Već godinama nisam razmišljala o bilateralnim odnosima Hrvatske i Srbije, jer mi je to nekako nepotrebna, gotovo veštačka tema. Strasti su se smirile, svi imamo svoje države, a trgovinska razmena i investicije teku, kako to i dolikuje zemljama u kojima se ovom sferom bavi tržište a ne političari. Međutim, povremeno me iznenadi neodgovorna retorika političara i novinara, koji, zaboravljajuci dokle nas je dovela slična propaganda, samo čekaju razlog da potpiruju nacionalnu mržnju građana koji očigledno nemaju druga posla nego da mrze nesrbe.
Na početku mala digresija – znam ja vrlo dobro da se naše dve zemlje tuže. Ali, ne vidim kod stanovništva naše zemlje veliku predanost ovom pitanju. Očigledno smo se umorili od ratovanja, gledanja u tuđe dvorište i konstantnih ubeđivanja ko je zao a ko dobar čika. I ne samo to. Praviti večiti jaz između Hrvata i Srba već počinje da liči na pravljenje devojke od babe. Došminkavamo mržnju, utežemo je u francuske steznike, konstanto je botoksiramo, ali kad tad će se ova starica pogrbiti, ogluveti ili početi da dobija staračke pege. Protiv prirode se ne može. Po mom mišljenju, razloga za ovu tvrdnju o mržnji je mnogo, ali navešću jedan nezaobilazan – koliko ima Srba koji nemaju bar jednog rođaka Hrvata, ili hrvatskog Srbina, i obrnuto? Možete misliti da je stara Jugoslavija bila veštačka tvorevina, ali ona je izrodila mnogo prirodnih potomaka čijim venama teče srpsko – hrvatska krv. I zato se dalje neću upuštati u polemiku o tome koliko je glupo mrzeti Hrvate, a nadam se da ćete mi oprostiti sto preskačem deo sa ratnim strahotama i žrtvama, jer ni ja ni vi ne možemo znati ko je tu sve bio dobar a ko zao čika.
Elem, nedavno smo se nasli u moralno – demokratskoj dilemi po pitanju još jednog tužnog povoda, smrti patrijarha Pavla. Neki su ga žalili ukidajući hrvatske i druge tv kanale, drugi su na sav glas kukali kako nismo ožalili smrt pape, iako u Srbiji ima katoličkog stanovništva, a sad apstiniramo od života zbog smrti patrijarha. Ja nisam imala živaca da konstantno pišem o poštovanju ljudskih prava i, posebno, manjina, te sam ćutala. A onda sam na dan našeg pravoslavnog Božića na HRT-u videla prenos liturgije. To me je iskreno obradovalo, ta svest o poštovanju različitosti, ta šansa koja se daje demokratiji, ma koliko ona nepotpuna bila na našim prostorima. Setila sam se svih onih ljudi koje sam upoznala za vreme letovanja tamo, mladih Hrvata koji su mi bez trunke mržnje pričali kako su padale granate na njihov komšiluk i koji su, iako im prva sećanja počinju od domovinskog rata, istinski Jugosloveni u duši. Setila sam se da daleko od politike, narod u obe zemlje i dalje gaji neka lepa sećanja i simpatije prema svojim susedima.
A onda sam, samo nekoliko dana posle Božića, sticajem okolnosti došla do Press-a. Komentar njegovog urednika, Dragana J. Vučićevića, me je žestoko iznervirao, i podsetio na onu istu Slobinu propagandu koju sam slušala kao mala. Tekst pod naslovom “Kupuj hrvatsko, bre” počinje konstatacijom da nam ovog Božića Hrvati nisu zabili prst u oko, već su nam oko iskopali, i to bez anestezije. Ista retorika: “najgori akt neprijateljstva prema Srbiji i Srbima”, vezuje se za posetu Mesića Kosovu i pomilovanje jednog “ustaškog krvnika”. Ja ne bih da komentarišem poslednje vapaje odlazećeg hrvatskog predsednika medijima da ga pamte po nečemu, uostalom, kakve su šanse da će moj tekst uticati na hrvatsku spoljnu politiku; ali bih na naš odnos prema ovom pitanju. Zašto da gubimo dostojanstvo u ovakvim situacijama? Nismo li ga već dovoljno izgubili, vođeni istom afektivnom retorikom i kvazi patriotizmom? No, ovo je bio tek početak teksta. Dalje kaže da je ovaj Mesićev gest nastavak “pavelićevske, genocidne, antisrpske politike”. Mi imamo presednika jake političke partije koji njom komanduje iz zatvora za ratne zločince, predsednika države koji se njuška sa Dodikom i stalno drži otvorenu mapu Republike Srpske, huligane koji jedva čekaju da pale strane ambasade dok se policija pred njima povlači, Plavšićku koja je sva ponosna paradirala Beogradom sa osmehom na licu, mladićevce, karadžićevce, četnike, obrazovce, krvičastovce, nacionalnostrojevce, homofobe batinaše, srpske napredne vukove u jagnjećoj koži, Amfilohija i razne druge koji svojim gestovima i izjavama ne zaostaju za Mesićem. Njima se ne bavimo, ali zato pratimo svaki Mesićev korak da bi pisali senzacionalističke žalopojke na račun “genocidnih” Hrvata. Znači li to da naš narod više interesuje hrvatska spoljna politika nego naša unutrašnja?
Gospodin Vučićević dalje poručuje vlastima da povuku poteze koji bi dokazali da smo “ozbiljna država koja drži do svog dostojanstva i do svojih nevinih žrtava”, pa onda objašnjava da ćemo, valjda, te žrtve osvetiti tako što ćemo proterati hrvatskog ambasadora iz Beograda i prestati da kupujemo njihove proizvode. Toliko o percepciji ozbiljne države. Dakle narode, ako vam je imalo žao nevinih žrtava nemojte jesti Kraš, piti Janu, kupovati u Idei i letovati u Hrvatskoj (kod rođaka). Procena urednika ovih novina je da 75% Hrvata misli o nama isto što i Mesić; ja ne znam koja marketinška agencija je sprovela ovo istraživanje, ali tako piše u Press-u. I naravno, na kraju ono arhaično, iz poletnog kosovskog ciklusa: “ U pamet se, braćo Srbi”. Ja stvarno ne znam kakve sve ovo ima veze sa pameću. Jer, zreli smo ljudi, ozbiljna smo država, a povrh svega reklo bi se da smo ponešto naučili iz iskustva. Ono što sam bar ja, poučena iskustvom, shvatila je da svi oni koji raspiruju mržnju nikad nisu u prvim redovima na frontu, da njihova deca ne žive u bedi koju takva situacija uzrokuje već se školuju na stranim univerzitetima, ali i da uprkos viševekovnom krvavom iskustvu, ovde ne postoji odgovornost za javno izgovorenu reč, koja se tako olako zloupotrebljava. Zato, pre nego što na preskok pročitate novinske članke, dobro razmislite kako vam izgleda medijski poziv da proteramo nečijeg ambasadora, i zapitajte se u čijem je interesu da se bavimo mržnjom umesto napretkom.
Marija Dukić