Konačno je američki predsednik Barak Obama zadro u oblasti koje mu već na prvim koracima umanjuju popularnost. Pokreće, naime, reforme koje više nisu vatrogasno spasavanje ekonomije sa ivice kolapsa i kreće u pokušaje postavljanja principa na kojima bi Amerika mogla trajno i stabilno da funkcioniše.
Koliko god takva politika izgledala razumno, ona zapravo zadire u ogromne stečene interese, što koji put, kao u zdravstvu na primer, suprotstavljaju humanost profitu na bazi zloupotrebe ljudskih nevolja. Postoji jedna vrsta, ja bi ih nazvao, adrenalinskih cena – one kada kupac zbog nevolje ili radosti nije u mogućnosti da odvagne vrednost usluge koja mu se pruža, već pristaje na ucenu. Takve cene-ucene su karakteristične za dobar deo medicinskih i pogrebnih usluga, ili pak za one koje su vezane za venčanja, značajne godišnjice, rođenje deteta i uopšte za cene predmeta koji se kupuju sa emotivnim nabojem. Emocionalno napeta osoba nije u stanju da procenjuje protivvrednost ili najčešće nema kada da traži jeftiniju, odnosno realniju ponudu. Mnogo sofsticiranijim metodima korišćenja istog principa služi se berza, odnosno finansijski kapital u svom poslu maksimalizovanja prihoda. Upravo zadiranje u tu oblast preti da američkom predsedniku iz aktuelne izreke što sam je stavio u naslov izbriše ono „No“ i počne da slaže komadiće mozaika drame, čija je podvrsta – tragedija.
Sistem na opravci
„Biće to najveća normativna promena od Velike krize do danas“ najavio je predsednik Obama , svoju, kako su to već neki manje odmereni nazvali „revoluciju“ finansijske sfere, odnosno kontrole koja se na nju odnosi. Dotična maksi-reforma institucioniše znatno veću moć FED (Federal reserve – centralne banke), dajući joj zadatak da spreči buduće rizike „sistemskih kriza“. Na 88 stranica teksta iza kojega stoje Bela kuća i Ministarstvo finansija precizira se kako postići sledeća tri cilja: 1. izbeći ponavljanje kriza koje nastaju „širenjem kulture neodgovornosti“, 2. zaštititi štediše od „sivih“ proizvoda na berzi, 3. pojačati međunarodnu saradnju na tom polju preko institucija BCBS (Basel Committee of Banking Supervision) i Borda za finansijsku stabilnost. Na te poteze Obama je, kako sam tvrdi, bio prinuđen krizom globalnih razmera, ali i željom da ostane dosledan uverenju o potrebi očuvanja slobode tržišta.
Ova napomena istovremeno je odgovor i tržišnim fundamentalistima iz republikanskog tabora i neobuzdanim progresistima koji bi da ispišu iznova pravila finansijske sfere, ali i bankama i fondovima kojima bi odgovarala samo laka šminka sadašnje zakonske regulative. Srednji put je izgleda konačni izbor američkog predsednika u ključnim reformama koje moraju biti sprovedene. Jasno je da sva ona nadanja ili strahovanja od „komunizma“ nisu utemeljena, kao što nisu utemeljene ni neobuzdane kritike, da Amerika kreće od USA ka USSA – aluzija na USSR, skraćenicu za Sovjetski savez. Ko gubi ima prava da se ljuti, a politici je svojstveno da hipertrofira sve, pa i ljutnju. Ljutnja za sada ipak nije u prevelikim razmerama i to je, dakako, bila namera Obame – ne da se svađa nego da progura neophodne mere u okvirima podnošljivim za Kongres. Prođe li reforma, kako je predložena, FED će imati mogućnosti nadgledanja „sistemskih rizika“ ne samo kod banaka i drugih finansijskih institucija kada one već padnu na kolena, nego i preventivno, da bi sprečili ponavljanje većih rizika.
Zajedno sa Ministarstvom finansija biće stvoren novi organizam, National Bank Supervisor, koji ne bi umanjio nadležnost SEC (Securities and Exchange Commission) čiji je posao nadgledanje operacija na berzi, a koja se u slučaju ENRON pokazala kao korupciji podložan ogran, kada su političke okolnosti išle takvom toku na ruku. Urakljavanje cilja, kako se to u artiljeriji zove, želi se postići kreiranjem Consumer Financial Protection Agency, dakle agencije koja će štiti „potrošače“ na berzi i tako uspostaviti nadzor nad SEC da opet ne bi skliznula u nedozvoljene vode. To je istovremeno i organ nadzora nad ozloglašenim hedge fondovima, koji se ubuduće moraju registrovati kod SEC. U seriji mera postoje i one koje će ostvariti nadzor nad osiguravajućim agencijama i biti tako pod direktnom kontrolom Ministarstva finansija. Sve strane banke koje posluju na američkom tlu biće podvrgnute potpuno istoj proceduri kontrole kao i američke.
