Kada je Džo Bajden, potpredsednik Sjedinjenih Država posetio Srbiju, Bosnu i Kosovo prošlog meseca, jedan od najvažnijih ciljeva posete bio je da se on bolje upozna sa situacijom na terenu. Nažalost ovo je bilo preko potrebno. Generalno gledano izraz “bolje nikakve nego loše vesti“ je tačan ali kada je u pitanju zapadni Balkan nikakve vesti u stranoj štampi se svode na stare vesti. Da li je to važno? Da, jeste. Ako postoji uvreženo mišljenje da je ovo nasilni region koji se stalno cepa, pun gangstera i ratnih bosova, sa nekoliko zgodnih tenisera radi dekoracije, onda su to zaista loše vesti.
Kada razgovaram sa obrazovanim, dobronamernim ljudima u inostranstvu koje zanima spoljna politika, često sam zapanjen koliko nisu svesni korenitih promena koje su se dogodile ovde u proteklih deset godina. Ponekad se čini da je svetlo ugašeno negde ubrzo nakon 5. oktobra 2000. i kada se ponovo pogleda region, novinari vide samo ono što žele da vide.
Kao prvo, o kome konkretno pričam? Ja pišem članke o ovom delu sveta za časopis “The Economist“. “The Economist“ je zainteresovan ali samo donekle. “The New York Times“ takođe ozbiljno izveštava ponekad odavde, kao i BBC, ili preciznije, internet izdanje BBC-a. Niko od nas ne izveštava (niti mu je dopušteno da izveštava, jer interesovanje nije toliko veliko), toliko često, ali možda dovoljno da pruži ljudima ideju šta se događa. Ali to je u principu to.
I to znači da na engleskom govornom području, jedino kada neki veći broj ljudi čuje za bilo šta o Balkanu jeste kada je priča spektakularna, ali kratka i po mogućnosti bizarna. Na primer: čovek optužen za ratne zločine se ne krije već prodaje lekove protiv impotencije. Ili, isti čovek, tvrdi navodno da mu je važan Amerikanac obećao da neće morati da ide u zatvor. Ili, još jedan deo bivše Jugoslavije proglašava svoju nezavisnost.
Sve nas to vraća, u jednom obliku ili drugom na ratne godine i strani stereotipi Balkana se samo potvrđuju. Jedan britanski istoričar je napisao je 1963. da je “legenda o ‘odvažnoj maloj Srbiji“’ koja je nastala 1914, “zasenila činjenicu da su u prethodnoj deceniji Srbi generalno gledani kao ozbiljna smetnja, nasilni varvari čiju bi megalomaniju pre ili kasnije sustigla kazna koju zaslužuje“. I evo nas sto godina kasnije i, ako zamenite reč Srbi sa Balkancima generalno dobijete, manje više tu sliku.
Evo šta ja mislim: zbog nedostatka stvarno rasprostranjenog, čak i umerenog pokrića ovog regiona u inostranstvu, velika većina stranaca jednostavno ne shvata koliko se on promenio. Naravno da je mogao više da se promeni i naravno da pokriće koje dobije nije cela slika. Da li sam u iskušenju da njuškam po sumnjivim radnjama nekih biznismena? Ne, nisam. Ne bojim se da će me pretući, ali se bojim njihovih advokata u Londonu. Ipak, ne morate da živite ovde da biste imali sumnjive i korumpirane ljude na položajima moći. Pogledajte samo britanski parlament, na primer.
I tako, pošto ovaj region nije dobro pokriven od strane medija u inostranstvu, kako to utiče na ljude ovde? Odgovor je jednostavan. Ako prosečni investitor, ministar unutrašnjih poslova ili turista smatra da su Srbi, Bosanci i slično megalomanski, nasilni varvari (sledeći put kada bude uopšte imao novca) možda će odlučiti da ulaže negde druge ili neće smatrati da je potrebno ukinuti vize za ljude ovde ili da se dopusti ovom regionu da bude primljen u EU.
Vi i ja znamo da su stereotipi o ovom regionu zastareli. Znaju to Ikea i Fiat, kao i mnogi drugi. Ali to i dalje nije dovoljno ljudi. Nakon 11. septembra i svetske finansijske krize, izveštavanje o ovom regionu se svelo na minimum, što bi možda bilo i dobro, da ne ide toliko na ruku stereotipima i na kraju ima loše dejstvo. Tako da je ovo balkanski izuzetak od pravila. Za Balkan je loše kada nema vesti o njemu.
Tim Džuda
broj 56, jun 2009.