Film „Lice s ožiljkom“ (Scarface – 1983.) Brajana de Palme, u kojem Toni Montana (Al Paćino) pravi ršum vladajući opakim muškarcima i lakim ženama, bio je pravi hit. Trebalo je 26 godina da Silviu B. uoči Božića, neki psihopata, ureže ožiljak na lice bacivši na njega minijaturnu suvenir maketu Milanske katedrale, da dobijemo još jedno slavno lice sa ožiljkom. On je, dakle, treći, jer je ime smislio i prvi upotrebio 1932. Hauard Hoks za svog filmskog glavnog junaka gangstera koji vlada Čikagom u doba prohibicije. De Palmin Toni Montana kao drugi vlada Floridom i diluje drogu. Treći, Silvio B. vlada Italijom, a pre ulaska u politiku bio je suđen takođe za trgovinu drogom, ali je oslobođen „zbog nedostatka dokaza“. Moguće je da su mu namestili to suđenje, a je l’ vam palo napamet kako to da tako nešto ne podmetnu ni vama ni ljudima koje poznajete.
Ostajem pri ovom trećem, koji je i moj junak i to zato što je on zapravo „junak našeg vremena“. Do sada sam dovoljno napisao o njemu da bi bilo potrebno još objašnjavati zašto je on junak našeg vremena. Napisao sam čak čitavu knjigu o tom našem (postmodernom) vremenu u kojem junaci izgledaju, kao on, kao onaj Madof, kao Jezda i kao Dafina… Dakle, Silvio B. je izjavio da nikada pre ulaska u politiku nije pokretan sudski postupak protiv njega, a da je od ulaska u politiku suđen 106 puta (njegov portparol povećao je na 109 puta, dok je ćerka Marina rekla: „Budimo ozbiljni, dovoljno je i 26 puta koliko je tata zaista suđen), da ga je sudilo 918 sudija ukupno, što je sve zajedno dokaz politizacije sudstva. On je čovek koji ne laže, ali ima neverovatan talenat slobodne interprtetacije istine. Jer uprkos tvrdnji da ga sud nije poznavao pre ulaska u politiku, ganjale su ga sudije za utaju poreza (1985.) uz optužbu ga je na ruke poreskim policajcima isplatio 230 miliona lira (115.000 današnjih evra) mita, pa su ga jurili zbog one droge (1989.), zatim zbog mahinacija pri kupovini izdavačke kuće Mondadori (1991.), pa oko njegove osiguravajuće agencije Mediolanum Vita (1992.), pa za lažno svedočenje (1993.) oko plaćanja fudbalera u njegovom timu Milan, i još za lažni bilans njegove firme Publitalia. Dakle u politiku je 1994. godinu ušao sa već pristojnim dosijeom. Lično mislim da jedino ne laže da je dao ogromne pare advokatima, možda ne baš 200 miliona evra, kako tvrdi. U Italiji nema procesa koji se ne može „zaobići“ uz pomoć para. A njegovi su poslovi brojni i upadljivi.
Istina je da su ga od kada je na vlasti mnoge istražne sudije „nameračili“, jer ko njega strpa u zatvor dobio bi fantastičan poen u karijeri. Čak je i onaj čuveni španski sudija Garson, koji je jurio i Pinočea, stavio Silvia B. na listu za hapšenje, al ga je izvadio dvostruki imunitet, nacionalnog i evropskog parlamentarca. Izbori za evropske poslanike u Italji su daleko najvažniji, jednima zato što donose 14.000 evra mesečne plate (poljski parlamentarci su doskora imali samo 800 evra) zbog čega je EU htela da unificira plate, ali se ispostavilo da to pravno nije moguće pa je apelovala na Italiju da se koriguje na nivo Nemačke i Francuske, a to je pola iznosa. Drugima zato što daju imunitet na celoj teritoriji EU. Sigurnosti radi Berluskoni je sebi i svojim najbližima obezbedi oba imuniteta i nacioanalni i evropski. Ne sećam se tačno koji je gangster smislio i rekao: „Amerika je najdemokratskija zemlja na svetu samo treba imati mnogo novaca da bi se u demokratiji uživalo“. Berluskonijeva opsesija je da Italija postane baš takva mala Amerika.
