Postoje generalno dve vrste skandala, a u ovoj rubrici o njima je reč. Jedni su seksi, a drugi politički. Postoje i finansijski skandali, ali su oni, uglavnom podgrupa političkih, jer nema krađe novca, a da ne stoji politička logistika iza njih. Postoje i dve vrste ličnosti: tzv. konfliktne, one koje poseduju „gen“ za izazivanje sukoba, kakav je bio naš Milošević i kakav je danas Berluskoni, na primer, koje eskaliraju sukobe svuda oko sebe, a kada konačno počnu da napadaju i sopstvene poslušnike onda je jasno da im se približava kraj. Druga vrsta su, kako to Italijani kažu – „bonisti“, uslovno rečeno dobričine, oni koji pokušavaju upravo da smiruju sukobe kako bi se energije koncentrisale na progres društva. Primer je Obama. Naš Silvio B. ušao je u fazu apsolutnog haosa, kada Newsweek naslovljava svoj izveštaj iz Italije: „Berluskoni – finalni sukob“.
Evo šta se dešava: Devetaesti po redu zakon „Ad personam“ – smišljen da služi interesima Silvia B. eksplodirao je novim skandalom. Kada je ustavni sud odbacio tzv. zakon Alfani, kojim je trebalo da četiri najviše političke ličnosti postanu nedodirljive i za susdtvo, Silvia B. konačno je uhvatio strah da na obnovljenim procesima može biti osuđen i iz premijerske fotelje odleteti, ipak ne na električnu stolicu, ali na odsluženje kazne u neki od prepunih italijanskih zatvora srednjevekovnih uslova preživljavanja. Hitno je dao nalog svom najvernijem advokatu, već pominjanom Gediniju, da smisli novu varijantu spasavanja od zatvora. Nije džaba, kako sam tvrdi, potrošio na advokate 200 miliona evra. Gedini je smislio novi zakon kojim bi se skratio sudski postupak, sa sadašnjih 9 na 6 godina, posle čega bi procesi zastareli, ako nisu rešeni. Izglasa li se takav zakon Silviu B. bi zastareli svi procesi koji su mu za vratom. Prvi problem je nastao kad je trebalo naći ko će biti predlagač u Parlamentu i čije ime će nositi zakon. Ministar Alfano, predlagač neslavne treće zvanične verzije zakona o nedodirljivosti premijera, odbio je da žrtvuje svoje ime. Prvi zakon te vrste predložio je naivni poslanik Ćirami, pa kad je amandmanima prerađen isključivo u korist Silvia B. nesrećni Ćirami je podneo zahtev da se briše njegovo ime. Sledeći je zakon nosio ime Skjafini, pa predlog koji je propao – Pekorela, pa pomenuti Alfani. Svi su završili tako što ih je vrhovni sud odbacio kao protivustavne. Tvorac najnovijeg zakona Gedini, nije želeo da se baš dotle sroza te da žrtvuje i svoje ime. Onda su ćušnuli jednog poslanika autsajdera koji se ipak pobunio, dodali su mu imena jos dvojice poslušnika i kao takav je trebalo da krene, i to u ubrzanu proceduru, ali je opoziciji bilo dovoljno da se deklariše protiv i da skrsti ruke, jer je rušenje krenulo iz samih redova vladajuće koalicije. Polako se formuliše konstatacija bajke o tome da je kralj go!
Čak i za italijanske uslove, Silvio B. je malo preterao. Donese li se takav zakon oko 100.000 kriminalaca bi, kao kolateralna šteta, bilo oslobođeno odgovornosti. Čak i za podanike Silvilenda to je previše. Na primer, na slobodu bi izašao vlasnik kompanije „Parmalat“, Kalisto Tanci, koji je svojim mahinacijama opelješio 86.000 akcionara u ukupnom iznosu od 11 milijardi evra. Pored njega profitiralo bi još 99.999 kriminalaca da bi se spasao onaj najveći koji već 15 godina upropašćuje Italiju. Pošto je već donet zakon o aboliciji, za one koji drže pare u inostranstvu, Tanci bi mirno mogao da vrati novac iz nekih od ostrvskih poreskih rajeva, plativši samo 5 odsto za njegovu legalizaciju, a nesrećni akcionari ostali bi definitivno pokradeni. Prvi se pobunio predsednik doma poslanika Parlamenta Đankarlo Fini, suosnivač Berluskonijeve partije PDL i tražio da se zakon donese uz uvažavanje stavova opozicije, jer se radi o materiji koja mora da ima trajno dejstvo. Onda su digli glavu još neki kojima je ostalo bar malo digniteta, ili bar računice da Silvio B. neće još dugo, a ne žele da odlete sa scene zajedno sa njim.
