Pre neki dan pešačio sam po Prevalu, planinskom delu iza Prizrena. Tamo sam sreo Zeka Morinu, i njegovu porodicu. On čuva koze. Ima 360 koza i osam šarplaninaca koji ih čuvaju. Sa porodicom, na tradicionalni način, on se kreće po planini od maja do oktobra. U dolini koja se naziva Tušovice, oni imaju privremeni smeštaj, prave kozji sir i žive kao što su njihovi preci živeli iz generacije u generaciju. Kada je vreme za prodaju, neko iz porodice odnese beli sir dole na pijacu u Prizrenu i prodaje ga za četiri evra za kilo.
Ja volim kozji sir. Za razliku od običnih mlečnih proizvoda ne sadrži holesterol. Razmišljao sam koliko malo parče kozjeg sira košta u Londonu. Da postoji sistem, sir g-dina Morine bi se sekao u male, fine kolutiće, pakovao i obeležavao pravilno kao ono što jeste – nešto organsko, prirodno, zdravo i prodavao bi se do trideset evra za kilo.
U Britaniji možete platiti nekome da idete i radite na pravoj farmi za godišnji odmor. Rekao sam g-dinu Morini da sam siguran da ako bi podigao još jednu kolibu, došlo bi dosta stranaca, osoblja EULEX-a i još po neko na Kosovu ko bi rado platio 150 evra za vikend da pomaže njemu i njegovim sinovima i rođacima da se penju po planinama i čuvaju koze i pomažu psima da se odbrane od vukova. Zbunjeno me je pogledao. Nije mu bilo jasno zašto bi neki stranac to želeo da radi.
 Zek Morina |
Vozio sam se iz Tirane u Podgoricu i prošao raskrsnicu novog puta koji ide do Kosova. Nije još završen ali danas se već možete voziti od Prištine do Tirane za četiri i po sata, a kada se završi, put će biti još kraći. Nekada je trajao osam i po sata. Danas se jako malo trguje između Albanije i Kosova. Pročitao sam negde podatak da svaka kosovska kompanija koja posluje sa slovenačkom ili srpskom kompanijom ima veći promet nego samo između Kosova i Albanije. To je možda preterivanje ali svakako važi za velike kompanije, kao što je IPKO iz Slovenije koja je vlasnik mreže mobilne telefonije i glavni je provajder kablovske televizije na Kosovu.
Albanci (iz Albanije), se žale da je teško probiti se na kosovsko tržište a Kosovarima su skladišta robe paljena u Albaniji jer lokalno stanovništvo ne želi da dolaze na njhovo tržište. Albancima je lakše da posluju sa Grcima i Italijanima nego sa Kosovarima, kojima je s druge strane, lakše da posluju sa Slovencima, Srbima, Hrvatima i tako dalje.
Ali novi put će promeniti ekonomsku geografiju regiona. Ove godine čuo sam da Albanci kupuju sve paprike koje mogu da nađu oko Prizrena, čak i pre nego što se pokupe sa polja. Potrebne su im veće zalihe zbog turističke sezone. Ako Kosovo bude samo par sati od luke Drač onda će slovenačke, srpske i hrvatske kompanije biti suočene sa sve većom konkurencijom od italijanskih kompanija koje će se proširiti iz Albanije ka tržištu Kosova.
Mali broj turista iz Albanije već ide na skijanje na Brezovicu u srpskoj enklavi Štrpce, pivo sa Kosova se prodaje u Tirani a srpski Delta supermarketi u Albaniji, koji se zovu Euromax, su puni hercegovačkih kobasica i drugih proizvoda iz svih delova bivše Jugoslavije.
Samo se nadam da će g-din Morina izdržati dovoljno dugo. Ako uspe, jednog dana italijanski preduzetnik će doći putem iz Albanije, došetati do Tušovice i naći ga. Reći će mu da sam ne proizvodi dovoljno sira ali da ga može povezati sa drugim proizvođačima zbog toga što zajedno mogu da urade nešto neverovatno? Pa, g-din Morina će mu reći da ponekad, visoko u brdima, on i njegove albanske koze i albanski psi naiđu na srpske koze i srpske pse i njihove vlasnike i pozdrave se, ali se zapravo ne poznaju. Stvar je u tome što oni ne prodaju sir u Prizrenu već u Štrpcu i možda Gračanici, i ako mogu, pošalju ga u Beograd. Ipak, posao je posao, a kozje mleko je samo kozje mleko.
A ako Italijan bude pametan, strpljiv i Kosovo se bude pridržavalo svih pravila i propisa EU, počeće da proizvodi elegantna mala pakovanja balkanskog, planinskog kozjeg sira, sa slikom g-dina Morine i prodavaće ga za trideset evra za kilo. Verujte mi, promene dolaze sa tim putem.
Tim Džuda
broj 57/58, jul/avgust 2009.