U sedmom nastavku ovog feljtona, pod naslovom „Silvio B.“ (jula prošle godine) napravio sam tabelarni pregled njegovih 19 suđenja i kako su okončana. Više od toga nije mu se sudilo bez obzira na tvrdnje njegove, njegovog port parola i njegove umerenije ćerke. Pomenuo sam tada da je kao premijer najviše vremena upotrebio da donese zakone koji su njemu lično od koristi (ad personam) a sada ću ih i nabrojati:
| 2001. a) Ukidanje lažnog bilansa kao krivičnog dela. b) Dokazi iz inostranstva gube važnost. c) Poreski štit (opraštanje odgovornosti onima koji vrate pare iz „poreskih rajeva“) 2002. a) Zakon o legitimnoj sumnji – pravo da tuženi menja sud. b) Konflikt interesa, zakon na nivou pravne komedije. c) Zakon „Pekorela“ (Silviov advokat i senator) ukidanje prava na proširenje tužbe. |
2003.
a) Zakon Skifani – imunitet za premijera i druge glavne ličnosti. b) Zabrana prisluškivanja. c) Zakon Tremonti bis ukidanje poreza na superprofit. d) Ukidanje zakona kojim Rete 4 (Berluskonijeva mreža) mora da pređe na satelitsko emitovanje i time smanjenje troškova. e) Pooštrenje prodaje dekodera, kako bi monopol dobio Silviov brat Paolo.
2004.
a) Zakon Gaspari – o telekomunikacijama koji apsolutno favorizuije tri privatne Silviove mreže, a otežava pristup SKY u italijanski prostor. b) Zakon Ćertoza, o proglašavanju Silviove vile za bahanalije kao „državan tajna“. c) Suspenzija zakona o nedodirivosti obalskog pojasa (još iz antičkog Rima) da bi Silvio izgradio podmorsku luku u pomenutoj vili na Sardiniji.
2006.
Zakon Ex Ćireli – skraćenje roka za zastarelost (kako bi otpali neki procesi protiv Silvia B.
2008.
a) Zakon o blokiranju procesa koji se vode protiv Silvia B. b) Dopuna zabrane prisluškivanja. c) Zakon Alfani – sudski imunitet za najviše ličnosti.
Neki od zakona se ponavljaju što znači da je predsednik republike odbio da ih potpiše pa je rađena nova verzija. Krajem prošle godine pojavile su se tri nove verzije zakona o imunitetu premijera s tim što se njemu dodaju, kako gde, i druge ličnosti (predsednik Republike, predsednik vrhovnog suda itd) kako bi bilo manje upadljivo, jer je zakon Alfano vraćen parlamentu kao protivustavan. Ti nacrti zakona su 2010. pravno-politički hit. Pošto je prilagodio najveći broj zakona svojim potrebama, Silvio B. je rešio da se u toku ove godine pozabavi i promenom Ustava. „Jedan moderni lider – piše u Silviovim privatnim novinama „Il Giornale“ – ne može da vlada i vodi zemlju prema Ustavu pisanom pre više od pola veka za jedno drugo vreme i druge ličnosti“.
Budući da je ovaj feljton koncipiran kao ona stara niška „Morava“ u zelenoj kutiji na kojoj piše: „po ukusu miliona potrošača“, to je neophodno vratiti se onim vedrijim staranama Silviovog života. Kad je mlatnut po licu, i slikao se okrvavljen da bi ceo svet video kako „opozicija seje mržnju“ obećao je da će njegova partija (PDL) preimenovati u: „Patija ljubavi“. Malo se preračunao pa je ubrzo preskočio preko te ideje, jer „Partija ljubavi“ već postoji u Italiji od 1991. godine, a osnovala ju je porno „zvezda“, čuvena Ćićolina (Čvarčić) naturalizovana Mađarica Ilona Staler. U statutu te partije pisalo je da je to jedina „horizontalna“ partija. Pre osnivanja partije Ćićolina je bila poslanica Radikalne partije i izabrana u Parlament sa najvećim brojem glasova posle predsednika radikala. Ćićolina je pokušala da se kandiduje i u rodnoj Mađarskoj, ali su se tamošnji birači pravili da je nisu ni primetili. Od nje je partiju nasledila suosnivačica i takođe porno „zvezda“ Italijanka Moana. Njeno pravo ime je Ana Moana Roza Poci, a otac joj je bio istaknuti nuklearni naučnik! Eto u kakvo društvo naš Sivio B. umalo nije skliznuo.