Kad jednom pertla popusti same cipele spadaju. Tako je krenula serija negodovanja, koju predvodi višenarečeni Fini (opširnije o njemu u nastavku br. 10) sve jasnije se distancirajući na pitanjima poštovanja institucija, položaja imigranata uz davanja prava glasa i njima, te donošenja bitnih reformi samo uz saradnju sa opozicijom. Fini zna šta radi, to je njegova ponuda opoziciji za saradnju kad Slivia ne bude na vlasti. Da bi obuzdao Finija i njegove sledbenike, Silvio B. je prvo pustio s lanca novodovedenog urednika sopstvenog lista „Il Giornale“, Feltrija kome je dao godišnju platu od 2 miliona evra znajući da taj neće ustuknuti od prljavih poslova. Imenovani je bespoštedno napao Finija, preteći nekim škakljivim dosijeima, na šta ga je Fini jednostavno tužio sudu, pa neka javnost sazna šta je istina. Silvio B. opet sa tim „nema ništa“ – štampa je slobodna, on se ne meša. Taj fijasko je zamenjen akcijom podjednako poslušnog predsednika Senata Skifanija. Bio je anonimni advokat na Siciliji kad ga je Silvio iskopao iz provincije i doveo u Rim. Dotični Skifani zapretio je, nesumnjivo po nalogu Silvia B. raspisivanjem prevremanih izbora ukoliko se redovi koalicije ne zbiju u jedinstveni front. Fini je odgovorio da tako mogu samo oni da izgube, što njega ne tangira. Sledećeg dana Silvio B. je dao izjavu da njemu nikada nije palo na pamet da raspisuje izbore. Šamar po grubom obrazu poslušnog predsednika Senata. I uzgred opomena sopstvenim šakalima iz Parlamenta da malo smire igru. Ti Silviovi agitpropovci meni liče na one Maore – ragbiste, koji se nacrtaju po licu, keze, mlataraju rukama, pleze i dreče ne bi li uplašili neprijatelja. Njihov show sve manje pali.
A onda je Roberto Savijano, pisac kultne knjige „Gomora“ o mafiji, čiji se tiraž meri milionima primeraka, napisao otvoreno pismo premijeru koje počinje rečima: „Predstavljam samo sebe i nikog dugoga; moje reči i moj poziv pisca. Pozivam vas da zakon o skraćivanju trajanja sudskih procesa povučete i to učinite u ime odbrane pravnog poretka…“ Iako je Savijano rekao da predstavlja samo sebe, u roku od četiri dan redakciji dnevnika „La Repubblica“ koja je objavila pismo, stiglo je 270.000 pisama podrške i to pretežno od intelektualaca. Ministar za kulturu Sandro Bondi, nekadašnji socijalista, unjkav kao provincijski župnik i uplašen kao zec, izjavio je: „Stidim se intelektualaca, naravno ne baš svih“. Svoju odanost gazdi pretočio je u rođendansku odu, koja mu je verovatno i donela resor kulture i umetnosti. Pesma me je neodoljivo podsetila da sam nekada davno imao na Commodoru program koji se zvao „Poezija“. Ubaci se odgovarajući broj imenica, zamenica, glagola, priloga, predloga, sveza… pritisne ENTER i počne da iskače bezbroj varijanti pesme kako je kompjuter zamišlja. Evo, na šta mislim – ovo su stihovi ministra za kulturu: „Život začinjen / Život napredan / Život progonjen / Život voljen / Život blještav / Život životan… meni se takvo ulizištvo gadi pa ne bih dalje da citiram. Pisao je i Šešelj ode Titu, ali ne tako ljigavo.
