Kada je Rambo Amadeus u Politici objašnjavao veliku učestalost letnjih kiša ove sezone i činjenicu da je Balkan dobio letnju klimu Indije, naslov je glasio „Sezona kiša, dakle požari“. Gospodin Pušić je još početkom jula (nije li pravo prezime za ovaj tekst?) posavetovao čitaoce da se osvrnu oko sebe i uklone sve zapaljive predmete jer nas očekuju požari. I zaista, prozne mudrosti ovog muzičara imaju nekog smisla – „nakon masovne elektrifikacije, uvođenja centralnog grijanja i izbacivanja šporeta sa otvorenim plamenom broj požara se smanjio mnogostruko…međutim, sada opet ulazimo u opasan period, period velikih vrućina i suša, gdje će neminovno harati gradski i šumski požari.“
I zaista, fotografije Akropolja iza koga bukte požari ne mogu da vas ostave ravnodušnim. Ali, nije samo Grčka pogođena sličnim elementarnim nepogodama. Naime, od početka leta u požarima širom Evrope izgorelo je 200 000 hektara šuma i šipražja, ali Evropska komisija upozorava da je to samo vrh ledenog brega za ono što nas očekuje u bližoj budćnosti. Kompjuterska simulacija budućih dešavanja govori da su požari samo uvod u promenu klime i ozbiljno narušavanje eko sistema. Iako, gledano za Grčku, postoje velike varijacije iz godine u godinu, te izgleda nemoguće predvideti trendove, naučnici se slažu u jednom – bilo da su u pitanju zagađenje planete ili pojedinačni piromanski ispadi – kriv je čovek.
Međutim, ma koliko piromana i smotanih pušača u društvu postojalo, ne možete zaobići činjenicu koje su i laici svesni – vreme se menja. U Evropi leta postaju duža, a u južnim predelima je sve manje kiša. IPCC (Intergovernmental Panel on Climate Change) je pre dve godine upozoravao da se na starom kontinetu generalno smanjuje ne samo broj padavina, već i dostupnost bilo kom vidu postojećih tekućih voda, te da će broj istih za 60 godina biti prepolovljen, što bi najviše trebalo da pogodi Portugal, pola Španije, Grčku, Tursku i Hrvatsku. Dalje, jug Evrope biće teže pogođen, ali to ne znači da ni mi ostali nećemo osetiti predviđen porast temperature (predviđen je za kraj ovog veka) u intervalu od 2,2 do 5,1 stepena Celzijusa. Osetićemo manjak hrane, pijaće vode, raznovrsnosti bio sistema ali i sopstvenog imuniteta. Da li ćemo živeti u, kako Rambo kaže, evropskoj Indiji ili beloj Africi, ostaje da vidimo.
A ako vam zdravlje nije toliko bitno, znajte da će promena klime uticati i na stanjivanje vašeg novčanika. Osim što bi mogao da bude usporen ekonomski rast, štete izazvane prirodnim nepogodama, pri kojima treba imati u vidu da smo mi prirodi zdušno pomagali u kreiranju ovih katastrofa, mere se ogromnim svotama novca. Čak i naša mala država je zbog prošlogodišnjih toplotnih talasa samo u sektoru poljoprivrede izbrojala pola milijarde dolara štete. Nije zanemarljivo, za državu sa BDP-om od nešto malo preko 30 milijardi evra. U svetu, ekonomski gubici od globalnog zagrevanja iznose više od 125 milijardi dolara godišnje, dakle više nego što bogate zemlje odvajaju za pomoć siromašnima, a prognoze su veoma mračne – šteta bi mogla za 20 godina da poraste na 340 milijardi. U toj bližoj budućnosti broj preminulih usled gladi, bolesti i vremenskih nepogoda mogao bi da poraste na pola miliona godišnje, dok sada uzima “samo” 315 000.
Na makro sceni, ova situacija bi mogla da izazove i političke posledice. Američke vojne i obaveštajne službe predviđaju da će jake elementarne nepogode izazvati masovne seobe i globalne zaraze, kao osnov za krize koje će rušiti vlade, podsticati terorizam, vojne intervencije, i destabilizaciju nekih delova sveta. Ovo liči na crne futurističke filmove – nema sunca, svuda je mračno dok se kroz koji prašnjavi oblak pomaljaju snopovi svetla uličnih svetiljki, gladni i prljavi ljudi tumaraju pustim ulicama, šefovi država se kriju pod zemljom, a tu i tamo se organizuje poneki pokret otpora…. Samo što u realnom životu ne postoji Gorštak star nekoliko stotina godina, koji uz rasnu lepoticu vraća sunce ljudima, ozelenjava napuštena prostranstva i veru u to da dobro uvek pobedi.
U realnom životu, ljudi nisu dobri ili zli, već samo apatični i lenji. Njih mrzi da prošetaju do kante i bace otpatke, da isključe svetlo kad izađu iz sobe, da se ne baškare u kadi dok ne istroše ceo bojler vode, da se zapitaju dokle će naftne kompanije diktirati cenu alternativno pokretljivih prevoznih sredstava… Njih mrzi da razmišljaju šta će biti sutra, šta će njihovi unuci jesti, piti i disati. Njima je važnije da budu moderno obučeni, da voze dobra kola, da ostavljaju utisak na bitne i nebitne ljude. Dok bukte požari, njima je dovoljno da odmahnu rukom i kažu “šta me briga, ne dešava se meni”. Ali jednog dana hoće. Svi to moramo da shvatimo.
Marija Dukić