Ovaj pomalo dosadan, ali neophodan uvod razbija Pol Samjuelson konstatacijom da je izvršen „pravi izbor koji pokazuje da se želi temeljita promena u odnosu na Bušovo vreme“. Po njemu Buš mlađi je bio „najgori predsednik u 235 godina američke istorije“ jer je „zajedno sa svojom bandom nekompetentnih ekonomista zemlju stavio u ruke bankara što su kreirali finansijske Frankenštajne koje su nazvali derivatima“. Samjuelson, neumorni nobelovac, kome je sada 94 godine, a pre četiri i po decenije bio je savetnik predsednika Kenedija, ima i znanja i iskustva više nego bilo ko, te skreće pažnju da će biti „vraški teško za predsednika da prođe kroz vatru lobija, interesa i moći asocijacija banaka i osiguranja… mnogo je ljudi koji pate, gube zaposlenje, i najverovatnije se neće zaustaviti na tom nivou. Moramo se nadati, jer još nismo izašli iz krize, mi smo, nazvao bih to u jednom ’stanju’ kada se pad zaustavio, ali na dokaze o oporavku valja još pričekati“. Nadajmo se da Samjuelson neće biti žrtva sopstvene dosetke: „da su ekonomisti sasvim upečatljivo prognozirali devet od poslednjih pet recesija“.
Pakao za poreske rajeve
Ed Jingling, predsednik Američkog udruženja banaka preti da će namera da se stvori agencija za zaštitu interesa potrošača u sferi finansija dovesti u pitanje čitavu reformu tog sektora. Poslom zaštite klijenata treba da se bave banke, a sve drugo znači krnjenje njihovog poslovnog suvereniteta. Problem je jedino što ništa od predviđenih mera ne bi bilo potrebno da su banke upotrebljavale, a ne zloupotrebljavale svoja ovlašćenja. Drugi „prst u oko“ je žestoka kampanja američke administracije da tzv. poreske rajeve nateraju na transparentnost, odnosno da budu obavezni da daju podatke o klijentima na zvanični zahtev američke države. Trenutno se najžešća bitka bije sa Švajcarskom kojoj je dostavljen spisak 52.000 klijenata za koje se traže precizni izveštaji. Amerika ne brani svojim građanima da drže novac gde god hoće, ali zahteva da ima uvid u njegovo poreklo i da se na njega plaća porez na kamate.
Da bi se uspostavio uvid i kontrola nad novcem američkih građana i firmi van nacionalne teritorije doneta je Volontary disclosure – dobrovoljna prijava, koja prekršiocima nudi legalizaciju kapitala pod sledećim uslovima: pored uobičajene stope od 35 odsto na prihode od kamata, platili bi dodatnih 20 odsto i još 20 odsto kao kaznu na prihode od neprijavljenih kamata u inostranstvu. Praktično to znači da bi onaj ko ima 1 milion dolara negde u nekom „poreskom raju“ morao na akumuliranih 300.000 dolara kamata da plati 386.000 dolara ukupno. Ukoliko ne prihvati ponuđenu „olakšicu“ čeka ga kazan od 2,3 miliona dolara, plus sudski postupak u kojem može da dobije do 5 godina zatvora. Vraća li to Obama Ameriku na ona poreska vremena kada su ubice odlazile na robiju ne zbog ubojstava nego zbog neplaćanja poreza. Ukoliko ovaj deo ne bi uspeo onda bi se nedvosmisleno sav novac iz hedge fondova jednostavno prelio u poreske rajeve i mirno nastavila pljačka širom sveta. Još jedan ozbiljan problem je zahtev za smanjenjem CO2, koji će izuzetno povećati troškove u industriji i smanjiti američku i onako okrnjenu konkurentnost u svetu. To zatim znači pad vrednosti dolara i zahtev Kineza da kao najveći posednik američkih dugova imaju veći uvid u američke račune. U protivnom mogli bi da svoje rezerve transferišu u druge monete, što bi urnisalo dolar.
