Ustavni sud Italije je 7. septembra proglasio tzv. Zakon Alfani protivustavnim. Tim zakonom trebalo je da premijer Berluskoni zajedno sa predsednikom države i dva predsednika domova Parlamenta, postanu sudski nedodirljivim dok mu traje mandat. Sem Silvija B. ni jedna od pomenutih osoba na funkciji nema nikakvih problema sa sudstvom, pa je jasno kako je zakon bio namenjen njemu. Odluka je do nekontrolisanog besa dovela je Silvia B. u trenutku kada je verovao da mu ama baš niko ništa ne može, jer su oba doma Parlamenta usvojila zakon, a predsednik države ga i overio potpisom. Prokletstvo demokratije je da uvek postoji način da se obuzda volja za moći.
Ustavni sud u Italiji nije na nivou onoga u Americi, ali ume da donese i po neku nezavisnu odluku. Ovu, najnoviju doneo je sa 9 prema 6 glasova. Dakle, to što je pre mesec dana Silvio B. ugostio na večeri dvojicu sudija tog suda, sa nesumnjivom namerom da ih pridobije, imalo je samo efekat skandala, a ne i uspeh nameštanja presude. Posle najnovije odluke menja se mnogo šta izuzev premijerove volje da vlada po svaku cenu. Naime, u većini normalnih zemalja bio bi to dovoljan razlog da on podnese ostavku i raspiše prevremene izbore – bar tako piše britanska, španska i francuska štampa. Silvio B. reaguje, međutim, na sledeći način: „Ništa i niko mene ne može oterati sa vlasti“.
Čim je saznao za odluku suda banuo je (telefonom) u emisiju „Od vrata do vrata“, koju na državnom kanalu RAI 1, vodi njemu odani Bruno Vespa i započeo svađu sa prisutnima prethodno stavivši do znanja da je predsednik države Napolitano, „stari levičar“ (namestio mu klopku?), da je Ustavni sud doneo neobjektivnu političku odluku, da su sudije komunisti, da je štampa sva levičarska (dakako sa izuzetkom njegove privatne)… i tako redom. Čak je uvredio u studiju prisutnu demohrišćanku Rozi Bindi, vremešnu potpredsednicu poslaničkog doma, rekavši joj da je „lepša nego što je pametna“. Ona, dakako, ni najmanje ne nalikuje na njegove vamp minstarke i metrese. I još dodao da ga uopšte ne interesuje šta je ona u stanju da misli. Zatim je podjednako izbezumljen opet telefonski uleteo u političku emisiju „Matrix“ na svojoj TV, pa onda u neke radio emisije. Ako mislite da gubi glavu, grešite, on se kao Milošević najbolje snalazi u pat pozicijama. Međutim polako se ipak kruni i to je ono što oseća i zbog čega ludi.
Po građanskoj tužbi Karla De Benedetija, kojem je potplativši sudije 1991. godine oteo izdavačku kuću Mondadori, osuđen je Silvio B. (prvostepeno) neki dan na plaćanje 749 miliona evra naknade gubitka i sudskih troškova. Nema strašnije kazne nego bogatašu uzeti pare i to ogromne. A zahtev, odnosno presuda je enormna – skoro dva puta veća od kredita Svetske banke državi Srbiji za stabilizovanje budžeta. Njegov prvi partner u stranci PDL, Đanfranko Fini, sve jasnije mu okreće leđa i priprema tle da preuzme partiju, a samim tim i premijersko mesto. To su oni koji su ranije nazreli kuda manijakalnost vodi. Odbacivanje zakona o nedodirivosti otvara automatski četiri procesa koja su odložena do odluke koja je stigla pogubna po Silvia B. Zatim dolazi vreme šakala, a ima šta i da čerupaju, jer se Silviova imovina računa na 6,5 milijardi evra. Neki od „colonnella“ – apartčika u vrhu – već opipavaju mogućnost prebega u druge partije.
Vrag odnosi šalu. A baš je sve teklo kao u modernoj bajci. Svoj rođendan Silvio B. je proslavio dodelivši 500 stanova nastradalima u zemljotresu u Akvili. Ponašao se kao da im to on lično poklanja. Partijska mašinerija ga je proglasila Svetim Silviom od Arkora (to Arkore sam objasnio u nastavku br. 6 pod naslovom „Nisam svetac“), formirali su klubove simpatizera i pravili propagandni cunami kakav ni Mao Cedung nije imao. Pevali su mu: „Predsednik je samo jedan / Svih je hvala vredan / On vodi nas“… Kao partijska himna vrti se pesma: „ Živela Italija / Ona što veruje u tvoj san / Predsedniče mi smo tvoji / Nije loše da Silvio postoji“. Onda opet vihor partijskih zastava i pesma: „Tu smo zbog tebe / Srcem i dušom / Ko jedan glas / Silvio Grande / Ti vodi nas“. Pa nova pesmica uz video razdragane mase koja kao refren ponavlja: „Silvio – Nobel za mir!“ E za taj Nobel, iako nikada nije bio ni predlagan, će da se ubriše posle odluke suda. Jedan od procesa koji stoje Silviu B. za vratom, a sada je moguće da se nastavi, je i za korupciju levičarskih senatora da bi oborio prethodnu Prodijevu vladu. Dakle, mehanizam počinje da škripi.