Britanski Guardian objavio je tim povodom članak pod naslovom na mešavini engleskog i italijanskog: „Politics alla puttanesca“. Jedna od odličnih vrsta špageta nosi naslov Alla puttanesca1 (ili „Kurvanjski“, u prevodu). Britanska štampa, a ponajviše The Economist, seku italijansku politiku i premijera uzduž i popreko. Poslednji tekst The Economista nosi naslov: „Time to say addio“ (Vreme je za reći zbogom). Posle opisa Silviovih nedaća – presuda da plati 750 miliona evra odštete komapaniji CIR Carla De Benetija, svog najljućeg neprijatelja i jednog od vlasnika dnevnika „La Repubblica“, u brakorazvodnoj parnici mu je supruga Veronika postavila zahtev za alimentaciju od 43 miliona evra godišnje, onda mu je njegov najbliži saradnik i suosnivač partije PDL Đanfranko Fini okrenuo leđa nazvavši ga „apsolutni monarh“ s kojim hoće da sarađuje, ali ne i da mu služi i konačno je masa mlađarije (300 do 500 hiljada njih) izašla na ulice da demonstrira protiv njegovog samovalašća. Na kraju The Economist konstatuje da onaj ko posle njega dođe moraće da vrati Italiju u devedesete godine, kada je Silvio došao na vlast, i da počne sve iznova. Istina nalaže da se kaže kako su udarac i krvavo lice doneli povećanje Silviovog rejtinga za 6 do 8 poena (različite ankete), a i da ga je još ranije časopis Rolling Stone proglasio rokerom godine. Njegovi stručnjaci za publicitet prerežirali su video kandidaturu Silvia B. za Nobelovu nagradu za mir od prošle na ovu godinu, jer je prošle godine iz skromnosti kao odustao de ne bi preoteo nagradu Obami! Priložen je taj video pa ko voli nek pogleda.
Tekst himne Silviu glasi:
Mir može uspeti
Ove reči ponavljam bez odustajanja
I vetar će razvejati misli
I svet će slušati.
Mir može uspeti
Ugledaj i ti
Abruco će se probuditi
Sneg i sunce će se sresti
I tvoja ruka je tu
Postoji jedan Predsednik, uvek je tu
Koji nas prati
Tu smo zbog tebe
Srce i duša
Nobel za mir
Silvio je veliki
Tu smo zbog tebe
Jednodušan hor
Jedan jedini glas
Silvio, Silvio je veliki!
Uz ovu somnambulnu himnu ide i zvanična kandidatura koju su potpisali istaknuti političari (njegove privatne partije), poslovni ljudi (zaposleni kod njega) i intelektualci među kojima je i ime Lorian Lana. Ona je „istaknuta pesnikinja“ koja je napisala stihove za himnu Silviu. Mnogo više nego pesničkim talentom (zajedno sa Silviom pisala je stihove za šlager: „Vreme rumbe“) pleni ona izgledom dobrodržeće samostalke nalik na Saru Džesiku Parker iz „The Sex and the City“.
Sve najbolje!
1 Recept za špagete alla puttanesca glasi: 400 grama pradajza oljuštenih (pelati), 2 češnja belog luka, 1 dl. Maslinovog ulja, origano, biber, tucana ljuta paprika, 50 grama kaparija, 60 grama crnih maslina bez koštice, dosta peršuna i 400 grama špageta (najbolje su linguine sottili – pljosnati, kao rezanci, a ne okrugli).
Zagrevati maslinovo ulje i na njega staviti beli luk dok ne dobije boju lešnika (zatim izbaciti) , dodati kaparije i masline samo malo da procvrče, zatim usuti paradajz, papričicu i origano i to kuvati prema ukusu (u Rimu se kuva kratko, u Napulju dok ne postane kompaktan sos. Pred kraj dodati jednu konzervicu ringlica (ili svežih inćuna) ali samo jedan minut da vri i na to sipati spagete kuvane „al dente“ – „na zub“, odnosno malo tvrđe.
Naziv jela potekao je, bar tako se tvrdi, jer se tačno ne zna, otuda što je neki Napolitanac držao restoran i iznad njega javnu kuću, pa je napravio spagete koji gostima najefikasnije varaćaju snagu posle ljubavnih napora.
Milutin Mitrović