Silom prilika: Gazda Sem
Koliko god se predsednik Obama trudio da očuva sistem kakav jeste, da spreči kriminalne ekscese i da ponovo ojača socijalnu dimenziju države, koja Americi nije strana, toliko je sticaj okolnosti – panično spasavanje kompanija na ivici i preko ivice bankrotstva – učinilo da se struktura vlasništva poljulja, da sem nekoliko malo uvrnutih branilaca svetinje privatnog niko oko toga ne pravi buku. Čak ni oni koji su svu svoju teoretičarsku slavu zasnovali na borbi protiv ingerencija države u ekonomskoj sferi. Valjalo je spasavati davljenike i tada se za ideološko opredeljenje ne pita, jer da se dosledno reagovalo, puštanjem u propast, kako to tržištu dolikuje katastrofa bi dobila dimenzije kataklizme. Ovako je Ujka Sem, počeo da postaje Gazda Sem. Cifarski državna pomoć ide sledećim redom: fondovi Fanni Mae i Freddie Mac – 200 milijardi dolara, AIG – 170 milijardi, General Motors – 50 milijardi, Citigroup – 45 milijardi, zatim dubok jaz do švajcarske UBS – 5 milijardi, pa francuske BNP Paribas banke – 4 milijarde. Dopreti do podataka koliko je nemačka država uložila u spasavanje svojih banaka i kompanija nije baš lako. Postoji tvrdnja (Tagesspiegel) da je 1.238 preduzeća (i banaka) u redu za podnošenje računa državi. Ukupna vrednost nemačkog paketa dokapitalizacije, uslovljenog izborima što se primiču za manje od 4 meseca, iznosi 480 milijardi evra.
Ove nabacane sume treba da pokažu kako će liberalne kapitalističke države očas zamutiti svoju vlasničku bistrinu i silom računovodstva postati vlasnice banaka i kompanija. Mora se priznati visprenost onome ko je izmislio da se tu radi o vlasništvu na određeno vreme! Naime, pare date za dokapitalizaciju moraju se vratiti u određenom roku (najčešće 5 godina). Međutim, ako kriza potraje, a čak i optimisti joj ne vide upečatljiv kraj, onda neminovno država postaje vlasnik cele, ili određenog procenta kompanije. I šta tada. Hoće li to biti povratak na socijalizam? Mnogi priželjkuju neku varijantu kineskog društvenog sistema, zapravo isti oni koji su do nedavno pljuvali sve što podrazumeva bilo kakvu regulativu. Dakle regulativa (zakoni) i jaka država ulaze u modu, dok daju pare, a još uvek uvijeno, ali podmuklo se stavlja do znanja da je „demokratija najbolji sistem, ali ima manu da je po genetici spora i mlohava, a to smeta preduzetništvu i razvoju“. Svašta ćemo još čuti.
Nezdravo zdravstvo
Još jedna značajna, ali ne i poslednja namera, i klopka u isto vreme, za predsednika Obamu je reforma zdravstva. Prošle godine je Međunarodna zdravstvena organizacija objavila podatke po kojima je Amerika prva na svetu po količini para koje daje za zdravstvo, a tek četrnaesta na po kvalitetu službe. To je oblast u kojoj je privatni sektor, stekavši monopolski položaj, pokazao ono najgore što u njemu postoji. Američko zdravstvo obrće oko 2 hiljade milijardi dolara godišnje, pritom 17 odsto, ili upečatljivije 45,7 miliona građana, gde spada čak 8 miliona dece, nema nikakvu zdravstvenu zaštitu. Jedino u šta oni mogu da se nadaju je da će im neka dobrotvorna organizacija (najčešće crkvena) priskočiti u pomoć da ne bi umrli, jer nemaju konto u banci.