Sudstvo je postalo kost u grlu svemoćnog. Ne manje smeta mu ono malo štampe koja ga secira i sve više voditelja i satiričara na državnoj TV što se sprdaju sa njim. U jednoj burlesknoj emisiji na „komunističkom“ RAI 3, upriličen je, povodom rođendana premijera blok pod naslovom „Lost in WC“. U verno rekonstruisanom ambijentu raskošnog WC-a iz Silviove rezidencije voditeljka Serena Dandini, kostimirana kao Merlin Monro, peva: „Happy birthday Mr President“ asocirajući na Merlininu čestitku J.F. Kenediju. A onda nastupaju golotrbe lepotice koje ponavljaju dijalog tajno snimljen svojevremeno u WC-u rezidencije mobilnim telefonom i evidentiran u sudu kao dokazni materijal za prostituisanje i fiksanje kokainom. Najdirektniji je voditelj emisije „Nulta godina“, Mikele Santoro (svojevremeno je snimio celu svoju kontakt emisiju na mostu u Beogradu u vreme bombardovanja). On i njegovi saradnici nemilosrdno i dokumentovano cepaju Silvia B. toliko da posle svake emisije započinje skupštinska debata o pravu vlade da zabrani njihovo emitovanje. Pošto mehanizmi uhodane demokratije to nikako ne omogućavaju počela je taktika krunjenja emisije time što je jedan od ključnih saradnika tužen za uvredu, time po pravilniku može da izgubi ugovor sa RAI, a drugome prete preko telefona i ostavljaju metke u kolima što je (mafijaški) znak da će biti ubijen. Gotovo da više nema kritičnih voditelja i emisije koje vlada svim mogućim pritiscima ne želi da skine sa programa. Na demonstracije u prilog slobodi štampe izašlo je u Rimu 60.000, po proceni policije, odnosno 300.000 po proceni organizatora – Udruženja novinara. Istina je negde na sredini i ne bi se reklo da je naročito optimistična.
Na više puta iskazano nezadovoljstvo vlade podacima ISTAT – državne statistike, koji ne ulivaju optimizam, ministar za privredne aktivnosti Sakoni, angažovao je privatnu agenciju da u ime njegovog ministarstva daje statističke podatke. Teško podacima ako se ne slažu sa voljom vlasti. Huan Luis Sebran, jedan od osnivača španskog dnevnika „El Pais“ stajući u odbranu štampe u Italije, a proglas u tom smislu potpisalo je na stotine evropskih intelektualaca, eksplicitno tvrdi da nema razlike između Čavesa i Berluskonija. Sve više je onih koji prave paralelu između Putinovog razračunavanja sa novinarima, kojih je od njegovog dolaska na vlast ubijeno preko dvadeset i Berluskonijevog, gde još niko nije ubijen, ali pretnje smrću postoje. Hoće li panika koja hvata Silvia B. dovesti do otvorene upotrebe sile, više nije samo retoričko pitanje. Sledeći korak u eskalaciji je pretnja da će on svoj (privatni) narod masovno izvesti na ulice. Vrlo je moguće da tada dođe do nereda, jer ekstremni protivnici tvrde da će tada izaći i oni. Kako bi mu dobro došao jedan ulični haos pa da zavede red! Silviovi službenici i partijski funkcioneri tvrde da bi po najnovijim anketama 78,2 odsto Italijana glasalo za Silvia B. te da bi njegova partija bila prva (36%) ispred demokratske za 11 procenata. On za svoje debele pare može da bira prognoze kako mu se sviđa. Uspe li da izvede Italijane da demonstriraju zbog njegovih ličnih interesa Silvio B. će još jednom potvrditi čudne puteve popularnosti. On mene podseća na Cecu Ražnjatović, oboje su vlasnici fudbalskih klubova, oboje su izvedeni pred sudove, a narod ih sve više obožava. Ljubljana je ovih dana zatrpana bilbordima sa Cecinim slikama na kojima piše: „Na vreme nabavite kartu – gostuje CECA“. Narod obožava tu vrstu ljudi: sumnjivo uspešnih, bogatih i kvarnih.
Milutin Mitrović