „Znaš, on ne upotrebljava prezervative. Ne znam kako da imam poverenja, mnogo sveta je navuklo svašta… inače rekao je da bi voleo da me ponovo vidi ali da povedem i neku prijateljicu, jer udvoje…“ Silviov glavni advokat i njegov privatno postavljeni senator Republike Italije, Nikolo Gedini, nema bolji odgovor nego: „To je materijal bez vrednosti, neuverljiv, plod mašte“. Čini se da je Kaligula manje grešio kada je svog konja postavio za senatora. Jer su novine stavile autentičan snimak na uvid javnosti preko svojih sajtova i svak je mogao da prepozna bar Silviov glas. Sajtovi su zabeležili rekord od 2.107.000 otvaranja u jednom danu, što je petostruko više od proseka.
Taj deo konverzacije najvećim delom zaista pripada privatnom, kakvom – takvom, ali privatnom životu premijera, međutim, tu nije sve: oktobra 2008. godine, osam meseci pre nedavnog sastanka G 8, praveći se važan pred pomenutom frajlom, koja je sve uredno snimala i još nekim garde damama, neodoljivi Silvio je egzaltirano ispričao i sledeće: „To što je danas G8, uskoro će biti G 14, ući će Indija, Kina, Brazil, Meksiko, Egipat… i ja ću morati da idem u sve te zemlje da kod njih potaknem svest o upravljanju svetskom ekonomijom. Ja sam jedini na svetu ko je do sada bio dva puta domaćin G 8, a sada postajem ne – nad – ma – šiv. Treći put! Zaista, jedini ko bi ga teoretski mogao nadmašiti je Fidel Kastro, ali nije imao sreće da pored dugovečnosti na vlasti ima i zemlju koja bi spadala u osam najznačajnijih na svetu. Inače to čime je Silvio ostavljao utisak na profesionalne lepotice, što nisu ni razumevale o čemu se tu radi, valjalo je da bude tajna i iznenadjenje za svetsku javnost obznanjeno na samitu 9. jula. Takvo ponašanje liči na infantilnu senilnost, ko može da garantuje da se on ne hvali frajlama pričajući i važnije tajne. No to je ono o čemu su Italijani dužni da razmisle pre nego što se naljute na druge koji ih smatraju površnim i neodgovornima.
Opaki londonski Gardijan u seriji svojih napisa osvanuo je 21. jula sa naslovom: „Berluskonijeva država – zemlja u kojoj narod ne sme da zna“. Bilo bi to tačno da nije dnevnika „La Repubblica“ i nedeljnika „L’Espresso“, a oni sem spasavanja profesionalne, nacionalne i moralne časti novinara i građana imaju i jedan stari račun njihovog gazde sa Berluskonijem. Naime većinski vlasnik Grupe „L’Espresso“, Karlo de Benedeti, poseduje 50,852 odsto vrednosti kompanije i spada među najveće svetske finasijske driblere. Vodio je Olivetti i prodao ga Acer-u za basnoslovne pare. U „Grupu L’Espresso“ spada još i „La Repubblica“, 23 druge novine (mahom lokalne), ugledni časopisi „Limes“ (izlazi i na srpskom), Micro Mega, National Geografic na italijanskom, 3 radio i 2 TV stanice, a ima 1.108 miliona evra bruto prihoda – 2008. Godine 1985. kada su se rasprodavale (privatizovale) firme u državnom vlasništvu, Romano Prodi je bio predsednik IRI – institucije koja je upravljala državnim firmama i vodila rasprodaju, pa je De Benedetiju, kao najboljem ponuđivaču, onako đuture prodao prehrambeni konglomerat SME. Tek što je posao obavljen, a tadašnji premijer, Betino Kraksi, (izvrstan premijer, odličan političar, ali slab na pare, pa je na kraju pobegao u inostranstvo da bi izbegao 14 godina zatvora zbog korupcije) pozvao je svog prijatelja Berluskonija i naložio mu da obara konkurs na kojem je SME prodat te da ponudi bilo koju cenu da bi dokazao da je SME prodat u bescenje. Jasno je bilo da će mu to biti višestruko nadoknađeno.
U trenutku kada Berluskoni dolazi po prvi put na vlast ne zaboravlja svog kompanjona i da bi ga zaštitio od zatvora postavlja ga, ismejavajući celu Italiju, za ministra pravde. Protesti, čak i njegovih saveznika su toliki da mora da mu oduzme pravosuđe i za utehu dodeli položaj ministra odbrane! Proces u kojem je Previti među optuženima, razvlači se, ali sve više postaje jasno da će optuženi zaglaviti u zatvor. Berluskoni pod hitno donosi zakon kojim spasava sebe – predsedik vlade se izuzima od sudske odgovornosti dok mu traje mandat. Previti, uplašen da će biti pušten niz vodu šalje pismo Silviju u kojem mu citira latinsku izreku: „Zajedno smo nastupali, zajedno ćemo i poginuti“. Previti je iz Kalabrije, a tamošnja mafija (zove se ndrangheta) pored oporog imena ima još oporiji osvetnički moral. Uzdrman, Silvio preduzima poslednji potez – po hitnom postupku donosi zakon kojim se osuđenici stariji od 70 godina ne šalju u zatvor, nego kući, uz obavezu da rade socijalno korisne poslove u dobrotvornim ustanovama. Zakon je stupio na snagu tri dana pošto je Previti napunio 70 godina i spasen zatvora. Za Previtija je to Happy End!Talentovani Silvio potplatio je sudije, finasijsku policiju, kog je stigao, tek konkurs je oboren i novi vlasnici su postali „prestanome“ (oni koji pozajmljuju ime) a svi su znali da rade za Silvija. De Benedeti je tužio, počeo je novi proces i posle 24 godine još nije definitivno gotov. Niz osoba je osuđeno, za davanje i primanje mita, samo jedna ostaje zaštićena – organizator Silvio. Zaslužuje da bude opisan njegov glavni partner u tom poslu, Ćezare Previti, advokat. Upoznao se sa Silvijem 1974. godine kada je bio administrativno postavljeni tutor maloletnoj Anamariji, jedinoj naslednici aristokratske porodice Kasati Stampa i kada je u njeno ime prodao Berluskoniju vilu San Martino u Arkoru (kraj Milana) za tadašnjih 500 miliona lira i to u sumnjivim akcijama, koje dotična nije mogla kad je odrasla nigde da realizuje, jer se radilo o firmama koje nisu bile na berzi, pa su joj oni „velikodušno“ otkupili te akcije za 250 miliona lira što je današnjih 150 hiljada evra. Samo nameštaj u vili vredeo je mnogo više. Posle tog posla, Previti prelazi u stalnu službu kod Silvija i kao takav dobija zadatak da iz Švajcarske donese novac kojim će korumpirati sudiju i šefa finansijske policije u gore narečenom procesu. Pritešnjen dokazima, on priznaje da je davao pare, ali da „ne zna ko ih je poslao na njegov račun“!
Onaj Silviov govor iz kojega sam izvukao naslov ima i deo za kraj: „Bićemo mi ovde i 2012. (kraj mandata premijera i izbor novog predsednika Republike Italije). Kako je moguća Italija bez nas.“ Dakle naš miljenik sanja lujevski san: „Država to sam ja“ i počinje, on, ja – pa – jajac da upotrebljava kraljevsku množinu.
Milutin Mitrović