U subotu 13. decembra umro je u svojoj kući u Belmontu, Masačusets, u 94 godini, Pol Samjuelson, izuzetna figura među najvećim ekonomistima u istoriji. Do poslednjih dana davao je intervjue i pokušavao da ubedi Amerikance da pokažu malo više razumevanja za predsednika Obamu, u kojega je polagao velike nade i nevelike
sumnje.
Bio je živi svedok Velike krize tridesetih godina i ove koja još traje. I jednu i drugu analizirao je i tražio uzroke njihovih izbijanja žustro, temeljito i beskompromisno. Nekada su ga zbog njegove opredeljenosti, ne samo za sterilnu nauku nego i za svakodnevni život, pokušavali da deklasiraju prebacujući mu političku naklonjenost američkoj levici. Bio je naime nepomirljivi protivnik Buša Mlađeg i smatrao ga najgorim američkim predsednikom u istoriji, sramotom za naciju. To mu je donelo više neprijateljstva nego ubeđenje da je Obama na putu da izvuče zemlju iz krize i povrati poverenje sveta u Ameriku.
Oni koji su mu naklonjeni, poglavito među novinarima, prave dve greške pokušavajući da mu ulepšaju biografiju tvrdeći da je prvi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, što je netačno, jer je ta nagrada ustanovljena 1969. godine i dodeljena Ragnaru Frišu (Norveška) i Janu Timbergenu (Holandija), a Samjuelson ju je dobio naredne, 1970. godine. U obrazloženju je pisalo: „Generalno, doprinos Samjuelsona veći je nego i jednog savremenog ekonomiste podizanju analitičkog nivoa i ukupne metodologije ekonomske nauke. On je jednostavno iznova ispisao najznačajnije delove ekonomske teorije“. Drugo je tvrdnja da je bio ekonomski savetnik predsednika Kenedija. Bio je savetnik, čak učitelj, kako je govorio – davao je privatne časove – Džonu Ficdžeraldu Kenediju pre nego što je ovaj postao predsednik, a kada mu je kao predsednik ponudio mesto zvaničnog savetnika, Samjuelson je odbio želeći da sačuva svoju intelektualnu samostalnost. Umeo je da kaže: „Baš me briga ko piše državne zakone sve dok zakone ekonomije pišem ja“.
Ova sarkastična narcisoidnost imala je i osnova. Malo gde ćete naći bibliografiju njegovih radova, jer je preobimna, pa se uglavnom svodi na konstataciju da je svojim teorijama obogatio ekonomiju blagostanja (welfare), nauku o finansijama i svetsku ekonomiju. Na principima termodinamike, na primer, zasnovao je i utemeljio metod komparativne statistike u ekonomiji. Briljantno poznavanje matematike omogućilo mu je da razradi model kako promene u nadnicama utiču na zaposlenost; kako se varijacije u finansijskom pritisku odražavaju na prihod; kako investicije u preduzećima i potrošnja porodica reaguju na poteze ekonomske politike. Njegovo kapitalno delo Economics, iz 1948. godine, najtiražniji je udžbenik ikada napravljen u Americi i danas se štampa u prosečnom godišnjem tiražu od 50.000 primeraka, a od pre par godina i u Kini u tiražima nepojmljivim za Zapadni svet. To je najkompjuterskije organizovana knjiga iz doba kada ni reč kompjuter nije bila u upotrebi. Kombinujući crnu, plavu i crvenu boju slova omogućio je da se na više načina prati misao, potkrepljuje definicijama i postavljaju pitanja za raspravu. Ja bar nisam imao prilike da vidim bolje organizovanu knjigu – udžbenik.
Bio je najbolji učenik velikog ekonomiste Jozefa Šumpetera, ali je nesumnjivo da je na njega najviše uticao Džon Majnard Kejnz, koga je on ustoličio kao repernu vrednost u ekonomskoj teoriji. Pod njegovim uticajem su, međutim, nastali sledeći dobitnici Nobelove nagrade: Robert Solou, Franko Modiljani, Jozef Stiglic, Pol Krugman, Robert Merton, Džordž Akerlof, Robert Engle i Lorens Klajn. Impozantno, zar ne? Sredinom šezdesetih godina nedeljnik Newsweek u rubrici „Pro et Contra“ objavljivao je naizmenično u svake nedelje ekonomske aktuelne komentare Pola Samjuelsona i njegovog zakletog neprijatelja Miltona Fridmana. Bilo mi je neverovatno da Nobelovci pišu na prostoru od jedne stranice A 4 formata, koliko kod nas ne bi prihvatio ni asistent na ekonomskom fakultetu. Jednom su čak delili jednu stranu, a to znači svaki po jednu kucanu stranicu teksta. Dok su oni pisali bio sam redovni kupac Newsweeka.
Kao profesor bio je poznat i omiljen po ironiji prema sebi, kolegama i ekonomskim institucijama. Poznata je njegova definicija da su berze u stanju da predvide zbivanja pa su tako „predvidele devet od pet poslednjih recesija“. Ili recimo da je svom profesoru algebre savetovao da za ušeđevinu kupi akcije na berzi, a samo par dana posle toga izbila je Velika kriza 1929. godine. Bio je to dokaz „da je svaki sistem podložan greškama“ konstatovao je naknadno. „Jedan ekskluzivno kapitalistički sistem ima nesumnjivih prednosti, naročito kao stimulans za preduzeća, međutim ima i seriju teških nevolja koje na kraju dovedu dotle da treba imati pun kofer preciznih i solidnih regula“. Pisao je to pre izbijanja ove krize, u doba najvećeg zamaha neoliberalizma. Pre kratkog vremena Ben Bernaki, predsednika američke centralne banke (FED) rekao je „Zahvaljujući njemu (Samjuelsonu) od Njujorka do Pekinga, svi mi guverneri banaka postali smo kenzijanci“.
broj 61/62, decembar 2009/januar 2010.
Milutin Mitrović