Ipak su veseliji seksi skandali pa ću bar navesti da je ona Noemi Leticija, Lolita – od koje je počelo krunjenje (opširnije u nastavku br. 1 i dalje) postavši punoletna i zvezda, angažovala sebi menadžera da je „promiče“ kako bi Hrvati rekli, a dotični ima za vratom proces pod optužbom da se zakulisno u svojoj agenciji za „pratilje“ bavi prostitucijom. Igrom slučaja, ili ne, krug se zatvorio onako kako su svi sumnjali. U međuvremenu Veronika Lario, alias gospođa Berluskoni, preko svojih advokata nastoji da ubrza razvod „zbog krivice“ i tvrdi da Silvio B. bezuspešno usporava susret sa istinom. A ta istina u brakorazvodnoj tužbi vredi 8 milijardi evra, koje valja podeliti među bivšim supružnicima.
Londonski skandalSkandala ima svugde samo je razlika u nivou. Lično mislim da ljudi imaju prava da saznaju sve o javnim ličnostima. Problem je u polupismenom nivou draškanja niskih strasti čitalaca tabloidnim izmišljotinama. Evo kako izgleda skandal koji je netom potresao London: Dajana Dženkins, supruga Rodžera Dženkinsa, jednog od najbogatijih britanskih bankara, rešila je da napusti London, jer joj se smučio snobizaam i ispraznost tamošnje aristokratije. Zašto mi o tome? Zato što je pravo ime Dijane Dženkins, Sanela Katić, što otkriva da su joj roditelji, pre 36 godina, kada se rodila, bili jugo sirotnja kad su ćerki dali ime margarina. Tada je, na tlu ondašnje nam domovine, najpopularniji slogan glasio: „Margarin Sanela, daje vam snagu“. Doživela je strahote bombardovanja Sarajeva, uspela da se iz njega izvuče i preko Hrvatske stigne u London. Rintala je k’o skot spremajući tuđe stanove, perući stepeništa i učeći vredno jezik. Bivalo je da po nedelju dana gricka jednu tablu „Toblerona“ jer za više nije imala para. Njen napor i istrajnost urodio je plodom i uspela je da postane sekretarica u banci. Dovela je i roditelje, ali ne i brata, koji je nestao u ratu. Lepa i vredna zapela je za oko pedesetogodišnjem direktoru, koji se njom oženio. Mora biti da je izuzetna kada se za nju zalepio bankar poreklom iz jedne od najstarijih aristokratskih porodica i sa 50 miliona evra godišnje prihoda. Ušla je u visoko društvo. Njena bistrina, komunikativnost i muževljevo bogatstvo obezbedili su joj prijateljstvo sa značajnim ličnostima. Među njima bezopasni Elton Džon i opasni Džordž Kluni, sa kojim je osnovala fondaciju za pomoć deci Darfura. Kada se zahuktala finasijska kriza njeno blisko prijateljstvo sa suprugom katarskog šeika omogućilo joj je da nagovori bogataša da uskoči sa nešto novca kako bi spasao banku koju vodi njen suprug. Na račun londonskog centra Berclays banke leglo je 8 milijardi evra. To je spas! Tada više nije morala da guta to što su je blazirane aristokrate tretirali kao da ju je muž izabrao sa nekog kataloga „ponude ženskinja sa Istoka“. U saglasnosti sa mužem pokupila se i otišla da živi na relaciji: Kalifornija, Havaji, Malibu. Kad se muž penzioniše za godinu – dve pridružiće se i on. Dotle će ga povremeno posećivati u Londonu bez naročite želje da viđa još koga. Poenta je u tome što je i ona figurativno rekla: „Kralj je go!“ Ono što su svi znali i videli, samo nije bilo nikoga, pre nje, da to otvoreno kaže. |
Miltutin Mitrović