Republikanska opozicija, ali i neki demokratski senatori, piše američka štampa, opominju Obamu da bi mogao da „ne dobije dovoljno glasova za svoju reformu“. Klinton je pokušao 1993/94. ambicioznu reformu zdravstva, katastrofalan pad demokrata na mid term izborima prinudio ga je da odustane. Danas TV Fox, glasilo konzervativne Amerike, napada ne samo Obamin plan, nego i ABC TV koja ga je pustila da obrazloži šta želi da uradi. To što želi sadržano je u predlogu za novi zakon koji je uradila Kongresna grupa na čelu sa Tedom Kenedijem, i koji na 615 stranica objašnjava kako menjati stanje. Ukratko, namera je da država obezbedi sredstva (635 milijardi u narednih 10 godina) kako bi Amerika dostigla ono što Evropa i dobar deo relevantnog sveta već ima – medicinske usluge i za sve građane. Ne zadire se ni najmanje u prava privatnog sektora, ali se traži da osiguravajuće agencije ne mogu da primenjuju „pre-existing conditions“ – odbiju osiguranje hroničnih bolesnika; da se prizna mogućnost korišćenja generičkih (jeftinijih) lekova i niz drugih stvari koje ugrožavaju interese privatnih bolnica, farmaceutske industrije, medicinskih i opštih osiguravajućih agencija, čiji su lobi strahovito bogati i moćni. Odlučujuća bitka će se voditi u Congessional Budget Office – odakle se već čuje da će sa hiljadu milijardi osiguranje dobiti „samo“ 16 miliona ljudi. Nikada se za ratne ambicije prethodnog predsednika nisu tako energično tražili „racionalni“ razlozi. Ta bitka biće surovija i važnija od dokazivanja da republikanci nisu u pravu kad optužuju Belu kuću da uvodi „socijalističku medicinu“. Za tu raspravu najmanje ce biti važno što Obama kaže da je njemu uzor reforme klinika Mayo, gde su usluge najbolje, a cene za 20 do 30 odsto niže od drugih.
Ima li čega posle krize?
Ekonomista svetskog glasa, Žak Atali objavio je knjigu sa naslovom: „Kriza, a posle?“, pa evo nekih citata: „Posle jednog fantastičnog ideološkog karambola, banke i osiguranja vlasti u Americi i Britaniji spasavaju u suštini nacionalizacijom i obećanjem javnih para koje ne postoje. Privatni drug postaje javni dug. Sve zajedno ništa nije rešeno: kriza je još uvek na početku; recesija traje… uzleće pretnja da će recesija trajati dve, pet, deset godina… svetska finansijska kriza postaje ekonomska i polako se transformiše u socijalnu i političku krizu. Zatim će doći žestoka inflacija. Celokupna ideologija našeg individualističkog i verolomnog društva biće dovedena u pitanje. I demokratija zajedno sa tim. Valja razumeti da sve to ima svoj razlog u poremećaju odnosa tržišta i pravne države; takav poremećaj smanjuje potražnju, prebacuje je u dugove i stvara ogroman finansijski dohodak, legalan, ekstralegalan, ilegalan ili kriminalan. Došao je trenutak da sami sebe ubedimo kako raspolažemo ljudskim, finansijskim i tehnološkim mogućnostima da ta kriza bude samo incident na putu; da ćemo naći izlaz jedino ako ekonomske i finansijske informacije učinimo podjednako pristupačnim svima i u isto vreme; ako svetska finansijska tržišta, normalno budu regulisana od strane Planetarne pravne države; ako odbacimo te kockarske finansije; bankarski posao učinimo dosadnijim; ako na svetskom nivou bude uspostavljena kontrola rizika; ako bude izvršena revizija zarada; ako se izvrši striktno odvajanje tržišta od bankarske delatnosti i ustanovi precizna odgovornost, odnosno zaštite drugih od onoga ko ulazi u rizike; ako se na svetskom nivou organizuju veliki radovi trajnog ekološkog značaja, čemu neke zemlje već pribegavaju pojedinačno…“
Ostaje pitanje, koje nije ni malo cinično: šta ako tako ne bude? Smatram da su želje predsednika Obame dobrim delom na tom putu. No, jedno su želje, a drugo su moći – opak je podatak da kako otkriva svoje reformatorske namere njegov rejting pada – sa stabilnih 63 odsto pao je na 58 odsto. Nije procenat problem, nego tendencija, a ne uspe li on u Americi, svetu preti rusvaj ogromnih razmera. Jer će planetu definitivno preuzeti hohštapleri i šaralatani.
Jedan od ozbiljnih hroničara današnjice, Federiko Rampini, u knjizi „Deset stvari koje neće više biti iste“ piše pored ostaloga: „Sumirajući pomoć koju su države dale do marta 2009. godine dolazi se do zbira od 5.500 milijardi dolara (ne računajući manevre javnom potrošnjom kako bi se pokrenula ekonomija). Pojas za spasavanje sedam puta je veći od troškova rata u Vijetnamu, 23 puta veći od utroška za kosmički program Apolo, kojim je Amerika stigla na mesec i 47 puta veći od Maršalovog plana za oporavak Evrope posle Drugog svetskog rata“. Te brojke ulivaju, istina kiseo, optimizam da valjda ljudi nisu toliko nerazumni da bace bez efekta tolike pare.
Milutin Mitrović
broj 57/58, jul/avgust 2009.